Bojan Stupica

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Skoči na: navigacija, pretraga
Bojan Stupica

Bojan Stupica
Bojan Stupica

Informacije
Datum rođenja 1. avgust 1910.
Mesto rođenja Ljubljana (Kraljevina Jugoslavija)
Datum smrti 22. maj 1970.
Mesto smrti Beograd (SFR Jugoslavija)
Dela

Bojan Stupica (1. avgust 1910. Ljubljana22. maj 1970. Beograd) je bio reditelj, arhitekta, dramaturg, profesor, pedagog, graditelj pozorišta.

Počeci[uredi]

Već sa 19. godina kao uspešan student arhitekture u Ljubljani, putovao je po Evropi upoznajući pozorišta. Prva predstava za koju je uradio prevod, dramaturšku obradu, realizovao scenografiju, uradio kostim, i najzad režirao je „Vojna in Mir“. U predstavi su igrali Sava Severova, njegova supruga skoro dvadeset godina, Milan Skrebinšek i sam Stupica.

U periodu 1934-1940 na potezu Maribor, Ljubljana i Beograd režirao je 28 predstava od kojih je jednu, u Beogradu, („Molijer“, Mihajla Bulgakova), zabranila cenzura.

Rat[uredi]

Za vreme rata biva hapšen, proganjan i na kraju interniran u fašistički logor Gonars blizu Udina – (1942). Posle godinu dana biva pušten iz logora ali nije mogao da hoda.

Režiser i arhitekta[uredi]

Gopine 1945. vraća se u pozorište – na štakama. Postavljen je za pomoćnika upravnika Drame Narodnog gledališča u Ljubljani. Za nepune dve godine, bez obzira na svoje zdravstveno stanje, ostvaruje deset premijera sa sopstvenim scenografijama.

Na studijskom putovanju 1946. u Moskvu i Lenjingrad upoznaje rad sovjetskih pozorišta što za posledicu ima da 11. novembra 1946. Komitetu za umetnost i kulturu u Beogradu preda elaborat za osnivanje centralnog jugoslovenskog teatra – to je današnje Jugoslovensko dramsko pozorište (JDP).

Kao umetnički rukovodilac ostao je na ovom poslu punih osam godina. (1947 do 1955). Istovremeno je bio i reditelj, umetnički rukovodilac i arhitekta. Paralelno režira desetak predstava od kojih se neke smatraju najvećim dostignućima tog doba. „Dundo Maroje“ je obišao Pariz, Beč, Budimpeštu, Varšavu, Moskvu, Lenjingrad, Kijev, Veneciju... Ovi njegovi uspesi izazivaju zavist; protiv njega se pravi zavera i traži se „preispitivanje“ njegovih „ideoloških skretanja“. Naljućen, podnosi ostavku i sa suprugom Mirom Stupicom prelazi u Zagreb, gde ga angažuje Hrvatsko narodno kazalište (HNK). Za dve i po godine rekonstruiše HNK u umetničkom i reperoarskom smislu.

Potom se ponovo vraća u Beograd, u JDP, ali ponovo nastaju sukobi, te prelazi u Narodno pozorište u Beogradu, gde je radio kao reditelj i umetnički rukovodilac.

Stupica je projektovao i Atelje 212 u Beogradu.

Gostuje u Splitu (1967), Ljubljani a na dužnost upravnika JDP-a dolazi 1968. I pored narušenog zdravlja ponovo režira i ponovo gradi i završava (1969) ovog puta teatar koji će po njegovoj smrti (1970) dobiti ime „Bojan Stupica“.

Profesor[uredi]

Predavao je na Akademiji za igralsko umetnost 1945-1947 kao profesor glume i režije. Na pozorišnoj akademiji 1948-1949 predaje klasi režije i klasi glume, kao jedan od prvih profesora. Profesor je na Akademiji za kazališnu umetnost u Zagrebu (1955-1957) ponovo u klasi režije i klasi glume. „Bojanove bebe“ je grupa glumaca, među kojima i Milan Gutović, koje je doveo, 1967, u JDP

Nagrada sa imenom Bojana Stupice[uredi]

Nagrada Bojan Stupica se dodeljuje za najbolju režiju pozorišne predstave čija je premijera bila u bliskoj prošlosti. Dodeljuje je Savez dramskih umetnika Srbije.

Godine 2007. Slavenko Saletović je 27. dobitnik. Nagradu je dobio u konkurenciji 11 predstava koje su premijerno izvedene u poslednje tri godine.

Literatura[uredi]

Sećanje na Bojana Stupicu - Milenko Misailović

Spoljašnje veze[uredi]