Pređi na sadržaj

Beatriks Poter

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Beatriks Poter
Beatriks Poter 1913. godine
Lični podaci
Puno imeHelen Beatriks Poter
Datum rođenja(1866-07-28)28. jul 1866.
Mesto rođenja2 Bolton Gardens, Zapadni Brompton, London, Ujedinjeno Kraljevstvo
Datum smrti22. decembar 1943.(1943-12-22) (77 god.)
Mesto smrtiNir Souri, Lankašir, Ujedinjeno Kraljevstvo
Zvanični veb-sajt
peterrabbit.com

Beatriks Poter (engl. Beatrix Potter; 28. jul 1866  – 22. decembar 1943) bila je engleska književnica, ilustratorka i naučnica, najpoznatija po svojim dečjim knjigama sa životinjama, poput Priča o zecu Petru.

Rođena je u domaćinstvu više srednje klase, Odgajile su je guvernante izolovano od druge dece. Imala je brojne kućne ljubimce i provodila odmor u Škotskoj ili na jezeru, razvijajući ljubav prema pejzažu, flori i fauni, dok je sve pažljivo posmatrala i slikala.

Iako je bila tipična za žene svoje generacije po tome što su imale ograničene mogućnosti za visoko obrazovanje, njeno izučavanje i akvareli gljiva doveli su do toga da bude široko poštovana u oblasti mikologije. U svojim tridesetim godinama samostalno je objavila izuzetno uspešnu dečiju knjigu Priča o zecu Petru. Nakon toga, počela je da piše i ilustruje dečje knjige.

Ukupno je napisala trideset knjiga, najpoznatija po svoje dvadeset i tri dečije priče. Uz prihod od knjiga i zaostavštinu od tetke, 1905. godine kupila je kuću Hil Top u selu Nir Souri, u Jezerskoj oblasti koji je u to vreme bio u Lankaširu. Tokom narednih decenija kupila je dodatna gazdinstva kako bi sačuvala jedinstveni planinski pejzaž. U dobi od 47 godina, 1913. godine, udala se za Vilijama Hilisa, uglednog advokata iz Houksheda. Takođe je bila nagrađivani uzgajivač ovaca rase Herdvik i prosperitetni poljoprivrednik zainteresovan za očuvanje zemlje. Nastavila je da piše i ilustruje, i dizajnira robu zasnovanu na njenim knjigama za britanskog izdavača Varna, sve dok je dužnosti upravljanja zemljištem i njen oslabljen vid nisu u tome sprečili.

Preminula je od upale pluća i srčanih bolesti 22. decembra 1943. u svojoj kući u Nir Souriju u dobi od 77 godina, ostavivši gotovo svu svoju imovinu Nacionalnom fondu. Zaslužna je za očuvanje većeg dela zemlje koja sada predstavlja Nacionalni park Jezerska oblast. Njene knjige i dalje se prodaju širom sveta na mnogim jezicima, pri čemu su pripovedane pesmom, filmom, baletom i animacijom, a njen život prikazan je u igranom i televizijskom filmu.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Poter sa petnaest godina sa psom Spotom

Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor]

Njen deda po ocu Edmund Poter iz Glosopa u Derbiširu, posedovao je najveću fabriku za štampanje cvetnih uzoraka na kaliko tkanini u Engleskoj a kasnije je bio i član Parlamenta.[1]

Beatriksin otac, Rupert Vilijam Poter (1832–1914), školovao se na Mančester koledžu kod unitarijanskog filozofa Džejmsa Martinoa.[2][3] Zatim je učio za advokata u Londonu. Rupert se bavio pravom, specijalizujući se za zakon o kapitalu. Oženio se Helen Lič (1839–1932) 8. avgusta 1863. godine u Hajd Unitarijan crkvi u Džu Krosu. Helen je bila ćerka Džejn Ašton (1806–1884) i Džona Liča, bogatog trgovca pamukom i brodograditelja iz Stejlibridža. Helenini rođaci bili su Harijet Lupton i Tomas Ašton, 1. baron Ašton iz Hidea. U julu 2014. godine objavljeno je da je Beatriks lično poklonila niz vlastitih originalnih ručno oslikanih ilustracija dvema kćerkama Artura i Harijet Lupton, koje su bile rođake i Beatriks i Ketrin, vojvotkinji od Kembridža.[2][4]

Njeni roditelji udobno su živeli u Zapadnom Bromptonu, gde je Helen Beatriks Poter rođena 28. jula 1866. godine, a njen brat Valter Bertram 14. marta 1872. godine.[5] Beatriks je živela u ovoj kući do svog braka 1913. godine. Kuća je uništena u nemačkom bombardovanju Londona. Sada je na mestu gde je nekada bila kuća nalazi osnovna škola Bousfild. Plava ploča na školskoj zgradi svedoči o nekadašnjem lokalitetu kuće Beatriks Poter.[6]

Oba roditelja su bila umetnički talentovana,[7] a Rupert je bio primeren fotograf amater.[8][9] Rupert je ulagao u akcije, a do ranih 1890-ih postao je izuzetno bogat.[10] Njena porodica sa obe strane bila je iz okoline Mančestera.[11] Oni su bili engleski unitarijanci,[12] povezani sa protestantskim kongregacijama, uticajnim u Engleskom 19. veku, koji su verovali u jedinstvo Boga i koji su odbacili doktrinu o Trojstvu.

