Сан Марино

Уреди везе
С Википедије, слободне енциклопедије
За друге употребе погледајте страницу Сан Марино (вишезначна одредница).
Најузвишенија Република Сан Марино
Serenissima Repubblica di San Marino  (италијански)
Крилатица: Слобода
(лат. Libertas)
Химна: Национална химна Републике
(итал. Inno Nazionale della Repubblica)
Положај Сан Марина
Главни градСан Марино
Највећи градДогана
Службени језикиталијански
Владавина
Облик државеУнитарна парламентарна република
 — Капетани регентиАлесандро Манцини
Грација Заферани
Историја
Независност3. септембар 301.
Географија
Површина‍
 — укупно61,2 km2 (219)
 — вода (%)0
Становништво‍
 — 2014.[1]око 33.600 (221)
 — густина501 ст./km2
Економија
ВалутаЕвро (€)
 — стоти део валуте‍100 центи‍
Остале информације
Временска зонаUTC +1 (CET)
UTC +2 (CEST)
Интернет домен‍.sm‍
Позивни број+378 ¹
¹ +0549 из Италије

Сан Марино (итал. San Marino), званично Најузвишенија Република Сан Марино (итал. Serenissima Repubblica di San Marino),[2] или често скраћено као Република Сан Марино (итал. Repubblica di San Marino),[3][2] држава је у јужној Европи, на источном ободу Апенина.[4] У потпуности је окружен територијом Италије.[5]

Смештен на североисточној страни Апенинских планина, Сан Марино покрива површину од нешто више од 61 km2 (24 sq mi) и има 33 562 становника.[6] Главни град је град Сан Марино, а његово највеће насеље је Догана. Службени језик Сан Марина је италијански.

Држава је добила име по Светом Марину, клесару са тадашњег римског острва Раба, у данашњој Хрватској. Рођен је 275. године, Марин је учествовао у обнови Риминиских градских зидина након што су их либурнски гусари уништили. Затим је Марин основао независну монашку заједницу на Монте Титану АД године; стога Сан Марино тврди да је најстарија постојећа суверена држава, као и најстарија уставна република.[7]

Политика Сан Марина се руководи његовим уставом који диктира да сваких шест месеци парламент Сан Марина мора да изабере два капетанска регента. Капетански регенти имају једнака овлашћења и слободни су да их спроводе у оквиру граница устава и парламентарног законодавства до истека њиховог мандата.

Економија земље углавном се заснива на финансијама, индустрији, услугама и туризму. То је једна од најбогатијих земаља света по БДП-у по глави становника, са цифром која је упоредива са најразвијенијим европским регионима. Сматра се да Сан Марино има веома стабилну економију, са једном од најнижих стопа незапослености у Европи, без државног дуга и буџетским суфицитом.[3]

Историја[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Историја Сан Марина
панорама Сан Марина

Сан Марино је једна од најстаријих држава на свету. Основана је 301. године, али је била у саставу тадашњег Римског царства. Њен устав званично је написан 8. октобра 1600. Мајушну нацију прво је признала Наполеонова Француска 1797. а касније 1815. на конгресу у Бечу признале су је и остале европске државе. Иако суверена, она је потпуно зависна од Италије којом је окружена у целости од 19. века.

Ђузепе Гарибалди је ујединио Италију 1860. а своје склониште од непријатеља направио је у Сан Марину. Тамо је добио новчану помоћ и намирнице које су му биле потребне да доврши своју кампању. Гарибалди је гарантовао да ће Сан Марино увек бити независна суверена држава.

Географија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Географија Сан Марина

Положај[уреди | уреди извор]

Сан Марино се граничи са два италијанска региона, на североистоку са Емилијом Ромањом и регионом Марке на југозападу. Удаљеност између најсеверније и најјужније границе Сан Марина износи 12 km. Има површину од 60,57 km².

Геологија и рељеф[уреди | уреди извор]

Монте Титано

Сан Марино се налази у брдовитој унутрашњости Апенинсог полуострва, око 15 km југозападно од јадранске обале Риминија. Највиши врх је Монте Титано чија висина је 739 m на развођу река Марекија на западу и Марекија Конка на истоку. Околна брда су углавном од флиша.

Клима[уреди | уреди извор]

Клима је влажног суптропског типа, али је блажа него у приморју због надморске висине.[8] Лети температура варира од 20 °C до 30 °C, а зими од -2 °C до 10 °C. Просечне падавине износе 550 mm годишње.

