Доктор Фауст (roman)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Doktor Faust
naslovna strana romana (prvo izdanje)
Nastanak i sadržaj
Orig. naslovDoktor Faustus: Das Leben des deutschen Tonsetzers Adrian Leverkühn, erzählt von einem Freunde
AutorTomas Man
ZemljaNemačka
Jeziknemački
Izdavanje
Datum1947.
Prevod
PrevodilacDoktor Faust: Život nemačkog kompozitora, Adriana Leverkuna, koju je ispričao prijatelj

Doktor Faust je nemački roman koji je napisao Tomas Man, započet 1943. i objavljen 1947. kao Doktor Faustus: Das Leben des deutschen Tonsetzers Adrian Leverkühn, erzählt von einem Freunde („Doktor Faust: Život nemačkog kompozitora, Adriana Leverkuna, koju je ispričao prijatelj").

Okosnica[uredi | uredi izvor]

Roman je preoblikovanje legende o Faustu smeštene u kontekst prve polovine 20. veka i previranja Nemačke u tom periodu. Priča se usredsređuje na život i rad (fiktivnog) kompozitora Adrijana Leverkuna. Narator je Leverkunov prijatelj iz detinjstva Serenus Cajtblom, koji piše u Nemačkoj između 1943. i 1946. godine.

Leverkunov izuzetan intelekt i kreativnost kao mladog čoveka označavaju ga kao predodređenog za uspeh; njegova ambicija je velika. On sklapa faustovsku pogodbu za kreativni genije: namerno oboli od sifilisa, koji produbljuje njegovu umetničku inspiraciju kroz ludilo. Potom ga posećuje mefistofelesko biće (koje kaže, u stvari, „ako me vidiš samo zato što si ljut, ne znači da ja zaista ne postojim“ [1] ), i, odričući se ljubavi, prodaje svoju dušu u zamenu za dvadeset četiri godine genija. Njegovo ludilo – njegova demonska inspiracija – vodi do izvanredne muzičke kreativnosti (koja je paralelna sa stvarnim inovacijama Arnolda Šenberga).

Leverkunov život se odvija u kontekstu, i paralelno sa nemačkim kulturnim i političkim okruženjem koje je dovelo do uspona i propasti nacističke Nemačke. Ali predisponirajući uslovi za Leverkunov pakt sa đavolom postavljeni su u karakteru, i u umetničkom životu, samim umetničkim procesima, a ne samo kao politička alegorija. Preplitanje slojeva između istorijske situacije pripovedača, napretka Leverkunovog ludila i srednjovekovnih legendi sa kojima se Leverkun svesno povezuje čini izuzetno bogatu simboličku mrežu, dvosmislenu složenost koja se ne može svesti na jedno tumačenje.

Radnja[uredi | uredi izvor]

Porekla pripovedača i protagoniste u izmišljenom gradiću Kajzersašern na Zaleu, ime Cajtblomovog oca apotekara, Volgemuta, i opis Adrijana Leverkuna kao staromodnog nemačkog tipa, sa likovima „iz vremena pre Tridesetogodišnjeg rata“, evociraju staru post-srednjovekovnu Nemačku. Po svom katoličkom i luteranskom poreklu i teološkim studijama, oni su naslednici nemačke renesanse i sveta Direra i Baha.

Njih budi muzičko znanje Vendela Krečmara, nemačko- američkog predavača i muzikologa koji posećuje Kajzersašern. Nakon zajedničkog školovanja, oba dečaka studiraju u Haleu – Adrijan studira teologiju; Cajtblom ne, već učestvuje u diskusijama sa studentima teologije – ali Adrijan postaje zaokupljen muzičkom harmonijom, kontrapunktom i polifonijom kao ključem za metafiziku i mistične brojeve, i prati Krečmara u Lajpcig da uči sa njim.

Zajtblom opisuje „sa religioznim drhtanjem“ Adrijanov zagrljaj sa ženom koja ga je zarazila sifilisom (kojoj Adrijan daje ime „Esmeralda“ po leptiru koji fascinira njegovog oca), kako je njeno ime uneo u svoje kompozicije šiframa i kako su medicinari koji su tražili da ga izleče, svi su bili sprečeni da izleče misteriozne i smrtonosne intervencije. Cajtblom počinje da uočava demonsko, dok Adrijan razvija druga prijateljstva, prvo sa prevodiocem Rudigerom Šildnapom, a zatim nakon preseljenja u Minhen sa zgodnim mladim violinistom Rudijem Šverdfegerom, g-đom Rode i njenim ćerkama Klarisom i Ines, numizmatičarem po imenu dr. Kranih, i dva umetnika po imenu Leo Cink i Baptist Spengler.

