Grigorije Palama

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije
Idi na navigaciju Idi na pretragu
Sveti Grigorije Palama
Solunski arhiepiskop
Grigorios Palamas.jpg
Datum rođenja 1296.
Mesto rođenja Konstantinopolj
Datum smrti 14. novembar 1359.
Mesto smrti Solun
Poštuje se u Pravoslavna crkva, Istočne katoličke crkve
Kanonizacija 1368, Konstantinopolj
Glavno svetilište Crkva svetog Grigorija Palame u Solunu
Praznik Druga nedelja uskršnjeg posta i 14. novembar
Sporno Isihastički spor

Grigorije Palama (gr: Γρηγόριος Παλαμάς; 1296-1359) je bio vizantijski teolog, atoski monah i jedno vreme solunski arhiepiskop. Palama u pravoslavnoj teologiji razrađuje učenje o isihazmu i božanskim nestvorenim energijama.

Život[uredi]

Grigorije Palama vodi poreklo iz jedne plemićke maloazijske porodice, koja je pripadala višem službeničkom sloju Vizantijskog carstva. Njegov otac Konstantin je bio veoma pobožan i pred smrt se zamonašio. Iako su vaspitavani na dvoru i stekli su dobro obrazovanje, sva tri brata i obe sestre su se povukli u manastir.[1]

Grigorije je još kao dete dolazio u dodir sa svetogorskim monasima i mističkim pustinjacima. Godine 1318. u svojoj 21. godini otišao je na Svetu goru. Nekoliko godina kasnije, pod uticajem svoga učitelja Grigorija Vizantinca, sagradio je sebi keliju u malom seocetu kod Verije i živeo je strogo isposničkim životom oko 5 godina, okružen samo desetinom pustinjaka. Bio je isihasta i veliki deo života je proveo u potpunom ćutanju. Boravio je 5 dana u toku sedmice sam u svojoj keliji; izlazio je samo subotom i nedeljom, kada bi sišao u manastir Lavru na Bogosuženja: bdenije do jutra i na Liturgiju, da bi se video sa bratijom i pričestio. Tek 1331. godine vratio se u Svetu goru i posvetio se kontemplativnom životu u isihiji (mirovanju, ćutanju, i molitvenom tihovanju). Govorio je da "onima koji žele da se potpuno predaju molitvenoj samoći, ne samo što im je neugodno razgovaranje i opštenje sa mnoštvom ljudi nego i sa onima koji žive na isti način kao i oni. To biva zato što se time prekida stalni i omiljeni razgovor sa Bogom, a sabranost uma, kojom se odlikuje unutarnji i istinski monah, razbija na dva dela a ponekad i na više delova."[1]

Kad je nastao spor oko Varlaamovih optužbi, monasi su se obratili Grigoriju Palami da uzme u odbranu njihovu stvar. Palama brani isihazam, koji su na Atos uveli Jovan Lestvičnik i Nikifor Isihasta, tvrdeći da poznanje ili „viđenje“ Boga jeste čin iskustva. Između Varlaama i Palame otpočela je vatrena polemika.

„Zar ne shvataš da ljudi koji su sjedinjeni sa Bogom i oboženi, koji na božanski način usmeravaju svoj pogled na njega, ne vide kao mi? Oni, na čudesan način, vide čulom koje nadilazi svako čulo, i umom koji nadilazi svaki um, jer duhovna sila prožima njihove ljudske sposobnosti i omogućuje im da vide ono što je iznad nas.”

— Grigorije Palama, Trijade u odbranu svetih isihasta

Grigorijevi protivnici u isihastičkom sporu šire glasine protiv njega i carigradski patrijarh Jovan XIV ga zatvara na četiri godine. 1347. godine, kada je patrijarh Isidor došao na patrijaršijski presto, Grigorije je oslobođen iz zatvora i postavljen za solunskog arhiepiskopa. U Solunu je provodio noći u molitvi i sastavljanju knjiga, iako je smatrao da pisanje ometa molitvu, jer stvara brigu i rasejanost. O tome kaže: "Mnogi od vrhunskih otaca isihasta nisu hteli uopšte ništa da pišu, iako su bili u stanju da izlože vrlo korisne stvari".[1]

Preminuo je u Solunu 14. novembra 1359. godine. Nekoliko godina nakon smrti pravoslavna crkva ga je proglasila za sveca 1368. godine. Njegove mošti se čuvaju u crkvi Svetog Grigorija Palame u Solunu.

