Pređi na sadržaj

Žene u Vizantijskom carstvu

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Carica Teodora sa pratnjom. Mozaik iz bazilike Svetog Vitalija u Raveni, VI stoleće.

Položaj žena u Vizantijskom carstvu je predmet naučnog istraživanja istorije i drugih nauka, koje analiziraju sve dostupne informacije o ženama u Vizantijskom carstvu, njihovom okruženju, zajednicama, pravnom statusu i drugom.

Dugo vremena su pažnju istoričara privlačile samo pojedine istaknute žene Vizantije, uglavnom carice, posebno supruga cara Justinijana I, Teodora, koja je imala značajan uticaj na događaje u prvoj polovini 6. veka. Brojni izvori (hronike, pravni tekstovi, hagiografska literatura) ipak daju sliku vizantijskog patrijarhalnog društva u kome žene uopšte nisu imale sopstveni značaj, a žene iz višeg sloja bile su zatvorene u ginekeje (deo kuće rezervisan za žene).

Naučno proučavanje pravnog i ekonomskog položaja žena u Vizantijskom carstvu počelo je u drugoj polovini 19. veka. Predmet proučavanja su žene uopšte i srodna pitanja porodičnog i imovinskog prava. Oskudica sačuvanih izvora dovodi do različitih ocena položaja žene u vizantijskom društvu. Sa razvojem rodnih studija 1970-ih godina, postoji tendencija revizije ranih stavova prema kojima uloga žena nije bila značajna. Istoričar Ioili Kalavrezu daje pozitivniji opis života vizantijskih žena.[1] Nekoliko autora danas pretpostavlja da su žene u Vizantiji uživale znatno više privilegija u poređenju sa ženama u zapadnoj Evropi i islamskom svetu.

Obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Opšti stav o obrazovanju žena bio je da je dovoljno da devojka savlada kućne dužnosti i da proučava živote hrišćanskih svetaca i nauči psalme napamet[2] i da nauči da čita kako bi mogla da proučava biblijske stihove – predma opismenjavanje žena nije bilo uvek poželjeno jer se smatralo da može poročnost.[3] Međutim, bilo je pojedinih vizantijskih žena, koje su se proslavile svojim obrazovanjem i znanjem, kao što su Kasija, Ana Komnina i Dobrodeja iz Kijeva.

Seksualnost[uredi | uredi izvor]

Brak[uredi | uredi izvor]

Vizantijke su se obično udavale sa četrnaest godina, mada su se neke žene udavale kasnije.[4] Brak se smatrao idealnim stanjem za ženu, a monaški život se smatrao legitimnom alternativom. U braku se seksualna aktivnost smatrala samo sredstvom reprodukcije. Rimsko pravo na stvarni razvod postepeno je izbrisano nakon uvođenja hrišćanstva i zamenjeno zakonskim razdvajanjem i poništenjem. Žena je imala pravo da se pojavi pred sudom, ali se njeno svedočenje nije smatralo jednakim svedočenju muškarca, i moglo bi se osporiti na osnovu njenog pola ako bi se suprotstavilo svedočenju muškarca.[2] Sa druge strane, žene nisu bile u potpunosti podređene volji muškaraca. Prema ranovizantijskom diplomati i političkom misliocu Prisku iz Paniona , „[među] Rimljanima se smatralo da nije bilo u redu veriti ženu za muškarca protiv njene volje“.[5] Teodor Sikeot u svom Žitiju „oslikava domaćinstvo jakih žena, bez muške glave, koje se okupljaju da razmaze jedino mlado muško dete u porodici. Žene imaju neki izbor u svom životu, mogu da zarađuju za život od prihoda u gostionici, a kasnije Teodorova baka bira verski život dok se njegova majka udaje u uglednu porodicu.'[6]

Asketski ideal žene[uredi | uredi izvor]

Sve do 12. veka u Vizantijskom carstvu nije bilo erotske književnosti i erotske umetnosti uopšte, a predmet izražavanja osećanja bio je odnos askete prema Bogu, što je podrazumevalo potpuno eliminisanje seksualnosti.[7] Prema opštoj zamisli, žena je bila odgovorna za želju koja joj se javila u muškarcu,[8] a čak je i za monahe najbolji način bio je ne gledati žene. Nije postojao opšti konsenzus o tome da li je odvratna seksualna želja uvek opasna.[9]

Prostitucija[uredi | uredi izvor]

Mirjam igra, minijatura iz Hludovskog psaltira, sredina 9. stoleća

Prostitutke su bile na dnu društvene lestvice i bile su poznate pod raznim imenima – hetairai, „javne žene“, „(žene) sa tavana“, U Vizantiji je verovatno oduvek bila rasprostranjena prostitucija. Prostitucija je cvetala u prestonici i najvećim gradovima carstva – Aleksandriji, Antiohiji, Beritu i Edesi, kasnije u Solunu i lukama Male Azije.

