Entoni Gidens

Entoni Gidens
Entoni Gidens na konferenciji u Budimpešti oktobra 2004.
Lični podaci
Datum rođenja	(1938-01-18)18. januar 1938.
Mesto rođenja	London, Ujedinjeno Kraljevstvo
Obrazovanje	University of Hull, Ekonomski fakultet Univerziteta u Londonu, Kings koledž
Naučni rad
Polje	sociolog
Institucija	Univerzitet u Lesteru, Univerzitet u Kembridžu i Londonska škola ekonomije
Poznat po	Strukturalizam, Treći put, Društvo rizika

Entoni Gidens (engl. Anthony Giddens; rođen 18. januara 1938.) britanski je sociolog poznat po svojoj Teoriji strukturalizma i holističkim pogledima na moderno društvo. Smatran je za jednog od najprominentnijih modernih sociologa, autor je najmanje 34 knjige, objavljene na najmanje 29 jezika, izdajući u proseku više od jedne knjige godišnje. U 2007, Gidens je proglašen za petog najcitiranijeg autora knjiga humanističke prirode.

Možemo prepoznati tri značajna razdoblja u njegovom akademskom životu. Prvi podrazumeva davanje u glavnim crtama novu viziju sociologije, predstavljajući teoretsko i metodološko razumevanje polja, osnovano na kritičkoj reinterpretaciji klasičnog shvatanja. Njegova najveća dela u tom periodu su „Kapitalizam i moderna sociološka teorija“ (1971) i „Klasna struktura naprednih društava“ (1973). U drugom periodu Gidens je razvio Teoriju strukturalizma, analizu sociološke strukture i agencije, u kojoj ni jedna ni druga nemaju primat. Njegova dela u to vreme, kao što su „Nova pravila sociološkog metoda“ (1976), „Centralni problemi u socijalnoj teoriji“ (1979) i „Konstitucija društva“ (1984), donela su mu internacionalnu slavu u „sociološkoj areni“.

Poslednje poglavlje se tiče modernizma, globalizacije i politike, posebno uticaja modernizma na društveni i lični život. Ovo razdoblje se odražava njegovom kritikom postmodernizma i diskusijom novog „utopijskog realizma“ Trećeg puta u politici, vidljivog u „Posledicama modernizma“ (1990), „Modernizam i samoidentitet“ (1991), „Transformacija intimnosti“ (1992), „Izvan levog i desnog“ (1994) i „Treći put: Obnova socijalne demokratije“ (1998). Gidensova ambicija je da „prekuje“ socijalnu teoriju i da ponovo ispita naše razumevanje razvoja i putanje modernizma.

Gidens je bio direktor Londonske škole ekonomije 1997-2003, gde je trenutno počasni profesor na Odeljenju za sociologiju.

Biografija

Gidens je rođen i odgajan u Edmontonu, u Londonu, odrastavši u porodici siromašne srednje klase, kao sin službenika Londonskog transporta; išao je u Minčendensku školu. Bio je prvi član svoje porodice koji je otišao na univerzitet. Gidens je diplomirao (zajedno na sociologiji i psihologiji) na Univerzitetu u Halu 1959. godine, a magistrirao na Londonskoj školi ekonomije. Zatim je doktorirao na Kraljevom koledžu na Univerzitetu u Kembridžu. Počeo je da predaje socijalnu psihologiju na Univerzitetu u Lesteru 1961. Tamo je — bivajući smatran za čoveka koji razvija britansku sociologiju — upoznao Norberta Elijasa i počeo da radi na sopstvenoj teoriji. Dodeljena mu je funkcija na Univerzitetu u Kembridžu 1969., gde je kasnije pomogao u kreiranju Komiteta za društvene i političke nauke (Social and Political Sciences Committee (SPS, sada HSPS)), kao podjednicu Ekonomskog fakulteta.

Gidens je mnogo godina radio na Kembridžu kao predavač na Kraljevom koledžu i 1987. je bio unapređen na mesto redovnog profesora. On je suosnivač izdavačke kuće „Politi“(1985). Od 1993. do 2003. bio je direktor Londonske škole ekonomije i član Saveta Instituta za istraživanje javnih polisa. Takođe, bio je savetnik Tonija Blera; Blerova vodeća politička ideja, Treći put, je bila Gidensov politički pristup. Bio je istaknut učesnik u britanskim političkim debatama, podržavajući centralnu levicu Laburističku partiju preko pojavljivanja u medijima i člancima u novinama (koji su mahom objavljivani u „Novom državniku“). U junu 2004. dobio je titulu doživotnog plemića i kao Baron Gidens od Sautgejta u londonskoj opštini Enfild i sedi u Domu lordova zastupajući Laburiste. Vlasnik je i 15 počasnih diploma sa raznih univerziteta.

Rad

Pregled

Gidens, autor preko 34 knjige i 200 članaka, eseja i osvrta, je pisao i doprineo najznačajnijim napretcima u sferi društvenih nauka, izuzev načina istraživanja i metoda. Napisao je komentare na vodeće škole mišljenja i figure i koristio više socioloških paradigmi i u mikrosociologiji i u makrosociologiji. Njegova dela su u rasponu od apstrakta, metateoretskih problema do veoma direktnih i racionalnih udžbenika za studente. Konačno, takođe je poznat po svom interdisciplinarnom pristupu: komentarisao je ne samo razvoj u sociologiji, već i u antropologiji, arheologiji, psihologiji, filozofiji, istoriji, lingvistici, ekonomiji, društvenom i radu i najskorije, političkim naukama. Pogledom na njegovo znanje i radove, može se uočiti da je njegov rad osnovan na obliku „velike sinteze“ sociološke teorije.

