Арадо Ar 234 Блиц

Из Википедије, слободне енциклопедије
Арадо Ar 234
Arado 234B 5a.jpg
Арадо Ar 234 Блиц
Опште
Намена бомбардер, извиђач
Посада 1 члан
Земља порекла Немачка Нацистичка Немачка
Произвођач Arado
Први лет 14. јун 1943.
Почетак производње септембар 1944.
Димензије
Дужина 12,63 m
Размах крила 14,10 m
Висина 4,30 m
Површина крила 26,40 m²
Маса
Празан 5200 kg
Макс. тежина при узлетању 9850 kg
Погон
Турбо-млазни мотор 2 x Јункерс Јумо 004Б-1
Потисак ТММ 8,80 kN
Перформансе
Макс. брзина на Hopt 742 km/h
Тактички радијус кретања 1100 km
Плафон лета 10000 m
Брзина пењања 780 m/min
Портал:Ваздухопловство


Арадо Ar 234 Блиц (нем. Arado Ar 234 Blitz) био је први оперативни бомбардер на млазни погон.

Пројектовање и развој[уреди]

Развој Ар 234 започет је почетком 1941. године, кад је развој немачких турбомлазних мотора обећавао да ће се са њима моћи направити далеко напреднији борбени авиони, који ће осигурати абсолутну немачку доминацију у ваздушном рату. Процес пројектовања новог турбомлазног бомбардера, преузео је лично на себе, тадашњи директор фабрике Арадо, професор Валтер Блуме. Пројекат је означен као "Е370" и био је одговор на захтев немачког министарства ваздухопловства (ReichsLuftfahrtMisnisterium - RLM) за брзим извиђачким авионом. Због недовољне снаге турбомлазних мотора, авион је требао бити што лакши. Стога је добио витко ваљкасто тело у чијем носу је осигурано место за једног пилота. Одабрана је конфигурација висококрилца (стандард 30-их година), а мотори су смештени у гондоле под крилима. Министарство ваздухопловства је захтевало авион долета 2150 километра и како би се смањила маса авиона, Блуме је предложио да се уместо класичног стајно трапа са точковима, користе теретним колицима на три точка која су се током узлетања одбацивала. колица су опремили са пет зауставних падобрана, као и хидрауличним кочницама. Током вожње по земљи, пилот је могао управљати колицима помоћу предње "покретне ноге". Слетање се одвијало на једну велику скију, смештену испод трупа авиона, а под сваку гондолу мотора је постављена по једна мања скија, намењена стабилизацији.

Већ при пројектовању, одређена је максимална брзина од 780 км/ч а оперативни плафон 11.000 метара. Борбени радијус дејства требао је бити око 2.000 километара. Министарство ваздухопловства је одобрило израду два прототипа под војном ознаком Ар 234.

Арадо је силно желео да се докаже на новом подручју, те су два прототипа Ар 234 В-1 и Ар 234 В-2 готово потпуно завршена пре краја 1941. године. Међутим, каснила је испорука турбомлазних мотора Јункерс Јумо 004. Заправо Јункерс Јумо 004 нису стигли у Арадо ни целе следеће године, те су прва два испоручена тек у фебруару 1943. године, а и ти мотори су били предвиђени само за статичке тестове компатибилности са авионом, као и за неке тестове вожње по земљи. Разлог за стално одгађање испоруке мотора, била је у приоритету који је имао Ме-262, те су стога сви расположиви турбомлазни мотори одлазили у Месершмит. Мотори способни за лет Ар 234, испоручени су крајем пролећа 1943. године, тако да је Ар 234 В-1 обавио својпрви лет тек 15. јуна 1943. године. Први летовии су обављени без икаквих проблема, осим што се на прва два лета падобрани на колицима нису отворили, те су колица уништена. До септембра исте године, већ су летела четри прототипа.

И пре првог лета. министарство ваздухопловства је озбиљно разматрало могућност да се Ар 234 претвори у бомбардер. Због тога је фабрици Арадо упућена наруџба за два прототипа у бомбардерској верзији под ознаком Ар 234Б, те је добио име Blitz (Муња). Како је авион био премали да би носио бомбе унутар трупа, морало се пронаћи простора за ношење бомбе на спољним носачима. Уз то је добио и класични стајни трап типа трицикла, јер су се скије показале као врло лоше решење, али и да би добио простор испод гондола мотора за ношење бонби.