Cajtblom, međutim, insistira na jedinstvenoj bliskosti sopstvenog odnosa sa Adrijanom, jer on ostaje jedina osoba kojoj se kompozitor obraća familijarnom zamenicom. [2] Adrijan upoznaje porodicu Švajgestil u Fajferingu u selu, sat vremena od Minhena, koji kasnije postaje njegov stalni dom i utočište. Man je bazirao Pfajfering na stvarnom bavarskom gradu Poling.

Živi u Palestrini u Italiji sa Šildnapom [3] 1912. godine, a Cajtblom ih posećuje. Upravo tamo Adrijan, koji radi na muzici za opersku adaptaciju Šekspirove knjige Izgubljeni rad ljubavi, vodi dugi dijalog sa figurom Mefistofelesa koja se pojavljuje bilo objektivno ili iz njegove napaćene duše. Na ovim centralnim stranicama, uporišnom tačkom priče, Cajtblom predstavlja Adrijanov tok razgovora. Demon, govoreći na arhaičnom nemačkom, smatra Esmeraldu instrumentom kojim zarobljava Adrijana i nudi mu dvadeset četiri godine života kao genija – navodni period inkubacije njegovog sifilisa – ako se odrekne topline ljubavi. Dijalog otkriva anatomiju Leverkunove misli.

Adrijan se potom za stalno seli u Fajfering i u razgovorima sa Cajtblomom priznaje mračniji pogled na život. Pojavljuju se figure demonskog tipa, poput dr Hajma Brajzahera, da zbace idole starije generacije.

Adrijan počinje da pati od povraćanja, glavobolje i migrene, ali proizvodi novu i finiju muziku, pripremajući put svom velikom delu, oratorijumu Apocalypsis cum Figuris (Apokalipsa sa figurama [4]). Šverdfeger se uvlači u Adrijanovu samoću, tražeći violinski koncert koji bi bio kao potomak njihovog platonskog saveza.

Do avgusta 1919. Adrijan je završio skicu Apokalipse. Pojavljuje se i novi krug intelektualnih prijatelja, uključujući stručnjaka za umetnost; paleozoologe; istoričara književnosti; Direrovog stipendistu; i pesnika. U svojim raspravama izjavljuju potrebu odricanja od buržoaske mekoće i pripreme za doba predsrednjovekovne surovosti. Adrijan piše Cajtblomu da je kolektivizam prava antiteza buržoaske kulture; Cajtblom primećuje da je estetizam vesnik varvarstva.

Apokalipsa se izvodi u Frankfurtu 1926. pod vođstvom Ota Klemperera sa 'Erbeom' kao naratorom Svetog Jovana. Cajtblom opisuje delo kao ispunjeno čežnjom bez nade, sa paklenim smehom prenetim i preobraženim čak i u žarke tonove sfera i anđela.

Adrijan, producirajući koncert koji je Rudi tražio, pokušava da izbegne svoj ugovor i dobije ženu tako što angažuje Rudija kao glasnika svoje ljubavi. Ona, međutim, više voli samog Rudija, a ne Adrijana. Ubrzo potom Ines iz ljubomore ubije Rudija u tramvaju. Dok Adrijan počinje da planira drugi oratorijum Oplakivanje doktora Fausta, 1928. godine, dete njegove sestre Nepomuk šalju da živi sa njim. Dečaka, koji sebe naziva "Eho", svi vole.

Dok se u Adrijanovom umu razvija delo gigantskih dimenzija, dete se razboli i umire, a Adrijan, očajan, veruje da ga je gledajući u njega s ljubavlju, kršeći ugovor, ubio otrovnim i paklenim uticajima.

Partitura Lamentacije je završena 1930. godine, Adrijan saziva svoje prijatelje i goste i umesto muzike ispriča priču o svom paklenom ugovoru.

Cajtblom ga povremeno posećuje i preživljava da bi svedočio slomu nemačkih „razvratnih trijumfa“ dok priča priču o svom prijatelju.