Priroda sociologije

Pre 1976., većina Gidensovih radova je nudila kritički komentar na mnoštvo pisaca, škola mišljenja i tradicija. Gidens je zauzeo stav protiv tada dominantnog strukturnog funkcionalizma (reprezentovanog od strane Talkota Parsonsa, predstavnika Maksa Vebera), kao i kritika evolucionizma i istorijskog materijalizma. U „Kapitalizmu i modernoj sociološkoj teoriji“ (1971), istražio je rad Vebera, Emila Dirkema i Karla Marksa, govoreći da uprkos njihovim drugačijim pristupima, svako od njih se bavio vezom između Kapitalizma i društvenog života. Izrazio je socijalne konstrukcije moći, modernizma i institucija, definišući sociologiju kao:

„ „studiju društvenih institucija donesenu u postojanje industrijskom transformacijom u prethodna dva ili tri veka.“ ”

U „Novim pravilima sociološkog metoda“ (1976) (naslov koji aludira na Dirkemova „Pravila sociološkog metoda“ iz 1895.), Gidens je pokušao da objasni - kako treba da se pristupa sociologiji - i bavio se dugovečnom podelom između teoretičara koji daju primat studijama društvenog života na makro nivou - sagledavajući „veliku sliku“ društva - i onih koji ističu mikrosociologiju - ono što svakodnevni život znači pojedincima. U „Novim pravilima...“ pominje funkcionalistički pristup, izmišljen od strane Dirkema, koji tretira društvo kao realnost za sebe, ne značenja shvatana od pojedinaca. Gidens je pribeležio:

„ „Društvo jedino ima oblik, i ta forma samo ima efekte na ljude, ukoliko je kao struktura proizvedena i ponovo stvorena u tome šta ljudi rade“. ”

Suprotstavio se Dirkemu Veberovim pristupom - interpretativnom sociologijom - koncentrisan na razumevanje ljudskog delovanja i motive pojedinca. Gidens je bliži Veberu nego Dirkemu, ali u svojoj analizi on odbija oba pristupa, navodeći da dok društvo nije kolektivno svesno, ni individualac ne treba da bude tretiran kao centralna figura analize.

Radije koristi logiku hermeneutičke tradicije (iz interpretativne sociologije) da bi se borio za značaj delatnosti u sociološkoj teoriji, tvrdeći da je čovek svojim društvenim činovima uvek u izvesnoj meri obrazovan o tome šta radi. Društveni poredak je zbog toga rezultat neke prethodno planirane socijalne akcije, ne automatskog evolutivnog odgovora. Sociolozi za razliku od „prirodnjaka“, moraju da interpretiraju društveni svet koji je već protumačen od činitelja koji ga nastanjuju. Po Gidensu postoji „dualizam strukture“ po kojem je društvena praksa, koje je osnovna jedinica istraživanja ima i strukturnu i posrednu komponentu. Strukturno okruženje se suzdržava od individualnog ponašanja, ali ga takođe čini mogućim. Zapisao je i da postojanje u posebnoj formi u društvenom ciklusu: kad se jednom sociološki koncepti formiraju, oni se infiltriraju nazad u svakodnevni svet i menjaju način kako ljudi razmišljaju. Zato što su društveni činitelji refleksivni i posmatraju neprekidan tok aktivnosti i strukturnih uslova, oni prilagođavaju svoje akcije sopstvenim razumevanjima koja evouliraju. Kao ishod, socijalno naučno znanje društva će zapravo promeniti ljudske aktivnosti. Gidens ovu interpretativnu i dijalektičku vezu na dva nivoa između socijalnog naučnog znanja i ljudske prakse naziva „dvostrukom hermeneutikom“.

Gidens takođe apostrofira značaj moći, koja je jedina svrha, i zbog toga je direktno umešana u akcije svake osobe. Moć, transformacioni kapacitet ljudi da promene društveni i materijalni svet, je blisko oblikovana znanjem i prostor-vremenom.

U „Novim pravilima...“ je posebno istakao da:

• Sociologija se ne bavi već „datim“ univerzumom objekata, kosmos je sadržan - ili proizveden - aktivnim radnjama subjekata.
• Produkcija i reprodukcija društva prema tome mora biti tretirana kao vešt nastup od strane svojih članova
• Oblast ljudskog delovanja je ograničena. Pojedinci proizvode društvo, ali oni to čine kao istorijski locirani činitelji, a ne pod uslovima sopstvenog izbora.
• Strukture moraju biti konceptualizovane ne samo kao suzdržavanja od ljudskog delovanja, već kao i oni koji omogućavaju.
• Procesi strukturalizma uključuju uzajamno dejstvo značenja, normi i moći.
• Potpuna koncentracija u formi života je neophodna i jedino označava na koji način je posmatrač sposoban da generiše takve karakterizacije.
• Sociološki koncepti se prema tome povinuju dvostrukoj hermeneutici.
• Na kraju, osnovni zadaci socioloških analiza su sledeći: (1) Hermeneutičko objašnjenje i posredovanje divergentnih oblika života u sklopu opisnog metajezika drušvene nauke; (2) Objašnjenje produkcije i reprodukcije društva kao ostvarenog rezultata ljudskog delovanja.

Strukturalizam

Gidensova Teorija strukturalizma otkriva pitanje da li je individualac ili društvena sila ono što oblikuje našu društvenu stvarnost. On izbegava ekstremne stavove, polemišući da iako ljudi nisu potpuno slobodni da izaberu sopstvena delovanja, i njihovo znanje je ograničeno, oni pored toga jesu sredstvo koje reprodukuje socijalnu strukturu i vodi ka društvenoj promeni. Njegove ideje su naišle na eho u filozofiji modernističkog pesnika Valasa Stivensa koji sugeriše da živimo u teniziji između oblika koje zauzimamo dok svet deluje na nas, i ideje poretka koje naša mašta nameće o njemu. Gidens piše da je veza između strukture i delovanja fundamentalni element društvene teorije, struktura i delovanje su dualitet koji ne mogu da se zamisle razdvojeno i njegov glavni argument je sadržan u izrazu: „dualitet strukture“. Na osnovnom nivou, ovo znači da ljudi čine društvo, ali su istovremeno ograničeni od njega. Delovanje i struktura se ne mogu analizirati odvojeno, od kad su strukture nastale, ostajale iste ili menjale kroz delovanje, dok su akcije dobile značajan oblik samo kroz pozadinu strukture: linija uzročnosti ide u oba smera i nemoguće je odrediti šta šta menja. Gidensove reči o tome (Iz „Novih pravila...“) :

