Velika ustavotvorna narodna skupština u Beogradu

Velika ustavotvorna narodna skupština u Beogradu je bilo zasedanje skupštine u periodu od 10. decembra do 22. decembra 1888.

Na ovoj skupštini je donesen Ustav Srbije iz 1888. godine.

Velika ustavotvorna narodna skupština 1888.[uredi | uredi izvor]

14. oktobra 1888. godine izašla je proklamacija kralja Milana narodu srpskom, kojom kralj poziva narod na slogu: „Nek u tebi", kaže se u toj proklamaciji, „umuknu svi glasovi razdora; nek jednodušno svi misle na opšte dobro — a prvi primer za to treba da dade Kralj, i on je srećan što može da ga dade". Kralj smatra da partijska borba može dovesti samo do novih žalosnih prizora, kakvih je bilo isuviše; iskrena težnja partija za dobrom i napretkom države nemoćna je da što postigne i ostaće bezuspešna dokle god je na snazi Ustav iz 1869. Radi toga Kralj, na osnovu svoga vladalačkog prava, naređuje, da se 20. novembra izvrše izbori za Veliku narodnu skupštinu koja treba da se sastane u Beogradu 1. decembra 1888, da donese novi Ustav. Kralj jamči punu slobodu izbora i poziva sve partije da se slože na izradi novog Ustava.

Sutradan po ovoj proklamaciji izašli su potrebni ukazi kojima se naređuju izbori za Veliku narodnu skupštinu i zakazuje dan njenog sastanka. Sem toga kralj je, jednim ličnim pismom upućenim predsedniku ministarstva Hristiću, naimenovao Ustavotvorni odbor od 83 lica koji će pripremiti novi nacrt Ustava, kome je za potpredsednike odredio šefove stranaka Jovana Ristića, Savu Grujića i Milutina Garašanina, zadržavši predsedništvo toga odbora za sebe lično. Vlada je sa svoje strane predložila da se tome odboru doda još 12 lica koja će vršiti sekretarske poslove, i kralj je taj predlog prihvatio. U članstvo odbora ušli su najglavniji predstavnici svih stranaka, jer je novi Ustav trebalo da bude zajsdničko delo svih stranaka.

Rad u Ustavotvornom odboru tekao je brzo. Jedna uža komisija toga odbora, za četiri dana rada, sastavila je projekt Ustava koji je posle toga pretresan u plenarnim sednicama kojima je predsedavao kralj Milan. 10. decembra projekt Ustava u odboru bio je definitivno redigovan i usvojen. Na svečanoj sednici odbora, kada je izvršeno definitivno glasanje po ovome projektu, kralj Milan je od predstavnika stranaka tražio da Velika narodna skupština primi taj nacrt Ustava „od korice do korice" dakle bez ikakvih izmena.

Međutim su u toku rada odbora počele izborne pripreme u celoj zemlji: stranke su učinile sve što su mogle da se u Skupštini pojave sa što većim brojem mandata. Izbori su već otpočeli izborom poverenika po selima, ali su tom prilikom organi upravnih vlasti vršili pritisak na birače, pa je radi toga kralj Milan smatrao da te izborne radnje treba poništiti i produžiti izborni rok. U sporazumu sa članovima Ustavotvornog odbora odlučeno je da se izvršeni izbori poverenika ponište, a da se izvrše novi izbori poverenika pod nadzorom naročitih komisija u kojima će biti predstavnici sviju stranaka. U vezi s tim pomaknut je i rok vršenja izbora za 4. decembar kao i rok skupštinskog sastanka, pa je odlučeno da se Velika narodna skupština sastane u Beogradu 11. decembra. Ove mere osigurale su zaista slobodu izbora: vlada Nikole Hristića u njima nije imala nikakva udela.

Trebalo je da se izabere 628 narodnih poslanika u celoj zemlji. Prema izveštaju verifikacionog odbora, 593 narodna poslanika imala su potpuno uredna punomoćja, tako da se Skupština mogla odmah konstituisati i preći na rad. Od izabranih narodnih poslanika, preko pet stotina pripadalo je Narodnoj radikalnoj stranci, Liberalna stranka dobila je preko stotinu mandata, dok Napredna stranka nije dobila ni jedan mandat. Skupštinske sednice održavane su u zgradi Narodnog pozorišta. Pre početka rada kralj je imenovao petnaest svojih poverenika koji je trebalo da pred Skupštinom brane i obrazlažu projekt novoga Ustava, dok je vlada Nikole Hristića i dalje ostala u pozadini. Kraljevi poverenici bili su najvažniji članovi samoga Ustavotvornog odbora: Jovan Ristić, Sava Grujić, Alimpije Vasiljević, Jovan Avakumović, Pera Velimirović, Giga Geršić, Jovan Beli-Marković, i drugi.