Beatriks su obrazovale tri sposobne guvernante, od kojih je poslednja bila Eni Mur, samo tri godine starija od Beatriks, koja je podučavala nemačkom i da postane ddružbenica.[13] Ona i Beatriks ostale su prijateljice čitavog života, a Enino osmoro dece dobijali su mnoga divno oslikana pisma. Kasnije je Eni sugerisala da ta pisma mogu biti dobre dečje knjige.[14]

Ona i njen mlađi brat Valter Bertram (1872–1918) odrasli su uz nekoliko prijatelja pored svoje velike porodice. Njeni roditelji su bili umetnički nastrojeni, zainteresovani za prirodu. Kao deca, Beatriks i Bertram imali su brojne male životinje kao kućne ljubimce koje su pažljivo posmatrali i crtali. U svojoj školskoj sobi Beatriks i Bertram držali su razne male kućne ljubimce, miševe, zečeve, ježa i neke slepe miševe, zajedno s kolekcijama leptira i drugih insekata koje su crtali i proučavali.[15] Beatriks je bila posvećena nezi svojih malih životinja, često ih je vodila sa sobom na odmore.[16] Većinu letnjih odmora, do petnaeste godina svog života, Beatriks je provodila u Dalgusi, imanju na reci Tej u Pertširu u Škotskoj. Tamo je skicirala i istražila područje koje je hranilo njenu maštu.[17] Njoj i njenom bratu dozvoljena je velika sloboda i oba deteta su postala vešti studenti prirodne istorije. Godine 1882. Poteri su prvi put letnji odmor proveli u Jezerskoj oblasti, u dvorcu Vrej, blizu jezera Vindermere.[18] Ovde je Beatriks upoznala vikara Hardvika Rounslija, kasnije osnivača Nacionalnog fonda, čije je interesovanje za seoski život inspirisalo Beatriks i koji je ostavilo trajni utisak na njen život.[19][20]

Otprilike sa 14 godina, Beatriks je počela da vodi dnevnik. Pisala ga je u posebnom kodu koji je bio jednostavna zamena slova za slovo. Njen dnevnik bio je važan za razvoj njene kreativnosti, posluživši i kao knjiga skica i kao književni eksperiment. Sitnim rukopisom je izveštavala o društvu, beležila utiske o umetnosti i umetnicima, prepričavala priče i posmatrala život oko sebe.[21] Dnevnik je dešifrovala i prepisala Lesli Linder 1958. godine. Dnevnik ne pruža intiman zapis o njenom ličnom životu, ali je neprocenjiv izvor za razumevanje živopisnog dela britanskog društva s kraja 19. veka. Opisuje njeno umetničko sazrevanje i intelektualna interesovanja, njene često zabavne uvide o mestima koje je posetila i njenu neobičnu sposobnost posmatranja i opisivanja prirode. Dnevnik je započela 1881. a završila 1897. godine, kada je njena umetnička i intelektualna energija bila okrenuta naučnim studijama i naporima da objavi svoje crteže.[22] Tragala je za više samostalnih aktivnosti i želela je da zaradi nešto svog novca, dok se brinula o roditeljima [23] i upravljala njihovim mnogim domaćinstvima.

Naučne ilustracije i rad u mikologiji[uredi | uredi izvor]

Beatriks Poter: reproduktivni sistem Vedre poljarice, 1897.

Roditelji Beatriks Poter nisu obeshrabrivali visoko obrazovanje. Kao što je bilo uobičajeno u viktorijansko doba, žene iz njene klase bile su privatno obrazovane i retko su pohađale univerzitet.[24]

Beatriks Poter bila je zainteresovana za svaku granu prirodnih nauka, osim astronomije.[25] Botanika je bila strast za većinu viktorijanaca, a proučavanje prirode bilo je vrlo popularno. Prikupljala je fosile,[26] proučavala arheološke artefakte iz iskopavanja u Londonu a zanimala je i entomologija. U svim tim oblastima crtala je i slikala primerke sa sve većom veštinom. Do 1890-ih, njena naučna interesovanja bila su usredsređena na mikologiju. Prvo su je privukle gljive zbog svojih boja i njenog uživanja u slikanju. Njeno interesovanje se produbilo nakon susreta sa Čarlsom Mekintošom, uglednim prirodnjakom i amaterom mikologom, tokom letnjeg odmora u Dunkeldu u Pertširu 1892. godine. On joj je pomogao da se poboljša tačnost ilustracija, učio je taksonomiji i dobavljao joj žive primerke za slikanje tokom zime. Znatiželjna kako se gljive razmnožavaju, započela je mikroskopske crteže spora gljiva i 1895. godine razvila teoriju o njihovoj klijanju.[27] Kroz veze svog ujaka Sir Henrija Enfilda Roskoa, hemičara i vicekancelara Londonskog univerziteta, ona se savetovala sa botaničarima u Kju Gardens, uveravajući Džordža Masija u njenu teoriju hibridizacije.[28] Ona nije verovala u teoriju simbioze koju je predložio Sajmon Švendener, nemački mikolog. Umesto toga, ona je predložila nezavisan proces reprodukcije.[29] Kada ju je direktor Kju gardensa, Vilijam Tiselton-Dajer, odbacio zbog pola i amaterskog statusa, Beatriks je napisala svoje zaključke i objavila dokument „Klijanje spora Agaricineae“ Linien društvu 1897. godine. Predstavio ga je Masi jer Beatriks, kao žena, nije mogla da prisustvuje događajima niti da čita svoj rad. Nakon toga je povukla svoj rad, shvativši da su neki njeni uzorci kontaminirani, ali je nastavila sa mikroskopskim istraživanjima još nekoliko godina. Njen rad je tek nedavno otkriven, zajedno sa bogatim, umetničkim ilustracijama i crtežima koji su bili uz njega. Njen rad se tek sada pravilno procenjuje.[30][31][32] Kasnije je dala druge mikološke i naučne crteže Armit muzeju i biblioteci u Amblsajdu, gde ih mikolozi još uvek konsultuju kod identifikacije gljiva. Takođe, postoji kolekcija njenih slika gljiva u muzeju i umetničkoj galeriji u Pertu, u Škotskoj, koju je poklonio Čarls Mekintoš. Mikolog V.P.K. Findli je 1967. godine u svoju knjigu Wayside & Woodland Fungi uključio mnoge njene prekrasne i precizne crteže gljiva, čime je ispunjena njena želja da jednog dana njeni crteži s gljivama budu objavljeni u knjizi.[33] Linien društvo je 1997. godine je posthumno objavilo izvinjenje Beatriks Poter zbog seksizma prikazanog u odnosu prema njenim istraživanjima.[34]

