Velika Viktorijina pustinja

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Velika Viktorijina pustinja
Great Victoria Desert
Lokacija Australija
Dužina~1.000 km
Širina~430 km
Površina424.000 km2
Geologija
Tippeskovita

Velika Viktorijina pustinja se nalazi u južnom delu Australije u državama Zapadna Australija i Južna Australija.[1][2] Zahvata površinu od oko 424.000 km², što predstavlja oko 7,5% ukupne površine Australije. Prema tipu podloge spada u peskovite pustinje. Nalazi se na nadmorskoj visini 150-300 m, između Stjuartovih planina na istoku i slanih jezera na zapadu.

Prvi evropski istraživač koji je prošao kroz pustinju bio je Englez Ernest Džajls 1875, a pustinji je dao naziv po britanskoj kraljici Viktoriji. U pustinji dominiraju longitudinalne dine visoke 10-30 m, sa pravcem pružanja severozapad-jugoistok. Ovde žive autohtona plemena — Kogara i Mirning.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Godine 1875, australijski istraživač Ernest Gajls, rođen u Britaniji, postao je prvi Evropljanin koji je prešao pustinju. Pustinju je nazvao po tada vladajućem monarhu, kraljici Viktoriji. Godine 1891, ekspedicija Dejvida Lindzija putovala je ovim područjem od severa do juga. Frenk Han je tražio zlato u ovoj oblasti između 1903. i 1908. Len Bidel je istraživao to područje tokm 1960-ih.[3][4][5]

Lokacija i opis[uredi | uredi izvor]

NASA - Vidljiva Zemlja, Velika Viktorijina pustinja je u centru slike, severno od ravnice Nularbor.

Velika Viktorija je najveća pustinja u Australiji[6] i sastoji se od mnogih malih peščanih brežuljaka, pašnjačkih ravnica, područja sa tesno zbijenom površinom šljunka (nazvanih pustinjskim trotoarima ili giberovim ravnicama) i slanih jezera. Široka je preko 700 km (430 mi) (od zapada prema istoku) i pokriva površinu od 348.750 km2 (134.650 sq mi) od regiona Istern Goldfilds u Zapadnoj Australiji do Gavlerovih lanaca u Južnoj Australiji. Ekoregija mulga žbunja Zapadne Australije leži na zapadu, Mala peščana pustinja na severozapadu, pustinja Gibson i kseričko šiblje na severu, kamenita pustinja Tirari-Sturt na istoku, a ravnica Nularbor na jugu se odvaja to iz Južnog okeana. Prosečna godišnja količina padavina je mala i nepravilna, u rasponu od 200 do 250 mm (7,9 do 9,8 in) godišnje. Oluja sa grmljavinom je relativno česta u Velikoj Viktorijinoj pustinji, sa prosečno 15-20 oluja sa grmljavinom godišnje. Letnje dnevne temperature se kreću od 32—40 °C (90—104 °F), dok zimi ovo pada na 18—23 °C (64—73 °F).

Pustinja Velika Viktorija je ekoregion Svetskog fonda za divlje životinje i istoimena privremena biogeografska regionalizacija za region Australije.[7][8]

Stanovanje[uredi | uredi izvor]

Većina ljudi koji žive u regionu su autohtoni Australci iz različitih grupa, uključujući Kogara, Mirning i Pićanćaćara. Populacija Aboridžina se povećava u ovom regionu. Mladi urođenici iz regiona Velike pustinje Viktorije rade u Vilurara Creative programima kako bi održali i razvili svoju kulturu.[9]

Uprkos izolovanoj lokaciji, Velika Viktorija je podeljena veoma grubim putevima, uključujući autoput Koni Sju[10][11][4] i autoput En Bidel.[12] Ljudske aktivnosti su uključivale neke rudarske operacije i testiranja nuklearnog oružja.[13][14][15]

Flora[uredi | uredi izvor]

