Pređi na sadržaj

Dezerterstvo

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Za druge upotrebe, pogledajte stranicu Dezerter (višeznačna odrednica).
Dezerter. Ilja Rjepin, 1917.

Dezerterstvo osobina vojnih obveznika i vojnika da izbjegavaju vojne obaveze u ratu ili miru. Osoba koja se ne povinuje vojnim vlastima naziva se dezerter ili vojni bjegunac. Razlozi su uglavnom fizičke (strah od smrti ili ranjavanja) ili moralne prirode (neslaganje sa politikom strane za koju se vojnik treba boriti, prigovor savjesti).

Etimologija

[uredi | uredi izvor]

Riječ dezerter dolazi iz francuskog déserteur, a izvedena je iz latinskog deserere, što znači suprotnost (de) vojnoj službi (serere), napuštanje vojne službe. De je i u slučaju dezorijentacije, dezinformacije, depopulacije... uvijek prefiks koji negira značenje pojma koji slijedi. Servus, servis je služba, vojna, društvena. Engleska riječ za pustinju desert, izvedena iz latinskog dēsertum označava prostor koji ne služi ničemu, pusto mjesto. To je i često mjesto dezertera i onih koji bježe od svijeta, monaha, pustinjaka, kojima ne odgovaraju postojeće društvene okolnosti.

Primjeri dezerterstva Srba iz austrijske vojske

[uredi | uredi izvor]

Antonije Orešković je u 19. vijeku dezertirao iz austrijske vojske i pobjegao u Beograd.[1]

Adam Pribićević je glumio ludilo da izbjegne službu u austrijskoj vojsci. "Kad bi iz bolnice otišli drugi bolesnici, jednogodišnji dobrovoljci i oficiri mlađi, smejali smo se siti, oslobodio se vojske... Tada mi je došao prijatelj naše porodice Dr. Đuro Đorđević. On me je savetovao da se načinim lud, pa će me poslati u odeljenje za duševne bolesti. Tu je šef jedan Jevrejin... Simulirao sam blesavost, to je najlakše, svako te se odmah okane... Otpušten sam kao nesposoban, i došao bratu Svetozaru u Peštu."[2] "Tako smo dočekali proboj Solunskog fronta, koji je izazvao veća čuda od Hristovih: poluslepi su progledali, razvaljene rane su zarasle, sakati su odbacili štake, histerični prestali mrdati ramenima i trzati lice. Tako sam se urazumio i ja, na radost moje matere, roda i prijatelja.Šta smo mogli činiti no ovo, ako nismo mogli prebeći Srbima ili Rusima? Na ovaj način slabili smo neprijatelja. Srbijanci su na ovo drukčije gledali. Oni su imali svoju vojsku i mrzeli sve zabušante. Pričali su mi znanci da nisu voleli slušati priče o našem zabušanstvu. Ali, ovi zabušanti kada bi ispalo za rukom da prebegnu, upisivali su se u dobrovoljce."[3]

Dezertiranje naspram odsustva bez odsustva

[uredi | uredi izvor]

U Armiji Sjedinjenih Država,[4] Vazduhoplovstvu Sjedinjenih Država, Oružanim snagama Velike Britanije, Odbrambenim snagama Australije, Odbrambenim snagama Novog Zelanda, Oružanim snagama Singapura i Oružanim snagama Kanade, vojno osoblje će postati AWOL ako je odsutno sa svog položaja bez važeće propusnice, dopusta ili odsustva. Korpus marinaca Sjedinjenih Država, Mornarica Sjedinjenih Država i Obalska straža Sjedinjenih Država to generalno nazivaju neovlašćenim odsustvom. Osoblje se odbacuje iz svojih jedinica nakon trideset dana, a zatim se navode kao dezerteri; međutim, kao pitanje vojnog zakona SAD, dezerterstvo se ne meri vremenom van od jedinice, već:

  • napuštanjem ili odsustvom iz svoje jedinice, organizacije ili mesta dužnosti, gde je postojala utvrđena namera da se ne vrate;
  • ako se utvrdi da je ta namera izbegavanje opasne dužnosti ili izbegavanje ugovorne obaveze;
  • ako se prijave ili prihvate imenovanje u istoj ili drugoj grani službe bez otkrivanja činjenice da nisu na odgovarajući način odvojeni od trenutne službe.[5]

Ljudi koji su odsutni duže od trideset dana, ali se dobrovoljno vraćaju ili ukazuju na verodostojnu nameru da se vrate, i dalje se mogu smatrati da su AWOL. Oni koji su odsutni manje od trideset dana, ali se može verodostojno pokazati da nemaju nameru da se vrate (na primer, pridruživanjem oružanim snagama druge zemlje) mogu biti sudski progonjeni za dezerterstvo. U retkim prilikama, može im se suditi za izdaju ako se pronađe dovoljno dokaza.

