Pređi na sadržaj

Izbeglice ratova u Iraku

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Irački Kurdi koji beže u Tursku u aprilu 1991, tokom Zalivskog rata

Izbeglice iz Iraka su irački državljani koji su pobegli iz Iraka zbog rata ili progona. Tokom proteklih 30 godina, sve je veći broj izbeglica koje beže iz Iraka i naseljavaju se širom sveta, a vrhunac je nedavno bio poslednji rat u Iraku. Podstaknut nizom sukoba, uključujući kurdske pobune tokom iransko-iračkog rata (1980. do 1988.), iračku invaziju na Kuvajt (1990.) i Zalivski rat (1991.), naknadne sankcije protiv Iraka, i kulminirajući nasiljem tokom i nakon invazije i okupacije Iraka koju predvode Amerikanci, milioni su bili prisiljeni zbog nesigurnosti da napuste svoje domove u Iraku. Kao i većina izbeglica širom sveta, iračke izbeglice su se naselile u urbanim sredinama u drugim zemljama, a ne u izbegličkim kampovima.[1] Procenjuje se da je u aprilu 2007. bilo preko četiri miliona iračkih izbeglica širom sveta, uključujući 1,9 miliona u Iraku, 2 miliona u susednim zemljama Bliskog istoka i oko 200.000 u zemljama van Bliskog istoka.[2][3][4][5][6] Visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) predvodio je humanitarne napore za iračke izbeglice.[5] Raseljeno raseljenje Iraka od nekoliko miliona bilo je najveće na Bliskom istoku u to vreme, a bilo je čak i veće od broja Palestinaca koji su raseljeni 1948. tokom stvaranja države Izrael.[5][7]

Razlozi izbeglištva[uredi | uredi izvor]

Rat u Persijskom zalivu[uredi | uredi izvor]

Dana 2. avgusta 1990. Irak je izvršio invaziju na Kuvajt.[8] Zalivski rat koji je usledio 1991. proizveo je skoro tri miliona izbeglica, od kojih su mnoge iz Iraka.[8] Skoro svi su napustili Irak i Kuvajt pre početka rata ili nakon što je Pustinjska oluja završena.[8] Najveće grupe bile su Kurdi i Šiiti koji su bežali od Sadama Huseina nakon neuspelog ustanka, kao i Palestinci. Palestinci su bili druga najveća grupa koju je rat iskorijenio, a 300.000 ih je preseljeno u Jordan. Iračkih arapskih izbeglica je bio manji broj, svega oko 37.000, uglavnom šiita koji su se preselili u Saudijsku Arabiju. Oko 100.000 Iračana je pobeglo u Jordan i Siriju.[8]

Šiiti čine 55% iračkog stanovništva, ali su sunitski Arapi isključeni iz vlade.[9] Postojala je pobuna šiita u martu 1991. Sadam Husein je sredinom marta povratio kontrolu nad šiitima koji su dominirali na jugu, a njegov rođak Ali Hasan Madžid je sprovodio javna pogubljenja, bombardovao gradske centre i uništavao kuće i džamije. 200.000 ljudi umrlo je na jugu između marta i septembra 1991. od nasilja. Godine 2003. u Iranu je bilo 530.000 iračkih izbeglica, uglavnom Arapa šiita.[1][9]

1,85 miliona Kurda pobeglo je na granice Turske i Irana.[10] Za razliku od šiita, Kurdi su imali priznato političko vođstvo — Patriotsku uniju Kurdistana (PUK) i Kurdistansku demokratsku partiju (KDP) koje su preuzele kontrolu nad severnim Irakom. Kao rezultat ovog formalnog političkog vođstva, revolucija na kurdskom severu bila je mnogo manje nasilna nego na šiitskom jugu, i proizvela je relativno malo izbeglica i interno raseljenih lica (IRL).[10]

Krajem marta 1991. Bušova administracija dala je iračkoj vladi dozvolu da koristi helikoptere protiv Kurda. Oni su korišćeni za terorisanje kurdskog stanovništva. Oko 450.000 Kurda pobeglo je u planine koje se graniče sa Turskom i Iranom, a Huseinova vlada je do 3. aprila 1991. ponovo preuzela kontrolu nad glavnim kurdskim gradovima [11]. Turska je odbila da dopusti Kurdima ulazak u zemlju, ali je medijska pažnja privukla veliku pažnju izbegličkoj populaciji.[11] Kurdi na iranskoj granici bili su izolovaniji i dobili su manje medijske pažnje, ali je Iran prihvatio neke grupe izbeglica i fizički uslovi su bili manje teški nego na turskoj granici.[11]

Kao odgovor na ovu humanitarnu krizu, 8. aprila 1991. UN su se složile da uspostave sigurno utočište u severnom Iraku.[12] U tom cilju, dva dana kasnije SAD i njeni saveznici uspostavili su severnu zonu zabrane letova. Ovo je bilo u vezi sa veoma uspešnom britanskom inicijativom Operation Provide Comfort.

Kao odgovor na humanitarnu krizu, SAD su pokušale da stacioniraju nenaoružane humanitarne radnike u severnom Iraku, ali su Kurdi odbili da se vrate.[13] SAD, Velika Britanija, Francuska, Holandija i Turska su tada stvorile sigurnu zonu između gradova Amadija, Dihok i Zakho i isključile iračku vojsku i policiju iz tog područja. U blizini Zakha, američka vojska je izgradila šatorski grad za držanje izbeglica, ali nije bio u velikoj meri korišćen.[13] Kurdi su se na kraju preselili u bezbednu zonu.

