Gog i Magog

Ljudi iz Goga i Magoga odbacuju Aleksandarske snage.

–Žan Vaukelinova Knjiga o Aleksandru. Briž, Belgija, 15. vek

Gog i Magog (hebrejski: גּוֹג וּמָגוֹג‬ Gog u-Magog) u Bibliji mogu biti izraz za pojedince, narod ili zemlju; prorokovani neprijateljski narod Božjeg naroda prema knjizi proroka Jezekilja, a prema Genezi, jedan od naroda koji potiče od Jafeta, sina Nojevog.

Proročanstvo Goga treba da se ispuni na pristupu onoga što se naziva "kraj dana", ali ne i nužno kraj sveta. Jevrejska eshatologija je gledala na Goga i Magoga kao neprijatelja koje će poraziti Mesija, što će dovesti do doba Mesije. Hrišćansko tumačenje je izrazito apokaliptično: činiće Gog i Magog saveznike Sotone protiv Boga krajem milenijuma, što se može pročitati u Knjizi Otkrivenja.

Legenda koja se vezuje za Goga i Magoga iz rimskog perioda, vezenana je za Aleksandrove kapije koja je podigao Aleksandra Makedonskog na Kavkazu kako bi zaštitio tamošnje narode od plemena Goga i Magoga. Romanizovani jevrejski istoričar Josif ih je poznavao kao narod poreklom od Magoga Jafeta, kao u Knjizi, i objašnjava ih tako da su oni Skiti. U spisima hrišćanskih pisaca postali su apokaliptični horda, a tokom čitavog srednjovekovnog perioda različito su identifikovani kao Huni, Hazari, Mongoli ili drugi nomadi ili čak Deset izgubljena plemena Izraela.

Legenda o Gogu i Magogu i kapijama takođe je bila interpolirana u romane o Aleksandru Velikom. U jednoj verziji "Got i Magot" su kraljevi Nečistih naroda, koji su išli za Aleksandrom preko planinskog prolaza i blokirali mu put kada je trbalo da se vrati do svog novog zida. Za Gog i Magog se u nekim romanima i izvodima literature kaže da su skloni ljudskom kanibalizmu. Oni su takođe prikazani na srednjovekovnim kosmološkim mapama, ili mappa mundi, ponekad uz zid Aleksandra.

Stari zavet

Narodi su, prema biblijskom tumačenju, nazivani po svojim precima. Prvo zajedničko pominjanje ova dva entiteta je u biblijskoj Knjizi proroka Jezekilja. Iz teksta se može zaključiti da je Gog vladar Magoga i zemalja Meseha i Tuvala. Postoje i drugačija tumačenja. Gog je okupio veliku vojsku i, zajedno sa brojnim saveznicima, krenuo da uništi Izrailj odnosno Svetu zemlju. Krenuće u pljačkaški pohod na slabo utvrđena naselja. U Svetom pismu piše i da je Gogova zemlja bila severno od Izraela ali se to ne potkrepljuje podacima.

Bog je uništio Gogovu vojsku. Ta poražena vojska je, zajedno sa Gogom, sahranjena u dolini koja će biti nazvana Harmon-gog ili Dolina mnoštva Gogovog. O Gogu i Magogu se govori i u Novom zavetu. U Otkrovenju Jovanovom kaže se da će, posle hiljadu godina, satana izaći iz svoje ćelije. Prevarom će okupljati narode iz svih delova sveta koji su predvođeni Gogom i Magogom. Oni će opkoliti teritoriju svetih ljudi ali će ih Bog poraziti. Skoro se sa sigurnošću može reći da je proročanstvo iz Starog zaveta ponovljeno u Novom zavetu, samo je izrečeno na drugačiji način. U doba ranog hrišćanstva, Gog i Magog se često pominju. To se zna zahvaljujući pismima i propovedima svetih otaca, poput svetog Jeronima, poznatog po latinskom prevodu Biblije, zvanom „Vulgata“. Protivnici hrišćanstva koji su se vremenom menjali nazivani su Gogom i Magogom. Različita plemena, u zavisnosti od trenutka kada su bila ozbiljna pretnja, nazivana su tako. Time je pravljena paralela sa biblijskim obračunom dobra i zla.

Skiti su u jednom istorijskom momentu imenovani na isti način od strane svetih otaca. Jevrejski istoričar Josif Flavije (prvi vek nove ere) u svom delu „Jevrejske starine“ izjednačava Skite sa Magogom. U starom veku, to ime je korišćeno za mnoge narode koji su živeli severno od Crnog mora. Marko Polo je Goga i Magoga izjednačavao sa Mongolima. Vremenom opada interesovanje za ova dva biblijska pojma, što je posledica činjenice da je, sve do 17. veka, veliki deo Azije bio nepoznat Evropljanima. Verovali su da je zemlja Goga i Magoga negde na severoistoku. Što su više evropski putnici upoznavali Aziju, uviđali su da ga nema. Samim tim nije se više mnogo pričalo o toj legendi.