„ „Društvene strukture su sastavljene kako od ljudskog delovanja, tako i od medijuma ovog sastava.“ ”

Na ovaj način on definiše strukture kao skup pravila i izvora koji uključuje ljudsko delovanje: pravila ograničavaju delovanja, izvori ih čine mogućim. On takođe pravi razliku između sistema i struktura. Sistemi prikazuju strukturne osobine ali ne same strukture. Beleži u svom članku „Funkcionalizam: posle borbe“ (1976):

„ „Da bi istražili strukturu društvenog sistema moramo da ispitamo načine pri čemu taj sistem, kroz primenu generativnih pravila i izvora je proizveden i reprodukovan u socijalnoj interakciji.“ ”

Ovaj proces u kojem strukture (re)produkuju sisteme se naziva strukturalizam. Sistemi ovde za Gidensa predstavljaju „postavljene aktivnosti ljudskog delovanja“ („Sastav društva“) i „obrazac društvenih odnosa preko“prostora-vremena. Strukture su onda „... setovi pravila i izvora na koje se individualni činioci odnose u praksi koja reprodukuje društvene sisteme“ („Politika, Sociologija i Društvene teorije“) i „sistemi generativnih pravila i setovi, obuhaćeni u artikulaciji društvenih sistema“ („Sastav društva“), postojeći virtuelno „van vremena i prostora“ („Nova pravila...“). Strukturalizam dakle znači da odnose koji uzimaju oblik u strukturi, mogu postojati „van vremena i prostora“: drugim rečima, nezavisno od konteksta u kojem su nastali. Primer je odnos između profesora i učenika: kada se sretnu u drugačijem kontekstu, recimo na ulici, hijerarhija između njih je i dalje očuvana.

Struktura može delovati kao ograničenje akcije, ali takođe omogućava akciju pružajući zajedničke okvire mišljenja. Uzmimo u obzir primer jezika: struktura jezika je reprezentovana pravilima sintaksom koja isključuje određene kombinacije reči. Ali struktura takođe obezbeđuje pravila koja dozvoljavaju nove akcije koje mogu da se dese, omogućavajući nam da kreiramo nove značajne rečenice. Strukture ne treba da budu zamišljene kao „jednostavno staviti ograničenja na ljudsko delovanje, već kao mogućnosti“ („Nova pravila...“). Gidens sugeriše da strukture (tradicije, institucije, moralni kodovi i ostala očekivanja - utvrđeni načini kako se rade stvari) su generalno prilično stabilne, ali mogu biti promenjene, posebno kroz nenamerne posledice delovanja, kada ljudi počnu da ih ignorišu, menjaju ili reprodukuju drugačije.

Prema tome, činioci upotrebljavaju društvena pravila odgovarajuća sopstvenoj kulturi, ona koja su naučili kroz socijalizaciju i iskustvo. Ova pravila zajedno sa izvorima na njihovom raspolaganju iskorišćena u socijalnim interakcijama. Pravila i izvori upotrebljeni na ovaj način nisu deterministička, ali su primenja refleksivno od strane obrazovanih činilaca, iako ta svest činioca možda jeste limitirana na specifičnosti njihovih aktivnosti u bilo kom datom vremenu. Stoga, rezultat delanja nije totalno predvidljiv.

Veze između mikro i makro

Strukturalizam je vrlo koristan u sintezi mikrosocioloških i makrosocioloških pitanja. Na mikroskali, jedno od unutrašnjih shvatanja sebe i identiteta pojedinca, uzmimo u obzir primer porodice: sve slobodnije biramo partnere i kako se odnositi prema njima, kako kreirati mnoge prilike ali takođe više raditi, kad veza postane refleksivni projekat koji mora biti interpretiran i očuvan. Ipak ovaj promena na mikronivou se ne može objasniti samo gledanjem na individualni nivo kad ljudi ne menjaju svoje mišljenje o načinu života spontano; niti možemo da pretpostavimo da su bili usmerene da tako rade od strane društvenih institucija i države.

Na makro skali, jedna od država i društvenih organizacija kao multinacionalne kapitalističke korporacije, uzmimo za primer globalizaciju, koja nudi ogromne nove prilike za investicije i razvoj, ali krize kao Azijska finansijska kriza mogu pogoditi čitav svet, šireći se daleko izvan lokalog okruženja u kojoj se prvobitno razvila, i poslednje, ali ne manje važno, direktno utiče na individualce. Ozbiljno objašnjenje ovakvih problema mora ležati negde u mreži makro i mikrosila. Ovi nivoi ne treba da budu tretirani kao nepovezani; zapravo imaju značajne međusobne veze.

Ilustrujući ovaj odnos, Gidens diskutuje promenjene stavove o braku u razvijenim zemljama. On tvrdi da bilo koji pokušaj da objasni ovaj fenomen jedino u terminima mikro ili makronivoa uzrokuje voljni rezultat u kružnom uzroku i posledici. Društvene veze i vidljiva seksualnost (promena na mikronivou) se odnose na poricanje religije i porast racionalizma (promena na makro nivou), ali takođe sa promenama u zakonima u vezi sa brakom i seksualnošću (makro), promenama uzrokovanim različitim praksama i menjajućih stavova na nivou svakodnevnih života (mikro). Prakse i stavovi sa druge strane mogu biti pogođeni društvenim pokretima (na primer, liberalni feminizam i egalitarijanizam, fenomeni makro skale; ali pokreti obično nadrastaju svakodnevne životne nepravičnosti - fenomen mikroskale.