Umetnička i književna karijera[uredi | uredi izvor]

Prvo izdanje, 1902

Na Beatriksina umetnička i književna interesovanja duboko su uticale vile, bajke i fantazija. Čitala je klasične bajke zapadne Evrope, kao i priče iz Starog zaveta, Hodočasnikov put Džon Banjana, Čiča Tomina koliba Harijet Bičer Stou. Odrasla je uz Ezopove basne, bajke Braće Grim i Hansa Kristijana Andersena, Dete iz vode Čarlsa Kingslija,[35] narodne i mitološke priče iz Škotske, nemačke romantičare, Šekspira,[36] romane Voltera Skota.[37] Kao malo dete, pre osme godine, na nju su ostavile utisak Knjiga gluposti Edvarda Lira, naročito pesma Sova i maca i Alisa u zemlji čuda Luisa Kerola, mada je kasnije rekla da su je više zanimale ilustracije od onoga o čemu se radilo.[38] Priče o zecu Breru Džoela Čendlera Harisa bile su omiljene u njenoj porodici, a kasnije je proučavala njegove Priče ujaka Remusa i ilustrovala ih.[39] Od malih nogu je proučavala ilustracije knjiga i razvijala sopstveni ukus, ali slikovnice Valtera Krana, Kejt Grinbej i Randolfa Kaldekota(čiji je radove kasnije skupljao njen otac),su imale veliki uticaj.[40] Kada je počela da ilustruje, prvo je birala tradicionalne pesme i priče kao što su Pepeljuga, Uspavana lepotica, Ali Baba i četrdeset razbojnika, Mačak u čizmama i Crvenkapa.[41] Međutim, većina njenih ilustracije su bile fantazije na kojima prikazuje vlastite kućne ljubimce: miševe, zečeve, mačiće i zamorce.[42]

U svojim tinejdžerskim godinama, bila je redovan posetilac umetničkih galerija u Londonu, posebno uživajući u letnjim i zimskim izložbama u Kraljevskoj akademiji u Londonu.[43] Njen dnevnik otkriva rastuću sofisticiranost kritičara, kao i uticaj očevog prijatelja, umetnika Sir Džona Evereta Milisa, koji je prepoznao Beatriksin talent. Iako je Beatriks bila svesna umetnosti i umetničkih trendova, njeni crteži i prozni stil bili su autentični.[44]

Kao način da zarade, Beatriks i njen brat su počeli da štampaju božićne čestitke sopstvenog dizajna, kao i čestitke za posebne prilike. Miševi i zečevi bili su najčešći predmet njenih ilustracija. Godine 1890. firma Hildeshejmer i Fokner kupila je nekoliko crteža njenog zeca Bedžamina za ilustraciju stihova Frederika Vederlija pod nazivom Srećni par. Isti izdavač je 1893. godine kupio još nekoliko crteža za Vederlijivu pesmu Naši dragi rođaci, a sledeće godine je prodala seriju ilustracija žaba sa stihovima popularnom godišnjaku Changing Pictures koji je objavljivao umetnički izdavač Ernest Nister. Beatriks je bila zadovoljna ovim uspehom i odlučna da objavi svoje ilustrovane priče.[45]

Kad god je odlazila na odmor u Jezersku oblast ili Škotsku, slala je pisma prijateljima, ilustrujući ih brzim skicama. Mnoga od ovih pisama napisana su deci njene bivše guvernante Eni Karter Mur, posebno njenom najstarijem sinu Noelu koji je često bio bolestan. Septembra 1893. bila na odmoru u Istvudu u Pertširu. Kad joj je ponestalo stvari da kaže Noelu, ispričala mu je priču o „četvoro malih zečeva čija su imena bila Flopsi, Mopsi, Kotontejl i Petar”. To je postalo jedno od najpoznatijih dečijih pisama ikad napisanih i osnova njene buduće karijere književnika, umetnika i pripovedača.[46]

Beatriksini rukopisi – dizajn kako bi trebale da izgledaju štampane knjige

Godine 1900. revidirala je priču o četiri mala zeca i izradila dizajn knjige kako bi trebala da izgleda štampana, imitirajući bestseler Helen Banerman iz 1899. godine „Priča o malom crnom sambu“.[47] Kako nije mogla da pronađe kupca za svoje delo, objavila ga je za porodicu i prijatelje o svom trošku u decembru 1901. godine. Crtano je crno-belo sa obojenom ilustracija na početku knjige. Rounsli je verovao u njenu priču, prepravio prozu u stihove i obišao londonske izdavačke kuće. Frederik Varn & Co prvo su odbili, ali željni takmičenja na tržištu knjiga za decu malog formata, predomislili su se i prihvatili „knjigu o zekama” (kako je firma nazvala) na preporuku njihovog istaknutog umetnika dečije knjige L. Lesli Bruk.[48] Firma je odbacila Rounslijev stihove u korist originalne proze, a Beatriks se složila da oboji ilustracije tada novom tehnikom Hentšelov trobojni postupak za reprodukciju akvarela.[49]

Priča o zecu Petru objavljena je 2. oktobra 1902. godine,[50] i doživela momentalni uspeh. Sledeće godine su je usledile Priča o Vevercu Krcku i Krojač iz Glostera, koje su takođe prvo bile napisane kao oslikana pisma deci Eli Mur. Radeći sa Normanom Varnom kao urednikom, Beatriks je svake godine izdavala dve ili tri male knjige: ukupno 23. Posljednja knjiga u ovom formatu bila je Uspavanke Sesili Parsli iz 1922. godine, zbirka omiljenih pesama. Iako je Priča o maloj svinji Robinson objavljena 1930. godine, napisana je mnogo ranije. Nastavila je sa stvaranjem malih knjiga sve do Prvog svetskog rata kada je njena energija sve više usmeravana ka bavljenju poljoprivredom, uzgojem ovaca i očuvanjem zemlje.[51]