Клима Сан Марина
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Максимум, °C (°F) 7
(45) 		9
(48) 		14
(57) 		17
(63) 		23
(73) 		28
(82) 		30
(86) 		30
(86) 		25
(77) 		20
(68) 		13
(55) 		8
(46) 		18,7
(65,5)
Просек, °C (°F) 4
(39) 		5,5
(41,9) 		10
(50) 		13
(55) 		18,5
(65,3) 		23
(73) 		25
(77) 		25
(77) 		20,5
(68,9) 		16
(61) 		10
(50) 		5,5
(41,9) 		14,67
(58,33)
Минимум, °C (°F) 1
(34) 		2
(36) 		6
(43) 		9
(48) 		14
(57) 		18
(64) 		20
(68) 		20
(68) 		16
(61) 		12
(54) 		7
(45) 		3
(37) 		10,7
(51,3)
Количина падавина, mm (in) 34,0
(1,339) 		37,6
(1,48) 		34,2
(1,346) 		51,5
(2,028) 		41,6
(1,638) 		36,0
(1,417) 		34,5
(1,358) 		49,2
(1,937) 		85,6
(3,37) 		69,8
(2,748) 		59,2
(2,331) 		75,4
(2,969) 		608,6
(23,961)
Извор: World Weather Online[9]

Становништво[уреди | уреди извор]

Становништво Сан Марина је по попису из 2002. године бројало 28.753 становника. Од тога су 83,1% особе рођене у Сан Марину, а 12% су Италијани. Више од 13.000 држављана Сан Марина живе у иностранству. Због мале површине густина насељености је велика и износи 475 становника по км².

Религија[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Религија у Сан Марину
Катедрала Сан Марино
Религије у Сан Марину (2011)[3]
Религије %
Римокатолици 97.2%
Протестанти 1.1%
Остали хришћани 0.7%
Јевреји 0.1%
Други 0.1%
Нерелигиозни 0.7%
Без одговора 0.1%

Сан Марино је претежно католичка држава[3] — преко 97% становништва следи римокатоличку веру, али католичанство није државна религија. Око половине оних који се изјашњавају као католици, практикују веру.[10] У Сан Марину нема бискупске столице, мада је његово име део данашњег бискупијског наслова. Историјски, различите жупе у Сан Марину биле су подељене између две италијанске бискупије, углавном у бискупији Монтефелтро, а делом у Риминији. Године 1977, подешена је граница између Монтефелтра и Риминија тако да је цео Сан Марино пао у бискупију Монтефелтро. Бискуп Монтефелтро-Сан Марина борави у Пенабилију, у италијанском округу Пезаро и Урбино.

Према правилима о порезу на доходак, постоји одредба да порески обвезници имају право да захтевају доделу 0,3% свог пореза за доходак Католичке цркве или за добротворна друштва. Цркве обухватају две верске групе Валденске цркве и Јеховине сведоке.

Римокатоличка бискупија Сан Марино-Монтефелтро била је до 1977. године историјска бискупија Монтефелтро. То је суграган надбискупије Равена-Червија.[11] У бискупију су укључене све жупе Сан Марина. Најраније помињање Монтефелтра, као Мона Феретри, налази се у дипломама којима је Карло Велики потврдио донацију Пепина. Први познати бискуп Монтефелтрабио је Агато (826), чије је пребивалиште било у Сан Леу. Под бискупом Фламиниосом Дондијем (1724), столица је поново пренета у Сан Лео, али је касније враћена у Пенабили. Историјска бискупија била је супраган надбискупије Урбино.[12] Од 1988. године формално постоји апостолска нунцијатура за републику, али је нунциј задужен за Италију.

У Сан Марину постоји Јеврејско присуство најмање 600 година.[13] Прво помињање Јевреја у Сан Марину датира са краја 14. века, у званичним документима који бележе пословне трансакције Јевреја. Много је докумената у периоду од 15. до 17. века који описују јеврејске договоре и потврђују присуство јеврејске заједнице у Сан Марину.[14] Јеврејима је влада дозволила службену заштиту.

Током Другог светског рата, Сан Марино је обезбедио уточиште за више од 100.000 Италијана и Јевреја (отприлике 10 пута више од Самаринизке популације у то време) од нацистичког прогона. Према подацима из 2012. године, остало је мало Јевреја.[15] У 2019. години отворена је 'Капела три религије', прва таква врста грађевина посвећена међурелигијском дијалогу.[16]

Административна подела[уреди | уреди извор]

Главни чланак: Административна подела Сан Марина
Девет кастела Сан Марина

Сан Марино је подељен у девет кастела (општина):

Привреда[уреди | уреди извор]

