Etapa na Jelisejskim poljima na Tur de Fransu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Etapa na Jelisejskim poljima na Tur de Fransu
Etapa na Jelisejskim poljima, poslednja na Tur de Fransu 2015.
Izvorno ime
  • Étape des Champs-Élysées du Tour de France (jezik: francuski)
Druga imenaposlednja etapa na Tur de Fransu
DvoranaJelisejska polja
LokacijaPariz, Francuska
TipEtapna biciklistička trka
Organizator(i)Amaury Sport Organisation
Prvi pobjednikValter Godefrot (1975)
Najviše pobjedaMark Kevendiš (4)
Rutadolazak u Pariz, u kojem se vozi šest do deset krugova:

Etapa na Jelisejskim poljima na Tur de Fransu, poslednja je etapa na etapnoj biciklističkoj trci, jednoj od tri grand tur trke — Tur de Fransu, koji se neprekidno od 1975. do 2023. završavao na Jelisejskim poljima, amblematičnoj ulici u Parizu. Godine 2024. poslednja etapa je pomjerena u Nicu zbog Letnjih olimpijskih igara koje se u isto vrijeme održavaju u Parizu.[1] S obzirom na to da je poslednja etapa na najpoznatijoj trci na svijetu, pobjeda se smatra velikim prestižom.[2]

Etapa obično počinje na periferiji Pariza, a timovi se dogovaraju o opuštenoj vožnji tokom prvog dijela trke, pri čemu biciklisti koriste priliku da imaju trenutak mira, smiju se i proslavljaju uspjeh završetka Tur de Fransa. Vozač koji je lider u generalnom plasmanu, pozira za fotografije, često uzimajući čašu šampanjca na putu i slavi sa svojim timom, jer na poslednjoj etapi niko ne napada sa ciljem da se bori za pobjedu na trci.[3][4]

Drugi dio etape je takmičarski. Nakon što se uđe u Pariz, u kojem se vozi od šest do deset krugova, a gdje se ulice uglavnom popločane kaldrmom, odmah počinju napadi. Vozači pokušavaju da se odvoje od glavne grupe kako bi ostvarili pobjedu, ali su do 2021. bjegunci pobijedili samo šest puta, odnosno tri puta nakon 1979. U svim ostalim slučajevima, izuzev 1989. kada je poslednja etapa bio hronometar, pobjednik odlučen u sprintu glavne grupe. Često je poslednja etapa odlučivala pobjednika i u klasifikaciji po poenima, koju obično osvoje sprinteri.[2]

Ruta je korišćena i za prva tri izdanja jednodnevne ženske trke — La kors baj le Tur de Frans, koja je prvi put održana 2014. Planirano je da se ruta ponovo vozi 2020.[5] ali je zbog pandemije kovida 19 pomjerena u Nicu.[6]

Prvi pobjednik je bio Valter Godefrot, dok je rekorder Mark Kevendiš sa četiri pobjede.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Valter Godefrot (1997), prvi pobjednik etape na Jelisejskim poljima.

Prvi Tur de Frans — 1903 završen je u Vil d’Avreu, dok je od 1904. do 1967. poslednja etapa vožena je do Parka prinčeva, a u periodu od 1968. do 1974. tokom dominacije Edija Merksa, poslednja etapa vožena je do Vensenskog velodroma.[7][8]

Godine 1974. Feliks Levitan, kodirektor Tura, zajedno sa novinarom Ivom Muruzijem, predložio je da se poslednja etapa vozi na Jelisejskim poljima. Muruzi je kontaktirao predsjednika Francuske — Valerija Žiskara d’Estena, kako bi dobio dozvolu.[9][10] Godine 1975. poslednja etapa vožena je do Jelisejskih polja, to je bila etapa koja je potpuno vožena u Parizu, a sastojala se od 25 krugova, odnosno 163,5 km. Valter Godefrot je pobijedio u sprintu, dok je Tur osvojio Bernar Tevene, kome je žutu majicu uručio predsjednik d’Esten.[11] Godine 1977. Francuz — Alen Mesle, postao je prvi vozač koji je ostvario solo pobjedu na etapi.[12] Godine 1978, Geri Kneteman je pobijedio sekundu ispred Renea Mertensa i Henka Luberdinga, Fedor den Hartog je završio dvije sekunde iza, a glavna grupa je završila minut iza.[13]

Nakon Tura 1978, poslednja etapa je uglavnom počinjala van grada, dok je samo finalni dio etape vožen u gradu, a broj krugova koji se vozi po gradu je uglavnom bio između šest i deset. Godine 1989, prvi i jedini put je na poslednjoj etapi na Jelisejskim poljima vožen hronometar, dug 25 km. Loran Finjon je imao 50 sekundi prednosti ispred Grega Lemonda, koji je uspio da nadoknadi zaostatak i osvoji Tur sa osam sekundi ispred Finjona.[14] Etapa se smatra jednom od najznačajnijih u istoriji Tura.[15]

Mark Kevendiš (2012), slani rekordnu, četvrtu pobjedu na Jelisejskim poljima.