Ogromna popularnost njenih knjiga zasnivala se na živahnom kvalitetu njenih ilustracija, na nedidaktičkoj prirodi njenih priča, prikazu seoskog života i maštovitim kvalitetama koje je pozajmljivala svojim životinjskim likovima.[52][53]

Beatriks Poter je takođe bila lukava poslovna žena. Već 1903. godine napravila je i patentirala lutku zeca Petra. Sledila je i druga roba tokom godina, uključujući bojanke, društvene igre, tapete, figurice, ćebad za bebe i čajni setovi. Svi ih je licencirao Frederik Varn & Co i donosili su Betriks nezavisan prihod, kao i ogroman profit izdavaču.[54]

Beatriks i Norman Varn su se zvanično verili 1905. godine. Njeni roditelji su se protivili jer je Varn bio „trgovac” i samim tim nije društveno pogodan. Veridba je trajala samo mesec dana, jer je Varn umro od perniciozne anemije u 37. godini.[55] Iste godine Beatriks je iskoristila deo svog prihoda i malo nasleđe od tetke da kupi Hil Top farmu u blizini Sourija u Jezerskoj oblasti. Beatriks i Varn su se možda nadali da će Hil Top biti njihova vikendica, ali nakon Varnove smrti, ona je nastavila sa kupovinom, kao da je oduvek želela da poseduje tu farmu i živi u „tom šarmantnom selu”.[56]

Seoski život[uredi | uredi izvor]

Hil Top – kuća Beatriks Poter

Farmer Džon Kenon i njegova porodica složili su se da ostanu na upravljanju njenom farmom, dok se ona usavršavala, učila tehnike poljoprivrede i uzgoja stoke, svinja, krava i pilića i ovaca. Shvativši da treba da zaštiti svoje granice, potražila je savet od V.H. Hilis & sinovi, lokalne advokatske firme sa kancelarijama u obližnjem Houkshedu. S Vilijamom Hilisom kao njenim zastupnikom, kupila je susedni pašnjak, a 1909. godine farmu od 20 hektara preko puta Hil Topa. Posećivala je Hil Top pri svakoj prilici, a njene knjige napisane tokom ovog perioda (poput Priče o đumbiru i krastavcima o lokalnoj prodavnici) odražavaju njeno sve veće učešće i uživanje u seoskom životu.[57]

Posedovanje i upravljanje ovim farmama zahtevalo je rutinsku saradnju sa Vilijamom Hilisom. Do leta 1912. Hilis je zaprosio i Beatriks je prihvatila, iako nije odmah rekla svojim roditeljima, koji nisu odobravali jer je Hilis samo seoski advokat. Venčali su se 15. oktobra 1913. u Londonu u crkvi Sent Mari Abots u Kensingtonu. Par se odmah preselio u Nir Souri, u obnovljenu seosku kuću na Kasl farmi, velikoj 34 hektara. Hil Top je ostao radna farma, ali je sada preuređen za porodicu stanara i Beatriksin studio i radionicu. Beatriks je sklopila partnerstva koja su oblikovala ostatak njenog života: njen suprug advokat i njegova velika porodica, farme, zajednica sela Souri i predvidljivi krugovi života na selu. Knjige Priča o patki Jasmini i Priča o mačetu Tom odražavaju njenu sreću seoskim načinom života.[58]

Rupert Poter je umro 1914. godine, a po izbijanju Prvog svetskog rata, Beatriks sada bogata žena, nagovorila je majku da se preseli u Jezersku oblast i pronašla joj imanje za najam u Souriju. Pronalazeći život u Souriju dosadnim, Helen Poter se ubrzo preselila u Lindet Hov, veliku kuću koju su Poteri ranije iznajmljivali za letovanje u Bovnesu, na drugoj strani jezera Vindermere.[59] Beatriks je nastavila da piše priče za Frederika Varne & Co i u potpunosti učestvovala u životu sela. Osnovala je bolničku službu za lokalna sela i služila je u raznim odborima i savetima zaduženim za razna seoska pitanja.[60]

Uzgoj ovaca[uredi | uredi izvor]

Ubrzo nakon što je kupila Hil Top farmu, postala je jako zainteresovana za uzgoj ovaca Herdvik rase, autohtonih za ovu oblast. Kupila je veliku farmu ovaca u dolini Troutbek 1923. godine, obnavljajući je sa hiljadama Herdvik ovaca. Ovo ju je potvrdilo kao jednog od glavnih uzgajivača Herdvik ovaca u okrugu. Njeni pastiri i rukovodioci farmi su joj se divili zbog spremnosti da eksperimentiše sa najnovijim biološkim lekovima za uobičajene bolesti ovaca i želje da zaposli najbolje pastire, uzgajivače ovaca i upravnike farmi.[61]

Krajem 1920-ih, Beatriks i njen menadžer Hil Top farme, Tom Storej, su se proslavili sa svojim stadom Herdvik ovaca, osvojivši mnogo nagrada na lokalnim poljoprivrednim izložbama, gde su od nje često tražili da radi kao sudija. Izabrana je za predsednicu Udruženja uzgajivača Herdvik ovaca 1942. godine, što je bio prvi put da je žena izabrana, ali je umrla pre nego što je preuzela funkciju.[62]

Očuvanje Jezerske oblasti[uredi | uredi izvor]

