Vladimir i Kosara (opera)

Vladimir i Kosara je opera u 2 čina i 4 slike srpskog kompozitora Stevana Divjakovića, koji je ujedno i pisac libreta (prema ranije napisanim libretima Petra Preradovića i Miodraga Milanovića, kao i tragediji: Vladislav, Jovana Sterije Popovića). Koncertna praizvedba je održana 18. marta 2017. u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu.^[1] Premijera inscenirane opere u režiji Aleksandra Nikolića održana je 28. marta 2022. godine na sceni ”Jovan Đorđević” u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, povodom Dana Srpskog narodnog pozorišta. ^[2]

Legenda potekla iz ljubavi

Desetovekovna priča i legenda o Vladimiru i Kosari, istinski započinje krajem 10. veka, budući da su oba lika, a protagonisti mnogih kasnijih književnih i umetničkih dela, zapravo bila istorijske ličnosti.^[3] Naime, Jovan Vladimir (ili Vladimir Zetski) je po svedočenju vizantijskog letopisca iz 11. veka Jovana Skilice, bio oženjen Kosarom Teodorom, ćerkom bugarskog cara Samuila. Specifičnost njihovog susreta i dramski preokreti kojima je protkana priča: Vladimir i Kosara, ili Život zetskog kneza Vladimira, (koja potiče verovatno još iz prve polovine 11. veka, doduše, sačuvana tek u sastavu Letopisa popa Dukljanina iz druge polovine 12. veka), doprineli su stvaranju legende koju su uvek iznova obrađivali umetnici, slikari, pesnici, pisci i duhovnici kroz ovaj hiljadugodišnji period od njenog nastanka do danas. Tome svedoče sledeća dela:

Epska pesma pretkosovskog ciklusa; Pesma o kralju Vladimiru;

Hristifor Žefarović je načinio bakrorez: Sv. Jovan Vladimir, 1742;

Andrija Kačić Miošić je napisao Pesmu o kralju Vladimiru, 1759;

Lazar Lazarević, stariji je napisao istorijsku dramu: Vladimir i Kosara, 1829;

Jovan Sterija Popović je napisao tragediju: Vladislav, 1843;

Petar Preradović je sastavio operski libreto: Vladimir i Kosara, 1873;

Knez Nikola Petrović je napisao dramu: Balkanska carica, 1886;

Jovan Jovanović Zmaj je napisao pesmu: Vladimir i Kosara, 1895;

Stevan Sremac je napisao proznu hroniku o Vladimiru i Kosari i izdao u okviru naslova: Iz knjiga starostavnih, 1904;

Episkop Nikolaj napisao Čitanku o svetom Jovanu Vladimiru, 1925;

Milovan Vitezović je napisao roman Sveta ljubav, 1999. godine, i naposletku:

Stevan Divjaković je komponovao operu Vladimir i Kosara, 2016. godine.

Priča

Priča koja se kao nit provlači kroz sva ova dela tiče se mirne vladavine dukljanskog vladara Vladimira sve dok ga u svojim ratnim pohodima nije zarobio i utamničio bugarski car Samuilo. Povremeno posećujući zatvorenike sa svojim dvorkinjama, da bi im ukazala milost, nahranila gladne i napojila žedne, Samuilova ćerka Teodora Kosara upoznala je i zavolela utamničenog Vladimira, te je izmolila kod oca da zatvorenika oslobodi i da ga načini svojim zetom.^[4] Car Samuilo je to i učinio i otposalao ih nazad u Duklju da tamo vladaju u vazalskom odnosu. Ipak, cara Samuila je ubrzo zadesila smrt. Njegov sinovac Jovan Vladislav nakon što se rešio Kosarinog brata Radomira, poziva i Vladimira da dođe u Prespu, po jednima, da bi se poklonio novom caru, a po drugima i po legendi, da bi odao poštu pokojnom tastu. Iako biva svestan životne opasnosti pred kojom bi se našao odlaskom tamo, a koju naročito predoseća i Kosara, Vladimir ipak smerno stiže u Prespu, gde mu je odmah po naređenju novog cara Vladislava, pred crkvom odrubljena glava. Neutešna Kosara odnosi muževljevo telo u manastir gde i sama ostaje do kraja svog života.