U periodu od 2009. do 2012. Mark Kevendiš je ostvario četiri pobjede zaredom na etapi,[16] nakon čega je Marsel Kitel ostvario dvije pobjede zaredom.[17] Godine 2013. za obilježavanje stogodišnjice Tura, start etape je pomjeren za popodne, a završena je tokom noći, kada su biciklisti ušli na Jelisejska polja dvorištem palate Luvr, prolazeći pored piramide Luvra i koristeći kružni tok oko Trijumfalne kapije umjesto da idu u polukružno skretanje; takva ruta po Jelisejskim poljima je ostala da se primjenjuje i u narednim godinama.[18] Na Turu 2015, zbog lošeg vremena, organizatori su neutralisali etapu u smislu ostvarenog vremena nakon ulaska u Pariz, na 70 km do cilja, kako bi izbjegli moguće povrede u borbi da vozači iz vrha generalnog plasmana ne izgube vrijeme.[19] Pobijedio je Andre Grajpej, koji je 2016. ostvario drugu pobjedu zaredom.[20] Godine 2021. Kevendiš je ostvario četiri pobjede na Turu, što su mu bile prve pobjede nakon pet godina, ali ga je na etapi na Jelisejskim poljima odsprintao Vaut van Art.[21]

Zbog Olimpijskih igara 2024. koje se održavaju u Parizu, tokom ljeta 2022. objavljeno je da postoji mogućnost da će se poslednja etapa na Tur de Fransu 2024. voziti u Nici umjesto na Jelisejskim poljima u Parizu,[22] što je tokom 2023. i potvrđeno, pa etapa na Jelisejskim poljima neće biti poslednja etapa na Turu prvi put od 1975. a prvi put od 1989. poslednja etapa će biti hronometar.[1]

Dolasci[uredi | uredi izvor]

Kocke kaldrme kao dio etape na Jelisejskim poljima na Turu 2015.

Etapa do Jelisejskih polja je jedna od najprestižnijih i najvećih etapa i sprinteri na Turu je smatraju najvećom nagradom.[23] Generalni plasman je uglavnom već određen, tako da etapa predstavlja slavljenje završetka Tura i uglavnom, zbog profila etape koja je ravna i zbog želje sprinterskih timova da osiguraju da će se etapa završiti sprintom, vozači ne pokušavaju da se bore za generalni plasman i da nadoknade zaostatak koji imaju; takođe, smatra se da su napadi na poslednjoj etapi od vozača koji pokušavaju da poprave poziciju u generalnom plasmanu protivni etici biciklizma.[24] Tradicionalno, etapa počinje posluživanjem šampanjca od strane tima za koji vozi pobjednik trke, fotografisanjem, opuštenom vožnjom i međusobnim razgovorom među vozačima.[25]

Kako se vozači približavaju Parizu, počinju prvi napadi, a sprinterski timovi preuzimaju čelo grupe kako bi uspjeli da dostignu sve vozače koji iz bijega pokušavaju da dođu do etapne pobjede. Kada uđu u Pariz, voze kroz ulicu Rivoli, Trg Konkord, a zatim skreću desno i ulaze na Jelisejska polja, nakon čega prolaze Trijumfalnu kapiju, idu niz Jelisejska polja, prolaze pored palate Tiljerije i Luvra, a zatim se preko trga Konkord vraćaju na Jelisejska polja; vozi se ukupno osam krugova, dok se ranije vozilo deset krugova.[26]

Biciklisti ulaze u Ulicu Rivoli na Tur de Fransu 2007.