Програм развоја знатно је успорен када се 2. октобра 1943. године срушио Ар 234 В-2 због квара на мотору. При паду је погинуо и пилот. Упркос томе, Хитлеру је Арадо Ар 234 представље крајем новембра те године. Након тога је на Хитлеров лични захтев, развој знатно убрзан, те је добио исти статус као и Ме-262.

Посебно је убрзан рад на бомбардерској верзији, те су у кратком времену довршена још четри прототипа. Прототип Ар 234 В-5 је добио нове моторе Јункерс Јумо 004Б-0 који су имали потисак од 8,2 килограма (као и мотори на првим прототиповима) али су били 90 килограма лакши. Прототипови Ар 234 В-6 и Ар 234 В-8 добили су турбомлазне моторе БМВ 003, потиска 7,85 кило њутна. Иако су мањег потиска од Јункерсових, мотори БМВ су имали и знатно мању тежину, тако да се летне карактеристике нису битно нарушиле. Та два прототипа посебно су важна, јер су то први четворомоторни авиони на млазни погон. Арадо Ар 234 В-6 је имао четри мотора под крилима, сваки смештен у засебну гондолу, док је Ар 234В-8 имао моторе смештене у две двоструке гондоле. И једно и друго решење, касније ће се применити на већем броју војних и цивилних авиона. Након летних испитивања, закључено је да је решење са двоструким гондолама успешније, пошто су појединачне гондоле стварале аеродинамичке проблема.

Од трећег прототипа па надаље сви Ар 234 су опремљени са по два ракетна мотора, намењених скраћењу стазе за узлетање, која су поставили на крила иза гондола турбомлазних мотора. Сваки од ракетних мотора Валтер 109-500 је имао масу од 280 килограма и потисак од 4,9 кило њутна у секунди рада. Након узлетања мотори су се одбацивали и на земљу спуштали помоћу падобрана. Авиони су опремљени уређајем који је аутоматски искључивао други ракетни мотор ако би један затајио, како би се спречило неконтролисано скретање авиона.

Први прототип са стајним трапон са точковима, довршен је тек почетком 1944. године и добио је ознаку Ар 234 В-9 или Ар 234Б-0. Први лет је обавио 10. марта 1944. године, у време кад је већ покренута серијска производња. До краја јуна исте године, већ је испоручено првих 20 предсеријских Ар 234Б. Упркос томе, амбициозан план о великосеријској производњи морао је бити одбачен јер су током задње недеље фебруара 1944. године савезнички бомбардери масовно напали немачке погоне за производњу авиона и знатно смањили производне капацитете. Иако је тај напад заобишао Арадове погоне који су били изван домета савезничких бомбардера, напади су оставили озбиљног трага у могућности набавке разних авио делова, а посебно мотора.

У марту 1944. године Арадо је опремио Ар 234 В-5 и Ар 234 В-7 камерама и предао специјалној извиђачкој јединици Луфтвафе, ради тестирања употребљивости авиона у извиђачким задацима, али и да би се јединице упознале са новим типом авиона. Савезничко искрцавање у Нормандији дало је тим авионима прилику да се први пут искажу у рату. Наиме, савезнички ловци су доминирали изнад плажа Нормандије и обарали све немачке извиђачке авионе, тако да су све команде у Француској и Берлину остале без нужних информација о величини инванзије и смеровима савезничких напредовања. Чинило се да би управо Ар 234 В-5 и Ар 234 В-7 због своје велике брзине могли пробити савезничку одбрану и сигурно обавити задатке. Зато су 25. јула 1944. године упућена у Француску. Међутим, један је морао да се врати, док је други стигао сигурно на одредиште. Остао је неоперативан целих недељу дана, јер су узлетна колица, ракетни мотори и остала опрема у Француску послати камионима. Први оперативни лет, изведен је 2. августа 1944. године. Част је припала поручнику Ериху Сомеру, који је лет изнад обала извео не висини од 9200 метара и брзином од 740 км/ч. Сомер се вратио жив и здрав јер су га висина лета и брзина учинили неухватљивим за савезничке ловце. Заправо, тен након рата се дознало да га нису ни открили. Снимке које је донео запрепастиле су Берлин јер су показале да се на обалама Нормандије налази 1.500.000 војника са свим потребним наоружањем. Тог дана је у Француску стигао и други авион, те су они у идуће три недеље заједно обавили 13 извиђачких мисија, а да ниједном их савезнички ловци нису успели пресрести, а камоли напасти.