Dana 15. februara 1991. predsednik Džordž H.V. Buš pozvao je irački narod da svrgne Sadama Huseina, što se dogodilo tek 2003. godine pod upravom njegovog sina, predsednika Džordža V. Buša, i podstakao nedavni rat u Iraku.[14]

Rat u Iraku (2003–2011) i građanski rat (2006–2008)[uredi | uredi izvor]

Broj izbeglica iz Iraka se povećao od invazije na Irak predvođene SAD u martu 2003. Nakon što je Sadam Husein pao 2003. godine, preko 30.000 izbeglica vratilo se kući u roku od dve godine. Ali do 2006. ponovo su bežali zbog sektaškog nasilja koje je kulminiralo bombaškim napadom na džamiju al-Askari u februaru 2006.[1][2][15] Američka okupacija i etnički sukob među Iračanima okončali su manjinsku sunitsku upravu i omogućili šiitskoj većini da povrati kontrolu, što je zabrinulo iračke sunitske susede, uključujući Saudijsku Arabiju. Terorističke organizacije poput Al Kaide iskoristile su haos i nasilje da uspostave prisustvo u Iraku.[5]

Do 16. februara 2007. godine, Antonio Guteres, Visoki komesar Ujedinjenih nacija za izbeglice, rekao je da je broj spoljnih izbeglica koje su bežale od rata dostigao 2 miliona i da se u Iraku procenjuje da ima 1,7 miliona interno raseljenih lica.[16][17] Promet izbeglica iz zemlje je povećan od zaoštravanja građanskog rata.[16][18]

Čak 110.000 Iračana moglo bi biti na meti kao kolaboracionisti zbog njihovog rada za koalicione snage.[19] Članak od 25. maja 2007. navodi da je u proteklih sedam meseci samo 69 ljudi iz Iraka dobilo status izbeglice u Sjedinjenim Državama.[20] Veruje se da je oko 40 odsto iračke srednje klase pobeglo.[2][21][22] Većina beži od sistematskog progona i nema želju da se vrati.[21]

Interno raseljeni Iračani[uredi | uredi izvor]

Takođe postoji značajan broj interno raseljenih lica (IRL) u Iraku.[1] Od aprila 2017. Međunarodna organizacija za migracije procijenila je da je u zemlji raseljeno oko 3 miliona Iračana.[23] Nedavni statistički podaci Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice (UNHCR) navode da od 2019. godine u Iraku ima 2 miliona interno raseljenih izbeglica.[24] Kako se bitka za preuzimanje područja od ISIS-a nastavlja, hiljade Iračana se raseljava svakodnevno.[25] Mnoga interno raseljena lica se suočavaju sa teškim uslovima, a zbog stalne nestabilnosti i nedostatka resursa je malo verovatno da će moći da se vrate kući u narednim mesecima.

Krajem jula 2007. Koordinacioni komitet NVO u Iraku (NCCI) i Oxfam International objavili su izveštaj „Upon u humanitarni izazov u Iraku “, u kojem se navodi da je jednoj trećini stanovništva potrebna pomoć. NCCI je savez približno 80 međunarodnih nevladinih organizacija i 200 iračkih NVO, formiran u Bagdadu 2003. godine. Izveštaj, zasnovan na istraživanju civilnog stanovništva u zemlji, otkrio je da 70 odsto iračkog stanovništva nema odgovarajući pristup vodosnabdevanju. Samo 20 odsto stanovništva ima odgovarajuće sanitarne uslove, a 30 odsto dece ima neuhranjenost. Oko 92 odsto dece ima problema sa učenjem. Ove brojke predstavljaju oštar porast od 2003.[26] Postoji potreba da se obratimo starijoj populaciji, populaciji sa invaliditetom i porodicama u nepovoljnom položaju kroz fizičku, mentalnu i socijalnu podršku kako bi im se pomoglo da se vrate u Irak kada se rat završi i uslovi stabilizuju.[27]

Zemlje domaćini[uredi | uredi izvor]

Iračke izbeglice su uglavnom pobegle u urbane centre širom regiona, a ne u izbegličke kampove.[1] Otprilike 2 miliona iračkih izbeglica živi u zemljama koje su susedne Iraku [5][6], a 95% njih i dalje živi na Bliskom istoku – iako su druge nacije u Evropi počele da prihvataju iračke izbeglice.[28] Izbeglicama i njihovoj deci je teško da steknu pravni status u nekoj bliskoistočnoj zemlji jer se tretiraju kao privremeni „gosti“, a ne kao „izbeglice“.[5] Trenutne regionalne zemlje domaćini uključuju Siriju, Jordan, Egipat, Liban, Kuvajt, Iran, mali broj u Iraku, zemljama Zaliva i Turskoj.[5] Konvenciju UNHCR-a o izbeglicama potpisali su samo Egipat i Turska, i to uz velika ograničenja i ograničenu efektivnu zaštitu.[5]

Izrael[uredi | uredi izvor]

Nakon Farhuda iz 1941. godine, mnoge jevrejske izbeglice su tražile načine da izbegnu nasilje u Kraljevini Iraku, koja je postala nezavisna država 1932. godine. Nakon nezavisnosti Izraela 1948. godine, postalo je ilegalno da Iračani emigriraju u Izrael. U periodu 1951-1952, izraelska vlada je tajno organizovala operaciju Ezra i Nemija, tokom koje je spasena skoro cela jevrejska zajednica, koja je prvobitno smeštena u privremene izbegličke kampove u Izraelu.