Kada vozač ostvari značajno dostignuće na Turu, uobičajeno je da ga grupa pusti da sam uđe na Jelisejska polja tokom poslednje etape tog Tura. Na trci 2012. vozači su odali priznanje Džordžu Hinkapiju, koji je te godine vozio rekordni 17. i svoj poslednji Tur de Frans, pustivši ga da prvi uđe na Jelisejska polja, gdje ga je publika pozdravila.[27] Na trci 2016. Hoakim Rodrigez je vozio poslednji put Tur i prvi je ušao na Jelisejska polja.[20] Na trci 2017. Ajmar Zubeldia i Tomas Vokler su vozili Tur de Frans po poslednji put i ušli su prvi na Jelisejska polja.[28] Godine 2018. Silvan Šavanel je ušao prvi u Pariz i proveo je neko vrijeme sam vozeći po Jelisejskim poljima, u čast toga što je srušio rekord Hinkapija i vozio je svoj 18. i poslednji Tur.[29]

Mnogi vozači pokušavaju da odu u bijeg i ostvare solo pobjedu na Jelisejskim poljima, ali pošto im šanse nisu velike, etapa se takođe smatra poslednjom prilikom za timove da odu u bijeg i promovišu svoje sponzore. Maloj grupi bjegunaca je teško da izdrži pritisak velike grupe po ravnom terenu, u kojoj rade brojni sprinterski timovi, za čije sprintere je to poslednja šansa da ostvare etapnu pobjedu.[30]

U početnim godinama kada je poslednja etapa počela da se vozi po Jelisejskim poljima, pobjede bjegunaca su bile uobičajene. U periodu od 1977. do 1979. sve tri godine su na etapi pobijedili bjegunci. Nakon toga, pobjede bjegunaca su postale rijetke, a poslednju je ostvario Aleksandar Vinokurov 2005. Pobjede iz bijega na Jelisejskim poljima ostvarili su Alen Mesle (1977),[12] Geri Kneteman (1978),[13] Bernar Ino (1979),[31] Džef Pirs (1987),[32] Edi Senje (1994),[33] kao i Aleksandar Vinokurov (2005).[34]

Generalni plasman[uredi | uredi izvor]

Aleksandar Vinokurov (2011), ostvario je solo pobjedu na Jelisejskim poljima 2005. i preuzeo peto mjesto.

Iako uglavnom nema napada vozača koji se bore za generalni plasman na poslednjoj etapi, borbe su se vodile dva puta. Na Turu 1979, Jop Zutemelk, koji je bio 3,07 minuta iza Bernara Inoa, napao je u pokušaju da nadoknadi vrijeme i osvoji Tur; Ino ga je dostigao i pobijedio u borbi za etapnu pobjedu.[35]

Na Turu 1989. poslednja etapa je bila hronometar dug 24 km. Greg Lemond je pred poslednju etapu zaostajao 50 sekundi iza Lorana Finjona; pobijedio je sa 58 sekundi ispred Finjona i osvojio je Tur.[15] To je bio prvi i jedini put da je vožen hronometar na poslednjoj etapi od kada se ona vozi na Jelisejskim poljima.[15] Na trci 1964, 1965. i 1967, na poslednjoj etapi na Parku prinčeva vožen je hronometar, dok je u periodu od 1968. do 1971. na poslednjoj etapi vožen hronometar na Vensenskom velodromu.

Na Turu 2005. Lens Armstrong je imao veliku prednost pred poslednju etapu, ali je razlika između Levija Lajfejmera i Aleksandra Vinokurova na petom i šestom mjestu bila dvije sekunde. Vinokurov je napao u poslednjem kilometru, ostvario solo pobjedu i preuzeo peto mjesto.[36] Takođe, to je bio poslednji put da pobjednik nije odlučen u grupnom sprintu.[25]

Na Turu 2017. Mikel Landa je pred poslednju etapu zaostajao sekundu iza Romena Bardea, koji je bio na trećem mjestu, ali nije napadao iako je imao priliku da završi trku na podijumu.[37] Godine 2023. Tadej Pogačar je napao u poslednjim krugovima sa ciljem da ostvari etapnu pobjedu, dok je bio na drugom mjestu u generalnom plasmanu, ali je zaostajao preko sedam minuta iza Jonasa Vingegora.[38]

Klasifikacija po poenima[uredi | uredi izvor]

Bajden Kuk, osvojio je klasifikaciju po poenima na poslednjoj etapi 2003.

Na nekim izdanjima trke, klasifikacija po poenima bude riješen tek na poslednjoj etapi.

