De Heviland DH.98 Moskito

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
De Heviland DH.98 Moskito
De Heviland DH.98 Moskito
Opšte
Dimenzije
Masa
Pogon
Performanse
Prvi korisnikKraljevsko ratno vazduhoplovstvo
Dužina13,57
Razmah krila16,52
Visina5,3
Površina krila42,18
Prazan6.058
Normalna poletna8.549
Maks. masa pri uzletanju8.028 kg
Klipno-elisni motor2 × Rols-Rojs Merlin 21/21 ili 23/23
Snaga1.103 kW
Maks. brzina na Hoptna 8.500 m, 610 km/h
Taktički radijus kretanja1.500 km
Plafon leta8.839 m
Brzina penjanja462 m/min

De Heviland DH.98 Moskito (engl. de Havilland DH.98 Mosquito) je bio britanski višenamenski dvomotorni vojni avion. Učestvovao je u brojnim misijama tokom Drugog svetskog rata. Za vreme i posle rata koristili su ga prvenstveno RAF, ali i mnoga druga vojna vazduhoplovstva. Pored pilota u pilotskoj kabini nalazio se i navigator. Moskito je prvobitno bio zamišljen kao dnevni bombarder, avion za navođenje, dnevni i noćni lovac, lovac-bombarder, mornarički i izviđački. Njegovi tvorci su ga zamislili bez ikakvog odbrambenog oružja (bio je projektovan kako bi bio sposoban da pobegne neprijateljskim lovcima) što je bilo neobično za bombardere tog vremena. Uprkos početnim gubicima Moskito je iz rata izašao sa prosečno najmanje izgubljenih aviona tipa bombarder. Ukupno je izrađeno 7.781 Moskito aviona od kojih 6.710 u toku Drugog svetskog rata. Na planovima za izgradnji aviona počelo se raditi 1938. godine. Tek 1940. napravljena su tri prototipa, svaki drugačijeg izgleda. Prvi je 25. novembra 1940. poleteo prototip bombardera W4050, 15. maja 1941. poleteo je noćni lovac i na kraju 10. juna 1941. verzija aviona za izviđanje. Prototip za izviđanje bio je osnova za izgradnju PR Mk-I Moskita koji je poleteo 20. septembra 1941. godine.

Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]

De Heviland Moskito, varijanta B Mk XX. Fotografija iz 1945. godine.
Novi avioni De Heviland Moskito po izlasku iz proizvodnih pogona, varijanta B.XVI.

Koncern de Heviland je započeo sa radom na projektovanju aviona koji će se pojaviti kao Moskito u oktobru 1938, pripremajući po privatnoj inicijativi bombarder velike brzine s rednim motorima Rols-Rojs Merlin[1]. Izabrana je drvena konstrukcija, jer je lagana i čvrsta, jer je de Heviland s njom već imao iskustva i jer se taj rad mogao vršiti u kooperaciji s drugim firmama, kako se njime ne bi opterećivala jedna već do krajnjih granica svojih kapaciteta iskorišćena avionska industrija. U decembru 1939. počelo je ministarstvo vazduhoplovstva pokazivati interes za projekat de Hevilanda i u martu sledeće godine naručeno je 50 aviona de Heviland Moskito [2]. Usled prečih potreba u periodu bitke za Britaniju, izgradnji prototipa Moskita nije se mogla dati neka posebna prednost. Ipak je prvi prototip poletio u novembru 1940. Bio je to privlačan avion čistih aerodinamičkih linija koji je uskoro pokazao natprosečne osobine u pogledu performansi i upravljanja. Ubrzo je izvršeno i ispitivanje njegove operacione upotrebljivosti i ti su eksperimetni dali takođe dobre rezultate da je avion pušten u proizvodnju, a narudžba već spomenutih 50 komada podeljena je na 10 aviona PR Mark I, 10 aviona B Mark 4 i 30 aviona NF Mark II. Kako većina aviona tipa Moskito spada u jednu od odve tri kategorije (engl. PR - Photographic-reconnaissance - avion za fotografisanje i izviđanje), (engl. B - Bomber - bombarder) i (engl. F - Fighter - lovac), o Moskitu je dobro govoriti po tipovima, a ne strogo hronološki po redu oznaka [2].

