Vlado Miklavc

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije
vlado miklavc
Vlado Miklavc
Lični podaci
Datum rođenja(1918-05-10)10. maj 1918.
Mesto rođenjaLjubljana, Austrougarska
Datum smrti25. maj 1944.(1944-05-25) (26 god.)
Mesto smrtiDrvar, ND Hrvatska
Profesijaradnik
Delovanje
Član KPJ odjuna 1942.
Učešće u ratovimaNarodnooslobodilačka borba
Heroj
Narodni heroj od20. jula 1951.

Vlado Miklavc Henrik (Ljubljana, 10. maj 1918 — Drvar, 25. maj 1944) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe i narodni heroj Jugoslavije.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je 10. maja 1918. godine u Ljubljani. Bio je najstariji od četvorice sinova Justina i Angele Miklavc. Izučio je kovački zanat i radio kao kovač sve do 1940. kada je otišao na odsluženje vojnog roka u Beograd. Tu ga je u martu 1941. zatekao vojni puč i pad Vlade Cvetković-Maček i potom u aprilu napad Sila osovine na Kraljevinu Jugoslaviju. U toku Aprilskog rata, kao pripadnik Jugoslovenske vojske, bio je zarobljen, ali je uspeo da pobegne iz zarobljeničkog logora i početkom maja 1941. se vrati u Ljubljanu. Zajedno sa četvoricom mlađe braće — Ferdinadom zvanim Nand, Justinom i Francem zvanim Vinko u toku leta 1941. priključio se Narodnooslobodilačkom pokretu (NOP).[1][2]

Radili su na sakupljanju oružja, koje su sakrivali u skladištu, ranije iskopanom u blizini njihove kuće. Ovo naoružanje potom je preko poverljivih veza iznošeno iz Ljubljane i odnošeno partizanima u Dolomite. Učestvovao je u radu Omladinske borbene grupe i Oslobodilačkog fronta Slovenije (OF), a bio je i pripadnik ljubljanske Narodne zaštite, gde se pokazao kao veoma hrabar borac. Maja 1942. italijanske okupacione snage su posumnjale na porodicu Miklavc, pa su ih pozvali da se jave u karabinjersku stanicu. Znajući da mogu da budu uhapšeni, četvorica braće Miklavc i njihov otac Justin, otišli su u partizane u Dolomitski odred, gde je početkom juna 1942. Vlado primljen u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ).[1][3]

Ubrzo po dolasku u Dolomitski partizanski odred, Vlado je bio dodeljen grupi službe obaveštavanja i bezbednosti (VOS), sa kojim je učestvovao u raznim diverzantskim akcijama protiv italijanskog okupatora i pripadnika Bele garde. U jesen 1942. Bela garda u cilju onemogućavanja dejstva dolomitskih partizana, počela sa izgradnjom utvrđena na Dolomitama, ali je Vlado sa svojom grupom vršio neprekidne napade na njih. Već tada se istakao hrabrošću. Jednom prilikom je sa dvojicom saboraca napao grupu italijanskih vojnik. Jedan drug je tada bio ranjen i zarobljen, ali je Vlado uspeo da ga oslobodi i potom se zajedno sa njim povuče. Prilikom italijanske ofanzive na Dolomite, početkom 1943, italijanski vojnici opkolili su i napali bunker u kome se nalazio sa nekoliko drugova. Vlado i njegovi drugovi bili su tada primorani da vraćaju neeksplodirane bombe, ali su uspeli da se probiju iz obruča. Tom prilikom poginula su dvojica njegovih saboraca.[1]

U Dolomitama je od jeseni 1942. do proleća 1943. boravilo rukovodstvo Narodnooslobodilačkog pokreta Slovenije, a Vlado je bio određen za vođu patrole koja je štitila kretanje članova Centralnog komiteta KP Slovenije i Izvršnog odbora Oslobodilačkog fronta. Kao poverljiv i sposoban borac, bio je određen da odnese važnu poštu u Vrhovni štab NOV i POJ, koji se tada nalazio u Bosanskoj krajini, pošto su tada bile pokidane sve druge veze. Nakon nekoliko nedelja, uspeo je da izvrši zadatak i vrati se u Dolomite. Nekoliko puta je pratio Edvarda Kardelja na njegovim putovanjima i sa njim išao na zasedanje Zbora delegata slovenačkog naroda u Kočevju, oktobra 1943, a odatle u Jajce, na Drugo zasedanje AVNOJ-a, novembra 1943. godine.[4]

Kao Kardeljev pratilac Vlado je u proleće 1944. boravio u oslobođenom Drvaru, gde ga je 25. maja 1944. zatekao nemački desant. Oko podneva, kada je izgledalo da popušta pritisak nemačkih padobranaca na Titovu pećinu, u kojoj se nalazio Vrhovni štab, Vlado je sa nekoliko drugova izašao ispred pećine, ali je bio smrtno pogođen.[4][5]

Ukazom Prezidijuma Narodne skupštine Federativne Narodne Republike Jugoslavije, 20. jula 1951. godine, proglašen je za narodnog heroja.[6][4]

U Narodnooslobodilačkoj borbi učestvovali su svi članovi porodice Miklavc — roditelji Justin i Angela su radili u centralnoj tehnici Pokrajinskog komiteta KPS za Primorsko, a pored Vlade su poginula i dvojica njegove braće. Najmlađi Franci, poznat po partizanskom nadimku Vinko, poginuo je 20. februara 1943. kao komandir bombaša Dolomitskog odreda, dok je Ferdinand, zvani Nande, poginuo 28. avgusta 1944. kao komandant bataljona u Osmoj slovenačkoj brigadi.[5]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Narodni heroji 1 1982, str. 541.
  2. ^ Tadić 1984, str. 303–306.
  3. ^ Tadić 1984, str. 306–308.
  4. ^ a b v Narodni heroji 1 1982, str. 542.
  5. ^ a b Tadić 1984, str. 309–311.
  6. ^ Zbornik heroja 1957, str. 500.

Literatura[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Владо_Миклавц&oldid=27727088”