Postoje slični koncepti kao i dezerterstvo. Nedostatak kretanja nastaje kada pripadnik oružanih snaga ne stigne u određeno vreme da se rasporedi (ili „iseli“) sa jedinicom, brodom ili avionom koji im je dodeljen. U Oružanim snagama Sjedinjenih Država, ovo je kršenje člana 87. Jedinstvenog kodeksa vojnog pravosuđa (UCMJ). Prekršaj je sličan izostanku bez odsustva, ali može povući strožiju kaznu.[6]

Neuspeh popravke se sastoji od propuštanja formacije ili nepojavljivanja na određeno mesto i vreme kada je tako naređeno. To je lakši prekršaj iz člana 86. UCMJ.[7] Pogledajte: DUSTWUN

Dodatna šifra statusa dužnosti — odsutan-nepoznato, ili AUN — uspostavljena je 2020. godine kako bi se podstakle akcije jedinice i policijske istrage tokom prvih 48 sati od kada je vojnik nestao.[8]

Australija

[uredi | uredi izvor]
Karikatura Sesila Harta iz 1918. koja osvetljava visoku učestalost odsustva vojnika bez dozvole u australijskim imperijalnim snagama

Tokom Prvog svetskog rata, australijska vlada je odbila da dozvoli da pripadnici Prvih australijskih imperijalnih snaga (AIF) budu pogubljeni zbog dezerterstva, uprkos pritisku britanske vlade i vojske da to učine. AIF su imale najveću stopu odsustnosti vojnika bez dopuštenja od bilo kog nacionalnog kontingenta u Britanskim ekspedicionim snagama, a udeo vojnika koji su dezertirali takođe je bio veći nego u drugim snagama na Zapadnom frontu u Francuskoj.[9][10]

Austrija

[uredi | uredi izvor]

Beč je 2011. odlučio da oda počast dezerterima austrijskog Vermahta.[11][12] Dana 24. oktobra 2014. austrijski predsednik Hajnc Fišer otvorio je Memorijal žrtvama nacističke vojne pravde na bečkom Balhausplacu. Spomenik je kreirao nemački umetnik Olaf Nikolaj i nalazi se nasuprot kabineta predsednika i austrijskog kancelara. Natpis na vrhu skulpture u tri stepenika prikazuje pesmu škotskog pesnika Ijana Hamiltona Finleja (1924–2006) sa samo dve reči: sasvim sam.

Kolumbija

[uredi | uredi izvor]

U Kolumbiji, pobuna Revolucionarnih oružanih snaga Kolumbije (španski: FARC) bila je jako pogođena dezerterstvom tokom oružanog sukoba sa Vojnim snagama Kolumbije. Kolumbijsko ministarstvo odbrane prijavilo je 19.504 dezertera iz FARC-a između avgusta 2002. i njihove kolektivne demobilizacije 2017. godine,[13] uprkos potencijalno teškim kaznama, uključujući pogubljenje, za pokušaj dezerterstva u FARC-u.[14] Organizacioni pad doprineo je visokoj stopi dezerterstva FARC-a koja je dostigla vrhunac 2008. godine.[13] Kasniji zastoj između FARC-a i vladinih snaga doveo je do Kolumbijskog mirovnog procesa.

Francuska

[uredi | uredi izvor]
„Konvoj dezertera – Pariz” u knjizi „Kaselova istorija rata između Francuske i Nemačke. 1870-1871”

Od 1914. do 1918. između 600 i 650 francuskih vojnika je pogubljeno zbog dezertiranja. Godine 2013. u izveštaju francuskog Ministarstva za boračka pitanja preporučeno je da budu pomilovani.[15]

Nasuprot tome, Francuska je smatrala veoma hvale vrednim čin građana Alzas-Lorene koji su tokom Prvog svetskog rata dezertirali iz nemačke vojske. Posle rata odlučeno je da se svi takvi dezerteri odlikuju Medaljom za begunce (fr. Médaille des Évadés).