Jordan[uredi | uredi izvor]

Predratni odnosi Jordana i Iraka bili su pozitivni, posebno ekonomski.[5] Do 2009. Jordan je primio oko 700.000 iračkih izbeglica od početka rata, što je visok procenat za zemlju od samo 6 miliona.[5] Do kraja 2005. Iračanima je bilo dozvoljeno da uđu u Jordan i mogli su da se registruju kao gosti na 3–6 meseci bez dozvole za rad.[5] Obnova je postala teža nakon 2005. godine kada su irački teroristi povezani sa Al Kaidom bombardovali hotel u Jordanu, a broj neregistrovanih Iračana se povećao.[5] Jordan je 2006. isključio samce i dečake između 17 i 35 godina od ulaska, a zatim je zahtevao da svi Iračani pokažu novoizdate pasoše.[5] U februaru 2008, jordanska vlada je počela da zahteva od iračkih izbeglica da podnesu zahtev za jordansku vizu u Iraku, a ne na jordanskoj granici.[1] Samo Iračani koji su mogli da investiraju u jordanske poslove ili koji su zaposleni u oblastima od nacionalnog interesa mogli su da dobiju dugoročni status i dobiju godišnje dozvole boravka, traže zaposlenje u određenim oblastima, šalju svoju decu u škole i pristupe javnim uslugama.[5]

U glavnom gradu Jordana, Amanu, stanovništvo krivi Iračane za povećanje troškova stanovanja i inflaciju.[5] Zdravstvene ustanove su besplatne u Jordanu bez obzira na pravni status, ali ustanove u iračkim četvrtima su preopterećene i mnogi Iračani se plaše da će biti identifikovani kao nedokumentovani.[5] Pored toga, vodna infrastruktura u Jordanu je neadekvatna da podrži veliki priliv izbeglica.[5] Međunarodni apel UNHCR-UNICEF-a da se podrži obrazovanje iračke dece u Jordanu, Siriji, Egiptu i Libanu daće Jordanu 80 miliona dolara da primi 50.000 iračke dece u državne škole.[5] Većina izbeglica u Jordanu nemaju pravni status i ostaju skrivene zbog straha od deportacije, što otežava napore u pružanju pomoći.[1]

Sirija[uredi | uredi izvor]

Iračke izbeglice u Siriji

Sirija je istorijski nudila pomoć iračkim izbeglicama.[27] Početkom 2007. UNHCR je procenio da je broj iračkih izbeglica u Siriji bio preko 1,2 miliona.[1][27] 80–90% iračke izbegličke populacije živi u glavnom gradu Damasku.[5] Razlog za njegovu veliku izbegličku populaciju može se pripisati ne samo geografiji. Sirija je do 2007. vodila politiku otvorenih vrata Iračanima koji beže iz ratom razorene zemlje.[1]

Mnogi Iračani u Siriji žive u siromaštvu, a procenjuje se da je oko 50.000 iračkih devojaka i žena, od kojih su mnoge udovice, primorane na prostituciju samo da bi preživele.[29][30] Prema UNHCR-u, oko 27 odsto iračkih izbegličkih porodica u Siriji je bez hranioca.[27]

Na početku nedavnog rata u Iraku, Iračani u Siriji su bili politički ugrožena partija BAAS, uključujući pristalice Huseinove vlade.[5] Ali nakon što su borbe počele u Faludži 2004. godine, šiiti su bili glavni novi ulasci u Siriju.[5] Pre uvođenja ograničenja, Iračani koji traže utočište u Siriji dobili su tromesečne vize ili dozvole sa mogućnošću produženja.[5] Međutim, izbeglice nemaju pravo da rade, ali većina ih ipak ima zbog slabe primene sirijske vlade.[5] Malo je bilo sankcija za one koji prekorače i ne produže.[5]

Broji preko 1,2 miliona, iračke izbeglice čine veliki deo sirijske populacije od 18 miliona.[27] Ovo je izazvalo povećanje troškova života i izazvalo opterećenje infrastrukture.[1][27] Rečeno je da su izvori poput nafte, toplote, vode i struje postali sve ređi kako je potražnja rasla.[31] Zamenik ministra spoljnih poslova Sirije izjavio je da je cena hrane porasla za 30%, cene nekretnina za 40%, a zakupnine za 150%.[1][27] Potrošnja vode je porasla za 21%, što je 2006. koštalo sirijsku vladu oko 6,8 miliona američkih dolara [27]. Iračko stanovništvo je takođe opterećivalo tržište rada: nezaposlenost u Siriji iznosila je 18% 2006.[27] Izbeglice opterećuju zdravstvene usluge (koje su besplatne u Siriji), a Sirija je doživela prenatrpanost javnih škola.[27] Sirija je 2005. i 2006. godine koristila 162 miliona dolara da ponudi pomoć iračkim izbeglicama u zemlji.[27]

Sirija je nekada održavala otvorenu granicu za arapske migrante i davala je iračkim izbeglicama pravo na sirijsku zdravstvenu zaštitu i škole.[5] Sirijska vlada je prihvatila Iračane kao izbeglice sa prioritetom.[5] Međutim, 1. oktobra 2007. novinske agencije su izvestile da je Sirija ponovo uvela ograničenja za iračke izbeglice, kako je izjavio portparol Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice. Prema novim pravilima Sirije, samo irački trgovci, biznismeni i univerzitetski profesori sa vizama dobijenim u sirijskim ambasadama mogu da uđu u Siriju.[1][32][33][34]

Iračke izbeglice, Damask, Sirija

Izbeglice beže iz sirijskog građanskog rata i ciljanih egzekucija[uredi | uredi izvor]