Sve ovo je sve više povezano sa masovnim medijima, jednim od najvećih snabdevača informacija. Mediji ne reflektuju puko društveni svet, ali takođe ga aktivno oblikuju, imajući centralnu ulogu u modernoj refleksivnosti. David Gontlet piše sledeće u „Medijima, polu i identitetu“:

„ „Značaj medija u propagiranju mnogo modernih načina života treba da je očigledan. [...] Raspon različitih načina života ili ideala stilova života ponuđeni od strane medija može biti ograničen, ali istovremeno je uglavnom širi nego oni za koje bismo očekivali da na njih samo „naletimo“ u svakodnevnom životu. Tako mediji u modernom dobu nude mogućnosti i slave raznolikost, ali takođe nude uske interpretacije određenih uloga ili stilova života - zavisno od toga gde gledate.“ ”

Drugi primer koji je Gidens istražio je pojava romantične ljubavi koju Gidens (u „Transformaciji intimnosti“) povezuje sa porastom „narativnog sebe“, kao tip samoidentiteta: „Romantična ljubav je uvela ideju narativnog u život pojedinca.“ Iako istorija seksa jasno pokazuje da strast i seks nisu moderni fenomeni, za diskurs romantične ljubavi se kaže da se razvijao od kasnog 18. veka. Romanticizam, evropski kulturni pokret na makro nivou u 18. i 19. veku je odgovoran za pojavu romana - relativno ranu formu masovnih medija. Sve veća pismenost i popularnost romana su se ugradili u mejnstrim način života, dajući romantičnoj ljubavi važnu i prepoznatu ulogu u bračnom tipu veze.

Razmotrivši takođe transformaciju intimnosti, Gidens tvrdi da intimne društvene veze su postale demokratične, tako da veza između partnera - čak i u braku - ima malo šta sa spoljašnjim zakonima, pravilima ili društvenim očekivanjima, ali je bazirana na unutrašnjem razumevanju između dvoje ljudi - veza poverenja je bazirana na emocionalnoj komunikaciji. Gde takve veze prestanu da postoje, moderno društvo je generalno raspoloženo za prekid veze. Tako imamo „demokratiju emocija u svakodnevnom životu“ („Nezadrživi svet“, 1999).

Neminovno, Gidens zaključuje da sve društvene promene potiču od mešavine sila na mikro i makronivou.

Samoidentitet

Gidens kaže da u post-tradicionalnom poretku, samoidentitet je refleksivan. To nije kvalitet trenutka, već račun života neke osobe. Gidens piše da (Modernizam i samoidentitet):

„ „Identitet osobe se ne nalazi u ponašanju niti - iako je ovo važno - u reakciji drugih, već u kapacitetu da zadrži odreženu narativnost u kretanju. Biografije individue, ako je održava redovnu interakciju sa drugima u svakodnevom svetu, ne može biti potpuno fiktivna. Ona mora kontinualno integrisati događaje koji se dešavaju u spoljašnjem svetu, i sortirajući ih u „priči“ o sebi koja teče.“ ”

Više nego ikada ranije imamo pristup informacijama koje nam dozvoljavaju da razmišljamo o uzrocima i posledica naših delovanja. Istovremeno suočavamo se sa opasnostima u vezi sa nenamernim posledicama naših akcija i od našeg oslanjanja na znanje stručnjaka. Mi stvaramo, održavamo i ponavljamo set biografskih pripovesti, društvenih uloga i načina života - priča o tome ko smo, i kako smo došli do toga gde smo sad. Mi smo sve slobodniji da izaberemo šta želimo da radimo i šta želimo da budemo (iako Gidens tvrdi da bogatstvo daje pristup većem broju mogućnosti). Ali velika mogućnost izbora može biti oslobađajući i otežavajući. Oslobađajući u smislu povećane verovatnoće samoispunjenja, i otežavajući u obliku povećanog emocionalnog stresa i vremena potrebnog da analiziramo dostupne izbore i smanjimo rizik koga smo sve više svesni (to Gidens sumira kao „proizvodnu nesigurnost“). Dok u ranijim, tradicionalnim društvima bismo imali narativnu i društvenu ulogu, u post-tradicionalnom društvu smo naterani da kreiramo ulogu sami. Kao što Gidens kaže u „Modernizmu i samoidentitetu“:

„ „Šta činiti? Kako delati? Ko biti? To su fokusna pitanja za sve koje žive u okolnostima kasnog modernizma - i ona koja, na nekom nivou, svi odgovaramo, ili diskursivno ili kroz svakodnevno društveno ponašanje.“ ”

Modernizam

Gidensov skorašnji rad je osvrnut na pitanje šta je karakteristično za društvene institucije u raznim trenucima u istoriji. Gidens se slaže da ima vrlo specifičnih promena koje označavaju našu trenutnu eru, ali se ne slaže da to nije „post-modernistička era“, već samo „radikalno modernistička era“ (slično konceptu Zigmunta Baumana o tečnom modernizmu), proizvedena produžetkom istih društvenih sila koje oblikuju prethodno doba. Gidens pored toga pravi razliku između pre-modernističkih, modernističkih i kasnih modernističkih društava i ne spori da se važne promene dese ali zauzima neutralan stav prema tim promenama, govoreći da nudi i prilike bez presedana i nenadmašne opasnosti. Takođe ističe da mi nismo baš otišli izvan modernizma. To je samo ravijeni, detradicionalni, radikalni „kasni“ modernizam. Zbog toga fenomeni koje su neki nazivali „post-modernističkim“ su po Gidensovom mišljenju ništa više nego najekstremniji primeri razvijenog modernizma. Zajedno sa Ulrihom Bekom i Skotom Lešom, odobrava termin refleksivna modernizacija kao precizniji opis procesa u vezi sa drugim modernizmom, jer se protivi samom sebi (svojoj prethodnoj verziji) umesto da se suprotstavlja tradicionalizmu, ugrožavajući upravo institucije koje je kreirao (kao što su nacionalna država, političke stranke ili nuklearna porodica).

Gidens se koncentriše na konstrast između tradicionalne (pre-moderne) kulture i post-tradicionalne (moderne) kulture. U tradicionalnim društvima, o individualnim akcijama ne treba obimno razmišljati, jer su dostupni izbori već određeni (od strane običaja, tradicija, itd.) Sa druge strane, u post-tradicionalnom društvu ljudi (činioci) se mnogo manje bave presedanima postavljenim od prethodnih generacija i imaju više izbora, zbog fleksibilnosti prava i javnog mnjenja. Ovo međutim znači da pojedinačne akcije sada zahtevaju više analize i mišljenja pre nego što su učinjene. Društvo je refleksivnije i svesnije, nešto čime je Gidens fasciniran, ilustrovati to primerima koji su u rasponu od državne vladavine do intimnih veza. Gidens istražuje naročito tri oblasti: iskustvo identiteta, intimne veze i političke institucije.