Izvori i poreklo[uredi | uredi izvor]

Man je objavio sopstveni izveštaj o nastanku romana 1949. [5] Naslov i teme romana su neodvojivi u nemačkoj književnosti od njegovog najvišeg dramskog izraza u Faustu I i Faustu II pesnika Getea, i izjavljuje Manovu nameru da se obrati svojoj temi u svetlu tog dubokog, autentičnog istraživanja i prikaza nemačkog karaktera.

Niče[uredi | uredi izvor]

Putanja Leverkunove karijere delimično je zasnovana na životu Fridriha Ničea (1844–1900). Od njegove navodne kontrakcije od sifilisa do potpunog mentalnog kolapsa 1889. kada je proglasio Anti-Hrista i njegove smrti 1900. godine, Ničeov život predstavlja slavni primer imitiran u Leverkunu. Ničeovo delo Rađanje tragedije iz muzičkog duha iz 1871. predstavlja temu da je evolucija umetnosti povezana sa dualnošću apolonskih i dionizijskih helenskih impulsa, [6] koje roman osvetljava. Možda „spokojni“ Cajtblom i tragični Leverkun personifikuju takvu dualnost između impulsa ka razumnom, kontemplativnom napretku i onih ka strasti i tragičnoj sudbini, unutar karaktera ili kreativnosti u kontekstu nemačkog društva. [7] Man je napisao: „Zajtblom je parodija na mene samog. Adrijanovo raspoloženje je bliže mom nego što bi se moglo – a trebalo bi – pomisliti.”

Vodilje[uredi | uredi izvor]

Teodor Adorno je bio Manov savetnik i podstakao ga da preradi velike delove knjige. Man je takođe čitao poglavlja grupama pozvanih prijatelja (metod koji je takođe koristio Kafka) da bi testirao efekat teksta. Pripremajući se za rad, Man je proučavao muzikologiju i biografije velikih kompozitora uključujući Mocarta, Betovena, Hektora Berlioza, Huga Volfa, Franca Šrekera i Albana Berga. Komunicirao je sa živim kompozitorima, uključujući Igora Stravinskog, Arnolda Šenberga i Hansa Ajslera. U 22. poglavlju Leverkun razvija tehniku dvanaest tonova ili sistem redova, koji je zapravo izumeo Arnold Šenberg. Šenberg je živeo blizu Mana u Los Anđelesu dok je pisao roman. Bio je veoma iznerviran ovim prisvajanjem bez njegovog pristanka, a kasnija izdanja romana uključivala su i belešku autora na kraju u kojoj se priznaje da je tehnika Šenbergov izum i da su delovi knjige koji se bave muzičkom teorijom u mnogim detaljima dužni Šenbergovom Harmonielehre. [8] 

Modeli za kompozitora - legendu[uredi | uredi izvor]

Dve druge nemačke opere tog vremena, Doktor Faust Ferucija Buzonija (ostavljena nedovršena 1924.) i Mathis der Maler Paula Hindemita (o Matiji Grinevaldu), završene 1935. [9] na sličan način istražuju izolaciju kreativnog pojedinca, [10] predstavljajući etičku, duhovnu i umetničku krizu ranog 20. veka kroz njihove korene u nemačkoj protestantskoj reformaciji.

Imena[uredi | uredi izvor]

U celom delu se lična imena koriste aluzivno da odražavaju puteve nemačke kulture iz njenih srednjovekovnih korena. Na primer, Cajtblomov otac Volgemut ima rezonanciju umetnika Mihaela Volgemuta, učitelja Albrehta Direra. Vendel Krečmar, čovek koji im budi muzičko znanje, verovatno nagoveštava Hermana Krečmara, muzičkog analitičara, čiji su „Vodiči kroz koncertnu dvoranu” bili veoma čitani. Ime osuđenog deteta Nepomuk, u 19. veku prilično popularno u Austriji i južnoj Nemačkoj, podseća na kompozitora Johana Nepomuka Humela i dramskog pisca Johana Nestroja. Odražavajući (kontrareformacijski) kult Jovana iz Nepomuka, on stoga takođe evocira visoki rokoko, "odjek pokreta" u arhitekturi crkve Svetog Jovana Nepomuka braće Asam u Minhenu, a verovatno i opise i tumačenja toga Hajnriha Velflina. [11]

Lik violiniste Rudija Šverdfegera napravljen je po uzoru na Pola Erenberga iz Drezdena, Manovog cenjenog prijatelja. Ali generalno, likovi i imena odražavaju filozofiju i intelektualne stavove bez namere portreta ili imitiranja stvarnih pojedinaca. Oni služe višeslojnoj, viševalentnoj aluzivnosti Manovog stila da podrže i ojačaju simboličku prirodu njegovog dela.