Tokom 2012–13., kako se sirijski građanski rat intenzivirao, mnoge iračke izbeglice su pobegle od rastućeg nasilja. Manje od 200.000 Iračana ostalo je u Siriji 2012. godine, prema kancelariji iračkog ambasadora u Damasku. Mnogim Iračanima je pomoglo da se vrate u Irak obezbeđivanjem besplatnih letova i autobuskih karata, koje je platila iračka vlada. Desetine hiljada iračkih porodica otputovale su u svoju prvobitnu zemlju, iako je Irak sam po sebi nestabilan, a sektaški bombaški napadi se tamo dešavaju skoro svakodnevno.[35]

Većina Iračana koji su bežali iz Sirije 2012. bili su šiiti prema portparolu iračkog Ministarstva za raseljavanje i migracije. Agencija UN za izbeglice saopštila je da Iračani u uglavnom šiitskom predgrađu Damaska Sajeda Zejnab beže ne samo od sve većeg nasilja, već i od „ciljanih pretnji“ protiv njih. U julu 2012. počele su najintenzivnije borbe u sirijskom sukobu koji je trajao 17 meseci. Pobunjenici su zauzeli čitave kvartove sirijske prestonice, a vladine snage su žestoko odgovorile. Usred borbi, čini se da su pobunjenici posebno ciljali Iračane. Prema UN-u, sedmočlana iračka porodica ubijena je iz vatrenog oružja u svom stanu u Damasku. U julu je prijavljeno da su 23 iračke izbeglice ubijene, od kojih su neki obezglavljeni, navodi Shiite Rights Watch sa sedištem u Vašingtonu. Napadi odražavaju sektašku prirodu sirijskog rata, u kojem je opozicija uglavnom sunitske većine u zemlji ustala protiv vlade sirijskog predsednika Asada. Motivi za napade na iračke izbeglice su nejasni, ali mogu biti posledica antagonizma prema šiitima generalno, zbog njihove sektaške povezanosti sa vladom, ili zato što se iračka vlada predvođena šiitima smatra da je na strani Asada. Iako je Bagdad javno obećao da se neće mešati u sirijski rat, skeptici veruju da on barem pomaže Iranu da isporuči oružje i pojačanja Asadovoj vladi. U martu su SAD pozvale Bagdad da preseče svoj vazdušni prostor za letove koji iz Irana vode u Siriju, a irački premijer Nuri al Maliki obećao je da će obuzdati šverc oružja preko svojih granica u Siriju.[36]

Liban[uredi | uredi izvor]

Mnogi šiitski Iračani koji su 1990-ih bežali od Sadama Huseina preselili su se u Liban. Članak iz 2007. u časopisu Middle East Report izvestio je da je Liban ugostio oko 40.000 iračkih izbeglica.[7] Oko 80% iračkih izbeglica živi u glavnom gradu Libana, Bejrutu, za razliku od mnogih drugih bliskoistočnih zemalja gde su iračke izbeglice u potpunosti koncentrisane u urbanom centru.[7] Liban je uspostavio politiku zabrane proterivanja. Izbeglice koje žive u Libanu ne mogu biti prisilno deportovane ako će im životi biti u opasnosti u njihovim matičnim zemljama.[7] Kao i u drugim bliskoistočnim zemljama domaćinima, iračke izbeglice u Libanu suočavaju se sa negativnim posledicama nezaposlenosti i siromaštva jer ne mogu da dobiju radne vize.[7]

Egipat[uredi | uredi izvor]

Egipat, koji se ne graniči sa Irakom, postao je glavna destinacija za iračke izbeglice 2006. Iračke izbeglice ušle su u Egipat izuzetno brzo. U Egiptu je 2003. bilo samo 800 izbeglica, ali je do 2006. u Egiptu bilo skoro 150.000 Iračana.[7][37] Egipat je 2007. godine uveo ograničenja za ulazak novih izbeglica u zemlju.

Druge zemlje[uredi | uredi izvor]

Od 2006. Iračani su vodeća nacionalnost koja traži azil u industrijalizovanim zemljama.[38] Povećanje tenzija na Bliskom istoku i tretman iračkih izbeglica kao privremenih gostiju u arapskim državama doveli su do povećanja udaljenosti putovanja za iračke tražioce azila.[2]

Švedska je zabeležila porast izbeglica iz Iraka, posebno 2001-2002, 2006-2007 i 2015. Švedska je prihvatila više od polovine svih zahteva za azil Iračana u Evropi. U 2006. godini, blizu 9.000 Iračana je napustilo svoju zemlju i došlo u Švedsku tražeći sklonište, što je četiri puta više u odnosu na 2005. godinu. Sledeće godine (2007) broj iračkih tražilaca azila se udvostručio, dostigavši više od 18.000.[39] Procenjuje se da 146.400 Iračana sada naziva Švedsku svojim domom, a još 58.900 osoba je rođeno u Švedskoj i imaju dva roditelja Iračana.[40] Mnogi Iračani su pobegli u Švedsku i tokom 90-ih. Trenutne izbeglice vole Švedsku jer su tamo mnogi njihovi rođaci i zbog velikodušne politike prema izbeglicama.[41]

Preseljenje u treću zemlju[uredi | uredi izvor]

U 2008. UNHCR je preselio 17.800 iračkih izbeglica u treće zemlje izvan Bliskog istoka.[2]

Amerika[uredi | uredi izvor]

