Ženski sud za bivšu Jugoslaviju

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Ženski sud za bivšu Jugoslaviju (od 7. do 10. maja 2015. godine) sastao se u Sarajevu u Bosanskom kulturnom centru. Okupio je 36 žena iz bivše Jugoslavije koje su svedočile o nasilju koje je nad njima izvršeno u jugoslovenskim ratovima devedesetih godina 20. veka. Svedokinje su dolazile iz svih zemalja bivše Jugoslavije. To je prvi takav sud na evropskom kontinentu, nakon 40 prethodnih ženskih sudova održanih u svetu. Pored svedokinja činilo ga je i 500 učesnica iz zemalja nastalih raspadom Jugoslavije, ali i iz Argentine, Alžira, Palestine, Izraela, SAD, Španije, Italije, Švedske, Austrije, Belgije, Velike Britanije, itd.[1]

Ženski sud kao instrument feminističke pravde[uredi | uredi izvor]

Koncept ženskog suda oslanja se na ideju feminističke pravde koja nije negiranje institucionalne pravde već je njena dopuna i preispitivanje. Direktorka međunarodne mreže ženskih sudova Korin Kumar smatra da ženski sudovi pozivaju na pisanje nove istorije drugih i drugačijih, istorije marginalizovanih. Mreža ženskih sudova osnovana je zbog porasta i sve brutalnijih oblika nasilja prema ženama, s jedne strane, i prećutkivanja vidova nasilja nad ženama, posebno silovanja, koje dugo nije bilo priznato za ratni zločin iako je bilo široko rasprostranjeno u ratnim sukobima. Zbog svega toga žene su se solidarno povezale u međunarodne nehijerarhijske strukture u kojima su žene žrtve sarađivale sa ženama iz akademskih, aktivističkih i umetničkih krugova stvarajući nove feminističke zajednice i promišljajući postojeće modele pravde. Ženski sudovi ne donose presude, već na osnovu svedočenja žena - žrtava vrše pritisak na javnost da promeni svoj odnos prema zločinima prema ženama. Prvi ženski sud održan je u Pakistanu 1992. godine.[2]

Ženski sud u Sarajevu[uredi | uredi izvor]

Pokretanje Ženskog suda na prostoru bivše Jugoslavije inicirale su 2010: Žene ženama iz Sarajeva (Bosna i Hercegovina), Centar za žensko i mirovno organizovanje Anima iz Kotora (Crna Gora), Centar za ženske studije i Centar za žene žrtve rata iz Zagreba (Hrvatska), Ženska mreža Kosova, Centar za ženske studije i Žene u crnom iz Beograda (Srbija). Ove organizacije formirale su Inicijativni odbor koji je kasnije proširen na deset organizacija. Prvi ženski sud na teritoriji Evrope organizovale su: Pokret Majke enklava Srebrenica i Žepa, Fondacija CURE, Sarajevo (Bosna i Hercegovina), Centar za žene žrtve rata, Centar za ženske studije, Zagreb (Hrvatska), Centar za žensko i mirovno obrazovanje Anima, Kotor (Crna Gora), Ženska mreža Kosova, Savet za rodnu ravnopravnost, Skopje (Makedonija), Ženski lobi, Ljubljana (Slovenija), Centar za ženske studije i Žene u crnom, Beograd (Srbija).[3]

Po rečima koordinatorke Ženskog suda za bivšu Jugoslaviju Staše Zajović jedan od ciljeva suda bio je da žrtve prekinu ćutanje i da od pasivnih žrtava postanu politički subjekti. Pripreme za održavanje ženskog suda trajale su dve godine. Svedokinje su nosile proces pripreme od osmišljavanja do završnog skupa. Proces pripreme povezao je svedokinje, aktivistkinje, feminističke terapeutkinje i žene iz akademske zajednice.[4]

Sud je radio kroz pet sesija održanih 8. i 9. maja:

  1. Rat protiv civila (etničko/militarističko rodno nasilje) - 11 svedokinja
  2. Žensko telo - bojno polje (seksualni zločini u ratu) - 4 svedokinje
  3. Militarističko nasilje i otpor žena - 7 svedokinja
  4. Progon drugačijih u ratu i miru - etničko nasilje - 8 svedokinja
  5. Neobjavljeni rat: socio-ekonomski zločin nad ženama i otpor žena[5] - 6 svedokinja.

