FK Dinamo Zagreb

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
(preusmereno sa ГНК Динамо)
GNK Dinamo Zagreb
Puno imeGrađanski nogometni klub Dinamo Zagreb
NadimakModri
Osnovan9. jun 1945. god.; pre 78 godina (1945-06-09)
StadionStadion Maksimir,
Zagreb, Hrvatska
Kapacitet35.123[1] (24.851 zbog oštećena od zemljotresa)
PredsednikHrvatska Velimir Zajec
MenadžerBosna i Hercegovina Sergej Jakirović
LigaPrva liga Hrvatske
2022/23.Prva HNL, 1.
Domaća oprema
Gostujuća oprema

Građanski nogometni klub Dinamo Zagreb je hrvatski fudbalski klub iz Zagreba i jedan od dva najpopularnija hrvatska fudbalska kluba.

Od 9. juna 1945. godine do 26. juna 1991. godine nosio je ime Dinamo, zatim do 24. februara 1993. godine HAŠK Građanski, potom sedam godina nastupa pod imenom Kroacija, a od 14. februara 2000. godine opet se zove Dinamo.

Klub je od osnivanja sportski simbol grada Zagreba. Procene na osnovu nekih anketa govore da od 33% [2] do 36% [3] građana Hrvatske navija za Dinamo. Najviše odigranih utakmica, 802, za Dinamo ima Dražen Ladić, a najbolji strelac je Igor Cvitanović sa 304 postignuta gola. Najduže je bio kapiten Tomislav Crnković.

Dinamo je poznat po svojim vernim i fanatičnim navijačima Bed Blu Bojsima. Domaće utakmice igra na stadionu Maksimir. Najveći rival je Hajduk Split.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Klub nastavlja tradiciju HŠK Građanskog, osnovanog u aprilu 1911. godine. Pod tim imenom klub je nastupao do maja 1945. godine, a posle je rasformiran odlukom nove komunističke vlasti, a arhiva je tom prilikom velikim delom uništena. Umesto Građanskog osnovano je Fiskulturno društvo Dinamo, a pet godina kasnije Fudbalski klub se osamostaljuje. Godine 1991. klub menja naziv u HAŠK Građanski, 1993. u Kroacija, a u februaru 2000. vraćen je naziv Dinamo.

U prostorijama Elektro u Gundulićevoj ulici, je osnovan 9. juna 1945. godine Dinamo. Klub je dobio ime po uzoru na moskovski Dinamo. Tadašnji zagrebački sportski komesar Ivica Medarić (koji je najpre igrao u HAŠKU, a kasnije i u Građanskom) je predložio ime Dinamo, koje je prihvaćeno zbog bliskih odnosa sa SSSR-om. Dinamo je nastao udruživanjem 2 kluba, tako da je Dinamo novi klub od 1945.

Posle osnivanja kluba, Dinamu su pristupili najbolji i najpopularniji igrači Građanskog: Urh, Velf, Kokotović, Lešnik, Cimermančić, Pleše, Antolković, Belošević, Jazbinšek, Rajs i trener Marton Bukovi. Od igrača HAŠK klubu su pristupili Čajkovski, Kacijan, Lojen, Peričić. Od njih samo je Čajkovski dugo ostao u Maksimiru - čak jedanaest godina. Dinamo je od Građanskog nasledio plavu boju dresova i status najpopularnijeg zagrebačkog fudbalskog kluba, nadimak purgeri, navijačku bazu, a od 1969. i grb je sličan grbu Građanskog.

Posle Drugog svetskog rata[uredi | uredi izvor]

Crpeći talente većinom iz Hrvatske i Hercegovine, Dinamo je nastavio stazom Građanskog i odmah zajedno sa Hajdukom, Crvenom zvezdom i Partizanom postao članom državne „Velike četvorke“. Snagu je pokazao osvajanjem drugog posleratnog jugoslovenskog prvenstva 1948. godine te državnog kupa 1951. godine. Pedesete su takođe bile vrhunske godine u kojima je Dinamo dva puta bio prvak dok im je 1951. godine izmaklo prvenstvo uprkos prednosti nad Crvenom zvezdom od pet bodova tri kola pre kraja.

Dok je i pre i posle Drugog svetskog rata znao zablistati u prijateljskim utakmicama, Dinamo je pokretanjem evropskih fudbalskih kupova sredinom pedesetih počeo sistematski ostvarivati svoj značajni potencijal na međunarodnom planu, a izvanredne rezultate u Evropi je postigao tokom šezdesetih. Prvo je 1961. godine dosegnuo polufinale Kupa pobednika kupova, potom dve godine kasnije finale Kupa sajamskih gradova da bi taj prestižni trofej osvojio 1967. godine savladavši u finalu tada moćni Lids junajted.

Pored međunarodnih uspeha izuzetno uspešne šezdesete donele su četiri pobede i dva finala u jugoslovenskom Kupu, ali je u državnom prvenstvu klub čak pet puta ostao na drugom mestu. Osobito se pamti razočaranje iz sezone 1968./69. kada je Dinamo opet imao pet bodova prednosti ispred Crvene zvezde, ali je nizom posrtaja po provincijskim terenima tu prednost prokockao da bi na koncu završio drugi.