Сан Марино нема природних ресурса, тако да се његова територија користи за пољопривреду. Узгајају се житарице, вино, маслине и воће. Од животиња узгајају се говеда и свиње. Све до шездесетих година 20. века становници Сан Марина су живели од пољопривреде. Од тада почињу да се развијају и друге делатности као што су занатство, трговина и пре свега туризам. Сан Марино извози вино, лан, занатске производе и маркице. Продаја маркица представља 10% бруто домаћег производа. Други велики извор профита је туризам, који директно или индиректно чини 60% државне зараде. Становници Сан Марина не плаћају никакав или плаћају врло мали порез. Просечна годишња зарада износи 10.300 долара. У сектору услуга ради 52% активног становништва, 41% у секундарном сектору и 7% у пољопривреди. Од јануара 2002. званични новац Сан Марина је евро, а пре тога то је била италијанска лира.

Саобраћај[уреди | уреди извор]

Спорт[уреди | уреди извор]

Сан Марино је познат по трци Формуле 1. Трка се не вози на територији Сан Марина већ 100 km северозападно одатле у Имоли. До тога је дошло 1980. када је Велика награда Италије из Монце пребачена у Имолу. Услед протеста одлука је следеће године поништена, а како Италија није могла да има две трке, трка у Имоли се од 1981. вози као Велика награда Сан Марина.

Иако Сан Марино има малу популацију има сопствени фудбалски шампионат и фудбалски савез основан 1931. Првенство се састоји из петнаест екипа које су у почетку подељене у две групе од по седам и осам екипа, а затим по три првопласиране иду даље и боре се за првака по куп формату.

Прву медаљу за Сан Марино на Олимпијским играма је освојила такмичарка у стрељаштву Алесандра Перили. Погодила је 29 мета у финалу, надмашивши три од пет ривалки и тако стигла до бронзе у Токију 2020. године.[17] Неколико дана касније, спортисти Сан Марина су освојили још две медаље на играма у Токију, сребро у стрељаштву и бронзану медаљу рвач Мајлс Амин.[18]

Галерија[уреди | уреди извор]

  • Борго Мађоре

    Борго Мађоре

  • Монтеђардино

    Монтеђардино

  • Серавале

    Серавале

  • Сан Марино

    Сан Марино

  • Регистарска ознака

    Регистарска ознака

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ Национална агенција за статистику [1]
  2. ^ а б „San Marino”. Encyclopædia Britannica. 2012. Приступљено 1. 3. 2011. 
  3. ^ а б в г „San Marino”. The World Factbook (2023 изд.). Central Intelligence Agency. 
  4. ^ United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications
  5. ^ „Treaty on European Union and the Treaty on the functioning of the European Union”. 
  6. ^ „Informazioni sulla popolazione – Repubblica di San Marino, portale ufficiale”. Sanmarino.sm. Архивирано из оригинала 12. 11. 2016. г. Приступљено 11. 11. 2016. 
  7. ^ „Europe's Micro-States: (04) San Marino”. Deutsche Welle. 24. 7. 2014. Приступљено 28. 7. 2014. 
  8. ^ „Climate-Data.org > Europe > San Marino Climate”. en.climate-data.org (на језику: енглески). Приступљено 10. 9. 2020. 
  9. ^ „San Marino weather averages”. World Weather Online. Приступљено 15. 6. 2015. 
  10. ^ World and Its Peoples. Marshall Cavendish. 2009. стр. 856. ISBN 0-7614-7893-0. 
  11. ^ „Diocese of San Marino-Montefeltro”. Catholic-Hierarchy.org. David M. Cheney. Приступљено 21. 1. 2015. 
  12. ^ Knight, Kevin (2009). „Diocese of Montefeltro”. newadvent.org. Приступљено 25. 11. 2012. 
  13. ^ „San Marino”. 1906 Jewish Encyclopedia. JewishEncyclopedia.com. Приступљено 25. 11. 2012. 
  14. ^ „La”. Publibook. Архивирано из оригинала 9. 10. 2014. г. 
  15. ^ Sheib, Ariel. „Virtual Jewish history tour: San Marino”. jewishvirtuallibrary.org. Приступљено 25. 11. 2012. 
  16. ^ „Kapela tri religije”. Al Jazeera. Приступљено 16. 10. 2019. 
  17. ^ „Prva medalja u istoriji za San Marino”. b92.net. Приступљено 29. 7. 2021. 
  18. ^ „NESTVARNO! SAN MARINO OSVOJIO TREĆU MEDALJU! Zemlja od 34.000 piše istoriju u Tokiju sa samo 5 sportista!”. mondo.rs. Приступљено 5. 8. 2021. 

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Сан_Марино&oldid=25500380”