Posle pregleda punomoćja Skupština se sama konstituisala. Za predsednika izabran je Kosta Taušanović, za potpredsednika Rista Popovića, a za sekretare pop Marko Petrović, Aca Stanojević, Ilija Stošić, Ljuba Joksimović, Rajko Stojićević, pop Kosta Jovanović, Dušan Valožić i Sava Ilić. Sve skupštinsko časništvo pripadalo je isključivo Narodnoj radikalnoj stranci.

18. decembra 1888. Velika narodna skupština otvorena je čitanjem Kraljeva ukaza. Zatim je izabran jedan odbor kome je stavljeno u dužnost da prouči projekt Ustava i podnese izveštaj. Ovaj odbor svršio je rad za jedan dan i podneo izveštaj bez ikakvih izmena. Po tome je Skupština prešla na pretres Ustava u načelu i pojedinostima. Pri glasanju za projekt Ustava u celosti za Ustav je glasalo 494 poslanika, protiv Ustava njih 73, a 3 poslanika uzdržala su se od glasanja. Glasanje je izvršeno 22. decembra 1888, a odmah zatim novi Ustav kralj je potpisao na svečanoj skupštinskoj sednici i u prisustvu svih narodnih poslanika. Tom prilikom kralj Milan je pročitao i svoju Besedu, kojom su sednice ove Velike narodne skupštine zaključene.

Ustav iz 1888, ma da delo kompromisa svih postojećih političkih stranaka u Srbiji, uglavnom je ipak delo Narodne radikalne stranke, koja je nalazila da su njime u dovoljnoj meri osigurane glavne tačke radikalnog programa.

Odredbe ustava iz 1888. godine o narodnoj skupštini[uredi | uredi izvor]

U poglavlju V, koje govori o Narodnoj skupštini, Ustav iz 1888. sadrži ove najvažnije odredbe:

(čl. 76) Narodno je predstavništvo Narodna skupština, koja može biti Obična ili Velika.
(čl. 77) Narodnu skupštinu sačinjavaju poslanici koje narod slobodno bira po odredbama Ustava.
(čl. 78) Izbori narodnih poslanika su neposredni, a glasanje se vrši tajno, kuglicama.
(čl. 79) Svaki okrug bira onoliko poslanika koliko otpada na njega po broju poreskih glava. Po jedan narodni poslanik dolazi na svakih 4.500 poreskih glava. Ako višak poreskih glava u jednom okrugu prelazi 3.000, biraće se u njemu još jedan poslanik.
(čl. 80) Koliko u kome okrugu ima poreskih glava i koliko će se birati poslanika za svake ponaosob izbore odrediće jedan naročiti odbor sastavljen od predsednika Državnog saveta, predsednika i oba potpredsednika Narodne skupštine, i predsednika Kasacionog suda.
(čl. 81) Varoš Beograd bira četiri poslanika, Niš i Kragujevac po dva, druge okružne varoši koje se poimenično navode po jednog.
(čl. 83) Svaki narodni poslanik predstavlja ceo narod a ne samo one koji su ga izabrali.
(čl. 84) Birači ne mogu davati niti narodni poslanici primati zapovedna i obavezna uputstva.
(čl. 85) Biračko pravo ima svaki rođeni ili prirođeni Srbin koji je navršio dvadeset i jednu godinu i koji plaća najmanje petnaest dinara neposredne poreze godišnje. Zadrugari, koji su navršili 21 godinu, imaju pravo biranja ma koliku neposrednu porezu plaćali. Ko hoće da upotrebi svoje biračko pravo, mora prethodno uzeti biračku kartu, koju je nadležna vlast dužna izdati svakome ko dokaže priznanicom ili protokolom u koji se zavodi plaćanje poreze da je u prošlom ili tekućem polgođu platio porezu koja daje pravo biranja.
(čl. 86) Birač ima pravo da bira samo na jednom mestu, i to u onome izbornom okrugu u kome je kao birač upisan.
(čl. 87) Oficiri i vojnici pod zastavom ne mogu glasati.
(Čl. 88) Privremeno gube glasačko pravo:
- 1) oni koji su osuđeni na robiju dok se ne povrate u prava;
- 2) koji su za prestupe osuđeni na gubitak građanske časti, za vreme te kazne; koji su u zatvoru ili pritvoru za zločinstva ili prestupe pomenute u gornjim tačkama; koji su sudskom presudom osuđeni što su zloupotrebom vlasti, pretnjom, poklonom, ili obećanjem poklona radili za sebe ili za drugoga, da bude izabran za narodnog poslanika, i oni koji su osuđeni za prodaju svoga glasa. Gubitak traje dokle glasi sudska presuda. Sem toga biračko pravo gube oni koji su pod stecištem, pod starateljstvom, oni koji su stupili u službu koje strane sile i oni koji su kao pristalice nepriznatih vera osuđeni za nevršenje građanskih dužnosti, za vreme dok sudska presuda traje.
(čl, 89) Svi birači jednog okruga sastavljaju jedno izborno telo, i glasaju ne za pojedine kandidate, nego za celu kandidatsku listu. Istim načinom biraju i one varoši u kojima se bira više od jednog poslanika.
(čl. 90) U okruzima će se glasanje vršiti na više mesta, prema odredbama izbornog zakona. Varoši će takođe prema potrebi biti podeljene na više mesta za glasanje.
(čl. 91) Na svakom mestu gde se vrši glasanje biće obrazovan birački odbor, sastavljen od jednog opštinskog odbornika, koga opština izabere, od po jednog predstavnika svake biračke liste i jednog sudije, sreskog činovnika ili pravnika.
(čl. 92) U svakom glavnom okružnom mestu kao i u varoši koja bira više od jednog poslanika, obrazovaće se glavni birački odbor koji prikuplja sve glasove, prebrojava ih, proglašuje rezultat izbora i daje poslanička punomoćstva. Tome će odboru predsedavati jedan od članova Državnog saveta ili Kasacionog suda, određen kockom, a njegovi su članovi jedan član stalnog Okružnog odbora, predsednik mesnog opštinskog odbora, jedan član Apslacionog suda ili predsednik Prvostepenog suda, i po dva predstavnika svake biračke liste.