Najbolje određena tekovina modernizma, po Gidensu, je da smo neugrađeni u vreme i prostor. U pre-modernističkim društvima, prostor je bio oblast u kojoj se kretalo, vreme je bilo iskustvo koje osoba dobija dok se kreće. U modernim društvima, međutim, društveni prostor nije više ograničen međama određenim prostorom u kojoj se osoba kreće. Sada možemo zamisliti kako drugi prostori izgledaju, iako nikad nismo bili tamo. U ovom pogledu, Gidens govori o virtuelnom prostoru i vremenu. Još jedna karakteristična tekovina leži u polju znanja.

U pre-modernističkim društvima, stariji su imali znanje: oni su bili odredljivi u vremenu i prostoru. U modernim društvima moramo se oslanjati na sisteme eksperata. Oni nisu prisutni u vremenu i prostoru, ali moramo im verovati. Čak i kad bismo im verovali, znamo da bi nešto moglo da ode po zlu: uvek postoji rizik koji moramo da preuzmemo. Takođe tehnologija koju koristimo i koja transformiše ograničenja u sredstva, nosi rizike. Stoga, uvek postoji povišeno stanje u modernim društvima. Takođe u ovom pogledu Gidens koristi sliku „velikog vagona“: za modernizam se kaže da je veliki vagon koji putuje kroz prostor kojim se ne može upravljati.

Čovečanstvo pokušavlja da ga upravlja, ali dokle god moderne institucije, sa svim svojim nesigurnostima, izdržavaju, mi nikad nećemo biti u mogućnosti da utičemo na njegov kurs. Nesigurnošću se međutim može upravljati „ponovnim ugrađivanjem“ sistema stručnjaka u strukture na koje smo naviknuti.

Još jedna osobina je poboljšana refleksivnost, i na nivou individualaca i na nivou institucija. Potonja zahteva objašnjenje: u modernim institucijama uvek postoji komponenta koja studira institucije za sebe za svrhu poboljšanja njihove efikasnosti. Ova poboljšana refleksivnost je bila omogućena kad je jezik postao sve više apstraktan prelazom iz pre-modernističkih u modernistička društva, postajući institucionalizovan u univerzitete. Takođe u ovom pogledu Gidens govori o „dvostrukoj hermeneutici“: svako delovanje ima dva tumačenja. Prvo je od strane samog činioca, a drugo od istraživača koji pokušava da da značenje radnji koju posmatra. Činilac koji izvršava akciju, međutim, može rastumačiti interpretaciju istraživača, i tako promeniti sopstveno tumačenje, ili svoje dalje delovanje.

Ovo je razlog zašto pozitivna nauka, po Gidensu, nikad nije moguća u sferi društvenih nauka: svaki put kad istraživač pokuša da identifikuje uzorčne sekvence akcije, činioci koji menjaju svoje dalje linije delovanja. Problem je, međutim, da suprotstavljeni stavovi u društvenoj nauci rezultira u nezainteresovanosti ljudi. Na primer, kad se naučnici ne slažu o efektu staklene bašte, ljudi će odustati od te arene i poricati da postoji problem. Zbog toga, što se više nauka širi, više je nesigurnosti u modernom društvu. U ovom pogledu, velikim vagonom se još teže upravlja.

„Dok je emancipatorska politika politika životnih prilika, politika života je politika stila života. Politika života je ona sa refleksivno pokretnim poretkom - sistem kasnog modernizma - koja je, na individualnom i kolektivnom nivou, radikalno promenila postojeće parametre društvene aktivnosti. To je politika samoaktualizacije u okolini refleksivnog poretka, gde ta refleksivnost povezuje biće i telo sa sistemima sa globalnim obimom... Politika života se bavi političkim pitanjima koja teku od procesa samoaktualizacije u post-tradicionalnim kontekstima, gde globalistički uticaji duboko upadaju u refleksivni projekat bića, i suprotno, gde procesi samorealizacije utiču na globalne strategije“.

— Entoni Gidens Modernizam i samoidentitet. Biće i društvo u kasnom modernom dobu 1991,

U „Modernoj kritici istorijskog materijalizma“, Gidens zaključuje da:

1. Ne postoji neophodni opšti mehanizam društvene promene, niti univezalni motor istoriji kao klasni sukob;
2. Ne postoje univerzalni nivoi ili periodizacija, društvenog razvoja, koji su isključeni interdruštvenim sistemima i „ivicama između prostora i vremena“ (Sveprisustvo egzogenih promenljivih), kao i ljudsko delovanje i inherentna istoričnost društava;
3. Društva nemaju potrebe druge nego one koje imaju individualci, tako da pojmovi kao što je adaptacija se ne mogu propisno primeniti na njih;
4. Pre-kapitalistička društva su klasno podeljena, ali samo u kapitalizmu ima klasnih društava sa endemskim klasnim sukobom, odvajanje političkih i ekonomskih sfera, imovina slobodno otuđiva kao kapital, i slobodni „rad“ i radno tržište;
5. Dok je klasni sukob integralan u kapitalističkom društvu, nijedna teleologija ne garantuje pojavu radne klase kao univerzalne klase i nijedna ontologija ne opravdava poricanje višestrukih osnova modernog društva reprezentovanih od strane kapitalizma, industrijalizma, birokratizacije, prismotre i industrijalizacije ratnog stanja
6. Sociologija, kao subjekat koji se pre-eminentno bavi modernizmom, obraća se refleksivnoj stvarnosti.