Sedamdesete su, bez ijednog trofeja, bile sušan period sa dva poraza od Hajduka u finalu Kupa te sa dva druga mesta u prvenstvu. Uprkos manjku titula Dinamova popularnost bila je golema te su Modri redovno bili pri vrhu po prosječnoj poseti stadionima. Najbliže je tituli prvaka Dinamo došao 1978/79. godine pod vođstvom Vlatka Markovića. Naravno, po važećim je propisima osvojio najviše bodova, ali Fudbalski savez je pogazio sopstvene propise i naslov dodelio Hajduku. Tada je Savez odbio Dinamu pripisati dva boda iz susreta protiv Rijeke koja je sa suspendovanim Edmondom Tomićem u ekipi u prvom kolu 1978./79. pobedila sa 2:1. U skladu s propisima, Savez je prvobitno registrovao utakmicu rezultatom od 3:0 za Dinamo, ali u proleće 1979. poništio je sopstvenu odluku i omogućio Hajduku da postane prvak zbog bolje razlike pogodaka.

Tri godine nakon tog skandala, Dinamo se napokon domogao četvrtog naslova prvaka Jugoslavije. Podvig je 1981/82. godine ostvarila ekipa pod vođstvom Miroslava „Ćire“ Blaževića koji je u Maksimir uneo duh pobede. Uspehe je pratila navijačka euforija. Dinamo je u to doba imao 42.000 pretplatnika te je po tom kriterijumu, iza nedostižne Barselone čija je masa članova prelazila cifru od 100.000, bio na drugom mestu u Evropi. Nažalost, „Ćirina“ čarolija nije trajala dugo te je bila dovoljna samo za još jedan jugoslovenski kup, 1983. godine. Nakon tog poduhvata idućih nekoliko sezona Dinamo je proveo ispod mesta koja vode u evropske kupove vrativši se u vrh jugo-fudbala tek krajem decenije kada je dvaput okončao na drugom mestu iza tada najjače evropske ekipe - Crvene zvezde.

Od kraja Drugog svetskog rata do raspada SFR Jugoslavije 1991, zagrebački su plavi skupili četiri ligaška naslova i sedam kupova, i to Jugoslovenska prvenstva 1948, 1954, 1958, 1982 i kupove 1951, 1960, 1963, 1965, 1969, 1980. i 1983.

Samostalna Hrvatska[uredi | uredi izvor]

Godine 1991. klub, protivno volji navijača menja naziv u HAŠK Građanski, a 1993. u Kroacija Zagreb. Bio je to potez kojim je tadašnji hrvatski politički vrh predvođen predsednikom Franjom Tuđmanom želio distancirati od komunističke prošlosti i naziva kluba. Tuđman je imenom Kroacija i uspešnim nastupom kluba u Evropi, kojeg su državne firme obilno finansirale, želeo promovisati novostvorenu hrvatsku državu. Navijači Dinama naročito Bed Blu Bojsi žestoko se protive i zahtevaju vraćanje imena Dinamo. U drugoj polovini devedesetih Dinamo osvaja pet hrvatskih prvenstava u nizu: 1996, 1997, 1998, 1999. i 2000.

Uspesi[uredi | uredi izvor]

Igrači sa najviše nastupa i golova[uredi | uredi izvor]

Najviše nastupa
# Igrač Karijera Nastupa
1 Dražen Ladić 1986—2000. 802
2 Marko Mlinarić 1978—1987.
1995—1996. 		613
3 Srećko Bogdan 1975—1985. 595
4 Zlatko Kranjčar 1973—1983. 556
5 Drago Vabec 1968—1979.
1984. 		529
6 Mladen Ramljak 1962—1973. 523
7 Damir Lesjak 1986—1995. 510
8 Slavko Ištvanić 1983—1995. 507
9 Ivica Horvat 1945—1957. 507
10 Igor Cvitanović 1989—1997.
2000—2001. 		502
Najbolji strelci
# Igrač Karijera Golova
1 Igor Cvitanović 1989-1997
2000-2001 		304
2 Dražen Jerković 1954.–1966 300
3 Snješko Cerin 1978.–1988. 295
4 Zlatko Kranjčar 1973—1983. 256
5 Željko Čajkovski 1945—1956. 249
6 Franjo Velf 1945—1953. 254
7 Aleksandar Benko 1947—1958. 235
8 Slaven Zambata 1959—1969.
1972. 		227
9 Drago Vabec 1968—1979.
1984. 		183
10 Marko Mlinarić 1978—1987.
1995—1996. 		174

Poznati igrači[uredi | uredi izvor]

     

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ GNK Dinamo Zagreb - Stadion Maksimir
  2. ^ „Gfk - Hrvatska”. Gfk.hr. Arhivirano iz originala 30. 04. 2008. g. Pristupljeno 14. 3. 2016. 
  3. ^ „Gfk - Hrvatska”. Gfk.hr. Arhivirano iz originala 21. 12. 2008. g. Pristupljeno 14. 3. 2016. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=ФК_Динамо_Загреб&oldid=27452784”