Početkom februara 2007. Sjedinjene Države i Ujedinjene nacije razvile su plan za preseljenje nekoliko hiljada izbeglica u Sjedinjene Države.[1] U početnom koraku, izbeglice bi podnele zahtev za status podnosioca zahteva.[42] SAD su imale za cilj da nasele najmanje 5.000 izbeglica u SAD do kraja 2007.[43] Kristel Jons iz Refugees International podržala je ove poteze u pravcu preseljenja, ali je rekla da „brojevi ostaju mali u poređenju sa potrebama“.[44] Članak od 22. jula 2007. navodi da je 2007. samo 133 od planiranih 7000 iračkih izbeglica bilo dozvoljeno u Sjedinjene Države.[19] O statusu izbeglica, američki senator Edvard M. Kenedi (Masačusets) je rekao: „Problem ne možemo rešiti sami, ali očigledno snosimo veliku odgovornost za krizu“.[44]

Iračke izbeglice koje žele da žive u Sjedinjenim Državama moraju da se prijave na američki program za prijem izbeglica (USRAP).[45] USRAP uključuje i vladine i nevladine partnere za preseljenje izbeglica u Sjedinjene Države.[45] Biro za stanovništvo, izbeglice i migracije (PRM) američkog Stejt departmenta ima opštu odgovornost upravljanja USRAP-om.[45] Ministarstvo za unutrašnju bezbednost (DHS) i Služba za državljanstvo i imigraciju SAD (USCIS) intervjuišu podnosioce zahteva za izbeglice i razmatraju zahteve za izbeglički status.[45] PRM koordinira sa UNHCR -om za upućivanje iračkih izbeglica.[45]

USRAP, UNHCR i DHS daju prioritet izbeglicama koje su povezane sa vladom SAD i verskim manjinama.[45] Iračane mogu uputiti UNHCR, američka ambasada, neke nevladine organizacije, američka vlada, američki izvođač radova, američka medijska organizacija, članovi porodice koji ispunjavaju uslove u SAD i američka vojska.[45][46] Službenici USCIS intervjuišu iračke izbeglice u Jordanu, Egiptu, Turskoj, Libanu i Iraku, a od marta 2011. nisu mogli da rade u Siriji [45]. Podnosioci zahteva za USRAP moraju da potpadaju pod pravnu definiciju „izbeglice“ Sjedinjenih Država, nakon što su „pretrpeli progon u prošlosti ili [imaju] osnovan strah od budućeg progona na osnovu rase, vere, nacionalnosti, članstva u određenoj društvenoj grupi, ili političko mišljenje u njegovoj ili njenoj domovini“.[45] Iračani u SAD mogu da podnesu zahtev za azil kod USCIS-a ako ne mogu da se vrate u Irak jer su „progonjeni ili strahuju da će biti proganjani zbog svoje rase, vere, nacionalnosti, članstva u određenoj društvenoj grupi ili političkog mišljenja „.[45] Od 2007. upućen je 203.321 irački državljanin, USCIS je intervjuisao 142.670 kandidata, odobrio preseljenje za 119.202, a 84.902 je stiglo u SAD, mali deo onih koji žele da se prijave.[5][45][46] Izbeglice u Americi se obično naseljavaju u malim gradovima, a ne u velikim gradovima, jer dobijaju podršku zajednice koja im pomaže da se snalaze u novom životu.[46]

Druge zemlje[uredi | uredi izvor]

Ujedinjene nacije imaju za cilj da registruju 135.000 do 200.000 kako bi utvrdile koji su ljudi pobegli od progona i na taj način bi se kvalifikovali za status izbeglice.[42]

Do 2007. Australija je preselila skoro 6.000 iračkih izbeglica.[47]

Prema projektu List, koji vodi Kirk V. Džonson, „Poljska, koja je na svom vrhuncu imala približno 2.500 vojnika, trebalo je da povuče svoje snage iz Iraka do oktobra 2008. Nadovezujući se na uspešan presedan koji je postavila Danska i eventualni britanski vazdušni transport, poljska vlada je svim svojim iračkim zaposlenima ponudila ili potpuno preseljenje ili jednokratnu isplatu od 40.000 dolara ako ostanu u Iraku.“ [48]

Manjine[uredi | uredi izvor]

Kurdi[uredi | uredi izvor]

Među iračkim izbeglicama u Nemačkoj, oko 50 odsto su Kurdi.[49] U Velikoj Britaniji, oko 65-70% ljudi koji potiču iz Iraka su Kurdi, a 70% onih iz Turske i 15% onih iz Irana su Kurdi.[50]

Hrišćani[uredi | uredi izvor]

Smatra se da je možda čak pola miliona Asiraca, Kaldejaca i Jermena pobeglo od sektaških borbi u Iraku, a hrišćani snose najveći deo animoziteta prema „krstaškom ratu“ Sjedinjenih Država u Iraku. Većina je izabrala da ode u Siriju zbog kulturoloških sličnosti između dve zemlje, sirijske politike otvorenih vrata prema Iračanima i velike populacije Asiraca i drugih hrišćana u zemlji koja možda ukupno ima čak 2 miliona. Veliki priliv Iračana mogao bi da preokrene demografsku skalu u zemlji sa raznolikom populacijom.[51][52] Iako hrišćani predstavljaju manje od 5% ukupne iračke populacije, oni čine 40% izbeglica koje sada žive u obližnjim zemljama, prema Visokom komesarijatu UN za izbeglice.[53] Samo između oktobra 2003. i marta 2005., 36% od 700.000 Iračana koji su pobegli u Siriju bili su Asirci i drugi hrišćani, sudeći po uzorku onih koji su se registrovali za azil na političkim ili verskim osnovama.[54][55][56][57][58]

Mandejci[uredi | uredi izvor]

Mandeji su drevna etnoreligijska grupa u južnom Iraku. Oni su poslednja gnostička sekta na Bliskom istoku. Smatra se da je u Iraku bilo oko 40.000 Mandejaca pre invazije koju predvode SAD. Kao nemuslimanska grupa, zlostavljane su od strane sektaških milicija. Velika većina Bagdadskih Mandejaca napustila je Bagdad ; mnogi su pobegli u Siriju, Jordan i druga mesta [59] dok su zajednice Mandeja u južnom Iraku uglavnom bezbedne. Organizacije mandejske dijaspore navodno usmeravaju sve svoje resurse na evakuaciju svih preostalih Mandejaca u Iraku.