Uključivanje u ovu aktivnost bilo je relativno dobrovoljno kada su kćeri glumaca ili zanatlija bile zavedene pričama koje su širili vlasnici javnih kuća (stgrč. πορνοβοσκοίπορνοβοσκοί) o raskošnom životu getera; takođe su prostitutke mogle postati robinje i zatvorenice. I gospodarice javnih kuća odlazile su u provincije da pronađu odgovarajuće devojke, kupujući ih u siromašnim porodicama. Međutim, takve transakcije su bile nezakonite, a pronađeni otac porodice lišen je roditeljskog prava i mogao je biti poslat kao kazna u rudnike; za članove Crkve kazna je bila izopštenje. Ali, očigledno, ove mere su primenjivane bez većeg uspeha, taako da je barem u 12. veku prostitucija nije bila samo dobrovoljna. Pokušaji da se prostitucija geografski ograniči na Carigradu su bili uzaludni.[10] Ipak, pod Justinijanovom vladavinom, carstvo je videlo mnoštvo reformi usmerenih na žene koje se bave prostitucijom, kako u cilju ostvarivanja prava i zaštite od prinudnog rada, tako i napora socijalne zaštite da se podstakne pokajanje i reformacija.[11]

Žene čije su aktivnosti uključivale trgovinu telesnim uslugama bile su i mimičarke, izvođače na flauti, pevačice na svadbama ili banketima i glumice na sceni za koje su članovi publike smatrali da su seksualno dostupne.[11] Po Vizantijcima, bavljenje svetovnom umetnošću ne priliči poštenom čoveku, a žene u ovim profesijama su smatrane prostitutkama posebne vrste. Prostitutke niže klase smatrane su sluškinjama u kafanama i ksenodohijama, o čemu, prema predanju koje datira iz antičkih vremena.[12]

Česta tema vizantijske hagiografske književnosti bila je duhovna degeneracija „bludnice“, koja je kroz pokajanje sticala i stekla svetost. To su bili slučajevi sa svetiteljkom iz 5. veka Prepodobnom Pelagijom ili svetiteljkom iz 6. veka Marijom Egipćankom.[13]

Javna uloga[uredi | uredi izvor]

Rodna segregacija[uredi | uredi izvor]

Od 6. veka postojao je rastući ideal rodne segregacije, koji je nalagao da žene treba da nose veo[14] i da budu viđene u javnosti samo kada idu u crkvu.[15] Međutim, arapska svedočanstva o vizantijskim ženama (prema El Čeiku) oslikavaju drugačiju stvarnost: „Vizantijske žene nisu prekrivene velom; čak i kada su u braku, prolaze pored ljudi na pijaci nepokrivenih glava/lica, pokazujući svu svoju lepotu.[16] Zakonima cara Justinijana I bilo je dozvoljeno da se muškarac razvede od svoje žene zbog posete javnim prostorijama — kao što su pozorišta ili javna kupatila — bez njegove dozvole,[17] a car Lav VI Mudri je zabranio ženama da prisustvuju poslovnim ugovorima uz argument da prouzrokovao da dođu u kontakt sa muškarcima.[2] U Konstantinopolju se sve više očekivalo da se žene iz višeg sloja drže posebnog ženskog dela građevine ( gynaikonitis), [15] a do 8. veka je opisano kao neprihvatljivo da se neudate ćerke upoznaju sa muškarcima koji im nisu srodnici.[2] Dok su žene iz carske porodice, plemkinje i njihova pratnja pojavljivale u javnosti pored muškaraca, žene i muškarci na carskom dvoru odvojeno su prisustvovali kraljevskim banketima sve do uspona dinastije Komnina u 12. veku.[15] Prema Averilu Kameronu, „poruka preovlađujuće ideologije“ u Vizantiji „je bila da žene treba da ostanu kod kuće, da budu dobre majke i da ograniče svoju aktivnost na dela pobožnog milosrđa. Ipak, stvarnost je bila nešto drugačija. Na primer, žene su mogle da naslede, sistem miraza je za njih bio zaštita... Mnoge žene koje nisu bile aristokratskog porekla su takođe pronašle načine da vrše uticaj van kuće, i na nižim nivoima, kao u svim agrarnim društvima, iu predindustrijskim gradovima. generalno, njihov rad je bio neophodan.'[6] Sloboda kretanja je takođe mogla zavisiti od društvenog statusa i mesta.[18]