(čl. 93) U svakom okrugu 100 birača, a u svakoj varoši koja bira više od jednog poslanika 50 birača, ima pravo da sastavlja biračke liste. Na svakoj listi moraće da bude zapisano toliko imena koliko poslanika bira dotični okrug ili varoš. Lista nosi ime onoga kandidata koji je na njoj prvi zapisan, i ona će imati svoju kutiju na svakom mestu gde se vrši glasanje. Celokupan broj birača koji su glasali, podeljen brojem poslanika koje ima da izabere dotično izborno telo, daće količnik glasova prema kome se svakoj listi dosuđuje srazmeran broj poslaničkih mesta. Svaka lista dobiće toliko poslaničkih mesta koliko se puta količnik sadrži u glasovima koje je ona dobila. U svakoj listi količnik će se pridavati najpre kandidatu na čelu liste, a zatim ostalim kandidatima, po redu, kojim su naznačeni dok se ne iscrpe broj njenih glasova. Ako poslaničkih mesta bude za koja ni jedna lista nije dobila broj glasova ravan količniku, pridavaće se po jedan poslanik onim listama koje imaju broj količniku najbliži, dok se ne dobije određeni broj poslanika za dotično izborno telo. U slučaju da je taj broj jednak na više lista, rešiće kocka kojoj se listi ima dati poslaničko mesto.
(čl. 94) U varošima gde se bira jedan poslanik, kao i u opštinama kojima čl. 82 daje izborno pravo, izabran je onaj kandidat koji je dobio apsolutnu većinu glasova. Ako niko nije dobio apsolutnu većinu glasova, izvršiće se nov izbor. Na ovome izboru dovoljna je relativna većina glasova, a u slučaju ravne podele rešiće kocka. Birački odbor koji izdaje poslanička punomoćstva biće sastavljen od jednoga sudije mesnog ili najbližeg Prvostepenog suda, određenog kockom, predsednika Opštinskog suda i po jednog predstavnika svakog kandidata.
(čl. 95) Ko nema prava biranja ne može biti ni izabran za poslanika.
(čl. 96) Za poslanika u Narodnoj skupštini može biti izabran samo onaj koji, sem uslova potrebnih za pravo biranja, ispunjava još i ove uslove:
- 1) da je Srbin po rođenju ili da je, ako je prirođen, nastanjen pet godina u Srbiji;
- 2) da uživa sva građanska i politička prava;
- 3) da živi stalno u Srbiji, izuzimajući one koji se stalno bave na strani po državnom poslu;
- 4) da je navršio 30 godina;
- 5) da plaća državi najmanje 30 dinara neposredne poreze za godinu.
(čl. 97) Policijski činovnici ne mogu biti birani za narodne poslanike.
(čl. 98) Narodni poslanici koji ne bi bili činovnici, pa bi se za vreme trajanja svoga poslaničkog mandata primili državne službe, samim tim prestaju biti poslanici, ali oni mogu ponovo biti izabrani za narodne poslanike prema čl. 99. Ova se odredba ne odnosi na ministre, koji ostaju i bez novog izbora narodni poslanici.
(čl. 99) Činovnici i svi koji se inače nalaze u državnoj službi, ako bi bili izabrani za narodne poslanike i toga se mandata prime, gube svoj položaj, ali zadržavaju svoje činovničke položaje zajedno sa poslaničkim mandatom ovi činovnici:
- 1) ministri u službi i na raspoloženju;
- 2) članovi Državnog saveta;
- 3) izvanredni opunomoćeni ministri akreditovani kod stranih dvorova; diplomatski agenti i generalni konsuli;
- 4) predsednici i članovi viših i prvostepenih sudova;
- 5) profssori Velike škole, stručnih i srednjih škola;
- 6) inžinjeri i lekari u državnoj službi; pensioneri i činovnici na raspoloženju.
(čl. 100) Među poslanicima svakog okruga moraju biti po dva lica koji pored ostalih ustavnih slova, opštih za sve poslanike, ispunjavaju još i ovaj naročiti uslov: da su svršili koji fakultet u zemlji ili na strani, ili koju višu stručnu školu koja je u rangu fakulteta. Smatraće se da imaju taj uslov i ako nisu svršili ni fakultet ni stručnu školu svi oni:
- a) koji su bili predsednici ili potpredsednici Narodne skupštine;
- b) ministri i diplomatski agenti i oni koji su to bili;
- v) predsednik, potpredsednik Državnog saveta i oni koji su to bili;
- g) generali i pukovnici u penziji.
- Ova dva poslanika biraju okruzi istoga dana i istim načinom kao i ostale poslanike, ali odvojeno od njih.
(čl. 101) Za običnu Narodnu skupštinu poslanici izabrani opštim izborom biraju se na tri godine. Za svaku trogodišnju skupštinsku periodu izbori se vrše na Krstovdan, 14. septembra. Ako se opšti izbori vrše posle raspuštanja skupštinskog trogodišnjeg perioda, Skupština će se računati od idućeg meseca septembra. Pre početka toga perioda Skupština se može sazvati u vanredan saziv. Poslanici izabrani naknadnim izborima dobijaju svoja punomoćstva do kraja skupštinskog perioda u kome su birani. Naknadni se izbori moraju izvršiti najdalje za mesec dana otkako je dotično poslaničko mesto upražnjeno.