Palestinska Iračanka se igra sa konopcem za veš

Palestinci[uredi | uredi izvor]

Mala palestinska populacija od oko 38.000 takođe je bila suočena sa pritiskom, a mnogi žive u naselju Bagdadi al-Baladija.

Pošto je Sirija uskratila pristup, više od 350 Palestinaca ostalo je u „nehumanim uslovima“ na sirijskoj granici sve dok im konačno nije dozvoljen ulazak u zemlju. Oni se suočavaju sa neizvesnijim uslovima jer većina Palestinaca nema iračko državljanstvo i samim tim nema pasoše. UNHCR je apelovao na Izrael da dozvoli prijem ove grupe izbeglica na okupirane teritorije Gaze i Zapadne obale. Agencija je saopštila da su od zemalja preseljenja samo Kanada i Sirija odvele Palestince iz Iraka u prošlosti.

Jezidi[uredi | uredi izvor]

Zajednica Jezida je bila pogođena nekoliko akata nasilja 2007. godine. Dana 23. aprila 2007. maskirani naoružani ljudi oteli su i ubili 23 Jezida u blizini Mosula. 14. avgusta 2007. Jezidi su bili meta u nizu bombaških napada koji su postali najsmrtonosniji samoubilački napad od početka rata u Iraku.

Izazovi[uredi | uredi izvor]

Iračka izbeglička populacija suočava se sa jedinstvenim izazovima, posebno zato što se nalazi u urbanim centrima, a ne u izbegličkim kampovima. Pristup javnim uslugama kao što su zdravstvena zaštita i obrazovanje je veoma ograničen za izbeglice. Krajem 2007. godine, manje od 40% dece iračkih izbeglica pohađalo je školu.[6] U mnogim zemljama domaćinima obrazovanje se nudi besplatno svoj deci, uključujući izbeglice. Međutim, troškovi knjiga, uniformi i nedostatak jeftinog prevoza sprečavaju mnogu iračku decu izbeglice da zaista pohađaju školu.[6][7] Malo je dostupnih podataka o zdravstvenom statusu iračkih izbeglica, ali ograničeni izveštaji ukazuju na to da oni pate od lošijeg zdravlja od zdravlja njihovih domaćina.[6] Psihološka zdravstvena zaštita je posebno ključna, ali nedostaje, jer mnogi Iračani psihički pate kao rezultat ekstremnog nasilja.[7] Trenutni nedostatak zdravstvene zaštite u velikoj je suprotnosti sa visokokvalitetnim i dostupnim zdravstvenim uslugama koje su se nudile u Iraku pre invazije 2003. godine.[6]

Međunarodna pomoć[uredi | uredi izvor]

U Ženevi, u Švajcarskoj, 17. aprila 2007. počela je međunarodna konferencija o iračkoj izbegličkoj krizi. Među prisutnima su bili predstavnici Human Rights Vatch- a, američki državni podsekretar Pola Dobrijanski, predstavnici Visokog komesarijata Ujedinjenih nacija za izbeglice i članovi 60 drugih nevladinih organizacija.[60] Svetska zdravstvena organizacija započela je dvodnevnu konferenciju u Damasku, u Siriji, 29. jula 2007. Konferencija se bavila zdravstvenim potrebama više od dva miliona izbeglica iz Iraka. Pored SZO, na konferenciji su učestvovali i Međunarodni komitet Crvenog krsta, Crveni polumesec i razne agencije UN.[61]