Оперативно коришћење[уреди]

Иако је пројектован као бомбардер често се користио као извиђачки авион. У ситуацијама где се користио као бомбардер било га је скоро немогуће пресрести ловцима. Како је пројектован и израђен у каснијим фазама Другог светског рата број произведених примерака је био мали: свега око 200 комада. То је истовремено био и последњи авион нацистичке Немачке који је прелетео Енглеску у априлу 1945.[1] Познат као Блиц мада је то име најчешће приписивано бомбардерској B-2 варијанти он је, заједно са Месершмитом Me 262, поставио основе за развој данашње млазне војне авијације.[2]

Земље које су користиле овај авион[уреди]

Види још[уреди]

Референце[уреди]

  1. Boyne (1994). стр. 325.
  2. Ethell (1996). стр. 107.

Литература[уреди]

  • Chant, Chrisopher (1977) (на ((sr))). Drugi svetski rat Avioni. YU-Zagreb: Alfa. 
  • Bateson, Richard P. Arado Ar 234 Blitz (Aircraft in Profile 215). Windsor, Berkshire, UK: Profile Publications Ltd., 1972.
  • Boyne, Walter J. (1982). The Aircraft Treasures Of Silver Hill: The Behind-The-Scenes Workshop of our Nation's Air Museums. New York: Rawson Associates. ISBN 978-0-89256-216-9. 
  • Boyne, Walter J. (1994). Clash of Wings.. New York: Simon & Schuster. ISBN 978-0-684-83915-8. 
  • Brown, Eric (2006). Wings On My Sleeve: The World's Greatest Test Pilot Tells his Story. London: Orion Books. ISBN 978-0-297-84565-2. 
  • Ethell, Jeffrey L. (1996). Aerei della II guerra mondiale. (in Italian). Milan: A. Vallardi. ISBN 978-88-11-94026-5. 
  • Fleischer, Seweryn and Marek Ryś (2004). Ar 234 Blitz (Aircraft Monograph 10). Gdańsk, Poland: AJ-Press, Second expanded edition. ISBN 978-83-86208-51-7. 
  • Green, William (2010). Aircraft of the Third Reich. 1. London: Aerospace Publishing Limited. ISBN 978-1-900732-06-2. 
  • Griehl, Manfred (2001). Arado Ar 234 (Luftwaffe Profile Series no. 15). Atglen, Pennsylvania: Schiffer Books. ISBN 978-0-7643-1431-5. 
  • Griehl, Manfred and Joachim Dressel (2004). Heinkel He 177 - 277 - 274. Shrewsbury, UK: Airlife Publishing. ISBN 978-1-85310-364-3. 
  • Griehl, Manfred (2003). Strahlflugzeug Arado Ar 234 'Blitz' (in German). Stuttgart, Germany: Motorbuch Verlag. ISBN 978-3-613-02287-4. 
  • Kobel, Franz (1991). The World's First Jet Bomber: Arado Ar 234. Atglen, Pennsylvania: Schiffer Books. ISBN 978-0-88740-203-6. 
  • Kranzhoff, Jörg Armin (1997). Arado, History of an Aircraft Company. Atglen, Pennsylvania: Schiffer Books. ISBN 978-0-7643-0293-0. 
  • Murawski, Marek J. (2007) (на bilingual Polish/English). Arado Ar 234 Blitz (Kagero Monograph 33). Lublin, Poland: Kagero. ISBN 978-83-60445-24-2. 
  • Myhra, David (2000). Arado Ar 234C: An Illustrated History. Atglen, Pennsylvania: Schiffer Books. ISBN 978-0-7643-1182-6. 
  • Price, Dr. Alfred. "Arado Ar 234". International Air Power Review, Volume 24, 2008. Westport, Connecticut: AIRTime Publishing Inc. ISSN 1473-9917.
  • Smith, J. Richard and Eddie J. Creek (1984). Arado Ar 234B (Monogram Close-Up 23). Boylston, Massachusetts: Monogram Aviation Publications. ISBN 978-0-914144-23-6. 
  • Smith, J. Richard and Eddie J. Creek (1992). Arado Ar 234 Blitz (Monogram Monarch Series No. 1). Boylston, Massachusetts: Monogram Aviation Publications. ISBN 978-0-914144-51-9. 
  • Smith, J. Richard and Eddie J. Creek (2006). Military Aircraft in Detail: Arado Ar 234A. Hinckley, Leicestershire, UK: Midland. ISBN 978-1-85780-225-2. 

Спољашње везе[уреди]