Arlekin

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Arlekin
Klasična predstava lika Arlekina u komediji del arte 70-ih godina 17. veka, upotpunjena drvenom palicom, magičnim štapićem koji lik koristi za promenu scenografije predstave (Moris Sand, 1860)
Osnovne informacije
SupružnikKolumbina (Arlekina)
Zanimanjekomična ličnost, sluga
PrebivališteBergamo
Podaci o liku
Rodmuški
Podaci o kreaciji
Prvo prik.polovina 16. veka

Arlekin ili Harlekin (ital. Arlecchino; franc. Arlequin) jedan je od glavnih likova italijanske Komedije del arte.[1] Kao standardni lik javlja se od sredine 16. veka. U kostimu punom raznobojnih kockastih zakrpa, s kožnom maskom i mekanom kapom na ćelavoj glavi, prvobitno je bio plesač i akrobat, a kasnije je postao pokretač komičnog zapleta. Duhovit je, drzak, ciničan i proždrljiv. Prema tradiciji je iz Bergama i govori narečjem tog kraja.[2]

U savremenom društvu „arlekin” je naziv za lakrdijaša i šaljivčinu, ali takođe i za beskarakternog čoveka koji često menja mišljenje, prevrtljivca, vrdalamu,[3] oportunistu...[2] Pozorišni komad sa grubim komičnim efektima, kao i jeftina šala nazivaju se, prema ovom liku, „arlekinada”.[4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Scena iz komedije del arte odigrane u Francuskoj pred plemenitom publikom, 1571. ili 1572. godine (Muzej u Bajeu, Francuska). Pantalone je napred i u sredini, dok je desno, malo iza, Arlekin u šarenom kostimu, najstarijoj poznatoj verziji Arlekininog kostima[5]
Arlekin i Kolumbina u pozorištu pantomime u Tivoliju u Danskoj
Kostim Arlekina iz 18. veka (Germanski nacionalni muzej, Nirnberg)

Lik Arlekina nastao je po uzoru na zabavljače, muškarce i žene koji su zasmejavali ljude oko sebe. Od 16. veka ovi zabavljači poznati su kao klovnovi. U starom Rimu postojali su specijalizovani zabavljači: Sanio (Sannio) je, na primer, bio zabavljač pantomimičar koji je licem i telom pravio smešne grimase, dok je i Stupidus (lat. Stupidus - „ponašanje budale” od čega potiče engleska reč stupudity - glupost) koji je obično imao obrijanu glavu ili nosio visoki šiljati šešir i šarenu odeću. Upravo od Stupidusaa je kasnije nastao Arlekin.[6]

Lik Arlekina je nastao već ranim godinama Komedije del arte, sredinom 16. veka. Bio je jedan od Zanija, lukavih spletkarskih slugu.[2] Zani su likovi iz narodnog folklora severne Italije koji se susreću u obredima i u karnevalskim svečanostima i u početku su predstavljani kao demoni zemlje. Kao takvi, u Komediji del arte su odmah dobili ulogu slugu, što pokazuje u kojoj meri su glumci tadašnji glumci bili povezani sa samim korenom narodne kulture. Prihvatajući taj drevni lik, glumci su njegova spoljna obeležja sačuvali gotovo netaknuta — paklensku crnu masku i široku, belu odeću po kojoj su ga gledaoci lako preploznavali, i to gledaoci u unutrašnjosti i na selu. Publika ga je poistovećivala sa najnižim predstavnikom gradskoga plebsa, slugom, likom koji je simbol zajedničke sudbine ugnjetenih narodnih masa. To duboko značenje, koje potiče iz izvorne dvosmislenosti lika, stalno se iskazuje kroz neutoljivu glad, sukobe sa gospodarem, seljačku lukavost, potrebu za odmazdom koja, iako se katkad ostvari, ipak nikad nije konačna. Zanije kasnije zamenjuju ili im se pridružuju druge maske istoga porekla. Najpoznatija maska komedije del arte i najomiljeniji komedijaški lik u 17. i 18. veku bio je Arlekin,[7] a uz njega se pojavljuju i drugi Zani, uvek isti likovi, Pulčinela, Pantalone,[8] Kolombina (Arlekinova devojka, poznata i kao Arlekina),[9] Trufaldino, Fritelino, Mecetino i drugi.[10]

U Italiji, posebno u Napulju, u pozorišna izvođenja često su bile uključene čakone (ciaccona), popularne barokne muzičke kompozicije. Ponekad su, zbog vulgarnosti koje su donosile, bile bi zabranjene za izvođenje na bini. Lik lakrdijaša Arlekina se posebno isticao u izvođenju čakona, i zahvaljujući njemu, ova igra se za kratko vreme trajno raširila po čitavoj Evropi.[11] Lik Arlekina kasnije se javlja i u francuskoj komediji kao Pjero,[7] kao i u vašarskim pantomimama.[2] Lik Arlekina bio je i popularna karnevalska maska. Nošenje kostima i maski koji deluju izopačeno i bizarno pripadaju svetu fantastičnog, čudnovatog i imaginarnog. Likovi iz komedie del arte, koja je cvetala periodu renesanse i baroka, fantastični likovi Kolumbine, Pjeroa, Arlekina pripadaju kako svetu umetničke fantazije, tako i svetu karnevala toga doba.[12]

