Вида Јанежић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
ВИДА ЈАНЕЖИЋ ВИЛМА
Janezic Vida.jpg
Вида Јанежић Вилма
Датум рођења(1914-06-06)6. јун 1914.
Место рођењаПодбрдо, код Толмина
 Аустроугарска
Датум смрти6. октобар 1944.(1944-10-06) (30 год.)
Место смртиЉубљана
Трећи рајх Нацистичка Немачка
Професијаслужбеник
Чланица КПЈ од1941.
Учешће у ратовимаНародноослободилачка борба
Народни херој од22. јула 1953.

Вида Јанежић - Вилма Лучка (Подбрдо, код Толмина, 6. јун 1914Љубљана, 6. октобар 1944), учесница Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Биографија[уреди]

Рођена је 6. јуна 1914. године у селу Подбрду, код Толмина. Потиче из сиромашне радничке породице. Видин отац Јанко, који је био железничар, умро је кад је Види било десет година, а мајка три године касније. Тако је Вида с тринаест година остала сама и извесно време је живела код рођака. После завршене основне школе и гимназије, уписала је Филозофски факултет у Љубљани, где је студирала славистику.

Још у гимназији се издржавала давањем приватних часова, а у време студија то јој је био једини извор средстава за живот. Своју политичку активност започела је у академском друштву „Дом високошколки“ и у „Словенском клубу“, а 1934. године примљена је у Савез комунистичке омладине Југославије. У периоду од 1937. до 1940. године била је међу организаторима свих радних табора „Дома високошколки“, а учествовала је и у сличним таборима које је организовао „Словенски клуб“ у периоду од 1938. до 1940. године. На свим тим логоровањима, студентска омладина је помагала сеоском становништву у раду, организовала поучна предавања и делила књиге. Вида је учествовала и у разним другим акцијама, а посебно у акцијама против фашизма.

После дипломирања, Вида дуго није добила запослење. Тек непосредно пред почетак Другог светског рат добила је службу преко „сиротињског фонда“, помоћу које су у то време решавани тешки социјални проблеми. Уместо места професора, добила је службу помоћног секретара гимназије на Пољанама, у Љубљани. Упркос тешком животу, Вида ја била велики оптимиста и љубитељ спорта, а посебно бициклизма и рукомета.

После окупације Краљевине Југославије, Вида се укључила у рад на припреми устанка. Вршила је пропаганду у корист Освободилне фронте у професорском колективу у пољанској гимназији, у матичној организацији ОФ професора и учитеља, и на терену. У лето 1941. примљена је у чланство Комунистичке партије Словеније.

Због организационих способности, које је поседовала, а и због њеног односа према сарадницима, Окружни комитет КПС за Љубљану ју је увек слао тамо где је требало реорганизовати или поново успостављати партијске орагнизацији или организације НОП-а. Вида је обављала дужност секретара рејонског одбора Ослободилне фронте и секретара рејонских комитета КПС у Љубљани: Градишће, Центар, Пољане, Сиска и Мосте.

Непосредно пред хапшење, обављала је дужност секретара Окружног одбора Ослободилне фронте за Љубљану и била изабрана у чланство Окружног комитета КПС за Љубљану. Полиција је дознала за њену активност и ухапсила је 24. фебруара 1944. године. Била је одведена у затвор у „Принудној радионици“, али пошто је имала фалсификовану личну карту, и дуго искуство у илегалном раду, успела је да полицијске агенте увери да она није она коју траже. Пошто су били у недоумици, агенти су Виду још неко време задржали у притвору, а потом су је, априла 1944. године, послали у немачки логор Халајн, код Салзбурга.

Због признања једне љубљанске затворенице да је радила по Видиним упутствима, агенти домобранске полиције дошли су у логор по Виду, и 24. августа је опет одвели у љубљанску „Принудну радионицу“. Тада су поново почела саслушавања и мучења, готово све време Вида је провела у самици. Пошто ништа није признала, покушали су да је сломе изгладњивањем. Седам дана није добила ни храну, ни воду. Преко дана је одвођена у Грамозну јаму, где је гледала стрељања талаца, а ноћу су је мучили.

Неколико дана пред смрт, Вида је успела да, кроз зид, затвореници у сусједној ћелији, саопшти да су домобрани покушали да је отрују. Тада је на зид своје ћелије написала речи: „Слобода ће доћи, а мене више неће бити“. Преминула је током ноћи 5/6. октобра 1944. године. У првим јутарњим часовима 6. октобра, Вида је већ мртва обешена у својој ћелији и објављено је да се сама обесила. Сутрадан је кришом сахрањена, у заједничку гробницу градске сиротиње, а тек касније су је рођаци сахранили у посебну гробницу.

Указом председника Федеративне Народне Републике Југославије Јосипа Броза Тита, 22. јула 1953. године, проглашен је за народног хероја.

Литература[уреди]