Učenje[uredi]

Palamizam je teologija božanskih nestvorenih energija. Svoje teološke argumente protiv zapadnih sholastičara Palama je formulisao oslanjajući se na iskustvo isihasta, i spise Psevdo-Makarija, Maksima Ispovednika i Jovana Damaskina.[2]

Grigorije Palama razlikuje teološke pojmove: "ipostas" (υποστασις) i "energija" (ενεργεια), kojima odgovaraju različiti načini sjedinjenja. Jedinstvo po ipostasi, svojstveno je Isusu Hristu; jedinstvo po energijama ili blagodat, pristupačno je čoveku. Jedinstvo po blagodati jeste jedinstvo sa Bogom. On smatra "tavorsku svetlost" isijavanjem božanstva i time potvrđuje mogućnost oboženja, suprostavivši se metafizičkim shvatanjima o nemogućnosti učešća u božanskoj suštini. Tavorska svetlost je energija koja zrači iz božanske suštine, kao izlivanje Svetoga Duha, koja je nestvorena i nema sopstvenu ipostas. Blagodat je izlivanje Boga iz sebe, sijanje ka vani božanskog nevidljivog lika.[2]

Protiv Varlaama, koji je oboženje svodio na podražavanje Boga, Palama navodi da je oboženje stvarno učestvovanje, lično opštenje sa Bogom. Blagodat je prenošenje sile božje u naš život; a spasenje je tajanstvena promena čoveka u boga. Ali i pored Božijeg prisustva u nestvorenim energijama, tajna božije suštine ostaje nepoznata. Poznanje znači sjedinjenje sa Bogom, prodiranje u unutrašnjost Boga koliko je dopušteno čoveku, koji nikad ne može da shvati i iscrpe božansku suštinu.

Na carigradskim saborima 1347. i 1351. godine, kojima predsedava car Jovan VI Kantakuzin, raspravlja se o pravovernosti isihazma i Palamine doktrine. Neka od spornih pitanja tokom druge faze Sabora u julu 1351. godine su bila:

  1. Postoji li u Bogu razlika između suštine i energije?
  2. Ako postoji, da li je energija stvorena ili nestvorena?
  3. Ako je energija nestvorena, kako se može izbeći složenost u Bogu?
  4. Može li se na energiju primeniti naziv božanstvo, a da se izbegne diteizam?
  5. Da li je pravilno reći da suština nadilazi energiju?
  6. Pošto postoji zajedničarenje u Bogu, da li je ono zajedničarenje u suštini ili u energiji?[3]

Nakon poduže rasprave, sabor zaključuje da u Bogu postoji razlikovanje između suštine i energije i da je božanska energija nestvorena, potvrđujući pravovernost palamovske doktrine. Ipak, i posle sabora se nastavljaju kritike, kako od pravoslavnih tako i katoličkih teologa. Grčki teolog Grigorije Akindin okrivljuje Grigorija Palamu, za mešanje priroda. On ne dopušta razliku između suštine i energije, što je za njega isto, i negira mogućnost učestvovanja ili oboženja. Katolički teolozi takođe kritikuju Palaminu teoriju da podrazumeva odvajanje suštine i energija u božanstvu.

Napomene[uredi]

  1. 1,0 1,1 1,2 „Arhivirana kopija”. Arhivirano iz originala na datum 13. 11. 2007. Pristupljeno 28. 09. 2007. 
  2. 2,0 2,1 [svetosavlje] Recnik Arhivirano na sajtu Wayback Machine (septembar 27, 2007) (na jeziku: engleski), Pristupljeno 31. 3. 2013.
  3. ^ Untitled Document Arhivirano na sajtu Wayback Machine (februar 13, 2008) (na jeziku: engleski), Pristupljeno 31. 3. 2013.

Vidi još[uredi]

Spoljašnje veze[uredi]