Eugen fon Bem-Baverk

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Eugen fon Bem-Baverk
Bem-Baverk snimljen približno 1890. god.
Ime po rođenjuEugen Bem
Datum rođenja12 februar, 1851.(1851-02-12)
Mesto rođenjaBrno, Austrijsko carstvo
Datum smrti27. avgust 1914.(1914-08-27) (63 god.)
Mesto smrtiKramzah, Tirol, Austrougarska
ZanimanjeEkonomista, Politički ekonomista
ZaslugeAustrijska škola
Neoklasična ekonomija
Kritika marksizma
SupružnikPaula fon Vizer
RoditeljiJohan Karl Bem

Eugen Riter fon Bem-Baverk (nem. Eugen Ritter von Böhm-Bawerk; Brno, 12. februar 1851 — Kramzah (Kramsach), 27. avgust 1914) bio je austrijski ekonomista koji je dao značajan doprinos razvoju Austrijske škole ekonomije i neoklasične ekonomije. Služio je sa prekidima kao austrijski ministar finansija između 1895. i 1904. godine. Napisao je i opsežne kritike marksizma.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Dok je studirao prava na Univerzitetu u Beču, Bem-Baverk je pročitao Principe ekonomije Karla Mengera i postao pristalica njegovih teorija, iako nikada nije studirao kod njega. Jozef Šumpeter ocenio je Bem-Baverka kao „oduševljenog Mengerovog učenika kome nije potrebno da traži druge uticaje“. Tokom svog boravka na Bečkom univerzitetu, postao je dobar prijatelj sa Fridrihom fon Vizerom, koji mu je kasnije postao zet. Posle Beča, studirao je političku ekonomiju i društvene nauke na univerzitetima u Hajdelbergu, Lajpcigu i Jeni kod profesora Karla Knisa, Vilhelma Rošera i Bruna Hildebranda.[1]

Nakon završetka studija 1872. godine, stupio je u austrijsko Ministarstvo finansija. Bio je na raznim funkcijama do 1880. godine, kada je stekao kvalifikaciju privatnog docenta političke ekonomije u Beču. Sledeće godine je, međutim, svoje usluge preneo na Univerzitet u Inzbruku, gde je 1884. postao profesor[2]. Do 1889. godine je ostao u Inzbruku i za to vreme, objavio prva dva od tri toma svog remek dela Kapital i kamate.

Bem-Baverk u svojoj kancelariji kao ministar finansija (1901)

Godine 1889. Bem-Baverk je postao savetnik u Ministarstvu finansija u Beču i predstavljao je vladu u Donjem domu po svim pitanjima oporezivanja. Sačinio je predlog reforme direktnog poreza. Austrijski sistem u to vreme je visoko oporezovao proizvodnju, posebno tokom rata, što je značajno obeshrabrivalo ulaganja. Bem-Baverk je predložio moderan porez na dohodak, koji je ubrzo odobren i pokazao se kao uspešan u narednih nekoliko godina.

Bem-Baverk je nakratko postao austrijski ministar finansija 1895. godine. Posle drugog kratkog perioda na toj funkciji, nakon svog trećeg imenovanja na tu funkciju, ostao je na njoj od 1900. do 1904. godine. Tamo se neprestano borio za striktno održavanje zakonski utvrđenog zlatnog standarda i za uravnotežen budžet. Godine 1902. ukinuo je subvenciju za šećer, koju je austrijska privreda primenjivala skoro dva veka. Konačno je podneo ostavku 1904. godine, kada su povećani fiskalni zahtevi vojske zapretili da debalansiraju budžet. Ekonomski istoričar Aleksander Geršenkron kritikovao je njegovu nespremnost da troši velike količine novca na javne radove. Jozef Šumpeter je pohvalio Bem-Baverkove napore ka „finansijskoj stabilnosti zemlje“.

Godine 1897, Bem-Baverk je postao ambasador na nemačkom dvoru. Godine 1899. uzdignut je u gornju komoru (Kuća jednakih). Godine 1907. postao je potpredsednik, a 1911. predsednik Austrijske akademije nauka (nem. Akademie der Wissenschaften).

Kritika marksizma[uredi | uredi izvor]

Napisao je opsežne kritike ekonomije Karla Marksa 1880-ih i 1890-ih, a nekoliko istaknutih marksista — uključujući Rudolfa Hilferdinga — prisustvovalo je njegovom seminaru 1905–06. Nastavnom radu vratio se 1904, na Univerzitetu u Beču. Njegovi brojni učenici tamo su bili Jozef Šumpeter, Ludvig fon Mizes i Henrik Grosman.

