Bojan Stupica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na: navigaciju, pretragu
Bojan Stupica

Bojan Stupica prvi sdesna
Bojan Stupica prvi sdesna

Informacije
Datum rođenja 1. avgust 1910.
Mesto rođenja Ljubljana (Austrougarska)
Datum smrti 22. maj 1970.(1970-05-22)(59 god.)
Mesto smrti Beograd (SFR Jugoslavija)
Dela

Bojan Stupica (1. avgust 1910. Ljubljana22. maj 1970. Beograd) je bio reditelj, arhitekta, dramaturg, profesor, pedagog, graditelj pozorišta.

Počeci[uredi]

Već sa 19. godina kao uspešan student arhitekture u Ljubljani, putovao je po Evropi upoznajući pozorišta. Prva predstava za koju je uradio prevod, dramaturšku obradu, realizovao scenografiju, uradio kostim, i najzad režirao je „Vojna in Mir“. U predstavi su igrali Sava Severova, njegova supruga skoro dvadeset godina, Milan Skrebinšek i sam Stupica.

U periodu 1934-1940 na potezu Maribor, Ljubljana i Beograd režirao je 28 predstava od kojih je jednu, u Beogradu, („Molijer“, Mihajla Bulgakova), zabranila cenzura.

Rat[uredi]

Za vreme rata biva hapšen, proganjan i na kraju interniran u fašistički logor Gonars blizu Udina – (1942). Posle godinu dana biva pušten iz logora ali nije mogao da hoda.

Režiser i arhitekta[uredi]

Bojan Stupica sa ansamblom i upravnikom Narodnog pozorišta pri poseti Josipa Broza Tita, 1955.

Gopine 1945. vraća se u pozorište – na štakama. Postavljen je za pomoćnika upravnika Drame Narodnog gledališča u Ljubljani. Za nepune dve godine, bez obzira na svoje zdravstveno stanje, ostvaruje deset premijera sa sopstvenim scenografijama.

Na studijskom putovanju 1946. u Moskvu i Lenjingrad upoznaje rad sovjetskih pozorišta što za posledicu ima da 11. novembra 1946. Komitetu za umetnost i kulturu u Beogradu preda elaborat za osnivanje centralnog jugoslovenskog teatra – to je današnje Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP).

Kao umetnički rukovodilac ostao je na ovom poslu punih osam godina. (1947 do 1955). Istovremeno je bio i reditelj, umetnički rukovodilac i arhitekta. Paralelno režira desetak predstava od kojih se neke smatraju najvećim dostignućima tog doba. „Dundo Maroje“ je obišao Pariz, Beč, Budimpeštu, Varšavu, Moskvu, Lenjingrad, Kijev, Veneciju... Ovi njegovi uspesi izazivaju zavist; protiv njega se pravi zavera i traži se „preispitivanje“ njegovih „ideoloških skretanja“. Naljućen, podnosi ostavku i sa suprugom Mirom Stupicom prelazi u Zagreb, gde ga angažuje Hrvatsko narodno kazalište (HNK). Za dve i po godine rekonstruiše HNK u umetničkom i reperoarskom smislu.

Potom se ponovo vraća u Beograd, u JDP, ali ponovo nastaju sukobi, te prelazi u Narodno pozorište u Beogradu, gde je radio kao reditelj i umetnički rukovodilac.

Stupica je projektovao i Atelje 212 u Beogradu.

Gostuje u Splitu (1967), Ljubljani a na dužnost upravnika JDP-a dolazi 1968. I pored narušenog zdravlja ponovo režira i ponovo gradi i završava (1969) ovog puta teatar koji će po njegovoj smrti (1970) dobiti ime „Bojan Stupica“.

Profesor[uredi]

Predavao je na Akademiji za igralsko umetnost 1945-1947 kao profesor glume i režije. Na pozorišnoj akademiji 1948-1949 predaje klasi režije i klasi glume, kao jedan od prvih profesora. Profesor je na Akademiji za kazališnu umetnost u Zagrebu (1955—1957) ponovo u klasi režije i klasi glume. „Bojanove bebe“ je grupa glumaca, među kojima i Milan Gutović, koje je doveo, 1967, u JDP

Nagrada sa imenom Bojana Stupice[uredi]

Nagrada Bojan Stupica se dodeljuje za najbolju režiju pozorišne predstave čija je premijera bila u bliskoj prošlosti. Dodeljuje je Savez dramskih umetnika Srbije.

Godine 2007. Slavenko Saletović je 27. dobitnik. Nagradu je dobio u konkurenciji 11 predstava koje su premijerno izvedene u poslednje tri godine.

Literatura[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]