Vila (građevina)

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Вила Медичи у Фјезолу са раним терасастим обронцима
Остаци Хадријанове виле у Тиволију

Вила (лат. villa — seoska kuća; dem. od vicus — selo, zaselak) je tip antičke rimske kuće za stanovanje podignute u prigradskoj zoni ili u prirodi. Vila je originalno bila kuće za odmor više klase u antičkom Rimu. Od doba svojih početaka u vidu rimske vile, ideja i funkcija vile su u znatnoj meri evoluirali. Nakon pada Rimske republike, vile su postale mali farmerski objekti, koji su u sve većoj meri bivali utvrđeni tokom kasne antike, a ponekad su bile prenete u crkvenu svojinu, gde su korišćene kao manastiri. Zatim su one počele da postepeno dalje evoluiraju tokom srednjeg veka u elegantne seoske kuće više klase. Od XIX veka termin vila se koristi kao opšti naziv za slobodnostojeće kuće za stanovanje u prigradskoj zoni.[1] U modernom govoru, „vila” se može odnositi na razne tipove i veličine stambenih objekata, u opsegu od prigratskih polu-odvojenih dvostrukih vila do rezidencija na interfejsu divljine i urbane sredine.

Rimska vila[uredi]

U Rimskom carstvu vile su služile kao kuće za odmor u kojima su vlasnici, pripadnici viših društvenih slojeva, povremeno obitavali.[2] To su bili reprezentativni objekti raskošnog enterijera (zidne slike, plitkoreljefna zidna dekoracija izvedena u štuku, kamena oplata, skulpture, podovi u mozaiku), okruženi uređenim dvorištem i vrtom sa bazenima, fontanama, kolonadama, skulpturama i bujnim rastinjem, kao i pomoćnim objektima.[3][4] Ovakvi kompleksi mogli su se prostirati na površini od nekoliko kvadratnih kilometara. Budući da su služile kao utočište od letnjih vrućina, rimske vile su često podizane na brdovitom terenu (brda u okolini Rima i u Napuljskom zalivu[5]), koji je diktirao dispoziciju objekata unutar kompleksa i način uređenja vrta,[6] dajući celini živopisan karakter (npr. Jupiterova vila, jedna od dvanaest vila koje je car Tiberije podigao na ostrvu Kapriju, I vek).[7]

Prema pisanim izvorima i arheološkim istraživanjima, postojala su dva osnovna tipa rimske vile: villa urbana,[8] letnjikovac koji se nalazio nedaleko od većeg urbanog centra i po svojoj unutrašnjoj organizaciji i funkciji odgovarao gradskoj kući; i villa rustica,[9] poljoprivredno imanje koje je, pored reprezentativnog stambenog objekta, obuhvatalo i štale, vinske podrume, ostave i druge pomoćne objekte, vinograde i voćnjake; posluga koja se bavila poljoprivrednim radovima bila je stalno naseljena na imanju, dok je njegov vlasnik tu tek povremeno boravio.

Vile su podizane na čitavoj teritoriji Rimskog carstva – od Britanije[10] i Španije[11] do Bliskog istoka[12], a carevi i bogati rimski patriciji posedovali su po nekoliko vila na različitim lokacijama. Najveća i najraskošnija rimska vila bila je ona koju je u II veku (118–130) car Hadrijan podigao u Tivoliju (nedaleko od Rima). Smešten na prostranoj zaravni u podnožju brda, kompleks je obuhvatao palate, zgrade za smeštaj gostiju, biblioteku, terme i dva pozorišta.[13]


Vila u srednjem veku[uredi]

S najezdom varvara, u IV i V veku, vile su uglavnom napuštene, opljačkane i razorene. Oko onih koje su opstale tokom narednih vekova razvila su se utvrđenja ili manastiri.