Tipovi i varijante[uredi | uredi izvor]

Bombarderske varijante. Na osnovi prototipa bombardera izrađeno je oko 273 aviona B Mk-IV. Prvi let bio je u maju 1942. godine. Mogao je poneti 4 bombe (smeštene u unutrašnjem spremištu) od 227 kg i dva dodatna rezervoara za gorivo ovešena na krilima. Umesto rezervoara na nosače su se mogle postaviti dve dodatne bombe. Mk-IX verzija je bila sposobna za let na većim visinama. Sledi Moskito Mk-XVI izrađen u 1200 primeraka koji je mogao poneti 1816 kg bombi u unutrašnjem spremištu.

Lovačke varijante. Prvi Moskito - lovac sposoban za noćne letove je NF Mk-II. Izrađen je u 466 primeraka, a prvi let imao je u januaru 1942. godine. Bio je naoružan sa četiri topa kalibra 20 mm smeštenih u prednjem donjem delu trupa i četiri mitraljeza od 7,7 mm smeštenih u nosu aviona. Od 97. primerka ugrađuje se radar i nastaje nova verzija NF Mk-XIII. Izrađeno je 270 aviona verzije NF Mk-XIII. Radar smešten u nosu aviona delio je prostor sa mitraljezima. Ostali noćni lovci sa manjim izmenama bili su Mk-XV, Mk-XVII, Mk-XIX i Mk-30. Posle rata izrađene su još dve verzije, NF Mk-36 pokretana sa Merlin 113/114 motorima i NF Mk-38 sa britanskim radarom.

Lovačko-bombarderske varijante. FB Mk-VI lovac-bombarder, je verzija napravljena u 2718 primeraka. Prvi let bio je u februaru 1943. Mogao je da nosi dve bombe od 230 kg u prostoru za bombe i dve ovešene o krila. Od 1944. godine avioni sa ugrađenim nosačima za osam raketa korišćeni su u napadima na brodove. FB Mk-XVIII je još jedna verzija lovca-bombardera. Bio je opremljen topom od 57 mm i šest protivtenkovskih topova manjeg kalibra sa mogućnošću pojedinačnog i automatskog ispaljivanja smeštenih u nosu, pored dva mitraljeza od 7,7 mm.

Mornaričke i izviđačke varijante. Moskito TR Mk-33s je avion prilagođen za potrebe mornarice, izrađen u 50 primeraka. Radi zauzimanja što manje prostora imao je preklopna krila, radarsku kupolu na nosu i nosače za torpeda na trupu. Moskito TR Mk-37s je isti avion sa ugrađenim poboljšanim radarom. Mornarica je takođe koristila TT Mk-39 za vuču meta. RAFova verzija TT Mk-35, koja je bila namenjena takođe za vuču meta, je bila poslednji Moskitov avion u operativnoj upotrebi i prizemljen je 1956. godine.

Tehnički opis[uredi | uredi izvor]

De Heviland Moskito, zastakleni kljun bombardera
De Heviland Moskito, naoružanje lovca
De Heviland Moskito noćni lovac, antena radara, motor i stajni trap
Motor Rolls-Royce Merlin aviona De Havilland Mosquito

De Heviland DH.98 Moskito je srednjokrili borbeni avion drvene konstrukcije sa dva motora na krilima aviona. Trup aviona je eliptičnog i kružnog poprečnog preseka monokok konstrukcije.

Trup aviona je bio ovalnog poprečnog preseka, napravljen od dva sloja višeslojne lepenke debljine od 4,5 do 6 mm između kojih se po dužini trupa nalazile drvene letvice koje su davale trupu uzdužnu krutost. Povezivanje elemenata obloga trupa aviona se obavljao pomoću kazenskog lepka i mesinganih zavrtnjeva za drvo, a impregnacija drvenih elemenata se obavljalo formaldehidom. Trup aviona se formirao iz dve uzdužne polovine koje su se formirale na posebnim alatima. Kroz tako formirane polovine provlačile su se po unutrašnjim zidovima trupa sve potrebnih instalacija a zatim vršilo njihovo spajanje. Pre nego što se trup spoji sa krilom vrši se završna obrada spoljne površine trupa, trup se oblepi specijalnim impregniranim platnom i premaže se sa nekoliko slojeva laka.

Na početku trupa se nalazila kabina pilota sa dva sedišta jedno pored drugog, posadu su obično sačinjavali pilot i navigator. Pilotska kabina je bila nešto izdignuta u odnosu na trup aviona što je posadi obezbeđivalo bolju preglednost okoline aviona.