Godine 1984. Frank Hoste je bio lider klasifikacije tokom većeg dijela trke, ali je Šon Keli preuzeo vođstvo na pretposlednjoj etapi, sa četiri poena prednosti. Na poslednjoj etapi, Hoste je završio na trećem mjestu, a Keli na petom i Hoste je osvojio klasifikaciju četiri poena ispred Kelija.[39]

Godine 1987. Stiven Rouč je imao 17 poena prednosti ispred Žan Pola van Popela pred poslednju etapu. Na poslednjoj etapi, Van Popel je uzeo 16 poena na prolaznom cilju i završio je etapu na devetom mjestu, zahvaljujući čemu je osvojio klasifikaciju 16 poena ispred Rouča.[32]

Na Turu 1991. Džamolidin Abdužaparov je udario u barijere u sprintu i pao na 100 metara do cilja na poslednjoj etapi. Nakon što se osvijestio, pomogli su mu da pređe liniju cilja i osvoji klasifikaciju.[40]

Godine 2001. Stjuart O Grejdi je bio lider klasifikacije tokom većeg dijela trke i poslednju etapu je startovao sa dva poena prednosti ispred Erika Cabela. Na poslednjoj etapi, Cabel je završio na drugom mjestu, O Grejdi na trećem i Cabel je osvojio klasifikaciju, osam poena ispred O Grejdija.[41]

Godine 2003. Robi Makjuen je imao dva poena prednosti ispred Bajdena Kuka pred poslednju etapu.[42] Na poslednjoj etapi, Kuk je završio na drugom mjestu, Makjuen na trećem i Kuk je osvojio klasifikaciju sa dva poena ispred Makjuena.[43]

Pobjednici[uredi | uredi izvor]