Lik[uredi | uredi izvor]

Arlekin je komična ličnost u komedijama, pantomimama, cirkuskim predstavama i slično. Maskiranog je lica, obrijane glave, obučen u prepoznatljivo šareno odelo.[4] U početku je ovaj lik bio kukavički, sujeveran i mučen stalnim nedostatkom novca i hrane. Početkom 17. veka postao je verni sobar, strpljiv, lakoveran i zaljubljen. Ovaj poslednji kvalitet često ga je dovodio u neprilike iz kojih je uspevaoo da se izvuče inteligencijom i neodoljivim duhom. Bio je amoralan, ali ne i zloban. Za razliku od sličnih likova iz komedije, nije se bunio niti se svetio onima koji su ga slagali ili prevarili.[1] Za ovaj lik bile su karakteristične akrobacije, pogrdne pesme i sviranje na egzotičnim instrumentima, a njegova uloga bila je ekscentrična i veoma komična.[13]

Arlekin je, od svih likova Komedije del arte, doživeo najveću evoluciju i njegov lik je tokom vekova radikalno izmenjen. Tako je od italijanskog Arlekina nastao francuski Pjero, koji je do kraja 19. veka postao simbol mnogo češće melanholije nego komedije. Međutim, kako simbolizam i dekadencija bivaju odbacivani od strane drugih modernista, Arlekin ponovo zadobija nekadašnju popularnost. Njegove prvobitne osobine, među kojima se izdvajaju amoralnost, raskalašnost i neobuzdanost, sada umnogome regenerisane, odgovarale su u potpunosti duhu modernog doba, posebno u popularnom teatru.[7]

Poznati tumači lika Arlekina[uredi | uredi izvor]

Sredinom 18. veka jedan od najpoznatijih tumača uloge Arlekina bio je italijanski glumac Antonio Saki.[14]

Engleski glumac Džozef Grimaldi (Joseph Grimaldi) prvi je, 1790. godine, odigrao ulogu klovna u jednoj arlekinadi. On je prvi umesto maske upotrebio šminku, a tu su praksu su ubrzo prihvatili i njegovi savremenici.[6]

Kostim i maska[uredi | uredi izvor]

Maska Arlekina

Arlekinov kostim prvobitno je bio seljačka košulja i dugačke pantalone, pokriveni mnogobrojnim zakrpama u boji. Kasnije je od toga nastao prepoznatljivi pripijeni kostim, ukrašen raznobojnim trouglovima i rombovima, koji uključuje i palicu ili drveni mač[15] kao rekvizit. Njegova crna polumaska ima male otvore za oči i neobično zaobljene obrve, naglašene naboranim čelom. Ovako kostimiran i maskiran, lik Arlekina postizao je efekat satirične senzualnosti, mačkaste lukavosti i začuđene lakovernosti. Crna maska i izvorno iscepani kostim ponekad se pripisuju ranijim prikazima afričkih robova.[1]

Arlekin kao inspiracija[uredi | uredi izvor]

Arlekin, ulje na platnu (Pol sezan, oko 1888-1890)

Likovi iz Komedije del arte bili su inspiracija mnogim kasnijim stvaraocima. U pojedinim operama iz 18. i 19. veka njihove karakterne osobine dodeljivane su upravo vodećim likovima. U Mocartovoj operi Figarova ženidba Figarov lik je inspirisan karakterom Brigele i Arlekina, a služavkin nedvosmisleno referira na Kolombinu (odnosno Arlekinu).[16]

Arlekin pleše, pastel na papiru (Edgar Dega, oko 1890)

Lik Arlekina bio je inspiracija i mnogim čuvenim slikarima. Među brojnim delima inspirisanim ovim likom su Pjero i Arlekin Pola Sezana (1888), Arlekin (1918) i Arlekinova porodica (1905) Pabla Pikasa, Arlekin i Kolumbina (1884) i Arlekin pleše (1890) Edgara Dega i mnoga druga.[17]

Francuska kreacija Arlekina - Pjero, postala je ikona 20. veka od kada je Pjeroovo belo lice, sa svojim tihim i pomalo stidljivim gestovima, počeo da se pojavljuje u nemim filmovima. Komičari, poput Bastera Kitona, Čarlija Čaplina ili Harolda Lojda, formirali su nove tipove komičnih likova u kojima su se nalazile stilizovane karakterne crte likova iz komedije del arte ili neke od veština po kojima su oni bili poznati.[18] Jedan od najpoznatijih takvih svakako je Čaplinov film Svetla pozornice (Limelight). Radnja filma se odvija u Londonu, 1914. godine. Ukratko, priča je o tome kako Kalvero, nekada poznati klovn a sada čovek koji boluje od alkoholizma, spašava Terezu Teri Ambroz od samoubistva gasom. Film sadrži, pored ostalih elemenata i elemente arlekinade, a centralni motiv filma se zapravo zasniva na priči o smrti Kolumbine i o Arlekinovom pokušaju da je oživi.[19] Arlekin se i dalje se prepoznaje u mnogim popularnim ekranizovanim likovima. Bart Simpson iz crtane serije Simpsonovi (The Simpsons) poput Arlekina zbija šale sa svima oko sebe, dok Đorđe Čvarkov iz televizijskog sitkoma Državni posao u svom liku objedinjuje nekoliko tipiziranih likova iz komedije de arte.[20]