Nemačka

[uredi | uredi izvor]

Tokom Prvog svetskog rata pogubljeno je samo 18 Nemaca koji su dezertirali.[16] Međutim, Nemci su pogubili 15.000 ljudi koji su dezertirali iz Vermahta tokom Drugog svetskog rata. U junu 1988. u Ulmu je zaživela Inicijativa za stvaranje spomenika dezerterima. Centralna ideja je bila: „Dezertiranje nije za osudu, rat jeste“.[17][18]

Irska

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Irska neutralnost tokom Drugog svetskog rata i Hitna situacija (Irska)

Irska je bila neutralna tokom Drugog svetskog rata; Irska armija se proširila na 40.000 ljudi, ali nisu imali mnogo posla kada je 1942. postalo jasno da je invazija (bilo nacističke Nemačke ili Britanske imperije) malo verovatna. Vojnici su stavljeni na posao seče drveća i rezanja treset; moral je bio nizak, a plata loša.[19] Od 60.000 ljudi koji su prošli kroz vojsku tokom 1940–45, oko 7.000 ljudi je dezertiralo, od kojih je polovina odlučila da se bori na strani saveznika, a većina se pridružila Britanskoj vojsci.[20][21][22]

Kada se rat završio, naređenje EPO 362 značilo je da je dezerterima dozvoljeno da se vrate u Irsku; nisu bivali zatvoreni, ali su izgubili pravo na vojnu penziju i nisu mogli da rade za državu niti da traže naknadu za nezaposlene 7 godina. Neki Irci su ih takođe smatrali izdajnicima u svojim domovima.[23]

Decenijama kasnije, raspravljalo se o moralnosti njihovih postupaka; s jedne strane, oni su ilegalno napustili oružane snage svoje zemlje u vreme kada joj je pretila invazija — zapravo, tvrdilo se da su njihova dela bila izdaja u vreme kada je Britanija možda planirala da preuzme kontrolu nad irskim lukama (videti Plan V); s druge strane, odlučili su da napuste bezbedno, ali dosadno postavljanje, kako bi rizikovali svoje živote boreći se protiv fašizma, a mnogi su bili motivisani istinskim idealizmom.[24][25]

Godine 2012, ministar pravde i ravnopravnosti Alan Šater izdao je pomilovanje i amnestiju svim dezerterima iz perioda Drugog svetskog rata iz Irskih odbrambenih snaga.[26][27][28]

Novi Zeland

[uredi | uredi izvor]
Vidi još: Spisak novozelandskih vojnika pogubljenih tokom Prvog svetskog rata

Tokom Prvog svetskog rata 28 novozelandskih vojnika osuđeno je na smrt zbog dezerterstva; od njih je pet pogubljeno.[29] Ovi vojnici su posthumno pomilovani 2000. godine kroz Zakon o pomilovanju vojnika Velikog rata.[29] Oni koji su dezertirali pre nego što su stigli na front bili su zatvoreni u, kako se tvrdilo, teškim uslovima.[30]