Legenda

Dobro je poznat mit po kome je, u vreme osvajačkih pohoda, vojska Aleksandra Makedonskog stigla na Kavkaz i tu zatekla trupe Goga i Magoga kako pljačkaju susedna mirna plemena. Preme ovoj legendi, zemlja Goga i Magoga bila je iza dve planine. Aleksandar je skovao kapije od gvožđa i mesinga da bi spojio planine i sprečio prolaz pljačkašima. Kapije je ojačao metalom zvanim asiceton, koji ne postoji u prirodi već je deo mitološke svesti koja mu pripisuje natprirodna svojstva. Asiceton je navodno bio otporan na vatru i čelik. Čelik se, prema mitu, lomio a vatra se trenutno gasila u dodiru sa tim „magičnim“ metalom. Na kraju je Aleksandar izgradio čvrste i dugačke zidine i time zaštitio mirne narode na jugu od Goga i Magoga sa severa Kavkaza. Te zidine neki izjednačavaju sa onima u najjužnijem gradu Rusije, Derbentu, u republici Dagestan. One se nazivaju Kaspijske kapije Derbenta i veruje se da će, kada dođe kraj sveta, one biti otvorene a zidovi srušeni i da će Gog i Magog krenuti da unište svet.

Pratilac Aleksandra Makedonskog u njegovom azijskom pohodu, u svojstvu istoričara, bio je Kalisten. On je rano umro a posle njegove smrti nastala su dodatni spisi. Autor tih dela je prozvan pseudo-Kalisten. On opisuje narode izvan Aleksandrovih kapija, odnosno plemena Goga i Magoga kao izuzetno prljave. Navodi da su jeli pse, miševe i leševe svojih umrlih. Ovo se može objasniti običajem starog naroda Baktrijanaca, koji je živeo na području današnjeg severnog Avganistana, koji su bacali stare ljude psima i jeli meso kao deo rituala. Sa tom praksom se prestalo posle Aleksandrovih osvajanja.

Kuran takođe priča o Gogu i Magogu. U centru pažnje je izvesni Dulkarnajn. On je odbio da primi novčanu nadoknadu od plemena kojima je izgradio veliki zaštitni zid. Najverovatnije je Dulkarnajn iz Kurana u stvari Aleksandar Makedonski, pošto su mitovi veoma slični. Dulkarnajn, na arapskom, znači: dvorožni, onaj sa dva roga. Aleksandar je na novcu prikazivan sa rogovima jer se smatralo da je sin rožnatog božanstva Amona. Značajno delo koje obrađuje ovu temu je i “Apokalipsa pseudo-Metodija” iz 7. veka. Pogrešno je pripisana svetom ocu Metodiju sa Olimpa, iz 4. veka. U njemu se govori o poslednjem rimskom caru koji će uništiti Goga i Magoga uz božju pomoć. Taj poslednji car je eshatološki lik i ne treba ga dovoditi u vezu sa istorijski poslednjim vladarom Zapadnog rimskog carstva Romulom Augustom.

Nekoliko vekova posle Aleksandra Makedonskog, nastaju teze o vezi izgubljenih deset jevrejskih plemena sa ovom tematikom. Ta plemena su izgnana u Mediju, u današnjem Iranu, blizu Kaspijskog mora. Dok je Aleksandar osvajao Persiju, moguće je da je išao kroz prolaz zvan Kaspijska kapija. Persijski vladar Artakserks Ohus naselio je deo pripadnika izgubljenih plemena na južne obale Kaspijskog mora. Moguće ja da su upravo ta plemena bila s druge strane zidina i tako spasena od Goga i Magoga. Izvesni Jakob Rajnegs otkrio je u 18. veku, na centralnom Kavkazu, narod zvan Tiulet koji je živeo među planinama Gef i Gog. Moguće je da ta imena potiču od legendi o Gogu i Magogu koje su vezane upravo za to područje.