Iako se uobičajeno pretpostavlja da u vizantijskom društvu skromnost i stidljivost najviše odgovaraju ženskoj prirodi i temperamentu, ne postoji striktan konsenzus tokom čitavih vizantijskih milenijuma o tome šta predstavljaju zaista 'skromne norme'. Na primer, vizantijske žene su smatrane 'seksualno promiskuitetnim' iz perspektive Arapa; Vizantijke, pretpostavljali su, koje nisu imale muža i odlučile da se ne udaju, preferirale su preljubu i bile su slobodne da rade šta im je volja.[16]

Privreda i profesionalni život[uredi | uredi izvor]

Poslovnu ženu Danijelis njeni robovi nose u Carigrad. Minijatura iz hronike Jovana Skilica, sredina 13. veka. Dio kolekcije madridske Nacionalne Biblioteke.

Istočnorimske i kasnije vizantijske žene zadržale su pravo Rimljanki da nasleđuju, poseduju i upravljaju svojom imovinom i potpisuju ugovore,[15] prava koja su bila daleko superiornija u odnosu na prava udatih žena u srednjovekovnoj katoličkoj zapadnoj Evropi, pošto su ova prava obuhvatala neudate žene i udovice kao i udate žene.[17] Reforme su omogućile ženama da povrate svoj miraz i dobiju određeni stepen finansijske nezavisnosti.[11] Zakonsko pravo žena da rukuju sopstvenim novcem omogućilo je bogatim ženama da se bave biznisom, međutim, žene koje su aktivno morale da pronađu profesiju da bi se izdržavale normalno su radile kao domaćinstvo ili u domaćim oblastima kao što su prehrambena ili tekstilna industrija.[17] Žene su mogle da rade kao lekari i pratioci žena pacijenata i posetilaca u bolnicama i javnim kupatilima uz podršku vlade.[3]

Nakon uvođenja hrišćanstva, žene više nisu mogle da budu sveštenice, ali je postalo uobičajeno da žene osnivaju i upravljaju ženskim manastirima, koji su funkcionisali kao škole za devojčice, kao i azili, sirotinjske kuće, bolnice, zatvori i starčki domovi za žene i drugo. Vizantijke su se bavile društvenim radom kao sestre mirjankinje i đakonice.[15]

Politički život

U pogledu istoriografije političke aktivnosti žena u Vizantijskom carstvu, postoje dva glavna gledišta. Prema jednom, žene su bile izolovane od ostatka društva u gineceju. U ovom slučaju, istoričari se pozivaju na relevantne izjave Mihaila Psela, Kekavmena i Mihaela Atalijata. Drugo gledište, koje je u današnje vreme češće, jeste da izolacija žena u izvorima ne odražava stvarno stanje stvari, već idealnu ideju vizantijskih muškaraca. Od 12. veka poznati su brojni primeri suprotnog, koji govore o tome da su žene učestvovale u vlasti i da su bile savetnice vladara.[19][20]