Prvi tom kapitalnog dela Kapital i kamate (nem. Capital und Capitalzins) koji je Ludvig fon Mizes proglasio „najistaknutijim doprinosom modernoj ekonomskoj teoriji“,[3] nosio je naslov Istorija i kritika Teorije interesa (nem. Geschichte und Kritik der Capitalzinstheorien), u izdanju (1884) Univerzitetske izdavačke kuće Vagner (nem. Universitätsverlag Wagner). To je iscrpna studija alternativnih tretmana kamata: teorije upotrebe, teorije produktivnosti, teorije apstinencije i tako dalje.

Naslovna stranica kritike marksizma koju je napisao Bem-Baverk pod naslovom "Karl Marks i kraj njegovog sistema"

Bem-Baverk je kritikovao Marksove teorije eksploatacije, tvrdeći da kapitalisti ne eksploatišu svoje radnike; oni zapravo pomažu zaposlenima tako što im obezbeđuju prihod znatno unapred od prihoda od robe koju proizvode, navodeći: „Rad ne može povećati svoj udeo na račun kapitala“. Konkretno, on je tvrdio da marksistička teorija eksploatacije zanemaruje dimenziju vremena u proizvodnji, o kojoj je raspravljao u svojoj teoriji kružnog toka, i da će preraspodela profita iz kapitalističkih industrija potkopati značaj kamatne stope kao vitalnog alata za monetarnu politiku. Iz ove kritike sledi, prema Bem-Baverku, da celokupnu vrednost proizvoda ne proizvodi radnik, već da rad može biti plaćen samo po sadašnjoj vrednosti bilo kog predvidivog rezultata.

U knjizi Karl Marks i kraj njegovog sistema (1896) Bem-Baverk piše o Marksovoj analizi vrednosti, tvrdeći da je osnovna greška u Marksovom sistemu rezultat samoprotivurečnosti Marksovog zakona vrednosti, odnosno kako stopa profita i cene proizvodnje u trećem tomu Marksovog Kapitala protivreče Marksovoj teoriji vrednosti u prvom tomu. On takođe napada Marksa zbog umanjivanja uticaja ponude i tražnje u određivanju trajne cene i zbog namerne dvosmislenosti sa takvim konceptima.

Bem-Baverkova Pozitivna teorija kapitala (1889), koju je na engleski preveo Vilijam Smart kao Positive Theory of Capital (1892)[4], ponuđena kao drugi tom Kapitala i kamata, piše o dugotrajnim procesima proizvodnje i kako ovi utiču na otplate kamata. Dalji eseji o kapitalu i kamatama (1921) bio je treći tom, koji je nastao sa dodacima drugom tomu. Knjiga III (deo drugog toma), Vrednost i cena, razvija Mengerove ideje o marginalnoj korisnosti iznesene u knjizi Principi ekonomije, gde tvrdi da je ideja subjektivne vrednosti povezana sa marginalizmom, u smislu da stvari imaju vrednost samo onoliko koliko ljudi žele te stvari.

Da bi ilustrovao princip, Bem-Baverk je iskoristio praktičan primer farmera koji nakon žetve ostane sa pet džakova kukuruza da obezbedi svoje potrebe do sledeće žetve: [5]

Kao štedljiva duša, on pravi planove za korišćenj ovih džakova tokom godine. Jedna vreća mu je potrebna za život do sledeće žetve. Neophodna mu je druga vreća da dopuni svoj goli život do te mere da ostane zdrav i jak. Više kukuruza od ovoga, u obliku hleba i brašnaste hrane, on ne želi. S druge strane, bilo bi vrlo poželjno imati nešto životinjske hrane, pa zato izdvaja, treći vreću za ishranu živine. Četvrtu vreću je odredio za pravljenje žestokih alkoholnih pića. Pretpostavimo... da ne može smisliti ništa bolje da uradi sa petom vrećom nego da nahrani nekoliko papagaja, koji ga zabavljaju. Naravno, ovi različiti načini upotrebe kukuruza nisu jednaki po važnosti.... I sada, stavljajući se u maštu na stanovište farmera, pitamo se, koliko će u ovim okolnostima, u pogledu njegovog blagostanja, vredeti jedan džak kukuruza?[6] ... Koliko će se vrednosti izgubiti ako se izgubi vreća kukuruza? Pretpostavimo da ovo detaljno izvedemo. Očigledno naš seljak ne bi bio mnogo mudar kada bi pomislio da izgubljenu vreću oduzme od sopstvene potrošnje, i ugrozio svoje zdravlje i život dok je koristio kukuruz kao i ranije za pečenje rakije i ishranu papagaja. Uzimajući u obzir, moramo videti da je samo jedan put zamisliv: sa četiri preostale vreće, naš farmer će obezbediti četiri najhitnije grupe želja, i odustati samo od zadovoljenja poslednje i najmanje važne, granične korisnosti – u ovom slučaj, držanje papagaja.[7]