Renesansna vila[uredi]

Koncept rimske vile kao mesta koje kroz sklad arhitektonskih kvaliteta izgrađenih objekata i estetskih vrednosti prirodnog okruženja treba da omogući prijatan odmor, oživljava u Italiji u XV i, naročito, u XVI veku. Renesansna vila je rezultat svesnog pokušaja rekonstrukcije i reinterpretacije rimske vile na osnovu podataka koje su ostavili Plinije Mlađi i Vitruvije i sačuvanih (Neronova Domus aurea) i otkopanih ostataka antičkih građevina (arheološka iskopavanja Hadrijanove vile u Tivoliju započeta su u XVI veku) podražavanjem arhitektonskih sklopova i unutrašnje dekoracije (groteske i štukatura).[14] Vila Madama (Rafael, Đulio Romano i Antonio da Sangalo, oko 1520) u Rimu predstavlja karakterističan primer jednog takvog pokušaja rekonstrukcije.[15] S druge strane, zbog pogrešnih tumačenja koja neminovno proističu iz nedovoljno jasnih literarnih opisa davno nestalih građevina, nedovoljne istraženosti arheoloških ostataka, ali i zbog autentičnih kreativnih potencijala koje svaka epoha nosi, svi slični pokušaji dali su u krajnjem ishodu potpuno nova rešenja – kao što je ulazni portik u obliku pročelja antičkog hrama na fasadama vila koje je projektovao Andrea Paladio (Villa rotonda, 1550; Vila Foskari, 1560).[16]

Renesansna vila teži strožoj simetriji, a ta tendencija se zapaža i u osnovi građevine i na njenim fasadama. Veća pažnja se poklanja uređenju vrta, dok u dekoraciji enterijera sve važniju ulogu dobija savremeni koncept iluzionističkog slikarstva (Baltazare Peruci, Sala pogleda, Vila Farnezina u Rimu, 1515; Đulio Romano, Sala giganata, Palazzo del Te u Mantovi, 15251534).

Renesansne vile se takođe mogu svrstati u dva osnovna tipa: reprezentativne vile sa vrtovima, koje u okolini Rima[17] (Tivoli i Fraskati) i drugih gradova podižu bogati crkveni velikodostojnici (Đakomo Baroci da Vinjola, Bartolomeo Amanati, Vila Đulija – vila pape Julija II, oko 15511555), ili plemići; i vile u sklopu velikih poljoprivrednih imanja, koje spajaju funkciju mesta za odmor i nezavisnog seoskog domaćinstva (Đulijano da Sangalo, Vila Mediči, Pođo a Kajano, 1490).

Vila u XVII i XVIII veku[uredi]

Zahvaljujući Paladijevom delu Četiri knjige o arhitekturi (I quattro libri dell'architettura, 1570), paladijanski koncept vile, koji je podrazumevao građevinu centralnog plana (ponekad kolonadama povezanu sa simetrično postavljenim pomoćnim zgradama), jasnu diferencijaciju tri nivoa (podrum ili nisko prizemlje, piano nobile do kog se dolazi spoljnim stepeništem, i niži mezanin) i lođu sa tri lučna otvora ili portik sa stubovima i trouglastim zabatom kao dominantan motiv na fasadi, stekao je veliku popularnost širom Evrope, a u Engleskoj i SAD je, zahvaljujući delatnosti Iniga Džonsa[19] (Kraljičina kuća, Grinič, 1616) i živom interesovanju za Paladijevu arhitekturu u XVIII veku, usvojen kao prototip slobodnostojeće kuće u okviru imanja van urbane zone.

Vila u XIX i XX veku[uredi]

Od XIX veka termin vila se koristi kao opšti naziv za slobodnostojeće kuće za stanovanje u prigradskoj zoni ili kuće za odmor.[20]

Tokom druge polovine 19. veka u Nemačkoj se grade tzv. kolonije vila (Villenkolonien), odnosno stambena naselja koja čine velike kuće i palate (Lihterfelde Vest u Berlinu). U to vreme, bogati industrijalci počinju da grade rezidencije čija je arhitektura inspirisana stilovima prethodnih epoha (Vila porodice Rotšild u Kenigštajnu). Tokom XX veka bogati industrijalci angažuju poznate arhitekte modernizma da za njih projektuju takve vile (Vila Savoja, Le Korbizije[21]; Vila Mairea, Alvar Alto[22]; Vila Tugendhat, Ludvig Mis van der Roe[23]).

Sa razvojem turizma, krajem XIX i početkom XX veka, razvija se poseban tip turističkih objekata u formi liksuznih slobodnostojećih kuća (banjske i primorske vile).

