Bojkot letnjih Olimpijskih igara 1980.

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Zemlje koje su bojkotovale Igre 1980. obojene su plavom bojom

Bojkot letnjih olimpijskih igara 1980. bio je deo niza akcija koje su pokrenule Sjedinjene Američke Države u znak protesta protiv sovjetske invazije na Avganistan.[1] Sovjetski Savez, koji je bio domaćin Letnjih olimpijskih igara 1980. u Moskvi, i satelitske države su kasnije bojkotovali Letnje olimpijske igre 1984. u Los Anđelesu.[2]

Istorijska pozadina[uredi | uredi izvor]

Zapadne vlade su prvi put razmotrile ideju o bojkotu OI u Moskvi 1980. kao odgovor na situaciju u Avganistanu na sastanku predstavnika NATO-a 20. decembra 1979. godine. Ideja nije bila potpuno nova za svet: sredinom 1970-ih, predlozi za bojkot Olimpijade su široko kružili među aktivistima za ljudska prava i grupama kao sankcija za sovjetsko kršenje ljudskih prava.[3] U to vreme, vrlo mali broj vlada članica je izrazio interesovanje za predlog. Međutim, ova ideja je stekla popularnost početkom januara 1980. godine kada je sovjetski nuklearni naučnik i disident Andrej Saharov pozvao na bojkot. Karterova administracija se 14. januara 1980. pridružila Saharovljevom apelu i postavila rok do kojeg se Sovjetski Savez mora povući iz Avganistana ili se suočiti sa posledicama, uključujući međunarodni bojkot igara. kanadski premijer Džo Klark je 26. januara 1980. objavio da će Kanada, kao i SAD, bojkotovati Olimpijske igre ako sovjetske snage ne napuste Avganistan do 20. februara 1980.[4] Karter je takođe predložio da se Olimpijada trajno preseli u Grčku kako bi se eliminisalo pitanje politizacije domaćina Igara, ali je Međunarodni olimpijski komitet (MOK) odbacio ovu ideju.[5]

Kada je rok od mesec dana prošao bez ikakvih promena u situaciji u Centralnoj Aziji, Karter je naterao saveznike SAD da povuku svoje olimpijske timove sa predstojećih igara.[6][7]

Krajem januara, sovjetski režim se pripremio da se suoči sa „neprijateljskom kampanjom“. Kako dokumenti sovjetskog Centralnog komiteta pokazuju, pored sopstvenih propagandnih napora, on se oslanjao na MOK i njegovih 89 članova da se ponašaju kao u prošlosti (npr. nakon sovjetske invazije na Mađarsku 1956. i Čehoslovačku 1968.), a ne da pod pritiskom nacionalnih vlada. Napominje se da su vlada i Nacionalni olimpijski komitet Francuske već izrazili spremnost da učestvuju.[8]

Nakon sastanka 24. aprila, šef Olimpijskog komiteta Sjedinjenih Država (USOC) Robert Kane rekao je MOK-u da bi USOC bio spreman da pošalje tim u Moskvu ako dođe do „spektakularne promene u međunarodnoj situaciji“ u narednim nedeljama.[9]

U pokušaju da spasi Igre, lord Kilanin, tadašnji predsednik MOK-a, dogovorio je da se sastane i razgovara o bojkotu sa Džimijem Karterom i sovjetskim generalnim sekretarom Leonidom Brežnjevom, pre novog roka 24. maja. Kilanin je insistirao da se Igre nastave po planu, dok je predsednik Karter ponovo potvrdio stav SAD da bojkotuju Igre osim ako se Sovjetski Savez ne povuče iz Avganistana.[10]

MOK je protestovao, tvrdeći da su pritisci SAD i drugih zemalja koje podržavaju bojkot neprikladno sredstvo za postizanje političkog cilja, a žrtve ove akcije bi bili sportisti.[11] Zapadnonemački kancelar Helmut Šmit rekao je da je neprihvatljiv američki stav da bi saveznici „jednostavno trebalo da urade ono što im se kaže“,[12] iako se Zapadna Nemačka ipak pridružila bojkotu.[13]

Neki sovjetski disidenti izrazili su mišljenje da bi bojkot bio snažna poruka Sovjetskom Savezu koji je prekršio olimpijska pravila (koristeći doping koji je sponzorisala država i profesionalne sportiste uprkos činjenici da su pravila tog vremena dozvoljavala samo amaterima) da ostvaruju svoje političke ciljeve.[14][15]

Odgovori po zemljama i kontinentima[uredi | uredi izvor]

Bokser Muhamed Ali otputovao je u Tanzaniju, Nigeriju i Senegal kako bi bezuspešno ubedio svoje lidere da se pridruže bojkotu.[16][17][18] On je, međutim, uspešno ubedio kenijsku vladu da bojkotuje OI.[19]