Iza pilotske kabine nalazi se bombaluk za smeštaj 4 bombe sa po 227 kg. Kod izviđačkih varijanti Moskita umesto bombi u bomboluk su smeštani rezervoari za gorivo u cilju povećanja doleta aviona. Kod lovačkiv verzija u kljunu su bila smeštena 4 mitraljeza Brauning kalibra 7,7 mm a ispod njih su se nalazila 4 topa Hispano Mk.II kalibra 20 mm. Kod noćnih lovaca i mornaričkih aviona tipa Moskito u kljunu se umesto 4 mitraljeza ugrađivao radar. Kod mornaričkih aviona umesto četiri topa nalazi se jedan top kalibra 57 mm, koji se pokazao kao odlično sredstvo za napad na trgovačke brodove ili podmornice.

Pogonska grupa aviona Moskito su bila dva motora Rols Rojs Merlin 12-to cilindrični motor V rasporeda cilindara i tečnošću hlađen. Kako se razvijao motor Merlin tako se i ugrađivao u avione Moskito. Počelo je sa modelom 21 (1.460 KS) pa do modela 114 (1.710 KS). Svi modeli ovih motora su sa reduktorom, početni modeli su bili bez kompresora a kasnije je u ove motore ugrađivani jednostepeni i dvostepeni turbo kompresori. Na vratilo motora su ugrađivane trokrake metalne elise Hamilton hidromatik sa promenljivim korakom. Na mornaričke torpedne Moskitose ugrađivane su elise sa četiri kraka.

Krila aviona Moskito su sa dve ramenjače kutijastog tipa. Konstrukcija je drvena a obloga je naročita sendvič izrada između dve višeslojne lepenke dužinom krila su bile postavljene drvene lajsne koje su povećavale uzdužnu krutost krila. Ovakva obloga krila je bila veoma jaka i omogućala je ovom avionu veliko specifično opterećenje koje je prouzrokovano teretom koji je mogao da ponese kao i veliko g opterećenje koje nastaje u letu aviona.

Oblik krila je trapezast a napadna ivica je upravna u odnosu na trup aviona. Tehnološki krilo je predstavljalo jednu celinu, bilo je debelog profila i bilo je potpuno završeno pre montaže na trup aviona. Sa prednje strane krila su bili pričvšćeni motori Rols Rojs Merlin. Nosači motora su napravljeni od tankozidih čeličnih cevi zavarenih autogenim zavarivanjem. Kapotaža motora je bila napravljena od aluminijumskog lima kao i vrata za zatvaranje gondole u koju se uvlače prednje noge stajnog trapa. Između motora i trupa aviona na prednjoj ivici krila su se nalazili hladnjaci za rashladnu tečnost motora. Na izlaznoj ivici krila su se nalazila zakrilca i eleroni kojima se upravljalo hidrauličnim putem. Pokretni delovi krila (zakrilca i eleroni) su napravljeni kao aluminijumska konstrukcija obložena impregniranim platnom. U unutrašnje šupljine krila (kutije) su smešteni rezervoari sa gorivom zapremine 2.450 litara napravljenih od duraluminijumskog lima a sa unutrašnje strane obloženi samozaptivnom gumom.

Vertikalni i horizontalni stabilizatori su napavljeni kao drvena konstrukcija sa oblogom od višeslojne drvene lepenke. Konstrukcija pokretnih delova kormilo pravca i kormilo dubine su napravljeni od legure aluminijuma i presvučene impregniranim platnom.

Stajni trap aviona Moskito je klasičan sa dve prednje noge i zadnjeg točka koji se nalazi ispod repa aviona. Sve gume aviona su niskopritisne i relativno velikog prečnika. Prednji točkovi su bili opremljeni hidrauličnim kočnicama a u nogama stajnog trapa konstruktivno izvedene u obliku viljuške su bili ugrađeni uljni amortizeri udara pri sletanju aviona. Prednje noge stajnog trapa su se uvlačile unazad u prostor gondole iza motora uz pomoć hidrauličnog uređaja, a zadnji točak se takođe u toku leta uvlačio u repni deo trupa aviona. Gondola motora su napravljene od drveta sem vrata koja zatvaraju prostor u kome se nalaze uvučeni točkovi.

Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]

De Heviland DH.98 Moskito nikada kroz svoju karijeru nije nosio defanzivno naoružanje, jer je jednostavno bio neuhvatljiv za svoje protivnike. Nemačka frustracija ovim avionom je bila tolika da su pokušali da proizvedu svoju verziju Moskita. Tako je nastao Foke Vulf Ta 154, sličan po konceptu, ali u istoriji ne preterano zapamćen prototip. Moglo bi se reći, da je tek mlazni Arado 234 imao potencijal da dostigne Moskitovu slavu [3].