Samo najotpornije biljke mogu da prežive u većem delu ovog okruženja. Između peščanih grebena, oblasti šumovite stepe čine Eucalyptus gongylocarpa,[16][17][18] Eucalyptus youngiana,[19][20][21][18] i Acacia aneura[22][23][24][25] (mulga) žbunje rasuto po oblastima elastične spinifeks trave, posebno Triodia basedowii.[26][27][28]

Fauna[uredi | uredi izvor]

Životinjski svet koji se prilagodio ovim surovim uslovima uključivao je mali broj velikih ptica ili sisara. Međutim, u pustinji žive mnoge vrste guštera, uključujući velikog pustinjskog skinka (Egernia kintorei) ranjivog statusa,[29] tajpana sa Centralnih venaca (otkriven 2007. godine) i brojne male torbare, uključujući ugroženog peščanog dunarta (Sminthopsis psammophila) i mulgara (Dasycercus cristicauda). Jedan od načina da se preživi ovde je zakopavanje u pesak, kao što to rade brojne pustinjske životinje, uključujući južnu torbarsku krticu (Notoryctes typhlops) i žabu koja zadržava vodu. Ptice uključuju Aphelocephala pectoralis koja se nalazi na istočnoj ivici pustinje i Leipoa ocellata u parku očuvanja Mamungari. Predatori pustinje uključuju dinga (pošto je pustinja severno od Dingo ograde) i dva velika guštera, perenti (Varanus giganteus) i peščanu goanu (Varanus gouldii).[30]

Očuvanje i pretnje[uredi | uredi izvor]

Kako je ovo područje imalo veoma ograničenu upotrebu za poljoprivredu, mnoga staništa ostaju uglavnom neporemećena. 31% pustinje je u zaštićenim područjima,[31] uključujući Mamungari konservacioni park (ranije poznat kao Neimenovani konzervacioni park) u Južnoj Australiji, veliko područje netaknute divljine aridne zone, koja ima kulturni značaj i jedna je od 14 svetskih biosfernih rezervata[32] u Australiji. Stanište je takođe očuvano u velikom području lokalne samouprave Aboridžina Anangu Pićanćaćara Jankunićaćara u Južnoj Australiji i u Velikom rezervatu prirode pustinje Viktorije u Zapadnoj Australiji.[31]

Probe nuklearnog oružja koje je Ujedinjeno Kraljevstvo sprovelo u Maralingi i polju Emu tokom 1950-ih i ranih 1960-ih ostavilo su područja kontaminirana plutonijumom-239 i drugim radioaktivnim materijalom.