Beatriks Poter je bila zastupnik ideala o očuvanju prirode svog dugogodišnjeg prijatelja i mentora, Hardvika Rounslija prvog sekretara i osnivača Nacionalnog fonda za mesta od istorijskog značaja ili prirodne lepote. Podržala je napore Nacionalnog fonda da sačuva ne samo mesta izuzetne lepote već i doline i pašnjake koje bi razvoj mogao nepovratno upropastiti. Ona je takođe bio autoritet u tradicionalnom veštinama Jezerske oblasti, nameštaju i kamenim zidovima. Obnovila je i sačuvala farme koje je kupila, vodeći računa da svaka seoska kuća ima komad starinskog nameštaja iz Jezerske oblasti. Bila je zainteresovan da sačuva ne samo ovce Herdvik rase, već i način života. Od 1930. godine Hilisovi su postali partneri s Nacionalnim fondom u kupovini i upravljanju propalim farmama uključenim u veliko imanje Monk Koniston. Imanje je sačinjeno od mnogo farmi rasprostranjenih na širokom području severozapadnog Lankašira. Ona je sedam godina faktički upravljala imanjem dok Nacionalni fond nije uspeo da priušti otkup većine imovine. Njeno upravljanje ovim farmama zaslužilo je puno poštovanje, ali nije bila bez kritičara. Neki njeni savremenici su smatrali da koristi bogatstvo i položaj svog supruga kako bi stekla imanja pre nego što su postala javna. Brinula se o problemima pošumljavanja, očuvanja pašnjaka, korištenju kamenoloma i drva na tim farmama. Sve njene farme imale su ovce rase Herdvik a često i goveda rase Galovej.

Kasniji život[uredi | uredi izvor]

Beatriks je i dalje pisala priče i crtala, mada uglavnom radi svog zadovoljstva. Napisala je poluautobiografsku knjigu Karavan vila, koja je za njenog života objavljena samo u SAD, a tek 1952. godine i u Velikoj Britaniji. Sestra Ana, njena verzija priče o Plavobradom, napisana je za njene američke čitatelje, ali je ilustrovala je Katarina Sturdžs. Narodnu priču Zidni sat objavio je posthumno časopis Horn Buk 1944. godine. Bila je velikodušni pokrovitelj izviđačima Girl Gajds čijim je trupama dozvoljavala da naprave letnje kampove na njenoj zemlji i u čijem društvu je uživao kao stariji žena.[63]

Beariks Poter i Vilijam Hilis uživali su u srećnom braku trideset godina, nastavljajući da se brinu o farmi i očuvanju prirode i tokom teških dana Drugog svetskog rata. Iako su bili bez dece, igrala je važnu ulogu u Vilijamovoj velikoj porodici, posebno uživajući u njenoj vezi s nekoliko nećaka kojima je pomagala u obrazovanju, i pružajući pomoć braći i sestrama njenog supruga.[64]

Preminula je od komplikacija od upale pluća i srčanih bolesti 22. decembra 1943. u Kasl Kotedžu, a njeni ostaci kremirani su u krematorijumu Karleton. Gotovo svu svoju imovinu ostavila je Nacionalnom fondu, uključujući preko 16 km² zemlje, šesnaest farmi, vikendice i stada goveda i Herdvik ovaca. To je do tada bio najveći poklon Nacionalnom fondu i omogućio je očuvanje zemlje koja je sada uključena u Nacionalni park Jezerska oblast. Centralna kancelarija Nacionalnog fonda u Svindonu nazvana je „Hilis” 2005. godine u njeno sećanje. Vilijam Hilis nastavio je da upravlja njihovim imanjima i njenim književnim i umetničkim delom tokom dvadeset meseci koliko ju je nadživeo. Kada je umro u avgustu 1945. godine, ostatak imanja je ostavio Nacionalnom fondu.[65]

Nasleđe[uredi | uredi izvor]

Ilustracije Beatriks Poter, 1911

Beatriks je gotovo sve originalne ilustracije svojih knjiga ostavila Nacionalnom fondu. Autorska prava na njene priče data su njenom tadašnjem izdavaču Frederiku Varneu & Co, koji je sada deo izdavačke kuće Pingvin Grup. Od 1. januara 2014. godine autorska prava su istekla u Velikoj Britaniji i drugim zemljama sa ograničenjem od 70 godina posle smrti. Nacionalni fond je njenu kuću Hil Top otvorio za javnost od 1946. godine. Njena umetnička dela su bila izložena tamo do 1985. kada su premeštena u bivšu advokatsku kancelariju Vilijama Hilisa u Houkshedu, takođe u vlasništvu Nacionalnog fonda, koja je sada Beatriks Poter galerija.[66]

Pre smrti Beatriks Poter je dala svoje mikološke crteže Armitovoj biblioteci i muzeju u Amblesajdu. Priča o zecu Petru je u vlasništvu izdavača Frederik Varn & Co, Krojač iz Glostera Tejt galerije, a Priča o Lulinim zečićima Britanskog muzeja.[67]

Najveća javna zbirka njenih pisama i crteža je u kolekciji Lesli Linder u Muzeju Viktorije i Albert u Londonu. U Sjedinjenim Državama najveće javne zbirke se nalaze u Odeljenju za retku knjigu [68] Slobodne biblioteke Filadelfije i Dečijoj biblioteci Kotsen na Univerzitetu Prinston.