Mnoge zemlje su se na kraju pridružile SAD u potpunom bojkotu Igara. Među njima su bili Japan i Zapadna Nemačka, čiji je kancelar Šmit uspeo da ubedi Olimpijski komitet Zapadne Nemačke da podrži bojkot. Kina,[20] Filipini, Čile, Argentina i Norveška su takođe u potpunosti bojkotovali Igre. Neke od ovih zemalja su se takmičile na alternativnim sportskim takmilčenjima. Izrael se takođe pridružio bojkotu u znak protesta protiv sovjetske vojne agresije, ali i zbog sovjetske antisemitske i antiizraelske politike.[21]

Vlade Ujedinjenog Kraljevstva, Francuske i Australije podržale su bojkot, ali su svaku konačnu odluku o učešću sportista svoje zemlje prepustile svojim nacionalnim olimpijskim klubovima i odlukama njihovih pojedinačnih sportista. Ujedinjeno Kraljevstvo i Francuska poslale su mnogo manju atletsku delegaciju nego što je to prvobitno bilo moguće. Britanska udruženja koja su upravljala konjičkim sportom, hokejem, streljaštvom i jahtanjem u potpunosti su bojkotovala Letnje olimpijske igre 1980. godine.[22][23]

Španija, Italija, Švedska, Island i Finska bile su učenisci iz zapada Evrope na Igrama.[23] Od njih, Španija i Italija učestvovale su pod neutralnom zastavom sa olimpijskom himnom koja je svirala na bilo kojoj ceremoniji. Italijanski sportisti koji služe u njenom vojnom korpusu, međutim, nisu mogli da prisustvuju Igrama zbog zvanične podrške nacionalne vlade bojkotu. Mnogi događaji su bili pogođeni gubitkom učesnika, a neki sportisti rođeni u SAD koji su bili državljani drugih zemalja, poput Italije i Australije, takmičili su se u Moskvi.

Čvrsti neprijatelj SAD-a pod novom teokratijom ajatolaha Homeinija, Iran je takođe bojkotovao Igre u Moskvi nakon što se Homeini pridružio osudi invazije na Avganistan od strane Ujedinjenih nacija i Islamske konferencije.[24] Islamska konferencija je pozvala na bojkot Moskve nakon invazije;[25] Ajatolah je u međuvremenu optužio Moskvu da je naoružala Beludže protiv njegovog režima.[24]

Sportisti i sportisti koji se takmiče bez državnih zastava ili himni[uredi | uredi izvor]

Lord Kilanin je dozvolio sportistima kvalifikovanim za NOK da se takmiče na Igrama bez svojih nacionalnih zastava ili himni (što je omogućilo NOK-ima da šalju sportiste u nenacionalnom kontekstu), ali to nije dozvolilo drugim pojedincima koji nemaju sankciju NOK-a da učestvuju na Igrama, kao MOK je ovo shvatio kao potencijalno slabljenje njihovog autoriteta.[9] Četiri takmičara (uključujući jednog sportistu) sa Novog Zelanda takmičili su se samostalno i marširali pod svojom zastavom NOK-a jer je vlada zvanično podržala bojkot.[26] Sportisti 16 zemalja nisu isticali svoje nacionalne zastave. Umesto toga, podignute su olimpijske zastave, a olimpijska himna zamenila je njihove nacionalne himne na ceremoniji dodele medalja. Održana je i jedna ceremonija dodele nagrada na kojoj su podignute tri olimpijske zastave, što je bila muška individualna potera u biciklizmu.

Na ceremoniji otvaranja Parade nacija, 16 zemalja koje delimično bojkotuju poslalo je samo zastavonošu da maršira za nosiocem plakata, a da ostatak delegacije ne prati nosioca zastave.[27]

Ostale modifikacije[uredi | uredi izvor]

Po tradiciji, gradonačelnik prethodnog grada domaćina ( Montreal, Kanada) predaje olimpijsku zastavu, ali je gradonačelnik Montreala Žan Drapo bio sprečen da prisustvuje zbog bojkota. Sandra Henderson i Stefan Prefontaine, poslednji nosioci baklji na prethodnim igrama, prisustvovali su umesto njega.

Pravila protokola ceremonije zatvaranja nalagala su da zastava sledećeg domaćina treba da bude podignuta, ali su se Sjedinjene Američke Države „snažno usprotivile“ planovima MOK-a da sprovede ovo pravilo.[28] Tokom 83. zasedanja MOK-a neposredno pre Igara, direktorka MOK-a Monik Berliju otkrila je „rupu“ u kojoj se francuska i engleska verzija pravila razlikuju; jedna verzija je navela da koristi zastavu zemlje grada organizatora dok je druga navela da koristi zastavu grada organizatora. Berliouk i šef LAOOC-a Piter Ueberrot pristali su da umesto toga koriste zastavu grada Los Anđelesa.[29] Olimpijska himna odsvirana je umesto himne Sjedinjenih Američkih Država.[30]

Zastavu Antverpa primio je član MOK-a iz Sjedinjenih Američkih Država umesto gradonačelnika Los Anđelesa Toma Bredlija; nije bilo primopredaje Los Anđelesu na ceremoniji zatvaranja.