Pobjednici etape na Jelisejskim poljima
Godina Start Dužina (km) Pobjednik Referenca
1975. Pariz 163,4  Valter Godefrot (BEL) [11]
1976. 90,7  Gerben Karstens (HOL) [44]
1977. 90,7  Alen Mesle (FRA) [12]
1978. Sen Žermen an Le 161,5  Geri Kneteman (HOL) [13]
1979. Le Pere sir Marn 180,3  Bernar Ino (FRA) [31]
1980. Fontne su Boa 186,1  Pol Versher (BEL) [45]
1981. 186,6  Fredi Martens (BEL) [46]
1982. 186,8  Bernar Ino (FRA) [47]
1983. Alforvil 195  Žilber Glos (ŠVA) [48]
1984. Panten 196,5  Erik Vanderarden (BEL) [39]
1985. Orlean 196  Rudi Matejs (BEL) [49]
1986. Kon Kur sir Loar 255  Gvido Bontempi (ITA) [50]
1987. Kretej 192  Džef Pirs (SAD) [32]
1988. Nemur 172,5  Žan Pol van Popel (HOL) [51]
1989. Versaj 24,5 (ITT)  Greg Lemond (SAD) [15]
1990. Bretinji sir Orž 182  Johan Museuv (BEL) [52]
1991. Melen 178  Dimitrij Konjišev (RUS) [53]
1992. Defans 141  Olaf Ludvig (NjEM) [54]
1993. Viri Šatijon 196,5  Džamolidin Abdužaparov (UZB) [55]
1994. Diznilend 175  Edi Senje (FRA) [33]
1995. Sent Ženevjev de Boa 155  Džamolidin Abdužaparov (UZB) [56]
1996. Palezo 147,5  Fabio Baldato (ITA) [57]
1997. Diznilend 149,5  Nikola Minali (ITA) [58]
1998. Melen 147,5  Tom Stils (BEL) [59]
1999. Arpažon 143,5  Robi Makjuen (AUS) [60]
2000. Pariz 138  Stefano Canini (ITA) [61]
2001. Korbej Eson 160,5  Jan Svorada (ČEŠ) [62]
2002. Melen 144  Robi Makjuen (AUS) [63]
2003. Vile d’Avr 160  Žan Patrik Nacon (FRA) [64]
2004. Montero 163  Tom Bonen (BEL) [65]
2005. Korbej Eson 144,5  Aleksandar Vinokurov (KAZ) [34]
2006. Ontoni 152  Tor Hushovd (NOR) [66]
2007. Markusi 130  Danijele Benati (ITA) [67]
2008. Etan 143  Gert Stigmans (BEL) [68]
2009. Montero 160  Mark Kevendiš (UK) [69]
2010. Lonžimo 102,5 [70]
2011. Kretej 95 [71]
2012. Rambuje 120 [72][73][74]
2013. Versaj 133,5  Marsel Kitel (NjEM) [75]
2014. Evri 136 [76]
2015. Sevr 109,5  Andre Grajpej (NjEM) [77]
2016. Šantiji 113 [78]
2017. Monžeron 103  Dilan Grunevegen (HOL) [79]
2018. Uj 116  Aleksander Kristof (NOR) [80]
2019. Rambuje 128  Kejleb Juan (AUS) [81]
2020. Mant la Žoli 122  Sem Benet (IRS) [2]
2021. Šatu 108,4  Vaut van Art (BEL) [82]
2022. La defens arena 116  Jasper Filipsen (BEL) [83]
2023. Sen Kventin en Ivlin 115,1  Jordi Meus (BEL) [84]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Ostanek, Daniel (13. 3. 2023). „Tour de France 2024 to end with hilly 35km time trial to Nice”. cyclingnews.com. Pristupljeno 24. 7. 2023. 
  2. ^ a b v „Sam Bennett: I'd Never Thoguht I'd Win Here with the Green Jersey”. LeTour. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  3. ^ Quiceno, Juan Diego (28. 7. 2019). „¿Por qué la última etapa del Tour es la más "tranquila"?” (na jeziku: španski). Medellín: El Colombiano. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  4. ^ „Today's back pages: Egan Bernal's 'champagne moment' at the Tour de France”. The Week. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  5. ^ Cotton, Jim (17. 10. 2019). „La Course 2020 to return to Paris”. velonews.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  6. ^ Bonville-Ginn, Tim (28. 8. 2020). „La Course 2020: All you need to know about the one-day race”. cyclingweekly.com. Arhivirano iz originala 22. 10. 2020. g. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  7. ^ Augendre, Jacques (2009). „Guide Historique” (PDF) (na jeziku: francuski). Amaury Sport Organisation. str. 179. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 7. 2010. g. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  8. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (2008). „1969-1975, The Merckx years”. The Story of the Tour de France: 1965-2007, Volume 2. Indianapolis: Dog Ear Publishing. str. 95. ISBN 978-159858-608-4. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  9. ^ Bonniel, Marie-Aude (24. 7. 2015). „Le 20 juillet 1975: première arrivée du Tour de France sur les Champs-Élysées”. Le Figaro (na jeziku: francuski). Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  10. ^ Loncin, Pol (19. 7. 2017). „Le 20 juillet 1975: la première arrivée sur les Champs-Elysées” (na jeziku: francuski). Brussels: RTBF. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  11. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1975 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  12. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1977 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  13. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1978 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  14. ^ Bingham, Keith (13. 7. 2009). „1989 Tour de France stage 21: LeMond crushes Fignon”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  15. ^ a b v g McGann, Bill; McGann, Carol. „1989 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  16. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2012 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  17. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2014 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  18. ^ Fortheringham, Alasdair (22. 7. 2013). „Tour de France 2013: Mark Cavendish's reign on Champs Elysées curtailed by Marcel Kittel”. Independent.co.uk. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  19. ^ „Rain forces neutralization of Tour de France finale”. VeloNews.com. Arhivirano iz originala 28. 07. 2015. g. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  20. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „2016 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  21. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2021 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  22. ^ Becket, Adam (8. 6. 2022). „No Champs-Élysées for the Tour de France in 2024? Report says race will finish in Nice, not Paris”. cyclingweekly.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  23. ^ „Rather than a procession, the Champs-Élysées is the biggest prize for the Tour’s sprinters”. velonews.com. 22. 7. 2019. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  24. ^ „Why Don't They Race the Last Stage of the Tour de France?”. dearsportsfan.com. 27. 7. 2014. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  25. ^ a b „Champs Élysées - The most iconic street in cycling”. ProCyclingUK.com. 23. 7. 2017. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  26. ^ Lyon, Jason (26. 12. 2018). „Two Days On The Champs-Élysées”. dearsportsfan.com. Arhivirano iz originala 07. 02. 2023. g. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  27. ^ „George Hincapie leads the peloton to Paris in his last of 17 Tours de France”. velonews.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  28. ^ O'Shea, Sadhbh (23. 7. 2017). „Tour de France 2017: Stage 21”. cyclingnews.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  29. ^ de Neef, Matt (30. 7. 2018). „Photo Gallery: Crowning Champions On The Champs-Élysées”. cyclingtips.com. Arhivirano iz originala 28. 11. 2022. g. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  30. ^ Timms, Joe (17. 7. 2021). „Tour De France 2021 Stage 21 Preview - The Champs-Élysées”. rouleur.cc. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  31. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1979 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  32. ^ a b v McGann, Bill; McGann, Carol. „1987 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  33. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1994 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  34. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „2005 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  35. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (2008). The Story of the Tour De France: 1965–2007. Dog Ear Publishing. str. 137. ISBN 978-1-59858-608-4. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  36. ^ „www.cyclingnews.com presents the 92nd Tour de France”. autobus.cyclingnews.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  37. ^ Fletcher, Patrick (23. 7. 2017). „Tour de France: Landa gutted to miss podium by single second”. cyclingnews.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  38. ^ „Video: Tadej Pogacar attacks on the Champs-Elysees”. cyclinguptodate.com. 23. 7. 2023. Pristupljeno 24. 7. 2023. 