Godine 2015. rukopis njene neobjavljene knjige otkrio je Džo Hanks, izdavač u Pingvin Random Haus, u arhivi Muzeja Viktorije i Alberta. Knjiga Priča o mačku u čizmama, sa ilustracijama Kventina Blejka,[69] objavljena je 1. septembra 2016. godine, kako bi se obeležilo 150. godina od rođenja Beatriks Poter.[70]

Knjiga Emili Zak Umetnost Beatriks Poter: skice, slike i ilustracije objavljena je 2017. godine, kada je izdavač Kronikal Buks iz San Franciska odlučio da obilježi 150. godišnjicu rođenja Beatriks Poter pokazujući da je ona „daleko više od amaterskog slikara iz 19. veka. Ona je bila umetnica zapanjujućeg raspona.”[71]

U decembru 2017. godine u njeno sećanje imenovan je asteroid 13975 Beatrikspoter, kojeg je otkrio belgijski astronom Erik Elst 1992. godine.[72]

Analiza[uredi | uredi izvor]

Mnogo je tumačenja njenog književnog dela, njene umetnosti i njenog života i vremena. Tu spadaju i kritičke procene korpusa njene dečije literature i modernističke interpretacije Hamfrija Karpentera i Katarine Čendler. Džudi Tejlor u knjizi Taj nevaljali zec: Beatriks Poter i zec Petar (2002) priča priču o mnogim izdanjima ove knjige.[73]

Život na selu Beatriks Poter i bavljenje poljoprivredom je bio tema Suzan Denjer i drugih autora u pulikacijama Nacinalnog fonda, kao što je Beatriks Poter kod kuće u Jezerskoj oblasti (2004).[74]

O njenom radu kao naučnom ilustratoru i njenom radu u mikologiji govori se u knjigama Linde Lir Beatriks Poter: Život u prirodi (2006) [75] i Beatriks Poter: Izvanredni život viktorijanskog genija (2008).[76][77]

Adaptacije[uredi | uredi izvor]

Godine 1971. objavljen je baletni film Priče o Beatriks Poter u režiji Redžinalda Milsa, na muziku Džona Lančberija, u koreografiji Frederika Aštona, u izvedbi članova Kraljevskog baleta i orkestra Kraljevske opere.[78] Istoimeni balet izvele su i druge plesne grupe širom sveta.[79]

Čuvena dečja knjiga Beatriks Poter Priča o zeki Bendžaminu , prikazana je u filmu iz 1992. godine Lorencovo ulje.[80]

Beatriks Poter je takođe predstavljena u seriji laganih misterija pisca Susan Vitig Albert pod nazivom Priče iz kolibe Beatriks Poter. Prva knjiga u serijalu od osam knjiga je Priča sa Hil Top farme (2004), koja se bavi Beatriksinim životom u Jezerskoj oblasti i selu Nir Souri između 1905. i 1913. godine.[81]

Na filmu[uredi | uredi izvor]

BBS je 1982. godine producirao Priču o Beatriks Poter. Ovu dramatizaciju njenog života napisao je Džon Houksvort, režirao Bil Hejs, a glumili su Holi Aird i Penelope Vilton mladu i odraslu Beatriks. U TV seriji Svet zeca Petra i prijatelja, zasnovanoj na njenim pričama, Beatriks Poter je glumila Niam Kjusak.[82]

Kris Nunan je 2006. godine režirao Gopspođica Poter, biografski film o njenom životu koji se fokusirao na ranu karijeru i romansu sa urednikom Normanom Varneom. U filmu glume Rene Zelveger, Juan Makgregor i Emili Votson.[83]

Kolumbija Pikčurs je 9. februara 2018. godine objavila film Zec Petar u režiji Vila Gluka, koji je zasnovan na delima Beatriks Poter.[84]

Dela[uredi | uredi izvor]

23 priče[uredi | uredi izvor]

  1. Priča o zecu Petru (1902)
  2. Priča o Vevercu Krcku (1903)
  3. Krojač iz Glostera (1903)
  4. Priča o zeki Bendžaminu (1904)
  5. Priča o dva loša miša (1904)
  6. Priča gospođe Bosiljčić (1905)
  7. Priča o piti i i Pati-Pan (1905)
  8. Priča o gospodinu Jeremiji Alasu (1906)
  9. Priča o žestokom lošem zecu (1906)
  10. Priča o gospođici Mopet (1906)
  11. Priča o mačetu Tomu (1907)
  12. Priča o patki Jasmini (1908)
  13. Priča o Semu Viskersu ili Roli Poli pudingu (1908)
  14. Priča o Lulinim zečićima (1909)
  15. Priča o đumbiru i krastavcima (1909)
  16. Priča o gospođi Titlmiš (1910)
  17. Priča o šunjalu Timiju (1911)
  18. Priča o gospodinu Liscu (1912)
  19. Priča o učtivom prasetu (1913)
  20. Uspavanke Aplija Daplija (1917)
  21. Priča o Joci Gradomišu (1918)
  22. Uspavanke Sesili Parsli (1922)
  23. Priča o maloj svinji Robinson (1930)

Druge knjige[uredi | uredi izvor]

  1. Zec Petar bojanka (1911)
  2. Mače Tom bojanka (1917)
  3. Patka Jasmina bojanka (1925)
  4. Almanah zeca Petara za 1929 (1928)
  5. Karavan vila (1929)
  6. Sestra Ana (ilustrovala Katarina Sturdžs) (1932)
  7. Zidni sat (ukrasio Dž.Dž. Lanks) (1944)
  8. Priča o vernoj golubici (ilustrovala Meri Endžel) (1955, 1970)
  9. Lukava stara mačka (napisano 1906, prvi put objavljeno 1971)
  10. Priča o Tapeni (ilustrovala Meri Endžel) (1973)
  11. Priča o mačku u čizmama (2016)[69] (ilustrovao Kventin Blejk)
  12. Crvenkapa (2019) (ilustrovala Helen Oksenburi)
  13. Nova priča o zecu Petru napisala Ema Tompson, ilustrovala Eleonor Tejlor
  14. Božićna priča o zecu Petrunapisala Ema Tompson, ilustrovala Eleonor Tejlor
  15. Spektakularna priča o zecu Petru napisala Ema Tompson, ilustrovala Eleonor Tejlor