Zemlje koje nisu učesnice[uredi | uredi izvor]

  Šezdeset sedam zemalja koje su pozvane na Olimpijske igre 1980, plus Katar, nije učestvovalo iz različitih razloga. Neke zemlje su bojkotovale a podršku bojkotu i ekonomskih razloga (Katarski nacionalni olimpijski komitet je priznat 1980. godine, ali ne na vreme da klasifikuje sportiste za Igre). Tajvan je odbio da učestvuje kao rezultat Rezolucije iz Nagoje iz 1979. godine, u kojoj je Narodna Republika Kina pristala da učestvuje u aktivnostima MOK-a ako se Tajvan naziva Kineski Tajpej NOC.[31] Međutim, druga interna pitanja navela su Kinu da ne pošalje delegaciju ni na Letnje olimpijske igre 1980.

  1. ^ Smothers, Ronald (19. 7. 1996). „Bitterness Lingering Over Carter's Boycott”. The New York Times. 145 (50493). 
  2. ^ Doder, Dusko (9. 5. 1984). „Soviets Withdraw From Los Angeles Olympics” — preko www.washingtonpost.com. 
  3. ^ Tulli, Umberto (novembar 2016). „Bringing Human Rights In: The Campaign Against the 1980 Moscow Olympic Games and the Origins of the Nexus Between Human Rights and the Olympic Games”. The International Journal of the History of Sport. 33 (16): 2026—2045. doi:10.1080/09523367.2017.1315104. 
  4. ^ „Historica Canada”. www.historicacanada.ca. Arhivirano iz originala 20. 12. 2016. g. Pristupljeno 16. 8. 2016. 
  5. ^ Treadaway, Dan (5. 8. 1996). „Carter stresses role of Olympics in promoting global harmony”. Emory Report. 48 (37). 
  6. ^ „The Olympic Boycott, 1980”. U.S. Department of State Archive. 
  7. ^ Smith, Terence (20. 1. 1980). „The President Said Nyet”. The New York Times. 
  8. ^ „Secretariat: Planning a response to the hostile campaign against participation in the Moscow Olympics, 29 January 1980, St 195/3, The Bukovsky Archives: Communism on Trial.”. Arhivirano iz originala 23. 8. 2017. g. Pristupljeno 11. 7. 2017. 
  9. ^ a b American Embassy Memorandum to Secretary of State, "Olympics: Lausanne IOC EXCOM Meeting" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2020), 23 April 1980, US Department of State, FOIA
  10. ^ Secretary of State Memorandum to All Diplomatic and Consular Posts Immediate, "Olympics: Mid-May Update", 16 May 1980, US Department of State, FOIA
  11. ^ American Embassy Memorandum to Secretary of State and White House, "Olympics: IOC Message to Mr. Cutler" Arhivirano na sajtu Wayback Machine (25. jul 2020), April 27, 1980, US Department of State, FOIA
  12. ^ Sarantakes, Nicholas Evan (2011). Dropping the Torch: Jimmy Carter, the Olympic Boycott, and the Cold War (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 121. ISBN 978-0-521-19477-8. OCLC 768096651. 
  13. ^ Vinocur, John (16. 5. 1980). „West Germans to Boycott Games” (PDF). The New York Times (na jeziku: engleski). 129 (44585). 
  14. ^ Vinokur, Boris (15. 4. 1980). „How the Russians break the Olympic rules”. The Christian Science Monitor. 
  15. ^ Ruiz, Rebecca R. (13. 8. 2016). „The Soviet Doping Plan: Document Reveals Illicit Approach to '84 Olympics”. The New York Times. 
  16. ^ Sarantakes. Dropping the Torch, pp. 115–118.
  17. ^ Honey, Martha (4. 2. 1980). „Ali Spars With Second Thoughts As Africans Argue Boycott Issue”. The Washington Post. Pristupljeno 10. 6. 2017. 
  18. ^ Ezra, Michael (5. 6. 2016). „Muhammad Ali's Strange, Failed Diplomatic Career”. POLITICO Magazine. Pristupljeno 10. 6. 2017. 
  19. ^ Cuddihy, Martin (9. 6. 2016). „Muhammad Ali: Africa remembers the boxing legend”. ABC News (Australia). Pristupljeno 4. 9. 2016. 
  20. ^ Minami, Kazushi (2024). People's Diplomacy: How Americans and Chinese Transformed US-China Relations during the Cold War. Ithaca, NY: Cornell University Press. str. 157. ISBN 9781501774157. 
  21. ^ „TIMELINE: Jews in the Summer Olympics”. 20. 7. 2012. 
  22. ^ Associated Press (23. 4. 1980). „Governments slapped for boycott pressure”. The Spokesman-Review. Spokane, Washington. str. C1. Pristupljeno 8. 8. 2012. 
  23. ^ a b 1980 Summer Olympics Official Report from the Organizing Committee Arhivirano jun 22, 2006 na sajtu Wayback Machine, vol. 2, p. 190.
  24. ^ a b Golan, Galia (1990). Soviet Policies in the Middle East from World War Two to Gorbachev (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 193. ISBN 978-0-521-35332-8. OCLC 875392804. 
  25. ^ Freedman, Robert O (1991). Moscow and the Middle East: Soviet policy since the invasion of Afghanistan (na jeziku: engleski). Cambridge University Press. str. 78. ISBN 978-0-521-35184-3. OCLC 912575066. 
  26. ^ 1980 Moscow. olympic.org.nz
  27. ^ „Showing the Flagin Moscow | International Society of Olympic Historians – ISOH”. 
  28. ^ „White House Protests Plan to Use U.S. Flag at Moscow Olympics”. The New York Times. 18. 7. 1980. 
  29. ^ „The story of L.A.'s oddball flag. Wait, L.A. Has a flag?”. Los Angeles Times. 5. 10. 2021. 
  30. ^ „Los Angeles Flag to Fly at Moscow”. The New York Times. avgust 1980. 
  31. ^ Eaton, Joseph (novembar 2016). „Reconsidering the 1980 Moscow Olympic Boycott: American Sports Diplomacy in East Asian Perspective”. Diplomatic History. 40 (5): 845—864. JSTOR 26376807. doi:10.1093/dh/dhw026. Pristupljeno 20. 6. 2022. 