Zbog svoje atraktivnosti elementi komedije del arte su uveženi i na Američki kontinent. Tako su se još od prvih godina 19. veka zabavljači poput Arlekina, Kolombine, Skaramuša i Pantalonea često pojavljivali u američkom klovnovskim i minstrel predstavama, u kojima su protagonisti, uglavnom belci, farbali lica crnom šminkom - lice poznato kao blackface.[18]

Godine 1975. popularna ruska pevačica Ala Pugačova snimila je tada čuvenu pesmu Arlekin (rus. Arlekino).[21]

Od 2012. godine u Varni se održava Međunarodni festival za dečje i omladinsko medijsko stvaralaštvo Arlekin, na kome učestvuju deca starosti od 8 do 19 godina. Festival ima za cilj da podstakne maštu i kreativnost kod dece i mladih za kreiranje originalnih dečjih filmova, TV serija, video klipova, emisija i reportaža, internet i radio emisija, uključujući sve žanrove.[22]

Prema Arlekinu je ime dobila i jedna vrsta patke sa perjem geometrijskih šara, plavo-narandžasto-bele boje - arlekinka (lat. Histrionicus histrionicus).

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v „Harlequin”. Encyclopaedia Britannica. Pristupljeno 26. 2. 2021. 
  2. ^ a b v g „Arlecchino”. Hrvatska enciklopedija, mrežno izdanje. Leksikografski zavod Miroslav Krleža. Pristupljeno 26. 2. 2021. 
  3. ^ Vujaklija, Milan (1986). Leksikon stranih reči i izraza. Beograd: Prosveta. str. 74. COBISS.SR 30905103
  4. ^ a b Rečnik srpskohrvatskog književnog i narodnog jezika 1, A-Bogoljub. Beograd: Institut za srpskohrvatski jezik. 1959. str. 167. Pristupljeno 26. 2. 2021. 
  5. ^ Sterling, Charles (1943). „Early Paintings of the Commedia Dell' Arte in France”. The Metropolitan Museum of Art Bulletin. 2 (1): 11—32. JSTOR 3257039. doi:10.2307/3257039. 
  6. ^ a b „Sve o klovnovima na jednom mestu”. Moje dete. 27. 6. 2017. Pristupljeno 26. 2. 2021. 
  7. ^ a b v Kovačević 2018, str. 61
  8. ^ Mala enciklopedija Prosveta, A-Lj. Beograd: Prosveta. 1972. str. 847—848. 
  9. ^ Kovačević 2018, str. 56
  10. ^ Molinari, Cesare (1972). Teatro: Lo Spettacolo Drammatico Nei Momenti Della Sua Storia Dalle Origini Ad Oggi. Milano: Arnoldo Mondadori Editore. Pristupljeno 26. 2. 2021. 
  11. ^ Kovačević 2018, str. 74
  12. ^ Arnautović, Jelena (2012). „FANTAZIJSKI PRINCIP U KARNEVALIMA” (PDF). NASLEĐE : časopis za književnost, jezik, umetnost i kulturu. 21: 132. Pristupljeno 26. 2. 2021. 
  13. ^ Kovačević 2018, str. 73
  14. ^ Kovačević 2018, str. 79
  15. ^ Mala enciklopedija Prosveta, A-Lj. Beograd: Prosveta. 1972. str. 74. 
  16. ^ Kovačević 2018, str. 57
  17. ^ Kovačević 2018, str. 62
  18. ^ a b Kovačević 2018, str. 63
  19. ^ Novaković, Monika (2019). Između filmske jave i pozorišnog sna: intermedijalnost na primeru filma Svetla pozornice Čarlija Čaplina. Kragujevac: Filološko-umetnički fakultet. str. 50. ISBN 978-86-80796-43-7. Pristupljeno 26. 2. 2021. 
  20. ^ Kovačević 2018, str. 65
  21. ^ „Arlekino (Arlekino)”. lyricstranslate.com. Pristupljeno 26. 2. 2021. 
  22. ^ „Međunarodni festival za dečje i omladinsko medijsko stvaralaštvo "Arlekin"”. Gimnazija "Sveti Kirilo i Metodije" - Dimitrovgrad, Srbija. Pristupljeno 26. 2. 2021. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Arlekin na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Арлекин&oldid=26813420”