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Lear 2007, str. 10–14
  2. ^ a b Walker, Tim (22. 7. 2014). „Mandrake-The Duchess of Cambridge is related to Beatrix Potter, who once gave the Middleton family her own original hand-painted illustrations”. Daily Telegraph. UK. str. 8. Pristupljeno 16. 8. 2014. 
  3. ^ Taylor, Judy. „Beatrix Potter – Artist, Storyteller”. Frederick Warne, 1996. Arhivirano iz originala 16. 01. 2014. g. Pristupljeno 15. 1. 2014. 
  4. ^ Evening Mail, NW (21. 7. 2014). „Cumbria author Beatrix Potter link to Prince George revealed”. North-West Evening Mail. Arhivirano iz originala 28. 7. 2014. g. Pristupljeno 16. 8. 2014. 
  5. ^ Lear 2007, str. 13–24
  6. ^ „Beatrix Potter's London”. Londonist.com. Pristupljeno 19. 9. 2017. 
  7. ^ Lear 2007, str. 21
  8. ^ Lear 2007, str. 35–36
  9. ^ Rupert Potter was a member of the Photographic Society, later Royal Photographic Society from 1869 until 1912. Information from Michael Pritchard, Director-General / www.rps.org, 13 May 2014.
  10. ^ Lear 2007, p. 19. Rupert came into his father's estate over the course of several years, 1884, 1891 and 1905. The Potters were comfortable but they did not live exclusively on inherited wealth; Lane, (1946) The Tale of Beatrix Potter 1946, p. 1
  11. ^ Lear 2007, str. 10
  12. ^ Lear 2007, str. 9
  13. ^ Lear 2007, str. 55
  14. ^ Lear 2007, p. 142; Lane, 1978.The Magic Years of Beatrix Potter. Lane depicts Potter's childhood as much more restricted than either or Potter's two later biographers. Taylor, Beatrix Potter: Artist Story Teller, Ch 1.; Lear, 2007, pp. 25–48; Beatrix Potter, The Journal of Beatrix Potter: From 1881–1897.
  15. ^ Lear 2007, p. 31, pp. 37–44, p. 458nn15
  16. ^ Judy Taylor, Joyce Irene Whalley, Anne Stevenson Hobbs and Elizabeth Battrick, (1987) Beatrix Potter, 1866–1943: The Artist and Her World, pp.9–17, 35–48; Lear, pp. 25–48.
  17. ^ Lear 2007, pp. 26–8, 51
  18. ^ Lear 2007, str. 51–2
  19. ^ Potter, The Journal, 1885–1897
  20. ^ Lear 2007, str. 52–3
  21. ^ Lear 2007, pp.49–51 cf. also p. 463nn1
  22. ^ Potter, "The Journal, 1885–1897"
  23. ^ Lear 2007, p. 94 also cf. p. 474nn55
  24. ^ Taylor, Artist, Storyteller, pp. 59–61; Elizabeth E. Battrick, (1999) Beatrix Potter: The Unknown Years; Lynn Barber, (1980) The Heyday of Natural History, Brian Gardiner, "Breatrix Potter’s Fossils and Her Interests in Geology", The Linnean, 16/1 (January 2000), 31–47; Lear 2007, pp. 76–103; Potter, Journal, 1891–1897.
  25. ^ Lear 2007, str. 98
  26. ^ Brian G. Gardiner, "Beatrix Potter's fossils and her interest in Geology," The Linnean: Newsletter and Proceedings of the Linnean Society of London 16/1 (January 2000), pp. 31–47
  27. ^ Lear 2007, str. 81–103
  28. ^ Lear 2007, str. 117
  29. ^ M.A. Taylor and R.H. Rodger, eds. (2003) A Fascinating Acquaintance: Charles McIntosh and Beatrix Potter; Taylor, et al. (1987) Artist and Her World, pp. 71–94; Lear 2007, pp. 104–129; Nicholas P. Money, "Beatrix Potter, Victorian Mycologist", Fungi. 2:4 (Fall 2009); Roy Watling, "Helen Beatrix Potter: Her interest in fungi", The Linnean: Newsletter and Proceedings of the Linnean Society of London, 16/1 (January 2000), pp. 24–31.
  30. ^ „Beatrix Potter and the Linnean Society”. Linnean Society. Pristupljeno 1. 11. 2011. 
  31. ^ Lear 2007, str. 104–25
  32. ^ Watling, Roy (januar 2000). „Helen Beatrix Potter: Her interest in fungi” (PDF). The Linnean: Newsletter and Proceedings of the Linnean Society of London. str. 24—31. Arhivirano iz originala (PDF) 13. 5. 2013. g. 
  33. ^ Walter Philip Kennedy Findlay, (1967) Wayside & Woodland Fungi
  34. ^ Lear 2007, p. 125, p.482nn58
  35. ^ Lear 2007, str. 30–1
  36. ^ Lear 2007, p. 95. She liked to memorise his plays by heart.
  37. ^ Lear 2007, p. 35. Beatrix said she learnt to read "on" Scott
  38. ^ Lear 2007, str. 34
  39. ^ Lear 2007, p.131. She began eight Uncle Remus drawings in the same year 1893 she began writing the Peter Rabbit picture letters to Noel Moore, completing the last in 1896.
  40. ^ Lear 2007, str. 33
  41. ^ Lear 2007, str. 127–8
  42. ^ Taylor, et al., The Artist and her World, pp. 49–70; Potter, Journal, 1884–1897; Humphrey Carpenter (1985), Secret Gardens: The Golden Age of Children’s Literature.
  43. ^ Lear 2007, p. 47-8. J. M. W. Turner was the first artist to impress her.
  44. ^ Taylor, Artist, Storyteller, pp. 70–95; Taylor, ed. 1989, Beatrix Potters Letters.
  45. ^ Taylor, et al. 1987, pp. 107–148; Katherine Chandler, "Thoroughly Post-Victorian, Pre-Modern Beatrix." Children's Literature Quarterly. 32(4): 287–307.
  46. ^ Judy Taylor 1992, Letters to Children from Beatrix Potter.