Nakon svake od sesija svedočenja saradnice Ženskog suda (ŽS) tumačile su širi politički, vremenski i prostorni kontekst izvršenja zločina i nasilja. Saradnice su bile 11 ekspertkinja i jedan ekspert: Rada Iveković, Vjolca Krasnići, Renata Jambrešić Kirin, Miroslava Malešević, Snježana Milivojević, Marijana Senjak, Gabi Miškovski, Staša Zajović, Snežana Obrenović, Bojan Aleksov, Tanja Đurić Kuzmanović i Senka Rastoder.

8. i 9. maja održan je i večernji susret pod nazivom ”Snaga internacionalističke ženske solodarnosti” na kojoj su govorile: Naila Aješ/Naila Ajesh (Gaza, Palestina), Lili Traubman/Lily Traubman (Žene u crnom, Izrael), Nora Kortinas/Nora Cortinas (Majke s Majskog trga, Argentina).

10. maja sastalo se Međunarodno sudsko veće sastavljeno od 7 eminentnih regionalnih pravnih stručnjakinja, istoričarki, mirovnih aktivistkinja: Vesna Rakić Vodinelić, Gorana Mlinarević, Latinka Perović, Vesna Teršelič; kao i međunarodnih: Šarlot Banč (Charlotte Bunch), Diana Oto (Diana Otto) i Kirsten Kembel (Kirsten Campbell) izreklo je preporuke na osnoviu svedočenja žena, a u vezi sa feminističkim modelom pravde.

Završni događaj u Sarajevu nije bio kraj procesa kreiranja feminističkog modela pravde i učesnice ŽS nastavile su da se sastaju i da rade i u narednim godinama.[6]

Silovanje kao ratni zločin[uredi | uredi izvor]

Tek nakon rata u Bosni i Hercegovini, na osnovu svedočenja 16 žena iz Foče pred Haškim tribunalom,[7][8][9][10] silovanje u ratu je u sudskoj praksi Međunarodnog krivičnog suda za bivšu Jugoslaviju prvi put okarakterisano kao zločin protiv čovečnosti u Evropi.[11][12] Ženski sud u Sarajevu radio je bez učešća javnosti da bi se izbegla retraumatizacija svedokinja, posebno onih koje su bile žrtve ratnog silovanja. Od svih ratnih zločina silovanju je na ovom sudu bilo posvećeno najviše pažnje.[13]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ People's tribunals, human rights and the law : searching for justice. Regina Menachery Paulose. Abingdon, Oxon. 2020. ISBN 978-0-429-24467-4. OCLC 1119744536. 
  2. ^ „World Courts of Women: Where no plea goes unheard”. 
  3. ^ „Ženski sud - feministički pristup pravdi”. 
  4. ^ Zajević, Staša (2015). „Women's Court: About the Process” (PDF). 
  5. ^ Đurić Kuzmanović, Tatjana; Pajvančić-Cizelj, Ana (februar 2020). „Economic violence against women: Testimonies from the Women’s Court in Sarajevo”. European Journal of Women's Studies (na jeziku: engleski). 27 (1): 25—40. ISSN 1350-5068. doi:10.1177/1350506818802425. 
  6. ^ Ženski sud : o događaju u Sarajevu i o nastavku procesa. Staša Zajović, Miloš Urošević. Beograd. 2017. ISBN 978-86-85451-67-6. OCLC 1019836916. 
  7. ^ „Bridging the Gap - Foča, Bosnia and Herzegovina | International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia”. www.icty.org. Pristupljeno 2022-12-18. 
  8. ^ „Facts about Foča” (PDF). 
  9. ^ „NIN / Grad zločina (II deo)”. www.nin.co.rs. Pristupljeno 2022-12-18. 
  10. ^ „Predmeti pred MKSJ koji su predstavljali prekretnice | Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju”. www.icty.org. Pristupljeno 2022-12-18. 
  11. ^ „Zločini seksualnog nasilja | Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju”. www.icty.org. Pristupljeno 2022-12-18. 
  12. ^ Dimitrijević, Vojin (2013). Haške nedoumice : poznato i nepoznato o Međunarodnom krivičnom tribunalu za bivšu Jugoslaviju (Drugo izdanje izd.). Beograd. ISBN 978-86-7202-144-8. OCLC 928024491. 
  13. ^ Clark, Janine Natalya (mart 2016). „Transitional Justice as Recognition: An Analysis of the Women’s Court in Sarajevo”. International Journal of Transitional Justice (na jeziku: engleski). 10 (1): 67—87. ISSN 1752-7716. doi:10.1093/ijtj/ijv027. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]


Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Женски_суд_за_бившу_Југославију&oldid=26881582”