Treći put

U dobu kasnog i refleksivnog modernizma i post-oskudične ekonomije, politička nauka se transformisala. Gidens beleži da postoji mogućnost da „politika života“ (politika samoaktualizacije) može postati vidljivija nego „emancipatorska politika“ (politika nejednakosti); da novi društveni pokreti mogu voditi ka više društvenih promena nego političke stranke; i da refleksivni projekat bića i promena u polu i seksualnim odnosima mogu voditi put, preko „demokratizacije demokratije“, do novog doba „dijaloške demokratije“Jirgena Habermasa u kojima su razlike uspostavljene i prakse naređene kroz diskurs radije nego kroz nasilje ili komande autoriteta.

Gidens, oslanjajući se na prošle poznate teme refleksivnosti i sistemske integracije, koja postavlja ljude u nove odnose poverenja i zavisnosti jedni od drugih i njihovih Vlada, raspravlja da politički koncepti levice i desnice se sada rasturaju, kao rezultat mnogo faktora, najviše zbog odsustva jasne alternative kapitalizmu i pomračenja političkih prilika zasnovane na društvenim klasama u korist onih zasnovanih na izborima stila života.

U najskorijim radovima, Gidens se sklanja od objašnjavanja toga kakve su stvari i bavi se zahtevnijim pokušajem zastupanja toga kakve stvari treba da budu. U delu „Izvan levice i desnice“ (1994) Gidens kritikuje tržišni socijalizam i konstruiše okosnicu od šest tačaka za rekonstituisanu radikalnu politiku:

1. popraviti pokvarenu solidarnost
2. prepoznati centralnost politike života
3. prihvatiti da aktivno poverenje implicira generativnu politiku
4. prigrliti dijalošku demokratiju
5. promisliti o blagostanju
6. suočiti se sa nasiljem

„Treći put“ . obezbeđuje okvir u kojem je „treći put“ - koje Gidens naziva „radikalnim centrom“ - opravdan. Štaviše, „Treći put“ obezbeđuje širok dijapazon političkih predloga ciljanih na šta Gidens zove „progresivni centar levice“ u britanskoj politici. Po Gidensovom mišljenju:

„ „Opšti cilj politike trećeg puta treba da bude pomoći građanima da probiju svoj put do velikih revolucija našeg vremena: globalizacije, transformacije u ličnom životu i naše veze sa prirodom“. ”

Gidens je i dalje prilično optimističan o budućnosti čovečanstva:

„ „Ne postoji nijedan činilac, grupa niti pokret koji, kao što je proletarijat Karla Marksa trebalo da uradi, može nositi nade čovečanstva, ali ima mnogo vidova političkog angažmana koji nude dobar razlog za optimizam“.(„Izvan levice i desnice“) ”

Gidens odbacuje mogućnost jedne, razumljive, svepovezujuće ideologije ili političkog programa. Umesto toga, on podržava jurnjavu za „malim slikama“, onim koje direktno utiču na njihov dom, radno mesto ili lokalnu zajednicu. Ovo, po Gidensu, je razlika između besmislenog utopijanizma i korisnog utopijskog realizma, koji on definiše kao zamišljenu „alternativnu budućnost čije veliko širenje može pomoći realizaciji“(„Posledice modernizma“). Kad kaže „utopijski“ misli da je ovo nešto novo i izvanredno, a pod „realizmom“ smatra da je koren ove ideje u postojećim društvenim procesima i može biti posmatran kao njena prosta ekstrapolacija. Takvu budućnost ima na svom centru je više socijalizovan, demilitarizovan i globalistički svetski poredak koji se brine za planetu, raznovrsno artikulisan sa zelenim, ženskim i mirnodopski pokretima, zajedno sa širim demokratskim pokretom.

U 1999. godini, Gidens je održao predavanje na Bi-Bi-Sijevim Rajtovim predavanjima na temu „Nezadrživi svet“, a zatim je objavio knjigu sa tim nazivom. Cilj je bio da upozna nestručnu publiku sa konceptom i implikacijama globalizacije. On je bio prvi Rajtov predavač koji je održao predavanja na različitim mestima u svetu; i prvi koji je odgovarao direktno na i-mejlove koji su pristizali dok je govorio. Pričao je u Londonu, Vašingtonu, Nju Delhiju i Hongkongu i odgovarao na pitanja lokalnoj publici. Gidens je dobio Asturijsku nagradu za društvene nauke u 2002. Ova nagrada se naziva „Španska Nobelova nagrada“, ali se proteže pozamašno izvan naučne sfere. Neki od primalaca nagrade te godine bili su Vudi Alen,Tim Berners-Li, pronalazač veba i dirigent Danijel Barenboim.

Spoljne konsultacije

U svoje dve posete Libiji 2006. i 2007., organizovane od strane konsultanstske Monitor grupe iz Bostona, Gidens se sreo sa Muamerom el Gadafijem. Gidens je odbio da komentariše finansijske kompenzacije koje je primio. Gardijan je izvestio u martu 2011., da je libijska Vlada angažovala Monitor grupu kao savetnika za javne odnose. Monitor grupa je navodno primila 2 miliona funti za „kampanju čišćenja“ koja bi poboljšala sliku Libije. U pismu Abdulahu el Senusiju, visoko rangiranom libijskom zvaničniku, u julu 2006., Monitor grupa izveštava sledeće:

Kreiraćemo mrežnu mapu radi identifikacije važnih figura angažovanih ili interesovanih za Libiju danas... Identifikovaćemo i ohrabrićemo novinare, akademske i moderne mislioce koji će imati koristi u objavljivanju radova i članaka o Libiji... Mi smo presrećni jer posle velikog broja konverzacija, Lord Gidens je sad prihvatio naš poziv da poseti Libiju u julu.

Gidensova prva poseta Libiji rezultirala je u člancima u „Novom državniku“, „El Paisu“ i „La Republici, gde je polemisao da se zemlja dramatično transformisala. U „Novom državniku“ je napisao: „Gadafijeva „konverzija“ može biti vođena voljom da izbegne sankcije, ali ja snažno osećam da je autentična i da ima mnogo volje motiva iza nje. Sejf Gadafi je pokretajuća sila iza rehabilitacije i potencijalne modernizacije Libije. Gadafi senior, međutim, je autor ovih procesa.“ Tokom druge posete, Monitor grupa je organizovala panel diskusiju sa „tri mislioca“ - Gidensom, Gadafijem i Bendžaminom Barberom, autorom knjige „Džihad protiv Mek sveta“ - vođenu od strane sera Dejvida Frosta.