UNHCR, SZO, UNICEF, UNFPA i VFP su 18. septembra 2007. godine uputili apel za 84,8 miliona dolara za pomoć zemljama domaćinima u ispunjavanju zdravstvenih i prehrambenih potreba iračkih izbeglica. Sredstva podržavaju klinike, objekte, lekove i medicinski materijal.[5] Godine 2007. Jordan, Sirija, Liban, Egipat, Turska, agencije UN-a i nevladine organizacije koje pomažu iračkim izbeglicama dobile su oko 60 miliona dolara kako bi bolje obezbedile iračku izbegličku populaciju.[6] 27 miliona dolara dodeljeno je zdravstvu kao deo zajedničkog poziva UN za zdravlje.[6] Od 2007. SAD su obećale 18 miliona dolara, a Evropska unija 50 miliona evra za pomoć iračkim izbeglicama.[6]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Lischer, Sarah Kenyon (jesen 2008). „Security and Displacement in Iraq: Responding to the Forced Migration Crisis”. International Security. 33 (2): 95—115. JSTOR 40207133. doi:10.1162/isec.2008.33.2.95. 
  2. ^ a b v g d Chatty, Dawn (decembar 2010). „Iraq Refugees: Seeking Safety”. The World Today. 68 (12): 22—23. JSTOR 41963034. 
  3. ^ „Iraq refugees chased from home, struggle to cope”. CNN.com. Arhivirano iz originala 28. 10. 2014. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  4. ^ „Statistics on displaced iraqis around the world” (PDF). United Nations High Committee for Refugees. Arhivirano (PDF) iz originala 2. 6. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  5. ^ a b v g d đ e ž z i j k l lj m n nj o p r s t ć u f h c č Fagan, P.W (2009). „Iraqi Refugees: Seeking Stability in Syria and Jordan”. Institute for the Study of International Migration. 
  6. ^ a b v g d đ e ž z Mowafi, H; Spiegel, P (2008). „The iraqi refugee crisis: Familiar problems and new challenges”. Journal of the American Medical Association. 299 (14): 1713—1715. PMID 18398084. doi:10.1001/jama.299.14.1713. 
  7. ^ a b v g d đ e ž Makbel, M (2007). „Refugees in limbo: the plight of iraqis in bordering states”. Middle East Report. 244 (244): 10—17. JSTOR 25164797. 
  8. ^ a b v g Galbraith, P.W (2003). „Refugees from the war in iraq: what happened in 1991 and what may happen in 2003” (PDF). Migration Policy Institute (2). Arhivirano iz originala (PDF) 8. 9. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  9. ^ a b Galbraith, P.W (2003). „Refugees from the war in iraq: what happened in 1991 and what may happen in 2003” (PDF). Migration Policy Institute (2). Arhivirano iz originala (PDF) 8. 9. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  10. ^ a b Galbraith, P.W (2003). „Refugees from the war in iraq: what happened in 1991 and what may happen in 2003” (PDF). Migration Policy Institute (2). Arhivirano iz originala (PDF) 8. 9. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  11. ^ a b v Galbraith, P.W (2003). „Refugees from the war in iraq: what happened in 1991 and what may happen in 2003” (PDF). Migration Policy Institute (2). Arhivirano iz originala (PDF) 8. 9. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  12. ^ „Iraq no fly zones interactive”. The Guardian. Arhivirano iz originala 12. 11. 2014. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  13. ^ a b Galbraith, P.W (2003). „Refugees from the war in iraq: what happened in 1991 and what may happen in 2003” (PDF). Migration Policy Institute (2). Arhivirano iz originala (PDF) 8. 9. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  14. ^ Galbraith, P.W (2003). „Refugees from the war in iraq: what happened in 1991 and what may happen in 2003” (PDF). Migration Policy Institute (2). Arhivirano iz originala (PDF) 8. 9. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  15. ^ „Statistics on displaced iraqis around the world” (PDF). United Nations High Committee for Refugees. Arhivirano (PDF) iz originala 2. 6. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  16. ^ a b Interview with António Guterres, the United Nations high commissioner for refugees, February 16, 2007, Weekend Edition-Saturday, Millions Leave Home in Iraqi Refugee Crisis Arhivirano 2018-06-22 na sajtu Wayback Machine
  17. ^ UN warns of five million Iraqi refugees Arhivirano 2007-12-14 na sajtu Wayback Machine
  18. ^ „Warnings of Iraq refugee crisis”. BBC News. Arhivirano iz originala 28. 10. 2014. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  19. ^ a b „Ambassador wants more visas for loyal Iraqis”. Arhivirano iz originala 2. 7. 2007. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  20. ^ "Iraq refugees find no refuge in America." Arhivirano 2008-12-30 na sajtu Wayback Machine By Ann McFeatters. Seattle Post-Intelligencer. May 25, 2007.
  21. ^ a b „40% of middle class believed to have fled crumbling nation”. San Francisco Chronicle. Arhivirano iz originala 14. 5. 2012. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  22. ^ Sanders, Ben; Smith, Merrill (jesen 2007). „The Iraqi Refugee Disaster”. The World Today. 24 (3): 23—28. JSTOR 40210217. doi:10.1162/wopj.2007.24.3.23. 
  23. ^ „DTM-IOM-Iraq Mission”. iraqdtm.iom.int. Arhivirano iz originala 2. 4. 2017. g. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  24. ^ „Iraq Refugee Crisis: Aid, Statistics and News | USA for UNHCR”. www.unrefugees.org. Pristupljeno 2020-03-26. 
  25. ^ „DTM-IOM-Iraq Mission”. iraqdtm.iom.int. Arhivirano iz originala 26. 6. 2017. g. Pristupljeno 1. 4. 2017. 
  26. ^ Rising to the Humanitarian Challenge in Iraq, NGO Coordinating Committee in Iraq and Oxfam International, July 30, 2007 http://news.bbc.co.uk/2/shared/bsp/hi/pdfs/18_07_07_oxfam_iraq.pdf Arhivirano 2007-11-28 na sajtu Wayback Machine
  27. ^ a b v g d đ e ž z i j Al-Miqdad, F (jun 2007). „Iraqi refugees in Syria”. Forced Migration Review (Special issue: iraq's displacement crisis: the search for solutions): 19—20. 