  39. ^ a b McGann, Bill; McGann, Carol. „1984 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  40. ^ McGann, Bill; McGann, Carol (2008). The Story of the Tour De France: 1965–2007. Dog Ear Publishing. str. 201. ISBN 978-1-59858-608-4. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  41. ^ Jones, Jeff (29. 7. 2001). „Zabel bags the green in exciting finale”. autobus.cyclingnews.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  42. ^ Maloney, Tim (26. 7. 2003). „Millar takes stage as Armstrong clinches 5th consecutive Tour”. autobus.cyclingnews.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  43. ^ Maloney, Tim (27. 7. 2003). „Man Alive! Armstrong goes five out of five”. autobus.cyclingnews.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  44. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1976 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  45. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1980 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  46. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1981 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  47. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1982 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  48. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1983 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  49. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1985 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  50. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1986 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  51. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1988 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  52. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1990 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  53. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1991 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  54. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1992 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  55. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1993 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  56. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1995 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  57. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1996 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  58. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1997 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  59. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1998 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  60. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „1999 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  61. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2000 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  62. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2001 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  63. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2002 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  64. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2003 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  65. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2004 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  66. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2006 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  67. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2007 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  68. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2008 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  69. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2009 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  70. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2010 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  71. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2011 Tour de France”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  72. ^ „Bradley Wiggins wins Tour de France title”. BBC Sport. BBC. 22. 7. 2012. Arhivirano iz originala 23. 7. 2012. g. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  73. ^ Gallagher, Brendan (22. 7. 2012). „Tour de France 2012: Mark Cavendish sets stage perfectly for Olympic road race glory”. The Daily Telegraph. Arhivirano iz originala 23. 7. 2012. g. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  74. ^ Fotheringham, Alasdair (23. 7. 2012). „Tour de France: Mark Cavendish enters history as best-ever Tour sprinter”. The Independent. Independent Print. Arhivirano iz originala 25. 7. 2012. g. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  75. ^ „Mark Cavendish outsprinted by Marcel Kittel in Tour de France stage 12”. The Guardian. Press Association. 12. 7. 2013. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  76. ^ Hurcomb, Sophie (27. 7. 2014). „Vincenzo Nibali wins 2014 Tour de France; Marcel Kittel takes final stage”. Cycling Weekly. United Kingdom. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  77. ^ „Tour de France: Chris Froome wins Tour de France 2015”. Cyclingnews.com. 26. 7. 2015. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  78. ^ Wynn, Nigal (24. 7. 2016). „Chris Froome wins 2016 Tour de France as André Greipel takes final stage”. Cycling Weekly. United Kingdom. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  79. ^ Fotheringham, William (23. 7. 2017). „Chris Froome wins fourth Tour de France after Champs Elysées procession”. The Guardian. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  80. ^ Windsor, Richard (29. 7. 2018). „Geraint Thomas wins the 2018 Tour de France as Alexander Kristoff takes final stage victory”. Cycling Weekly. United Kingdom. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  81. ^ „Caleb Ewan wins Tour de France final stage, Egan Bernal takes overall honours”. ABC News. Australia. Associated Press. 29. 7. 2019. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  82. ^ Ostanek, Daniel (18. 7. 2021). „Tadej Pogacar wins 2021 Tour de France as Van Aert takes final stage”. cyclingnews.com. Pristupljeno 16. 7. 2022. 
  83. ^ Fotheringham, Alasdair (24. 7. 2022). „Vingegaard crowned Tour de France champion while Philipsen wins stage 21”. cyclingnews.com. Pristupljeno 25. 7. 2022. 
  84. ^ Hood, Andrew; Stokes, Shane (23. 7. 2023). „Tour de France stage 21: Jordi Meeus stuns favorites in photo-finish”. velo.outsideonline.com. Pristupljeno 24. 7. 2023. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Etapa na Jelisejskim poljima na Tur de Fransu na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Етапа_на_Јелисејским_пољима_на_Тур_де_Франсу&oldid=26549320”