Reference

Bibliografija

Monografije

• Anderson, Andrew Runni (1932). Alexander's Gate, Gog and Magog: And the Inclosed Nations. Cambridge, Massachusetts: Mediaeval Academy of America. 
• Bøe, Sverre (2001). Gog and Magog: Ezekiel 38–39 as Pre-text for Revelation 19,17–21 and 20,7–10. Mohr Siebeck. ISBN 9783161475207. 
• Buitenwerf, Rieuwerd (2007). „The Gog and Magog Tradition in Revelation 20:8”. Ur.: de Jonge, H. J.; Tromp, Johannes. The Book of Ezekiel and its Influence. Ashgate Publishing. ISBN 9780754655831. 
• Michael, Ian (1982), „Typological Problems in Medieval Alexander Literature: The Enclosure of Gog and Magog”, The Medieval Alexander Legend and Romance Epic: Essays in Honour of David J.A. Ross, New York: Kraus International Publication, str. 131—147, ISBN 9780527626006 
• Tooman, William A. (2011). Gog of Magog: Reuse of Scripture and Compositional Technique in Ezekiel 38–39. Mohr Siebeck. ISBN 9783161508578. 
• Van Donzel, Emeri J.; Schmidt, Andrea Barbara (2010). Gog and Magog in Early Eastern Christian and Islamic Sources: Sallam's Quest for Alexander's Wall. Brill. ISBN 9004174168. 
• Westrem, Scott D. (1998). Tomasch, Sylvia; Sealy, Gilles, ur. "Against Gog and Magog". Text and Territory: Geographical Imagination in the European Middle Ages. University of Pennsylvania Press. ISBN 9780812216356. 

Enciklopedije

• Lust, J. (1999a). Van der Toorn, Karel; Becking, Bob; Van der Horst, Pieter, ur. Magog. Dictionary of deities and demons in the Bible. Brill. ISBN 9780802824912. 
• Lust, J. (1999b), Van der Toorn, Karel; Becking, Bob; Van der Horst, Pieter, ur., „Gog”, Dictionary of deities and demons in the Bible, Brill, ISBN 9780802824912 
• Skolnik, Fred; Berenbaum, Michael (2007). Encyclopaedia Judaica. 7. Granite Hill Publishers. str. 684. ISBN 9780028659350. 

Biblijske studije

• Blenkinsopp, Joseph (1996). A History of Prophecy in Israel (revised and enlarged izd.). Westminster John Knox. ISBN 9780664256395. 
• Block, Daniel I. (1998). The Book of Ezekiel: Chapters 25-48. Eerdmans. ISBN 9780802825360. 

Literarni radovi

• Armstrong, Edward C. (1937). The Medieval French Roman d'Alexandre. VI. Princeton University Press. 
• Bietenholz, Peter G. (1994). Historia and Fabula: Myths and Legends in Historical Thought from Antiquity to the Modern Age. Brill. ISBN 9789004100633. 
• Boyle, John Andrew (1979), „Alexander and the Mongols”, The Journal of the Royal Asiatic Society of Great Britain and Ireland (2): 123—136, JSTOR 25211053 
• Budge, Sir Ernest Alfred Wallis, ur. (1889). „A Christian Legend concerning Alexander”. The History of Alexander the Great, Being the Syriac Version. II. Cambridge University Press. str. 144—158. 
• Meyer, Paul (1886). Alexandre le Grand dans la littérature française du moyen âge. F. Vieweg. 
• Stoneman, Richard (tr.), ur. (1991). The Greek Alexander Romance. Penguin. ISBN 9780141907116. 

Geografija i etnografija

• Brook, Kevin A (2006). The Jews of Khazaria. Rowman & Littlefield. ISBN 9781442203020. 
• Gow, Andrew Colin (1995). The Red Jews: Antisemitism in an Apocalyptic Age, 1200–1600. Brill. ISBN 9004102558. 
• Marshall, Robert (1993). Storm from the East: from Genghis Khan to Khubilai Khan. University of California Press. str. 6—12, 120—122, 144. ISBN 9780520083004. 
• Massing, Michel (1991), Levenson, Jay A., ur., „Observations and Beliefs: The World of the Catalan Atlas”, Circa 1492: Art in the Age of Exploration, Yale University Press, str. 31, 32 n60, ISBN 9780300051674 
• Polo, Marco (1875), „Ch. 59: Concerning the Province of Tenduc, and the Descendants of Prester John”, Ur.: Yule, Henry (tr.), The Book of Sir Marco Polo, the Venetian, 1 (2nd, revised izd.), J. Murray, str. 276—286  ( Gog i Magog na Vikizvorniku)
• William of Rubruck (1900). Rockhill, William Woodville, ur. The Journey of William of Rubruck to the Eastern Parts of the World, 1253–55. Hakluyt Society. str. xlvi, 100, 120, 122, 130, 262—263 and fn. 

Moderna apokaliptička misao

• Cook, David (2005). Contemporary Muslim Apocalyptic Literature. Syracuse University Press. ISBN 9780815630586. 
• Filiu, Jean-Pierre (2011). Apocalypse in Islam. University of California Press. ISBN 9780520264311. 
• Kyle, Richard G. (2012). Apocalyptic Fever: End-Time Prophecies in Modern America. Wipf and Stock Publishers. ISBN 9781621894100. 
• Wessels, Anton (2013). The Torah, the Gospel, and the Qur'an: Three Books, Two Cities, One Tale. Eerdmans. ISBN 9780802869081.