Prema Angeliki Laiou, uloga vizantijskih žena u političkom životu zemlje bila je značajna u poznom periodu njene istorije u vezi sa konsolidacijom aristokratije, čiji je položaj postao dominantan. Unutar ove vladajuće klase žene su bile važne jer su posedovale značajnu imovinu i imale uticaj na svoju decu. Važnost porodičnih veza u periodu vlasti Komnina primetio je sovjetsko-američki vizantista Aleksandar Každan.[21]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Kalavrezou, Ioli. Byzantine Women and Their World. Harvard University Press. 
  2. ^ a b v g Guglielmo Cavallo: The Byzantines
  3. ^ a b Paul Stephenson: The Byzantine World
  4. ^ Halsall 1996, str. 293.
  5. ^ Priscus of Pannion (1983). The Fragmentary Classicising historians of late Roman Empire: Eunapius, Olympiodorus, Priscus and Malchus. Francis Cairns. str. 299. 
  6. ^ a b Averil 2006, str. 119
  7. ^ Cameron 1997, str. 8.
  8. ^ Clark 1998, str. 34.
  9. ^ Clark 1998, str. 38.
  10. ^ Grosdidier de Matons 1967, str. 23–25.
  11. ^ a b v Garland 1999, str. 11–39
  12. ^ Grosdidier de Matons 1967, str. 25.
  13. ^ Kazhdan 1991, str. 1741.
  14. ^ Marcus Louis Rautman:Daily Life in the Byzantine Empire
  15. ^ a b v g d Lynda Garland:Byzantine Women: Varieties of Experience 800-1200
  16. ^ a b El Cheikh, Nadia Maria (2004). Byzantium viewed by the Arabs. Harvard Middle Eastern monographs. Cambridge, Mass.: Harvard Univ. Press. str. 126. ISBN 978-0-932885-30-2. 
  17. ^ a b v Jonathan Harris: Constantinople: Capital of Byzantium
  18. ^ Halsall 1996, str. 292.
  19. ^ Anna Komnene, Alexiad, XII, 3
  20. ^ Laiou 1981, str. 249–250.
  21. ^ Laiou 1981, str. 251–253.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Averil, Cameron (2006). The Byzantines. Oxford, United Kingdom: Blackwell Publishing. 
  • Cameron, A. (1997). „Sacred and Profane Love Thoughts on Byzantine Gender”. Women, Men and Eunuchs: 1—23. 
  • Clark, G. (1998). „Women and Asceticism in Late Antiquity: The Refusal of Status and Gender”. Ur.: Vincent L. Wimbush; Richard Valantasis. Asceticism. str. 33—48. 
  • Dawson, T. (2006). Garland, L., ur. „Propriety, Practicality and Pleasure: the Parameters of Women's Dress in Byzantium, A.D. 1000–1200”. Byzantine Women. Varieties of Experience, A.D. 800-1200: 77—90. 
  • Garland, L. (1999). Byzantine Empresses. Women and Power in Byzantium, AD 527-1204. Routledge. ISBN 0-203-02481-8. 
  • Halsall, Paul (1996). „Life of St. Thomais of Lesbos”. Holy Women of Byzantium: Ten Saints' Lives in English Translation (na jeziku: engleski). Dumbarton Oaks. str. 291—323. ISBN 978-0-88402-248-0. Pristupljeno 23. 4. 2024. 
  • Herrin, J. (2013). Unrivalled Influence. Women and Empire in Byzantium. Princeton university Press. ISBN 978-0-691-15321-6. 
  • Kazhdan, A. (1998). „Women at Home”. Dumbarton Oaks Papers (Dumbarton Oaks Papers izd.). 52: 1—17. JSTOR 1291775. doi:10.2307/1291775. 
  • Kazhdan, Alexander (1990). „Byzantine Hagiography and Sex in the Fifth to Twelfth Centuries”. Dumbarton Oaks Papers. 44: 131—143. JSTOR 1291623. doi:10.2307/1291623. 
  • Kazhdan, Alexander, ur. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-504652-8. 
  • Laiou, Angeliki E. (1981). „The Role of Women in Byzantine Society”. Jahrbuch der Oesterreichischen Byzantinistik. 31 (1): 233—260. 
  • Laiou, A. (1985). „Observations on the Life and Ideology of Byzantine Women”. Byzantinische Forschungen. IX: 59—102. 
  • Laiou, A. (1986). „The Festival of "Agathe": Comments on the Life of Constantinopolitan Women”. Byzantium: Tribute to Andreas N. Stratos: 111—122. 
  • Runciman, Steven (1984). M. Angold, ur. „Women in Byzantine Society”. The Byzantine Aristocracy IX to XIII Centuries: 10—22. 
  • Ariantzi, D. (2012). Kindheit in Byzanz. Emotionale, geistige und materielle Entwicklung im familiären Umfeld vom 6. bis zum 11. Jahrhundert. Berlin: De Gruyter. 
  • Beaucamp, J. (1977). „La situation juridique de la femme à Byzance”. Cahiers de Civilisation Médiévale (La situation juridique de la femme à Byzance izd.). 20 (78–79): 145—176. doi:10.3406/ccmed.1977.3069. 
  • Grosdidier de Matons, J. (1967). „La femme dans l'empire byzantin”. Histoire Mondiale de la Femme. I: 11—43. 
  • Rambaud, Alfred Nicolas (1891). „Empereurs et Impératrices d'Orient”. 103 (Empereurs et Impératrices d’Orient izd.): 814—838. }
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Жене_у_Византијском_царству&oldid=27829895”