Бојан Ступица

Из Википедије, слободне енциклопедије
Бојан Ступица
Stevan Kragujevic, Bojan Stupica sa Radetom Markovicem, Radio Beograd, pedesetih.jpg
Бојан Ступица први сдесна
Датум рођења (1910-08-01)1. август 1910.
Место рођења Љубљана
Аустроугарска
Датум смрти 22. мај 1970.(1970-05-22) (59 год.)
Место смрти Београд
СФР Југославија

Бојан Ступица (1. август 1910. Љубљана22. мај 1970. Београд) је био редитељ, архитекта, драматург, професор, педагог, градитељ позоришта.

Почеци[уреди]

Већ са 19. година као успешан студент архитектуре у Љубљани, путовао је по Европи упознајући позоришта. Прва представа за коју је урадио превод, драматуршку обраду, реализовао сценографију, урадио костим, и најзад режирао је „Војна ин Мир“. У представи су играли Сава Северова, његова супруга скоро двадесет година, Милан Скребиншек и сам Ступица.

У периоду 1934-1940 на потезу Марибор, Љубљана и Београд режирао је 28 представа од којих је једну, у Београду, („Молијер“, Михајла Булгакова), која је забрањена.

Рат[уреди]

За време рата бива хапшен, прогањан и на крају интерниран у фашистички логор Гонарс близу Удина – (1942). После годину дана бива пуштен из логора али није могао да хода.

Режисер и архитекта[уреди]

Бојан Ступица са ансамблом и управником Народног позоришта приликом посете Јосипа Броза Тита, 1955.

Године 1945. враћа се у позориште – на штакама. Постављен је за помоћника управника Драме Народног гледалишча у Љубљани. За непуне две године, без обзира на своје здравствено стање, остварује десет премијера са сопственим сценографијама.

На студијском путовању 1946. у Москву и Лењинград упознаје рад совјетских позоришта што за последицу има да 11. новембра 1946. Комитету за уметност и културу у Београду преда елаборат за оснивање централног југословенског театра – то је данашње Југословенско драмско позориште (ЈДП).

Као уметнички руководилац остао је на овом послу пуних осам година. (1947 до 1955). Истовремено је био и редитељ, уметнички руководилац и архитекта. Паралелно режира десетак представа од којих се неке сматрају највећим достигнућима тог доба. „Дундо Мароје“ је обишао Париз, Беч, Будимпешту, Варшаву, Москву, Лењинград, Кијев, Венецију... Ови његови успеси изазивају завист; против њега се прави завера и тражи се „преиспитивање“ његових „идеолошких скретања“. Наљућен, подноси оставку и са супругом Миром Ступицом прелази у Загреб, где га ангажује Хрватско народно казалиште (ХНК). За две и по године реконструише ХНК у уметничком и репероарском смислу.

Потом се поново враћа у Београд, у ЈДП, али поново настају сукоби, те прелази у Народно позориште у Београду, где је радио као редитељ и уметнички руководилац.

Ступица је пројектовао и Атеље 212 у Београду.

Гостује у Сплиту (1967), Љубљани а на дужност управника ЈДП-а долази 1968. И поред нарушеног здравља поново режира и поново гради и завршава (1969) овог пута театар који ће по његовој смрти (1970) добити име „Бојан Ступица“.

Професор[уреди]

Предавао је на Академији за игралско уметност 1945-1947 као професор глуме и режије. На позоришној академији 1948-1949 предаје класи режије и класи глуме, као један од првих професора. Професор је на Академији за казалишну уметност у Загребу (1955—1957) поново у класи режије и класи глуме. „Бојанове бебе“ је група глумаца, међу којима и Милан Гутовић, које је довео, 1967, у ЈДП

Награда са именом Бојана Ступице[уреди]

Награда Бојан Ступица се додељује за најбољу режију позоришне представе чија је премијера била у блиској прошлости. Додељује је Савез драмских уметника Србије.

Године 2007. Славенко Салетовић је 27. добитник. Награду је добио у конкуренцији 11 представа које су премијерно изведене у последње три године.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]