Ova izvorna priča je kroz razne verzije ukrašavana različitim moralnim i dramskim motivima, a u operi Stevana Divjakovića radnja se odvija u najužem krugu aktera determinišući nerazrešene odnose između Vladislava, Samuilovog sinovca, koji želi Kosaru i vlast za sebe i Kosare i Vladimira sa druge strane, koji se posmatraju kao jedinstvena celina u ljubavi, koja ih bez obzira na sve prepreke, uvek ponovo i pod svim okolnostima života i smrti spaja. Na posletku Vladislav gubi razum izjedajući se sopstvenim lošim delima i u trenucima samoće i duboke spoznaje o svom grehu moli sve majke koje je u crno zavio da mu oproste dela čijih posledica nije ni bio svestan upaljen silnom žudnjom za vlašću.

Likovi i uloge u operi i premijerna podela

Vladimir, dukljanski kralj (tenor), premijera - Stevan Karanac

Kosara, Samuilova kći (sopran), premijera - Darija Olajoš Čizmić

Vladislav, sinovac Samuilov (bariton), premijera - Branislav Stankov

Samuil, bugarski kralj (bariton), premijera - Vasa Stajkić

Radovan, Vladimirov prijatelj (bariton), premijera - Nikola Basta

Mara, Kosarina prijateljica (mecosopran), premijera - Maja Andrić

David, bugarski arhiepiskop (bas), premijera - Goran Krneta

I čin

1. scena

Pod okriljem gluve i tamne noći, tamnicama bugarskog cara Samuila u Prespi prilaze Dukljani kako bi oslobodili svog voljenog kralja Vladimira. Uz početnu odlučnost i prodornost stižu na odredište. Međutim, bivaju zbunjeni, čuvši pesmu njihovog gospodara koji peva o svojoj ljubavi prema Kosari, Samuilovoj kćeri. Izgleda da mu tamnica nije toliko mrska jer ga je sjedinila sa voljenom. Radovan, Vladimirov verni prijatelj, podseća vojsku na ranija Vladimirova junačka dela koja su i dalje potrebna Duklji. Utom neko dolazi, a Dukljani se sakrivaju i posmatraju iz potaje.

Sinovac Samuilov, Vladislav, a potajni pretendent na presto i Kosarinu ruku, zajedno sa stražom dolazi do tamnica jer je čuo da neko obilazi zatočenog Vladimira, pa želi da sazna o kome se radi. Biva iznenađen pošto otkriva da je to Kosara sa svojom sluškinjom Marom. Ni njoj nije svejedno, ogorčena je i iskazuje svoju netrpeljivost prema Vladislavu. On joj uprkos tome izjavljuje ljubav. Ona ga odbija, a on joj preti raskrinkavanjem kod oca. Kosara kaže da će mu sama o tome reći i otvoreno priča o svojoj ljubavi.

Radovan prekida njihovu raspravu izašavši iz skrovišta i preti Vladislavu da će svi stradati ako ne oslobodi Vladimira. Kosara istupa pred Radovana i Dukljane i priznajući svoju ljubav ka njihovom gospodaru, šalje sluškinju Maru da ga oslobodi iz tamnice. Vladislav je zbog toga revoltiran, dok su Dukljani ushićeni.

Vladimir, koji je očekivao samo Kosaru, biva iznenađen je prisustvom mnoštva ljudi. Radovan predlaže da njegovu slobodu zamene za slobodu Vladislavljevu, Kosarinu i Marinu. Ipak, mudri Vladimir ne pristaje na to pošto je svestan Samuilove nadmoći i njegove užasne odmazde koja bi nakon toga usledila. Umesto bekstva, predlaže da sostane kako je bilo i da se stvar zataška. Tako je i učinjeno.

2. scena

Car Samuil sedi sam u svome dvoru. Star je i obuzet bolom jer nema muškog naslednika. Kosara to sluša iz prikrajka. Zabrinuta onim što vidi i čuje, nežno mu se obraća. U dirljivom duetu oca i kćeri, Kosara saopštava ocu o svojoj ljubavi i moli ga da njenu ruku da Vladimiru po cenu života i smrti. Samuil, iako zapravo iznenađen ovim što čuje, obećava joj da će osloboditi i roblje i Vladimira. Osim toga, uz Kosarinu ruku povratiće Vladimiru i Duklju da bi njih dvoje zajedno vladali njome. Ovaj događaj dodatno iscrpljuje starca i oboje odlaze na počinak.

