Granična glijalna membrana
| Glia limitans | |
|---|---|
 Glia limitans (tamnoplava) leži između pia mater i moždane kore. | |
| Detalji | |
| Identifikatori | |
| Latinski | Glia limitans |
| NeuroLex ID | nlx_subcell_100209 |
| Anatomska terminologija | |
Granična glijalna membrana (lat. Glia limitans) tanka je barijera procesa stopala astrocita povezana sa parenhimskom bazalnom laminom koja okružuje mozak i kičmenu moždinu. To je najudaljeniji sloj nervnog tkiva, a među njegovim odgovornostima je i sprečavanje prekomerne migracije neurona i neuroglije, potpornih ćelija nervnog sistema, u moždane ovojnice.
Takođe igra važnu ulogu u regulisanju kretanja malih molekula i ćelija u moždano tkivo radeći zajedno sa drugim komponentama centralnog nervnog sistema (CNS) kao što je krvno-moždana barijera.[1]
Lokacija i struktura[uredi | uredi izvor]
Perivaskularna stopala astrocita formiraju blisku vezu sa bazalnom laminom moždanog parenhima[2] da bi stvorili Glia limitans. Ova membrana leži duboko u mekoj opni mozga i subpijalnom prostoru i okružuje perivaskularne prostore. Svaka supstanca koja ulazi u centralni nervni sistem iz krvi ili cerebrospinalne tečnosti mora da prođe Glia limitans.
Dve različite klasifikacije glija limitirajućih membrana, glia limitans perivascularis i glia limitans superficialis, imaju skoro identične strukture, međutim, mogu se razlikovati jedna od druge po njihovoj lokaciji u mozgu. Glija glia limitans perivascularis naslanja se na perivaskularni prostor koji okružuje parenhimske krvne sudove i funkcioniše kao pomoćni sastojak krvno-moždane barijere. Nasuprot tome, neparenhimski krvni sudovi prisutni u subarahnoidnom prostoru nisu pokriveni glija limitansima. Umesto toga, ceo subarahnoidni prostor je zatvoren prema nervnom tkivu glia limitans superficialis.[3] Ova dva dela glija limitansa su neprekidna; međutim, konvencija nalaže da se deo koji pokriva površinu mozga naziva superficijalis, a deo koji obuhvata krvne sudove u mozgu naziva se perivaskularni.
Funkcija[uredi | uredi izvor]
Fizička barijera[uredi | uredi izvor]
Glavna uloga granične membrane je da deluje kao fizička barijera protiv neželjenih ćelija ili molekula koji pokušavaju da uđu u CNS. Membrana deli mozak kako bi izolovao parenhim od vaskularnog i subarahnoidnog odeljka.[4] Unutar mozga, glijalna ograničavajuća membrana je važan element krvno-moždane barijere. Eksperimenti koji koriste markere otkrili su da su funkcionalne komponente krvno-moždane barijere endotelne ćelije koje čine sam sud. Ove endotelne ćelije sadrže veoma nepropusne čvrste spojeve koji uzrokuju da krvni sudovi mozga ne pokazuju ništa od „propuštanja“ pronađenih u arterijama i venama na drugim mestima u telu.[5]
Glia limitans takođe deluje kao druga linija odbrane od svega što prolazi krvno-moždanu barijeru. Međutim, pošto su astrociti koji okružuju krvne sudove povezani prazninama, on se ne smatra delom krvni-moždane barijere i materijal može lako da prođe između stopala.
Razvoj[uredi | uredi izvor]
Razvoj dugih ćelijskih procesa astrocita koji su sastavni deo strukture glija limitans povezan je sa prisustvom meningealnih ćelija u mekoj opni.[6] Meningealne ćelije su specijalizovane ćelije slične fibroblastima koje okružuju CNS i glavne krvne sudove. Utvrđeno je da oni sarađuju sa astrocitima u početnom formiranju glija limitans tokom razvoja i učestvuju u njegovom kontinuiranom održavanju tokom života. Utvrđeno je da veštački izazvano uništavanje meningealnih ćelija tokom razvoja CNS-a dovodi do promene subpijalnog ekstracelularnog matriksa i poremećaja glia limitans.[7]
Glia limitans se takođe pokazao važnim u oporavku CNS-a nakon povreda. Kada se lezije naprave na površini mozga, meningealne ćelije će se podeliti i migrirati u leziju, na kraju oblažući celu šupljinu povrede. Ako je povreda značajno smanjila gustinu astrocita i stvorila prostor unutar tkiva, meningealne ćelije će napasti još difuznije. Kako invazivne meningealne ćelije stupaju u kontakt sa astrocitima, one mogu indukovati formiranje novih, funkcionalnih glia limitans. Novi glia limitans formiran nakon povrede CNS-a obično se predstavlja kao prepreka za regeneraciju aksona.[8]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Kettenmann, Helmut; Ransom, Bruce R. (2005). Neuroglia (na jeziku: engleski). Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-515222-7.
- ^ Saladin, Kenneth S. (2011). Human anatomy (3rd izd.). New York: McGraw-Hill. ISBN 978-0-07-352560-0. OCLC 318191613.
- ^ Engelhardt, Britta; Coisne, Caroline (2011-01-18). „Fluids and barriers of the CNS establish immune privilege by confining immune surveillance to a two-walled castle moat surrounding the CNS castle”. Fluids and Barriers of the CNS. 8 (1): 4. ISSN 2045-8118. PMC 3039833
. PMID 21349152. doi:10.1186/2045-8118-8-4.
- ^ Verkhratsky, Alexei; Butt, Arthur (2007-08-20). Glial Neurobiology: A Textbook (na jeziku: engleski). John Wiley & Sons. ISBN 978-0-470-51307-1.
- ^ Peters, Alan; Palay, Sanford Louis; Palay, Sanford L.; Palay, Sanford L.; Webster, Henry deF; Webster, Chief Laboratory of Experimental Neuropathology Henry Def; Webster, Henry deF (1991). The Fine Structure of the Nervous System: Neurons and Their Supporting Cells (na jeziku: engleski). Oxford University Press. ISBN 978-0-19-506571-8.
- ^ Struckhoff, Gernot (1995). „Cocultures of meningeal and astrocytic cells—A model for the formation of the glial-limiting membrane”. International Journal of Developmental Neuroscience. 13 (6): 595—606. PMID 8553894. S2CID 29140815. doi:10.1016/0736-5748(95)00040-N.
- ^ Castellano, Bernardo; Lopez, B. Castellano; Nieto-Sampedro, M. (2003-09-29). Glial Cell Function (Paperback) (na jeziku: engleski). Gulf Professional Publishing. ISBN 978-0-444-51486-8.
- ^ Bahr, Mathias; Bh̃r, Mathias (2006). Brain Repair (na jeziku: engleski). Springer. ISBN 978-0-306-47859-8.