Bem-Baverkovu kritiku Marksovih teorija kritikovali su marksistički ekonomisti poput Nikolaja Buharina. U svojoj Ekonomskoj teoriji slobodnog vremena (1927),[8] Buharin je tvrdio da su Bem-Baverkove aksiomatske pretpostavke o slobodi pojedinca u njegovim subjektivističkim teorijama pogrešne jer se ekonomski fenomeni mogu shvatiti samo pod prizmom koherentne, kontekstualizovane istorijske analize društva, kao što je Marksova analiza. Nasuprot ovom mišljenju, austrijski ekonomisti su Bem-Baverkovu kritiku Marksa smatrali konačnom.[9]

Mnoga Bem-Baverkova dela je u Sjedinjenim Državama objavio industrijalac iz Čikaga i strastveni libertarijanac Frederik Najmajer, preko Libertarian Presa, američkog ogranka Austrijske škole ekonomije.[10]

Teorija imputacije[uredi | uredi izvor]

Između 1880. i 1947. Bem-Baverk je radio na teoriji imputacije koju je prvi objasnio Karl Menger između 1840. i 1921. godine. U teoriji se navodi da su cene faktora određene cenama proizvodnje. Bem-Baverk je dao varijaciju teorije koja je ciljala na preduzetnike, podelivši je na tri slučaja: 1. gde kombinacija faktora a + b postoji tako da ni a ni b kao izolovani subjekat uopšte ne proizvode vrednost. Dakle, ako bi a ili b bili na gubitku, drugi deo "grupe" postaje potpuno bezvredan. Ovo implicira da svaki faktor može imati vrednost cele grupe ili alternativno ne može imati nikakvu vrednost (Kauder 179). 2. Gde kombinacija a + b + c postoji tako da svaki komad ima alternativno dve vrednosti sa malom ili nižom korisnošću. Tada se dve vrednosti smatraju maksimalnom i minimalnom. Gde je maksimum vrednost grupe, a minimum vrednost svakog pojedinačnog entiteta koji se koristi posebno. „Pretpostavimo da se preostala rukavica može koristiti za poliranje srebrnog posuđa. Tada je maksimum vrednost celog para minus upotreba kao polir, a minimum je vrednost kao polir“ (Kauder 179). 3. Ovo samo govori kako dva komplementarna dobra mogu naći upotrebu izvan prvobitne kombinacije i originalna kombinacija može biti sačuvana zamenom produktivnih elemenata, koji su izgubljeni drugim faktorima.

Smrt i sahrana[uredi | uredi izvor]

Bem-Baverk je umro 1914. godine. Sahranjen je na Središnjem bečkom groblju (Grupa 32 A, Broj 52). Njemu u čast, država Austrija stavila je njegov lik na novčanicu od sto šilinga, koja je bila u opticaju od 1984. do uvođenja evra 2002. godine.

Bibliografija[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^  Gilman, D. C.; Thurston, H. T.; Colby, F. M., ur. (1905). „Boehm von Bawerk, Eugen”. New International Encyclopedia (I izd.). New York: Dodd, Mead. 
  2. ^ Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Boehm von Bawerk, Eugen”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
  3. ^ „Books / Digital Text”. Mises Institute (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2021-01-03. 
  4. ^ „Review of The Positive Theory of Capital”. The Athenaeum (3384): 318—319. 3. 9. 1892. 
  5. ^ Böhm-Bawerk, Eugen v. The Positive Theory of Capital. William A. Smart, trans. London: Macmillan and Co. 1891.
  6. ^ III.IV.9
  7. ^ III.IV.10
  8. ^ Economic Theory of the Leisure Class by Nikolai Bukharin 1927 at www.marxists.org
  9. ^ Gottfried Haberler in Milorad M. Drachkovitch (ed.), Marxist Ideology in the Contemporary World – Its Appeals and Paradoxes (New York: Praeger, 1966), p. 124
  10. ^ US site Retrieved 13 August 2018.

Dodatna literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Еуген_фон_Бем-Баверк&oldid=26879997”