Gidens je ovako komentarisao svoje sastanske sa Gadafijem: „Uglavnom dobijete pola sata sa političkim liderom“, seća se. „Moj razgovor je trajao više od tri sata. Gadafi je opušten i vidno uživa u intelektualnim konverzacijama. Dopada mu se termin „treći put“ jer njegova sopstvena politička filozofija je verzija ove ideje. On odlično opaža i ima inteligentne stavove. Odlazim oživljen i ohrabren.“

Teorija „refleksivnosti“

Gidens uvodi „refleksivnost“ i u informacionim društvima prikupljanje informacija se smatra rutinskim procesom radi veće zaštite nacije. Prikupljanje informacija je poznato kao koncept „individuacije“. Individualnost dolazi kao rezultat individuacije jer je ljudima dato više „izbora o informisanju“. Što više informacija Vlada ima o osobi, to više prava je dato građanima. Proces prikupljanja informacija pomaže Vladi da identifikuje „državne neprijatelje“, izdvajajući pojedince koji su sumnjičavi da su ilegalno radili protiv države. Napredak tehnologije je doveo državnu bezbednost na potpuno novi nivo. Istorijski, vojska se oslanjala na oružane snage koje su se borile sa pretnjama. Sa razvojem informacionih i kompjuterskih tehnologija, biometrijskih skenera, prevodilaca jezika, programi u stvarnom vremenu i ostali povezani inteligentni programi su identifikovali terorističke aktivnosti mnogo lakše nego u prošlosti. Analizirajući obrasce algoritama u biometrijskim bazama podataka dali su Vladi nove prednosti. Podaci o građanima mogu biti prikupljeni kroz legitimisane i akreditovane kompanije za proveravanje. Zbog toga, prismotra i informacione i kompjuterske tehnologije idu ruku uz ruku sa prikupljanjem informacija. Drugim rečima, sakupljanje informacija je neophodno kao „strogo obezbeđenje“ radi zaštite nacije, sprečavajući napade koji se mogu desiti u bliskoj budućnosti.

Živeti u društvu velikih prilika i velikih rizika

Gidens se energično bavio temom globalizacije poslednjih godina. On vidi rast nezavisnost svetskog društva koja nije vođena samo povećanom integracijom svetske ekonomije, ali više od svega masivnim napretcima u komunikaciji. Kao što je rekao, kada je držao Bi-Bi-Sijeva Rajtova predavanja, tek pre kraja prošlog veka, internet je bio u svom ranom detinjstvu. Sada se raširio na način koji je u potpunosti bez presedana - povezujući ljude i organizacije preko celog sveta na svakodnevnom nivou, ali takođe zalazeći duboko u svakodnevni život. Milijarde ljudi imaju pristup njemu i broj njih raste iz dana u dan. Sve više povezan i umrežen svet nudi mnogo prednosti i benefita. Ipak nosi i nove rizike takođe neki sami po sebi globalnih razmera. U 21. veku prilika za rad i rizik se kombinuju kao nikad do sad. Gidens se bavi pojavom na globalnom nivou „društva velikih prilika i velikih rizika“. I na nivou prilike i na nivou rizika mi smo na terenu koje ljudska bića do sad nisu otkrila. Mi ne znamo unapred koji je balans očekivan, jer mnogo prilika i rizika je prilično novo - ne možemo se koristiti pređašnjom istorijom da ih procenimo.

Klimatske promene su jedan od tih novih rizika. Nijedna druga civilizacije pre napretka modernog industrijalizma nije bila u mogućnosti da se umeša u prirodu ni delić onoga kao što mi radimo na svakodnevnoj bazi.

Nekoliko Gidensovih knjiga se odnose na klimatske promene od sredine 90-ih pa nadalje, ali nisu bile podugačko diskutovane do objavljivanja njegovog rada „Politika klimatskih promena“ iz 2009-e. Klimatske promene, kaže Gidens, predstavljaju fundamentalnu pretnju za budućnost industrijske civilizacije kako se šire svetom. Ako je to slučaj, on pita, zašto zemlje širom sveta rade tako malo da se suprotstave njihovom napretku? Mnogo je razloga zašto, ali glavni je istorijska novost ljudski indukovane klimatske promene same po sebi. Nijedna pređašnja civilizacija se nije umešala u prirodu na nivou ni izdaleka sličnom onom koji mi radimo na svakodnevnom nivou. Nemamo ni jedno prethodno iskustvo kako da se nosimo sa takvim problemom i posebno na tako globalnom nivou, ili sa opasnošću koju predstavlja. Te opasnosti zbog toga deluju apstraktne i locirane na nekoj beskonačnoj tački u budućnosti. „Gidensov paradoks“ se sastoji iz sledeće teoreme. Mi smo po svoj prilici odložili adekvatan odgovor na klimatske promene dokle god se ogromne katastrofe nedvosmisleno povezane sa njima ne dogode; ali do tad po definiciji biće prekasno. Zato nema puta nazad za akumulaciju gasova iz staklenih bašti koji su vodeći razlog transformacije svetske klime. Neki takvi gasovi će biti u atmosferi vekovima.

U svom poslednjem radu, Gidens se vratio na temu Evropske unije, koju je bio diskutovao 2007. u svojoj knjizi „Evropa u globalnom dobu“ i u raznim člancima. U „Turbulentnom i moćnom kontinentu: Kakva je budućnost Evrope?“ diskutuje verovatnu budućnost EU u buđenju svetske ekonomske krize. Gidens piše kao posvećeni pro-Evropejac, ali prihvata da fundamentalne reforme moraju biti sprovedene ako EU želi da izbegne stagnaciju ili nešto gore. Dolazak evra uveo je ekonomski federalizam među zemlje evrozone i tako EU kao celini. Neke verziji političkog federalizma se moraju pratiti, čak iako su u prirodi ograničene. Reforme moraju dati kvalitete neprisutne u većini istorije EU ali neophodne za njenu budućnost - fleksibilno liderstvo koje brzo deluje, praćeno većim demokratskim uključivanjem građana. U decembru 2014. Gidens je za „Turbulentni i moćni kontinent“ dobio nagradu Evropske knjige, dodeljenu od odabranog žirija koji se sastojao od članova iz različitih zemalja.