Adaptacije[uredi | uredi izvor]

  • U adaptaciji romana Franca Zajca iz 1982. za zapadnonemačku televiziju glumio je Jon Fin kao Adrijan Leverkun.
  • Film Aleksandra Sokurova Faust (2011) je labavo zasnovan i na Manovom romanu i na Geteovoj drami. [12]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ The scene is strongly reminiscent of Ivan Karamazov's breakdown in Dostoevsky's novel The Brothers Karamazov.
  2. ^ The use of 'Du' (for 'You') signified an intimate friendship.
  3. ^ In reality Thomas Mann lived at Palestrina in around 1930 with his brother Heinrich.
  4. ^ 'Figurae' in Latin possibly in the sense of 'vehicles of allusion'; or, of 'Spirits'; or, of 'Depictions' or 'Types'.
  5. ^ Mann, Thomas. Die Entstehung des Doktor Faustus, Roman eines Romanes (S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main 1949): as The Story of a Novel: The Genesis of Doctor Faustus, translated by Richard Winston and Clara Winston (Alfred Knopf, New York 1961).
  6. ^ rendering '... die Fortentwickelung der Kunst an die Duplicität des Apollonischen und des Dionysischen gebunden ist': Nietzsche, Friedrich. Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik (1871), in Nietzsche's Werke. Taschen-Ausgabe Band I (C.G. Naumann Verlag, Leipzig 1906), p. 51.
  7. ^ Compare the roles of Settembrini and Naphta in Mann's novel The Magic Mountain.
  8. ^ A. Schoenberg, Harmonielehre (first published 1911). 3rd edition (Vienna: Universal Edition 1922). Translation by Roy E. Carter, based on the third edn., as Theory of Harmony. . Berkeley, Los Angeles: University of California Press. 1978. ISBN 0-520-04945-4. 
  9. ^ Claire Taylor-Jay, The Artist-Operas of Pfitzner, Krenek, and Hindemith: Politics and the Ideology of the Artist, Aldershot: Ashgate, 2004.
  10. ^ D. Fischer-Dieskau, 'Reflections on "Palestrina"', in Insert to Hans Piftzner, Palestrina, Raphael Kubelik (Polydor International, 1973).
  11. ^ H. Wölfflin, Principles of Art History 1915: Ch. 1, 'Architecture.
  12. ^ „Review: Faust”. Film Comment (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-05-07. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Beddow, Michael (1994). Thomas Mann: Doctor Faustus. Cambridge University Press. 
  • Bergsten, Gunilla. Thomas Mann's Doctor Faustus: The Sources and Structure of the Novel translated by Krishna Winston (University of Chicago Press 1969).
  • Carnegy, Patrick. Faust as Musician: A Study of Thomas Mann's Novel Doctor Faustus (New Directions 1973).
  • Giordano, Diego. Thomas Mann's Doctor Faustus and the twelve-tone technique. From the Myth to the Alienation, in Calixtilia (n.3), Lampi di Stampa. . 2010. ISBN 978-88-488-1150-7.  Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  • Mann, Thomas. Doktor Faustus. Das Leben des deutschen Tonsetzers Adrian Leverkühn erzählt von einem Freunde (S. Fischer Verlag, Frankfurt am Main 1947).
  • Mann, Thomas; translation by Lowe-Porter, H.T. (Helen Tracy). Doctor Faustus: The Life of the German Composer Adrian Leverkühn, as Told by a Friend. . Alfred A. Knopf. 1948. ISBN 0-679-60042-6. 
  • Mann, Thomas. The Story of a Novel: The Genesis of Doctor Faustus (Alfred Knopf, New York 1961).
  • Mann, Thomas; translation by Woods, John E. (John Edwin). Doctor Faustus: The Life of the German Composer Adrian Leverkühn, as Told by a Friend. . Alfred A. Knopf. 1997. ISBN 0-375-40054-0. 
  • Montiel, Luis (2003). „Más acá del bien en el mal. Topografía de la moral en Nietzsche, Mann y Tournier” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 29. 03. 2017. g. Pristupljeno 24. 03. 2022. 
  • Reed, T.J. (Terence James). Thomas Mann: The Uses of Tradition. . Oxford University Press. 1974. ISBN 0-19-815742-8. 


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Доктор_Фауст_(роман)&oldid=26869162”