  28. ^ „Statistics on displaced iraqis around the world” (PDF). United Nations High Committee for Refugees. Arhivirano (PDF) iz originala 2. 6. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  29. ^ „'50,000 Iraqi refugees' forced into prostitution”. The Independent. Arhivirano iz originala 8. 7. 2008. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  30. ^ Iraqi refugees forced into prostitution Arhivirano 2008-11-01 na sajtu Wayback Machine
  31. ^ „Displaced Iraqis running out of cash, and prices are rising”. San Francisco Chronicle. Arhivirano iz originala 14. 5. 2012. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  32. ^ "Syria shuts border to Iraqi refugees - UNHCR", Reuters https://www.reuters.com/article/homepageCrisis/idUS119126393845._CH_.2400 Arhivirano 2009-06-21 na sajtu Wayback Machine
  33. ^ Laura Zuber, "Syrian visa restrictions "trap" Iraqi refugees," uruknet.info of Italy http://uruknet.info/?p=m37030&s1=h1 Arhivirano 2009-01-11 na sajtu Wayback Machine
  34. ^ „Syria restores Iraqi visa limits”. BBC News. 2. 10. 2007. Pristupljeno 15. 6. 2022. 
  35. ^ „Iraqi refugees flee Syrian conflict to return home”. BBC News. Arhivirano iz originala 2. 6. 2013. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  36. ^ „Iraqi refugees flee Syria to avoid sectarian revenge”. The Times of Israel. Arhivirano iz originala 29. 11. 2014. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  37. ^ SALAH NASRAWI, "Refugees protest restrictions in Mideast[mrtva veza]," Associated Press, December 4, 2006
  38. ^ „Statistics on displaced iraqis around the world” (PDF). United Nations High Committee for Refugees. Arhivirano (PDF) iz originala 2. 6. 2013. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  39. ^ „Swedish Migration Authority (Migrationsverket), Asylum statistics”. migrationsverket.se. Pristupljeno 9. 6. 2021. 
  40. ^ „Swedish Bureau of Statistics (SCB), Population”. scb.se. Pristupljeno 9. 6. 2021. 
  41. ^ „Sweden wants EU to help with Iraq refugees”. workpermit.com. Arhivirano iz originala 9. 11. 2014. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  42. ^ a b RACHEL L. SWARNS and KATHERINE ZOEPF, More Refugees are Headed to U.S.," Arhivirano 2017-02-14 na sajtu Wayback Machine New York Times, February 14, 2007
  43. ^ US in Iraq for 'another 50 years' Arhivirano 2007-11-15 na sajtu Wayback Machine, The Australian, June 2, 2007
  44. ^ a b „More Iraqi Refugees Are Headed to U.S., New York Times”. Arhivirano iz originala 2017-02-14. g. Pristupljeno 2017-02-23. 
  45. ^ a b v g d đ e ž z i j „Iraqi refugee processing fact sheet”. U.S. Citizenship and Immigration Services. Arhivirano iz originala 14. 3. 2014. g. Pristupljeno 10. 3. 2014. 
  46. ^ a b v Tarabya, J (20. 8. 2013). „Iraq's refugees: reborn in the USA”. Al Jazeera. 
  47. ^ US in Iraq for 'another 50 years' Arhivirano 2007-11-15 na sajtu Wayback Machine, The Australian, June 2, 2007
  48. ^ „Iraq – 2007-present « The List Project to Resettle Iraqi Allies”. Arhivirano iz originala 24. 10. 2014. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  49. ^ „BMI Bundesinnenminister Dr. Wolfgang Schäuble: Asylbewerberzugang im Jahr 2005 auf niedrigsten Stand seit 20 Jahren”. 2008-06-26. Arhivirano iz originala 2008-06-26. g. Pristupljeno 2019-06-19. 
  50. ^ Begikhani, Nazand; Gill, Aisha; Hague, Gill; Ibraheem, Kawther (novembar 2010). „Final Report: Honour-based Violence (HBV) and Honour-based Killings in Iraqi Kurdistan and in the Kurdish Diaspora in the UK” (PDF). Centre for Gender and Violence Research, University of Bristol and Roehampton University. Arhivirano iz originala (PDF) 5. 3. 2017. g. Pristupljeno 19. 5. 2016. 
  51. ^ „Many Christians Flee Iraq”. Arhivirano iz originala 29. 9. 2007. g. Pristupljeno 26. 12. 2006. 
  52. ^ „Iraq's Christians Flee as Extremist Threat Worsens”. Arhivirano iz originala 2017-02-15. g. Pristupljeno 2017-02-23. 
  53. ^ „Christians, targeted and suffering, flee Iraq”. Arhivirano iz originala 13. 3. 2012. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  54. ^ „U.N. High Commissioner for Refugees, Background Information on the Situation of Non-Muslim Religious Minorities in Iraq (Oct. 2005)” (PDF). Arhivirano (PDF) iz originala 2006-11-23. g. Pristupljeno 2007-04-14. 
  55. ^ „Assyrians Face Escalating Abuses in "New Iraq," Inter-Press Service (May 3, 2006)”. Arhivirano iz originala 28. 5. 2010. g. Pristupljeno 20. 11. 2014. 
  56. ^ "Incipient Genocide" http://www.aina.org/reports/ig.pdf Arhivirano 2007-07-03 na sajtu Wayback Machine
  57. ^ Doug Bandow, "Thrown to the Lions," "The American Spectator," July 2, 2007 „Archived copy”. Arhivirano iz originala 5. 7. 2007. g. Pristupljeno 18. 7. 2007. 
  58. ^ "In Twenty Years there will be No Christians in Iraq" "The Guardian" http://www.guardian.co.uk/Iraq/Story/0,,1888848,00.html Arhivirano 2007-03-10 na sajtu Wayback Machine
  59. ^ Iraq's Mandaeans 'face extinction' Arhivirano 2007-04-14 na sajtu Wayback Machine, Angus Crawford, BBC, March 4, 2007.
  60. ^ Valentina Mites, "Iraq: Refugee Conference Addresses Plight Of Millions," Radio Free Europe April 17, 2007 http://www.rferl.org/featuresarticle/2007/04/58087acf-cd93-4748-aaae-295d62a942b7.html Arhivirano 2007-07-11 na sajtu Wayback Machine
  61. ^ "WHO opens conference in Syria on Iraqi refugee health needs," The International Herald Tribune, July 29, 2007 http://www.iht.com/articles/ap/2007/07/29/africa/ME-GEN-Syria-WHO-Iraq-Refugees.php Arhivirano 2008-10-06 na sajtu Wayback Machine
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Избеглице_ратова_у_Ираку&oldid=27821406”