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Great Victoria Desert – The Largest Desert in Australia. Birgit Bradtke. Retrieved 26 March 2013.
  2. ^ Mišić, Milan, ur. (2005). Enciklopedija Britanika. V-Đ. Beograd: Narodna knjiga : Politika. str. 30. ISBN 86-331-2112-3. 
  3. ^ „Len Beadell to Speak”. trove.nla.gov.au. Times (Victor Harbor, SA : 1987 - 1999)(13). 1989-05-03. Pristupljeno 2021-02-20. 
  4. ^ a b Shephard, Mark (1998). A Lifetime in the Bush: The biography of Len Beadell. Adelaide: Corkwood Press. ISBN 1-876247-05-3. 
  5. ^ „Explorer's stories on Australianbush”. trove.nla.gov.au. The Canberra Times (ACT : 1926 - 1995)(70). 1978-06-19. Pristupljeno 2021-02-20. 
  6. ^ Great Victoria Desert – The Largest Desert in Australia. Birgit Bradtke. Retrieved 26 March 2013.
  7. ^ IBRA Version 7 data
  8. ^ „Great Victoria desert”. Terrestrial Ecoregions. World Wildlife Fund. 
  9. ^ Wilurarra Creative 2011;
  10. ^ Bayly, Ian (2009). Len Beadell's Legacy. Seaford Vic: Bas Publishing. str. 94. ISBN 9781921496028. 
  11. ^ Beadell, Len (1971). Bush Bashers. New Holland Publishers (Australia). ISBN 1864367342. 
  12. ^ Google (8. 7. 2022). „Anne Beadell Highway” (Mapa). Google Maps. Google. Pristupljeno 8. 7. 2022. 
  13. ^ „Southern Australia”. World Wildlife Fund. Pristupljeno 21. 10. 2015. 
  14. ^ Hema, Maps (2005). Australia’s Great Desert Tracks SW Sheet (Mapa). Eight Mile Plains Queensland: Hema Maps. ISBN 1-86500-161-9. 
  15. ^ Beadell, Len (1967). Bush Bashers. New Holland Publishers (Australia). ISBN 1-86436-734-2. 
  16. ^ „Eucalyptus gongylocarpa”. Euclid: Centre for Australian National Biodiversity Research. Pristupljeno 2. 6. 2020. 
  17. ^ Nicolle, Dean (2013). Native Eucalypts of South Australia. Adelaide: Dean Nicolle. str. 28—29. ISBN 9780646904108. 
  18. ^ a b Chippendale, George M. „Eucalyptus gongylocarpa”. Flora of Australia. Australian Biological Resources Study, Department of the Environment and Energy, Canberra. Pristupljeno 20. 7. 2019. 
  19. ^ „Eucalyptus youngiana”. Australian Plant Census. Pristupljeno 25. 1. 2020. 
  20. ^ „Australian Plant Common Names Database”. Pristupljeno 12. 4. 2007. 
  21. ^ „Eucalyptus youngiana”. Euclid: Centre for Australian National Biodiversity Research. Pristupljeno 25. 1. 2020. 
  22. ^ Malcolm, P. (2012). „Acacia aneura”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2012: e.T19892219A19996730. doi:10.2305/IUCN.UK.2012.RLTS.T19892219A19996730.en Slobodan pristup. Pristupljeno 12. 11. 2021. 
  23. ^ Arid Zone Trees Arhivirano jun 10, 2007 na sajtu Wayback Machine
  24. ^ Doran, J.C.; Turnbull, J.W.; Boland, D.J.; Gunn, B.V. (1983). „Appendix 2. Notes on the main characteristics of the six acacia species of special interest”. Handbook on seeds of dry-zone acacias. Food and Agriculture Organization of the United Nations. 
  25. ^ Weston, E.J. (1988). „Native Pasture Communities”. Ur.: Burrows, H.; Scanlan, J.C.; Rutherford, M.T. Native pastures in Queensland their resources and management. Brisbane QLD: Department of Primary Industries. 
  26. ^ Kitchener, D.J. (1983). „Pebble-mound Mouse Pseudomys chapmani”. Ur.: Strahan, Ronald. Complete book of Australian mammals. Australian Museum: the National Photographic Index of Australian Wildlife. Sydney: Angus and Robertson. str. 416—17. ISBN 0207144540. 
  27. ^ „Triodia basedowii”. Australian Plant Name Index, IBIS database. Centre for Plant Biodiversity Research, Australian Government. 
  28. ^ Pritzel, E. (1918). „Species novae ex Australia centrali”. Repertorium Specierum Novarum Regni Vegetabilis. 15 (20–24): 356—361. doi:10.1002/fedr.19180152005. 
  29. ^ Paltridge, R.; Catt, G.; Cowan, M.; Gaikhorst, G.; How, R.; Zichy-Woinarski, J.; Cogger, H.; Teale, R. (2018). „Liopholis kintorei”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2018: e.T7040A101743329. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-1.RLTS.T7040A101743329.en Slobodan pristup. Pristupljeno 15. 11. 2021. 
  30. ^ Craig, M.; Doughty, P.; Melville, J. (2018). „Varanus gouldii”. Crveni spisak ugroženih vrsta IUCN. IUCN. 2018: e.T83778110A101752320. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-1.RLTS.T83778110A101752320.en Slobodan pristup. Pristupljeno 19. 11. 2021. 
  31. ^ a b "Great Victoria Desert". DOPA Explorer. Accessed 8 May 2022. [1]
  32. ^ Australia's Biosphere Reserves. Department of Sustainability, Environment, Water, Populations and Communities. Retrieved 3 May 2015.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Velika Viktorijina pustinja na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Велика_Викторијина_пустиња&oldid=27555799”