Reference

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ Brlić, Ivan (1957). Jedan Brođanin, Tomo Skalica, putnik oko svijeta prije 100 godina. Zagreb. 
  2. ^ Pribićević, Adam (1981). Moj život, pp. 55. 
  3. ^ Pribićević, Adam (1981). Isto djelo, pp. 63. 
  4. ^ Joint Service Committee on Military Justice (2012). „Article 86—Absence without leave” (PDF). Manual for Courts-Martial United States (2012 izd.). Fort Belvoir, Virginia: United States Army Publishing Directorate. str. IV—13 — IV—16. 
  5. ^ Joint Service Committee on Military Justice (2012). „Article 85—Desertion” (PDF). Manual for Courts-Martial United States (2012 izd.). Fort Belvoir, Virginia: United States Army Publishing Directorate. str. IV—10 — IV—13. 
  6. ^ Joint Service Committee on Military Justice (2012). „Article 87—Missing Movement” (PDF). Manual for Courts-Martial United States (2012 izd.). Fort Belvoir, Virginia: United States Army Publishing Directorate. str. IV—16 — IV—17. 
  7. ^ Anderson, Wayne (1989). „Unauthorized Absences” (PDF). Ur.: Winter, Matthew E. The Army Lawyer (Department of the Army Pamphlet 27-50-198). The Army Lawyer. Charlottesville, Virginia: The Judge Advocate General's Legal Center & School (JAGS), U.S. Army. str. 3. ISSN 0364-1287. Pristupljeno 2014-06-10. 
  8. ^ „Senior leaders announce results of Fort Hood review”. www.army.mil. 
  9. ^ Stanley, Peter (2017). „Between Acceptance and Refusal - Soldiers' Attitudes Towards War (Australia)”. International Encyclopedia of the First World War. 
  10. ^ Lambley (2012); especially pp.6-60.
  11. ^ „Vienna to honor deserters from Hitler's army”. Associated Press; The Guardian. 20. 4. 2011. Pristupljeno 12. 1. 2013. 
  12. ^ „Vienna to honour Austria's Nazi army deserters”. BBCNews Europe. 23. 4. 2011. Pristupljeno 12. 1. 2013. 
  13. ^ a b Nussio, Enzo; Ugarriza, Juan E. (2021). „Why Rebels Stop Fighting: Organizational Decline and Desertion in Colombia's Insurgency”. International Security. 45 (4): 167—203. ISSN 0162-2889. doi:10.1162/isec_a_00406 Slobodan pristup. 
  14. ^ Aguilera, Mario (2014). „Las guerrillas marxistas y la pena de muerte a combatientes”. Anuario Colombiano de Historia Social y de la Cultura. 41 (1): 201—236. ISSN 0120-2456. doi:10.15446/achsc.v41n1.44855 Slobodan pristup. 
  15. ^ „France may pardon executed World War I 'cowards'”. France 24 (na jeziku: engleski). 1. 10. 2013. Pristupljeno 7. 10. 2021. 
  16. ^ „Shot at Dawn”. The Heritage of the Great War. Pristupljeno 22. 7. 2014. 
  17. ^ Mark R. Hatlie (19. 11. 2005). „Memorial to Deserters in Ulm”. Sites of Memory. Pristupljeno 8. 2. 2010. 
  18. ^ Welch, Steven R. (2012). „Commemorating 'Heroes of a Special Kind': Deserter Monuments in Germany”. Journal of Contemporary History. 47 (2): 370—401. ISSN 0022-0094. JSTOR 23249191. S2CID 159889365. doi:10.1177/0022009411431721. 
  19. ^ „Time to pardon soldiers who left to fight Hitler”. The Irish Times. 
  20. ^ „IRISH ARMY DESERTERS FROM CO. KILDARE IN WWII”. www.kildare.ie. 
  21. ^ says, The Irish Story Top Ten of 2021-The Irish Story. „Podcast: Irish Army Deserters in the Second World War with Cían Harte – The Irish Story”. 
  22. ^ Quinn, Joseph (26. 11. 2020). „The 'desertions crisis' in the Irish defence forces during the Second World War, 1939–1945”. War in History. 28 (4): 825—847. S2CID 229393194. doi:10.1177/0968344520932960. 
  23. ^ Canny, Liam (1998). „Pariah Dogs: Deserters from the Irish Defence Forces Who Joined the British Armed Forces during 'The Emergency'”. Studia Hibernica (30): 231—249. JSTOR 20495095 — preko JSTOR. 
  24. ^ „Deserters should pay the price for leaving down their country”. Irish Examiner. 5. 7. 2011. 
  25. ^ Kennedy, Dr Michael. „Column: Time to ask questions about Irish army deserters during World War II”. TheJournal.ie. 
  26. ^ „WWII Irish 'deserters' finally get pardons”. 6. 5. 2013 — preko www.bbc.com. 
  27. ^ „Latest News”. www.nli.ie. Arhivirano iz originala 28. 09. 2012. g. Pristupljeno 28. 07. 2022. 
  28. ^ „Apology and amnesty for World War II soldiers”. 7. 5. 2013 — preko www.rte.ie. 
  29. ^ a b „First New Zealand Soldier Executed”. New Zealand History Online. Arhivirano iz originala 30. 10. 2016. g. Pristupljeno 22. 7. 2014. 
  30. ^ „Camp or Starvation? (NZ Truth, 1918-09-28)”. paperspast.natlib.govt.nz. National Library of New Zealand. Pristupljeno 2016-10-29. 

Literatura

[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze

[uredi | uredi izvor]
Dezerterstvo na Vikimedijinoj ostavi.


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Дезертерство&oldid=28416381”