Vladimir i Kosara, Opera Srpskog narodnog pozorišta, koncertna praizvedba, Novi Sad, 18. marta 2017. Fotografije su deo foto zbirke Srpskog narodnog pozorišta.
Željko R. Andrić, bariton, kao Radovan

II čin

1. scena

Vladimirov dvor, na padinama Rumije u okolini Bara (istorijski, Vladimirov dvor nalazio se u okolini Skadra). Vladimir i Kosara su pravedni vladari narod ih voli. Svi se vesele i igraju u čast mladog kraljevskog para. Veselje prekida Radovan donoseći vest da neko dolazi.

Na scenu sa grupom sveštenika stupa arhiepiskop David koji donosi tužnu vest da je stari car Samuil umro. On prenosi i Vladislavljev poziv Vladimiru da dođe u Prespu i oda poslednju počast preminulom caru. Budući da je uspostavljena nova vlast, treba i o granicama da se razgovara. Kosari se ovaj poziv ne dopada jer sluti Vladislavljevu prevaru. Arhiepiskop ih uverava da nikakve opasnosti nema, a kao potvrdu svojih reči pokazuje krst nad kojim se Vladislav zakleo i koji je poslao Vladimiru. Uprkos Kosarinom protivljenju, Vladimir pristaje da se ide u Bugarsku.

2. scena

Prespa, Crkva Svete Bogorodice ispred koje je izloženo Samuilovo telo. Na ovom svetom mestu Vladislav se razotkriva u svojim namerama prema Vladimiru i daje do znanja da ubiti čoveka za njega ništa ne znači. Čim su stigli Vladimir i Kosara, tek što su se poklonili odru, a Vladislav ih obaveštava da samo jedan može sahraniti cara – on ili Vladimir, te naređuje Vladimirovo pogubljenje. Opomena Arhiepiskopa na zakletvu koju je pred njim izrekao Vladislav ne nailazi na prijem jer Vladislav svesno gazi veru, kao i Kosarino preklinjanje. Nakon što su Vladimir i Radovan odvedeni, Kosara se povlači u manastir gde će do kraja života zamonašena tugovati za svojim Vladimirom.

Nakon zverskih dela koja je počinio, Vladislav, progonjen noćnim morama (očigledno mučen savešću) počinje da gubi razum. Tumara dvorom halucinirajući i pričajući sam sa sobom. U jednom takvom nastupu izjavljuje da je odgovoran ne samo za Vladimirovu smrt nego i Samuilovu, što se dalo naslutiti, ali i za smrt Samuilovog sina (otud velika tuga careva za muškim porodom). U jednom od retkih svetlih trenutaka moli sve majke koje je u crno zavio, pa i svoju, da mu oproste, ne znajući više u šta se to, u žudnji za vlašću, pretvorio.^[1]

Reference

^ ^a ^b „VLADIMIR I KOSARA | Srpsko narodno pozorište”. www.snp.org.rs. Arhivirano iz originala 22. 01. 2021. g. Pristupljeno 15. 07. 2019.
^ „VLADIMIR I KOSARA | Srpsko narodno pozorište”. www.snp.org.rs. Pristupljeno 2023-09-25.
^ STARA srpska književnost 1, [predgovor, izbor i redakcija Dragoljub Pavlović], Novi Sad, Matica srpska; Beograd, Srpska književna zadruga, 1970, str. 363; Dostupno i na linku NBS
^ Srpski biografski rečnik. Leskovac, Mladen,, Forišković, Aleksandar,, Popov, Čedomir,, Bešlin, Branko, 1960-, Leskovac, Mladen,, Forišković, Aleksandar,. Novi Sad. ISBN 9788683651498. OCLC 61286184.

Spoljašnje veze

[:0-1] „VLADIMIR I KOSARA | Srpsko narodno pozorište”. www.snp.org.rs. Arhivirano iz originala 22. 01. 2021. g. Pristupljeno 15. 07. 2019.

[2] „VLADIMIR I KOSARA | Srpsko narodno pozorište”. www.snp.org.rs. Pristupljeno 2023-09-25.

[3] STARA srpska književnost 1, [predgovor, izbor i redakcija Dragoljub Pavlović], Novi Sad, Matica srpska; Beograd, Srpska književna zadruga, 1970, str. 363; Dostupno i na linku NBS

[4] Srpski biografski rečnik. Leskovac, Mladen,, Forišković, Aleksandar,, Popov, Čedomir,, Bešlin, Branko, 1960-, Leskovac, Mladen,, Forišković, Aleksandar,. Novi Sad. ISBN 9788683651498. OCLC 61286184.

[1]

[2]

[3]

[4]