Korisnici[uredi | uredi izvor]

Moskito u jugoslovenskom naoružanju 1951—1963.[uredi | uredi izvor]

De Heviland DH-98 Moskito, sa jugoslovanskom zastavom
De Havilland Mosquito Mk19

Predstavnici vazduhoplovno-tehničke uprave JRV boravili su 1951. godine u Velikoj Britaniji radi konkretnih pregovora oko nabavka aviona. Tada je postignut dogovor o isporuci većeg broja aviona de Hevilend Moskito (Moskito - komarac). Isporuke je trebalo da uđu u okvir MDAP sistema zapadne vojne pomoći (engl. MDAP - Mutual Defence Aid Programme - program za zajedničku odbranu) u koji je Jugoslavija uključena potpisom pakta o vojnoj saradnji (engl. Military Assistance Pact) 14. novembra 1951. godine u Beogradu. Moskitosi su počeli da pristižu u Jugoslaviju, čak i pre zvaničnog otpočinjanja isporuka tehnike kroz sistem MDAP [4].

Moskito, kao u isto vreme nabavljeni Repablik F-47D Tanderbolt, zamenjuju zastarelu sovjetsku tehniku: prvi bombardere Petljakov Pe-2, a drugi čitavu gamu ostalih tipova. Uvođenjem ovih aviona stvoreni su povoljni uslovi za obuku vazduhoplovnih jedinica, posebno u letenju u složenim meteo uslovima i noću. Avionima Moskito prenaoružana je kompletna 32. Vazduhoplovna divizija iz Zagreba. Divizija je u svom sastavu imala 88. i 109. puk koji su, dotada, bili naoružani sa Pe-2. Za opremanje ove divizije, avione Moskito preleću direktno u Zagreb tokom 1952. godine britanski piloti. Pored ove divizije Moskitose dobija novi 184. izviđački puk. Ovaj puk formiran je 12. februara 1952. godine na Aerodromu Pleso od rasformiranih 184. puka lakih noćnih bombardera naoružanih sa Po-2 i 715. samostalne izviđačke eskadrile, naoružane sa Pe-2. 184. puk potčinjen je komandi III vazduhoplovnog korpusa. Moskitose je dobio i 97. puk iz sastava 21. mešovite divizije za podršku Ratne mornarice u Zemuniku. 97. puk je, takođe, bio opremljen sa Pe-2. Njegova 3. izviđačka eskadrila prva je u okviru puka primila Mk. 38. Ostale dve su dobile Mk. 6. Međutim cele 1952. godine 97. puk nije bio borbeno sposoban zbog preobuke, sa izuzetkom 3. izviđačke eskadrile, koja je već bila osposobljena za izviđanje pod povoljnim meteo uslovima. U okviru ovog puka na avionima Moskito vršena je i obuka oficira Ratne Mornarice [4].

Vazduhoplovni opitni centar JRV u Batajnici dobio je početkom 1952. godine radi ispitivanja po jedan primerak aviona Moskito varijanti Mk. 38 i Mk. 6. Merenje performansi i ispitivanje ponašanja u letu vršeno je na Mk. 38 (evid. br. 8045) tokom marta i aprila, a na Mk. 6 (evid. br. 8064) od maja do jula iste godine. Tokom 1953. godine avioni Moskito učestvuju u niz zanimljivih zadataka: dejstvuju u blizini granice sovjetskih satelita kao odgovor na provokacije. Marta meseca Moskitosi 97. puka, zajedno sa F-47D iz 172. puka, preleću u Titograd odakle vrše počasnu pratnju broda kojim se Maršal Tito vraćao iz zvanične posete Velikoj Britaniji. Provera osposobljenosti jedinica opremljenih avionima Moskito izvršena je na velikom manevru održanom na širem području hrvatskog Zagorja septembra 1953. Iako su polovinom te godine u Jugoslaviju stigli prvi vojni mlazni avioni Repablik F-84G Tanderdžet i Lokid T-33A avioni tipa Moskito i F-47D činili su osnovnu udarnu snagu u tom periodu.