(čl. 102) Skupština se saziva redovno u prestonicu, za 1. novembar svake godine. Samo u slučaju neodoljive potrebe može se Skupština držati van prestonice, a vlada je dužna da to opravda pred samom tom Skupštinom, sazvanom van prestonice. Svaki redovan saziv Narodne skupštine traje najmanje šest nedelja.
(čl. 103) kralj može sazvati Skupštinu i u vanredni saziv.
(čl. 104) Skupština pregleda sama punomoćstva svojih članova i izriče svoj sud o njihovoj vrednosti, kao i o sporovima koji bi se što se njih tiče pojavili. Niko ne može sprečiti izabranog poslanika kome je birački odbor izdao punomoćstvo da uđe u Skupštinu. Jedino Skupština ima da rešava da li je izbor pravilan ili ne.
(čl. 105) Na prvom svome sastanku držanom pod predsedništvom svoga po godinama najstarijeg člana, Skupština će se kockom podeliti u odseke (sekcije). Odseci će izabrati po jednog člana u odbor za pregled punomoćstva.
(čl. 106) Skupština bira sebi za svaki saziv predsednika, dva potpredsednika i sekretare.
(čl. 107) Svi poslanici polažu, pošto im budu overena punomoćstva i Skupština ih primi za članove, određenu zakletvu.
(čl. 108) Na Prestonu besedu kojom kralj otvara skupštinske sednice, Skupština odgovara Adresom.
(čl. 109) Sednice Skupštine su javne, ali se mogu pretvoriti u tajne, kada to zahteva predsednik Skupštine, vlada ili deset poslanika. Ako su tajnost zahtevali predsednik Skupštine ili deset poslanika, Skupština može uzeti u rešavanje da li sednica da ostane tajna ili ne.
(čl. 110) Skupština može rešavati samo ako u njezinoj sednici ima više od polovine celokupnog Ustavom određenog broja poslanika. Za punovažan zaključak potrebna je većina glasova prisutnih članova. U slučaju ravne podele glasova predlog koji je bio predmet glasanja odbačen je.
(čl. 111) Glasanje u Skupštini biva: glasno poimence, sedenjem i ustajanjem ili tajno. Glasno, poimenično, glasa se kad god se glasa o celokupnom zakonu i u svima slučajima kada vlada ili 20 poslanika zatraže takvo glasanje. Izbori skupštinskih časnika vrše se tajnim glasanjem. Glas se može dati samo lično.
(čl. 112) Zakonske predloge, izuzev budžeta, i one jednogodišnje finansijske zakone koji su s njim u vezi, ne može Skupština uzeti u pretres dok ih najpre ne prouči Državni savet i ne podnese o njima Skupštini svoje mišljenje.
(čl. 113) Svaki zakonski predlog, računajući tu i budžet, mora se pre nego što ga Skupština bude uzela u pretres i o njemu rešavala, uputiti naročitom odboru skupštinskom na proučavanje. Ovaj odbor dužan je podneti Skupštini izveštaj.
(čl. 114) Za svaki zakonski predlog napose biraće se odbor po otsecima skupštinskim. Budžet će se sav proučavati u jednom odboru.
(čl. 115) Ni jedan predlog zakona ne može biti usvojen u celosti, ako pre toga svaki član njegov nije usvojen posebice.
(čl. 116) O svakom zakonskom predlogu mora se glasati dva puta u istome sazivu skupštinskom pre nego što se on konačno usvoji. Između prvog i drugog glasanja mora proći najmanje pet dana.
(čl. 117) Nikakav zakon ne može se izdati, ukinuti, izmeniti ili protumačiti bez pristanka Narodne skupštine. Naredbe za izvršenje zakona i naredbe koje potiču od nadzorne i izvršne vlasti Kraljeve, izdaje izvršna vlast, ali se u svakoj naredbi mora imenovati zakon na osnovu koga se izdaju. Nikakav zakon niti kakva naredba državne, okružne ili opštinske vlasti nemaju obaveznu silu ako nisu obnarodovane načinom koji je zakon odredio. U obnarodovanju zakona mora se kazati da je na njega pristala Narodna skupština.
(čl. 118) Zakoni i zakonite naredbe koje su zakonitim načinom obnarodovane imaju obaveznu silu za sve građane i vlasti zemaljske. Osim same Narodne skupštine niko nema pravo rešavati da li je pri kakvom zakonu koji je nadležno obnarodovan i Narodna skupština sa svoje strane sudelovala načinom kako to ovaj Ustav propisuje.