  47. ^ Stevenson, Laura C. "A Vogue for Small Books": The Tale of Peter Rabbit and its Contemporary Competitors" [1]
  48. ^ Lear 2007, str. 144–7
  49. ^ Hobbs 1989, str. 15
  50. ^ Taylor 1996, str. 76
  51. ^ Judy Taylor 2002, That Naughty Rabbit: Beatrix Potter and Peter Rabbit; Lear 2007, pp. 207–247; Anne Stevenson Hobbs, ed. 1989, Beatrix Potter’s Art: Paintings and Drawings.
  52. ^ Kutzer, M. Daphne (2002). Beatrix Potter: Writing in Code. Routledge. str. 165. ISBN 0415943523. Pristupljeno 8. 7. 2019. 
  53. ^ Gristwood, Sarah (2016). The Story of Beatrix Potter. National Trust. str. 99. ISBN 1909881805. Pristupljeno 8. 7. 2019. 
  54. ^ See Judy Taylor 2002, "That Naughty Rabbit"
  55. ^ Lear 2007, pp.198- 201
  56. ^ Lear 2007, str. 207
  57. ^ Taylor, ed., (2002) Beatrix Potter's Letters; Hunter Davies, Beatrix Potter's Lakeland; W.R. Mitchell, Potter: Her Life in the Lake District.
  58. ^ John Heelis, (1999) The Tale of Mrs William Heelis – Beatrix Potter; Lear, Ch. 13.
  59. ^ McDowell, Marta (2013). Beatrix Potter's Gardening Life: The Plants and Places That Inspired the classic children's tales. Timber Press. str. 116. ISBN 1604693630. 
  60. ^ Taylor et al. The Artist and Her World, pp. 185–194; Taylor, Artist Storyteller, pp. 105–144.
  61. ^ William Rollinson, (1981) How They Lived in the Lake District; Susan Denyer, 1993 Herdwick Sheep Farming; Geoff Brown, (2009) Herdwicks: Herdwick Sheep and the English Lake District; Judy Taylor, ed., (1998) Beatrix Potter’s Farming Friendship. Lake District Letters to Joseph Moscrop, 1926–1943.
  62. ^ Lear 2007, str. 381–404
  63. ^ Jane Morse, ed., (1982) Beatrix Potter's Americans: Selected Letters; Susan Denyer, (2000) At Home with Beatrix Potter: The Creator of Peter Rabbit.
  64. ^ Heelis, Mrs. William Heelis; Taylor, ed., Beatrix Potter's Letters.
  65. ^ Lear 2007, pp. 405–440; Taylor, ed., Beatrix Potter's Letters; Taylor, et al., The Artist and Her World.
  66. ^ Bruce L. Thompson, 'Beatrix Potter's Gift to the Public'. Country Life (3 March 1944), 370–371; Taylor, et al., The Artist Storyteller, Ch. 6; Lear 2007, pp. 441–447.
  67. ^ „British Museum – Google Arts & Culture”. britishmuseum.org. 
  68. ^ „Beatrix Potter collection”. Free Library of Philadelphia. 
  69. ^ a b „Beatrix Potter story Kitty-in-Boots discovered after 100 years”. BBC News. BBC. 26. 1. 2016. Pristupljeno 26. 1. 2016. 
  70. ^ Jones, Bryony (26. 1. 2016). „Long-lost Beatrix Potter tale, 'Kitty-in-Boots,' rediscovered”. CNN. 
  71. ^ http://www.richmond.com/ap/entertainment/article_e2139de6-873f-514d-a2f0-b6029ee885c6.html[мртва веза]
  72. ^ „13975 Beatrixpotter (1992 BP2)”. National Aeronautics and Space Administration. Приступљено 21. 2. 2019. 
  73. ^ Taylor, et al., (2009) The Artist and Her World. Considers Potter's career and life in chapters arranged thematically; The Pitkin Guide to Beatrix Potter.
  74. ^ Denyer, Susan (2004). Beatrix Potter at Home in the Lake District. London: Frances Lincoln in association with the National Trust. ISBN 9780711223813. OCLC 56645528. 
  75. ^ Lear, Linda (2006). Beatrix Potter: A Life in Nature. Allan Lane. ISBN 9780711223813. OCLC 851985653. 
  76. ^ Lear, Linda (2008). Beatrix Potter: The Extraordinary Life of a Victorian Genius. London: Penguin. ISBN 9780141003108. OCLC 901925986. 
  77. ^ McCrum, Robert (7. 1. 2007). „Review: Beatrix Potter: A Life in Nature by Linda Lear”. The Observer (на језику: енглески). ISSN 0029-7712. Приступљено 24. 2. 2019. 
  78. ^ Craine, D.; Mackrell, J. (2010). „Tales of Beatrix Potter”. The Oxford Dictionary of Dance. Oxford University Press. Приступљено 27. 2. 2019. 
  79. ^ „Tales of Beatrix Potter”. Internet Ballet Database. Архивирано из оригинала 28. 2. 2019. г. Приступљено 27. 2. 2019. 
  80. ^ „Lorenzo's Oil (1992) – Full Credits”. TCMDB. TCM.com. Приступљено 26. 3. 2019. 
  81. ^ „Cottage Tales”. Susan Wittig Albert. Архивирано из оригинала 17. 09. 2010. г. Приступљено 13. 6. 2010. 
  82. ^ Terrace, Vincent (2008). Encyclopedia of Television Series, Pilots and Specials, Volume 2. New York, NY: McFarland. стр. 405. ISBN 978-0786433056. 
  83. ^ Puig, Claudia (29. 12. 2009). „'Miss Potter' draws on enchantment”. USA Today. 
  84. ^ Debruge, Peter (18. 2. 2018). „Film Review: ‘Peter Rabbit’”. Variety. Приступљено 8. 3. 2019. 

Литература[uredi | uredi izvor]

Писма, дневници и збирке[uredi | uredi izvor]

Umetničke studije[uredi | uredi izvor]

Biografske studije[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Beatriks Poter na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Беатрикс_Потер&oldid=27399244”