Reference[uredi]

  1. ^ Curl & Wilson 2015, str. 811.
  2. ^ Percival 1976.
  3. ^ Painter 1890.
  4. ^ Reutti, Fridolin (1990). Die Römische Villa. Darmstadt: Wissenschaftliche Buchgesellschaft. ISBN 978-3-534-07810-3. 
  5. ^ Zarmakoupi, Mantha (2013). Designing for Luxury on the Bay of Naples: Villas and Landscapes (c. 100 BCE - 79 CE). OUP Oxford. ISBN 978-0-19-967838-9. 
  6. ^ Ancient Roman villa gardens. Dumbarton Oaks Colloquium on the History of Landscape Architecture. Elisabeth B MacDougall (ed.). Washington, D.C.: Dumbarton Oaks Research Library and Collection. 1987. ISBN 978-0-88402-162-9. 
  7. ^ Weichardt, Carl Friedrich Wilhelm; Brett, Harry (1900). Tiberius's Villa and Other Roman Buildings on the Ile of Capri. K.F. Koehler. 
  8. ^ Frazer, Alfred (1998). The Roman Villa: Villa Urbana. UPenn Museum of Archaeology. ISBN 978-0-924171-59-8. 
  9. ^ Skydsgaard, Jens Erik (1961). Den romerske Villa Rustica. København: G.E.C. Gads Forlag. 
  10. ^ Lavan, Özgenel & Sarantis 2007, str. 69-71.
  11. ^ Lavan, Özgenel & Sarantis 2007, str. 73-76.
  12. ^ Lavan, Özgenel & Sarantis 2007, str. 82-89.
  13. ^ MacDonald, William Lloyd; Pinto, John A. (1995). Hadrian's Villa and Its Legacy. Yale University Press. ISBN 978-0-300-05381-4. 
  14. ^ Carunchio, Tancredi (1974). Origini della villa rinascimentale: la ricerca di una tipologia. Bulzoni. 
  15. ^ Napoleone, Caterina (2007). Villa Madama. Antique Collectors Club Limited. 
  16. ^ Holberton, Paul (1990). Palladio's Villas: Life in the Renaissance Countryside. Murray. ISBN 978-0-7195-4782-9. 
  17. ^ Coffin, David R. (1988). The Villa in the Life of Renaissance Rome. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-00279-8. 
  18. 18,0 18,1 Greenwood, W.E. Villa Madama Rome, A Reconstruction (New York: William Helburn, Inc., 1928)
  19. ^ Summerson, John; Harris, John (1966). Inigo Jones. Penguin. 
  20. ^ Archer, John (2005). Architecture and Suburbia: From English Villa to American Dream House, 1690-2000. U of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-4303-5. 
  21. ^ Cohen 2004, str. 43-48.
  22. ^ A Study on Alvar Aalto and His Experimentation in Villa Mairea. University of Sheffield, School of Architecture. 2005. 
  23. ^ Hammer-Tugendhat, Daniela; Tegethoff, Wolf (2000). Ludwig Mies Van Der Rohe: The Tugendhat House. Springer. ISBN 978-3-211-83065-9. 

Literatura[uredi]

  • Painter, K. S (1980). Roman villas in Italy: recent excavations and research. London: British Museum [Department of Greek and Roman Antiquities]. ISBN 978-0-86159-023-0. 
  • Lavan, Luke; Özgenel, Lale; Sarantis, Alexander (2007). Housing in Late Antiquity - Volume 3.2: From Palaces to Shops. BRILL. ISBN 978-90-474-2327-0. 
  • Percival, John (1976). The Roman villa: An historical introduction. London: Batsford. ISBN 978-0-7134-3238-1. 
  • Cohen, Jean-Louis (2004). Le Corbusier, 1887-1965: The Lyricism of Architecture in the Machine Age. Taschen. str. 43—48. ISBN 978-3-8228-3535-7. 
  • Curl, James Stevens; Wilson, Susan (2015). The Oxford Dictionary of Architecture. Oxford University Press. str. 811. ISBN 978-0-19-967498-5. 
  • Attlee, Helena (2006). Italian Gardens - A Cultural History (paperback). London: Frances Lincoln. str. 240 pages. ISBN 978-0-7112-3392-8. 

Spoljašnje veze[uredi]