Na Igrama je učestvovalo sedam zemalja bez učešća na ceremoniji otvaranja:[1] Belgija, Francuska, Italija, Luksemburg, Holandija, San Marino, Švajcarska.

Najmanje pet nacionalnih timova učestvovalo je na Igrama pod olimpijskom zastavom, a ne svojim nacionalnim ili nacionalnim zastavama, jer bi ovo poslednje značilo da je njihovo učešće zvanično sankcionisano od strane njihovih nacija:[1] Australija, Andora, Danska, Irska, Portoriko.

Neke nacije su se takmičile pod zastavom svog Nacionalnog olimpijskog komiteta:[2][3] Španija, Portugal, Novi Zeland.

Alternativni događaji[uredi | uredi izvor]

Događaji su organizovani odvojeno u nekoliko sportova, uključujući Liberty Bell Classic za atletiku[4] i <i>USGF International Invitational</i> za gimnastiku.[5] Bokserski meč održam 10. februara 1980. između predstavnika Kube i SAD bio je jedini susret kubanskih i američkih boksera i predstavljao je važan događaj u boksu; američki bokserski trener Tom Džonson nazvao je „jednim od najboljih mečeva godine“.[6]

Sovjetske novčane naknade[uredi | uredi izvor]

U aprilu 1981. godine, federalni okružni sud na Menhetnu odobrio je nagodbu dve tužbe koje su uključivale više od 9.000 Amerikanaca koji su tražili povraćaj uplata koje su izvršili za putovanja na Olimpijske igre koje su otkazane zbog bojkota.

Prema sporazumu iz aprila 1981. naknade su povećane: Amerikancima koji su otkazali putovanja pre 1. marta 1980. nadoknađeno je ukupno 85 odsto troškova, dok je onima koji su otkazali nakon tog datuma nadoknađeno 63 odsto.[7]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b „Partial Boycott – New IOC President”. Keesing's Record of World Events. 26: 30599. decembar 1980. 
  2. ^ ISOH
  3. ^ ITG
  4. ^ Neff, Craig (28. 7. 1980). „...and meanwhile in Philadelphia”. Sports Illustrated. sv. 53. str. 18. Pristupljeno 3. 8. 2016. 
  5. ^ Marshall, Joe (11. 8. 1980). „All that glitter was not gold”. Sports Illustrated. sv. 53. str. 32. Pristupljeno 3. 8. 2016. 
  6. ^ U.S.-Cuba bout grows in importance, The Anniston Star, February 9, 1980, p. 22.
  7. ^ „Settlement Reached On Olympic Refunds”. The New York Times. 130 (44932). 28. 4. 1981. 

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

  • Eaton, Joseph. "Reconsidering the 1980 Moscow Olympic boycott: American sports diplomacy in East Asian perspective." Diplomatic History 40.5 (2016): 845–864.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Бојкот_летњих_Олимпијских_игара_1980.&oldid=27724119”