Odabrana literatura

Gidens je autor više od 34 knjige i 200 članaka. Ovo je izbor nekih od njegovih najznačajnih dela:

• Giddens, Anthony (1971). Capitalism and Modern Social Theory. An Analysis of the writings of Marx, Durkheim and Max Weber. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Giddens, Anthony (1973). The Class Structure of the Advanced Societies. London: Hutchinson. 
• Giddens, Anthony (1976). Functionalism: apres la lutte. Social Research, 43, 325-66. 
• Giddens, Anthony (1976). New Rules of Sociological Method: a Positive Critique of interpretative Sociologies. London: Hutchinson. ISBN 9780091275204. 
• Giddens, Anthony (1977). Studies in Social and Political Theory. London: Hutchinson. ISBN 9780091292003. 
• Giddens, Anthony (1978). Durkheim. London: Fontana Modern Masters. 
• Giddens, Anthony (1979). Central problems in Social Theory : Action, Structure and Contradiction in Social Analysis. London: Macmillan. 
• Giddens, Anthony (1981). A Contemporary Critique of Historical Materialism. Vol. 1. Power, Property and the State. London: Macmillan. 
• Giddens, Anthony (1982). Sociology: a Brief but Critical Introduction. London: Macmillan. 
• Giddens, Anthony (1982). Profiles and Critiques in Social Theory. London: Macmillan. 
• Giddens, Anthony & Mackenzie, Gavin, ur. (1982). Social Class and the Division of Labour. Essays in Honour of Ilya Neustadt. Cambridge: Cambridge University Press. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza)
• Giddens, Anthony (1984). The Constitution of Society. Outline of the Theory of Structuration. Cambridge: Polity (publisher). 
• Giddens, Anthony (1985). A Contemporary Critique of Historical Materialism. Vol. 2. The Nation State and Violence. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (1990). The Consequences of Modernity. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (1991). Modernity and Self-Identity. Self and Society in the Late Modern Age. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (1992). The Transformation of Intimacy: Sexuality, Love and Eroticism in Modern Societies. Cambridge: Polity. 
• Beck, Ulrich & Giddens, Anthony & Lash, Scott (1994). Reflexive Modernization. Politics, Tradition and Aesthetics in the Modern Social Order. Cambridge: Polity. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Giddens, Anthony (1994). Beyond Left and Right — the Future of Radical Politics. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (1995). Politics, Sociology and Social Theory: Encounters with Classical and Contemporary Social Thought. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (1996). In Defence of Sociology. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (1996). Durkheim on Politics and the State. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (1998). The Third Way. The Renewal of Social Democracy. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (1999). Runaway World: How Globalization is Reshaping Our Lives. London: Profile. 
• Hutton, Will & Giddens, Anthony, ur. (2000). On The Edge. Living with Global Capitalism. London: Vintage. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak urednika (veza)
• Giddens, Anthony (2000). The Third Way and Its Critics. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (2000). Runaway World. London: Routledge. ISBN 9780415927192. 
• Giddens, Anthony, ur. (2001). The Global Third Way Debate. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (2002). Where Now for New Labour?. Cambridge: Polity (publisher). ISBN 9780745629919. 
• Giddens, Anthony, ur. (2003). The Progressive Manifesto. New Ideas for the Centre-Left. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony, ur. (2005). The New Egalitarianism. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (2006). Sociology (Fifth izd.). Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (2007). Europe In The Global Age. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (2007). Over to You, Mr Brown - How Labour Can Win Again. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (2009). The Politics of Climate Change. Cambridge: Polity. 
• Giddens, Anthony (2009). Sociology (Sixth izd.). Cambridge, Policy Network: Polity. 
• Giddens, Anthony (2013). Sociology (Seventh izd.). Cambridge: Polity. 
• Halpin, Professor David; Halpin, David (2002). Hope and Education: The Role of the Utopian Imagination. Taylor & Francis. str. 63. ISBN 978-0-203-46801-2. 

Literatura

• Giddens, Anthony (1998). The Third Way: The Renewal of Social Democracy. Polity Press. 1998. str. 44–46. ISBN 978-0-7456-2266-8. 
• Gauntlett, David (2002). Media, Gender, and Identity: An Introduction. Psychology Press. ISBN 978-0-415-18960-6. 
• Shumway, David (2003). Modern Love: Romance, Intimacy, and the Marriage Crisis. NYU Press. ISBN 978-0-8147-9831-7. 
• Meštrović, Stjepan Gabriel (1998). Anthony Giddens: The Last Modernist. Routledge. str. 47. ISBN 978-0-415-09573-0. 
• Giddens, Anthony (1987). A Contemporary Critique of Historical Materialism: The nation-state and violence. University of California Press. str. 7. ISBN 978-0-520-06039-5. 

.

Spoljašnje veze

• Trenutni profil na Londonskoj školi ekonomije
• Gidens - arhivirana strana na sajtu Londonske škole ekonomije
• Društvena demokratska opservatorija
• Odabir Gidensovih citata

Odabrani intervjui

• Intervju sa Rizom Kanom sa Al Džazire Engleska na sajtu YouTube (1. maj 2007.)
• Bi-Bi-Sijev intervju sa Gidensom. 1999 Bi-Bi-Sijeva Rajtova predavanja, intervju sa Gidensom na temu „Nezadrživog sveta“ i njegov osvrt na globalizaciju.
• Druga globalizaciona debata: Razgovor sa Entonijem Gidensom (video klip je takođe dostupan)
• Gidens u razgovoru u emisiji Bi-Bi-Si svetskog servisa „Forum“ (audio snimak) O klimatskim promenama (audio snimak)

Video klip

• Velika debata: Šta je radikalna politika danas?. Diskusija sa Vilom Hatonom i Džonatanom Pjuom, decembar 2008-e