Za vreme Tršćanske krize, izviđački pukovi naoružani sa Mk. 38, bili su oči celokupnih snaga JNA okrenutih ka Italiji. Nabavkom 22 malazna izviđača tipa Lokid RT-33A preoružava se 103. izviđački puk tokom 1956. godine, a sve svoje avione Moskito predaje drugim pukovima. Tokom te godine puk leti sa oba tipa istovremeno! 154. zavod za opravku aviona (nešto kasnije preimenovan u vazduhoplovni zavod „Zmaj“) u Velikoj Gorici, 13. januara 1955. izvršio je svoju prvu reviziju aviona Moskito. Iste godine izvršena je i revizija prvih aviona Moskito u fabrici aviona Utva u Pančevu. Bilo je mnogo teškoća jer nije bilo prateće tehničke dokumentacije, pa su na primer geometrija i profil krila mereni sa aviona. Nova iznenađenja došla su 1956. godine, nastala pre svega vojnom intervencijom Sovjetske Armije u Mađarskoj. Avioni Moskito 32. divizije i 184. puka angažovani su u to kritično vreme na zaštiti granice kao i praćenju „mađarskih događaja“ zbog čega je izvršen veći broj zadataka. Krajem 1956. godine 109. puk ove divizije počinje preoružavanje na drugi tip aviona i postaje lovački.

Godine 1960. 184. puk rashoduje svoj Mk. 38. Time prestaje upotreba ove verzije u Jugoslaviji. Nešto ranije 1958. godine formirana je 16. Izviđačka eskadrila za potrebe PA artiljerije u Zadru. Njen glavni zadatak bio je izviđanje na moru i vuča meta za potrebe školskog centra PAA u Zadru. Ova eskadrila operisala je sa poslednjim primercima aviona Moskito: 9 Mk. 6 i 2 Mk. 3 sve do njihovog potpunog povlačenja iz upotrebe 1963. godine. U sastavu Jugoslovenskog ratnog vazduhoplovstva bilo je ukupno 143 aviona tipa Moskito; 60 aviona varijante NF Mk. 38 (ovi avioni su označeni sa evidencijskim brojevima u rasponu od 8001 do 8060), 77 aviona varijante FB Mk. 6 (bili su označeni u rasponu od 8061 do 8143) i 3 T Mk. 3. Osim ovih tri Mk. 3, u Jugoslaviji je prepravljeno još devet Moskitosa za trenažnu upotrebu [4].

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ http://www.vazduhoplovnetradicijesrbije.rs/index.php/istorija/540-de-havilland-dh-98-mosquito Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. oktobar 2020) De Heviland DH.98 Moskito
  2. ^ a b Chant, Christopher (1977). „de Havilland Mosquito”. II svijetski rat, Avioni (na jeziku: (jezik: hrvatski)). Zagreb: Alfa. str. 72—73. 
  3. ^ Šekularac, Aleksandar (april 2003). „Drveno čudo iz Engleske”. Aeromagazin (na jeziku: (jezik: srpski)). 47: 32—33. 
  4. ^ a b v „Moskito u jugoslovenskom naoružanju 1951—1963.” (na jeziku: (jezik: srpski)). str. www.mycity—military.com. Pristupljeno 22. 8. 2010. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Chant, Christopher (1977). „de Havilland Mosquito”. II svijetski rat, Avioni (na jeziku: (jezik: hrvatski)). Zagreb: Alfa. str. 72—73. 
  • Marck, Bernard (1997). Historie de L'aviation. Paris: Flammarion. ISBN 2-08-010038-6. 
  • Janić, Čedomir; Petrović, Ognjan (2010). Vek avijacije u Srbiji 1910-2010, 225 značajnih letelica. Beograd: Aerokomunikacije. ISBN 978-86-913973-0-2. 
  • Ilustrovana istorija, vazduhoplovstva (1987). Pakao iz vazduha Rušioci tamnica (na jeziku: (jezik: srpski)). Beograd: V. Karadžić i Službeni list SFRJ. ISBN 86-307-0083-1. 
  • Komanda RV i PVO,Čuvari našeg neba, Vojnoizdavački zavod, Beograd, 1977.
  • Bojan Dimitrijević, Jugoslovensko ratno vazduhoplovstvo 1942 - 1992., IZSI i MCO, Beograd. 2012. ISBN 978-86-7403-163-6.
  • Rendulić, Zlatko (1974). Vazduhoplovne doktrine - gledišta i tehnika. Beograd, Vojnoizdavački zavod.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

De Heviland DH.98 Moskito na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Де_Хевиланд_DH.98_Москито&oldid=26864917”