(čl. 119) Bez odobrenja Skupštine ne može se nikakva poreza niti opšti državni prirez ustanoviti. Bez pristanka Skupštine ne može se država zadužiti. Vlada je dužna da Skupštini podnese Glavnom kontrolom overen i tačan izveštaj da li su finansijski ugovori zaključeni i izvršeni u smislu zakona.
(čl. 120) Vlada može povući natrag zakonski predlog koji je Skupštini podnela dok još Skupština nije o njemu konačno rešila.
(čl. 121) Kad Skupština kakav zakonski predlog sasvim odbaci, on joj se više ne može podnositi za vreme istog saziva.
(čl. 122) Skupština ima pravo istrage u izborima i čisto administrativnim pitanjima. Svaki poslanik ima pravo upravljati ministrima pitanja i interpelacije. Ministri su dužni dati na njih odgovor u toku istog saziva.
(čl. 124) Svaki ima pravo upravljati Skupštini molbe i žalbe, preko njezinog poslanika. Skupština ima pravo dostavljati ministrima molbe i žalbe koje su na nju upravljene, a ovi su dužni davati obaveštenja o njihovoj sadržini, kad god Skupština to traži. U Skupštini imaju pravo da govore samo njeni članovi, ministri i vladini poverenici. Skupština ne može primati deputacije ni pojedince, niti dopustiti da u njenoj sredini govori ko drugi sem gore pomenutih lica. Niko i nikad ne može uzeti poslanika na odgovornost za glas koji je dao kao član Narodne skupštine. Za svoj govor u Skupštini poslanici ne odgovaraju nikome drugom sem samoj Skupštini koja ih može kazniti na predlog predsednika Skupštine disciplinskim kaznama koje su određene zakonom o poslovnom redu u Narodnoj skupštini.
(čl. 125) Bez ovlašćenja Skupštine poslanici se ne mogu uzimati na odgovor niti staviti u pritvor za kakvu krivicu ili za dugove od dana izbora za sve vreme trajanja poslaničkog mandata, sem slučaja kada se uhvate na samom delu, ali i u tom slučaju Skupština se, ako je na okupu, o tome izveštava, i ona daje ili odriče ovlašćenja da se istraga produži za vreme saziva.
(čl. 126) Skupštini pripada isključivo pravo da u svojoj sredini održava red preko svoga predsednika. Nikakva oružana sila ne može se postaviti u zgradi Narodne skupštine, niti u njenom dvorištu. Niko oružan ne sme ući u zgradu Narodne skupštine, sem lica koja po propisu oružje nose, a u Skupštinu po skupštinskom poslu dolaze.
(čl. 127) Skupština stoji u neposrednom odnosu samo sa ministrima.
(čl. 128) Članovi Skupštine dobivaju iz državne kase putni trošak i dnevnicu za vreme vršenja poslaničke dužnosti. Količika ove dnevnice određuje se naročitim zakonom.
(čl. 129) Bliži propisi o poslovnom redu u Skupštini odrediće se naročitim zakonom.
(čl. 130) Za Veliku narodnu skupštinu bira se dva puta onoliko poslanika koliko za običnu Narodnu skupštinu. Za Veliku narodnu skupštinu ne vredi čl. 100 ovoga Ustava.
(čl. 131) Velika narodna skupština saziva se kad je potrebno:
- 1) da se reši o prestolu (čl. 75);
- 2) da se izaberu kraljevski namesnici (čl. 63);
- 3) da se rešava o izmenama Ustava (čl. 111);
- 4) da se rešava o smanjivanju ili razmeni koga dela državne oblasti (čl. 4);
- 5) kad kralj nađe za potrebno da sasluša Veliku narodnu skupštinu (čl. 131).

U ostalim odeljcima Ustava iz 1888 na Narodnu skupštinu odnose se još ove ustavne odredbe:

(čl. 33) Zakonodavnu vlast vrše kralj i Narodno predstavništvo zajednički;
(čl. 54) kralj saziva, zaključuje ili odlaže Skupštinu ukazom, Prestonom Besedom, lično ili preko mistarskog saveta. Prestonu Besedu ili poslanicu potpisuju svi ministri. Kralj ima pravo da skupštinske sednice odloži najdalje za dva meseca, i to se ne može ponoviti u istom sazivu bez pristanka same Skupštine. Kralj ima pravo da raspusti Skupštinu, ali akt o raspuštanju mora sadržati i naredbu za nove izbore u najdužem roku od dva meseca i rok za saziv Skupštine, najviše za tri meseca od dana raspuštanja Skupštine. Ukaz o raspuštanju Skupštine premapotpisuju svi ministri;
(čl. 59) Primajući kraljevsku vlast, kralj polaže zakletvu pred Narodnom skupštinom.

Izvori[uredi | uredi izvor]

Redovni saziv	Narodne skupštine Srbije 1888	Vanredna narodna