Светозар Прибићевић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Светозар Прибићевић
Светозар Прибићевић.png
Светозар Прибићевић
Биографија
Датум рођења (1875-10-26)26. октобар 1875.
Место рођења Костајница
 Аустроугарска
Датум смрти 15. септембар 1936.(1936-09-15) (60 год.)
Место смрти Праг
 Чехословачка
Држављанство  Краљевина Југославија
Универзитет Универзитет у Загребу
Политичка
партија
Српска самостална странка (у Аустроугарској)
Демократска странка (1919—1924)
Самостална демократска странка (од 1924)
Потпредседник Народног вијећа СХС
1918. — 1918.
Министар унутрашњих послова
1918. — 1920.
Претходник Марко Трифковић
Наследник Марко Трифковић
Министар унутрашњих послова
1921. — 1921.
Претходник Милорад Драшковић
Наследник Војислав Маринковић

Светозар Прибићевић (Костајница, 26. октобар 1875Праг, 15. септембар 1936) је био српски политичар, министар унутрашњих послова и министар просвете Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, од заговорника јаке централне власти постао њен противник.

Биографија[уреди]

Pribicevic.jpg

Светозар је један од четворице синова оца Васа, грађанског учитеља из Главичана и мајке Христине, домаћице.[1] Светозар је имао тројицу браће: Милана, официра, Валеријана Васу, професора и Адама. Прибићевићи нису били истакнута породица међу Србима у бившој Војној крајини, али их је њихов отац све школовао, што није било уобичајено у то вријеме и на тим просторима.[2] Прибићевић је као студент у Загребу припадао кругу напредне омладине. Своје политичке погледе изнео је 1897. у програмском чланку Мисао водиља Срба и Хрвата (у алманаху Народна мисао) у којем је заступао гледиште да су Срби и Хрвати један народ. После дипломирања на загребачком универзитету Прибићевић је једно време предавао математику.[2]

Од 1902. је био уредник Новог Србобрана, органа Српске самосталне странке. Учествовао је у оснивању Хрватско-српске коалиције (1905), и постао вођа њеног српског крила. После иступања Фрање Супила из коалиције, Прибићевић је био њен стварни шеф.

Његовом политичком угледу није превише наудило суђење тројици његове браће, у монтираном велеиздајничком процесу (1908), који се завршио дугогодишњим робијама за двојицу браће. Врло брзо, 1910. овај процес је обустављен, а учесници помиловани.

У време Првог светског рата водио је опортунистичку политику, али се пред слом двојне, Аустроугарске монархије прикључио Народном вијећу Словенаца, Хрвата и Срба и постао његов потпредседник. Прибићевић је играо значајну улогу у данима стварања заједничке југословенске државе.

Заступник централизма (1918—1927)[уреди]

Сматрајући да су Хрвати и Срби један народ, своју политичку активност усмеравао је на изградњу југословенског унитаризма, и залагао се за централистичко уређење државе. На тим концепцијама био је један од оснивача Демократске странке (1919) заједно са Љубом Давидовићем, Јашом Продановићем и другима, и водио одлучну борбу против федералистичких снага, посебно против Стјепана Радића и његове Хрватске републиканске сељачке странке. У Краљевини СХС био је министар унутрашњих послова (1919—1920) те министар просвете (1920—1922. и 1924—1925). Прибићевић се разишао са Давидовићем после Давидовићевог споразума са ХРСС о децентрализације државе. Он је у таквом попуштању видео опасност за превагу српске буржоазије у хрватским крајевима, где су Срби представљали бројно слабију снагу.[3] Због неслагања са умеренијим делом вођства Демократске странке по том питању, Прибићевић је иступио из ње (1924) и са 14 посланика основао Самосталну демократску странку (СДС), која је истицала свој унитаристички и централистички програм.

Тада је са Николом Пашићем основао владу Националног блока која је бранила централистички Видовдански устав. Када је Пашић закључио споразум са Стјепаном Радићем (1925), Прибићевић је прешао у опозицију.

Заступник федерализма (1927—1936)[уреди]

Сматрајући да је његова подршка радикалима учврстила српску доминацију, он је после скупштинских избора 1927. повезао своју странку с Радићевом Хрватском сељачком странком (која је прешла у опозицију) и с Радићем створио Сељачко-демократску коалицију (СДК).

Стјепан Радић држи говор у Дубровнику 27. маја 1928. године. Десно од Радића је Јосип Предавец, а лево Светозар Прибићевић.

Тада је почела његова постепена трансформација: од поборника централизма постао је његов противник. У време Шестојануарске диктатуре интерниран је у Брус (Србија), а затим је због лошег здравља пребачен у болницу у Београд, у одељењу које је служило као затвор. У болници је провео више од осамнаест месеци. Да би избегао поновно интернирање у Брус, Прибићевић је започео штрајк глађу и затражио да из здравствених разлога отпутује у Чехословачку. Под притиском Чехословачке и Француске, влада је допустила да оде у иностранство. Прибићевић је 23. јула отишао у Праг. У Чехословачкој јре провео две године, затим три године у Француској, а 1936. се вратио у Праг, гдје је и умро од рака плућа.[4]

У емиграцији је написао Диктатура краља Александра (франц. La dictature du roi Alexander 1933), свој политички обрачун са краљем Александром, у којој се изјаснио за федерално и републиканско устројство Југославије. Краља Александра је назвао тиранином који би радије да ампутирао Хрватску од Југославије него да уведе федерално уређење.[5] Своје ново стајалиште је изразио у Писму Србима (1933), у којем се залагао за споразум Срба и Хрвата на основу равноправности обају народа: „Сваки други пут и рјешење значило би вјечите трзавице, међусобне сукобе и ратове, који би се на крају катастрофално завршили за обоје...“

Пред крај живота наглашавао је и потребу стварања сељачко-радничког покрета.

Референце[уреди]

  1. ^ Политичке активности Прибићевића Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 30, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 28. 4. 2013.
  2. 2,0 2,1 Banac 1988, стр. 170.
  3. ^ Petranović 1988, стр. 139-140.
  4. ^ Tomasevich 2002, стр. 28.
  5. ^ Banac 1988, стр. 171.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]