Ilija Milosavljević Kolarac

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Ilija Milosavljević Kolarac
Lični podaci
Datum rođenja1800.
Mesto rođenjaKolari, Osmansko carstvo
Datum smrti18. oktobar 1878.(1878-10-18) (77/78 god.)
Mesto smrtiBeograd, Kneževina Srbija
Potpispotpis_alt}}}

Ilija Milosavljević Kolarac (Kolari, 1800 — Beograd, 6/18. oktobar 1878) bio je srpski trgovac i zadužbinar.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rođen je u selu Kolari nadomak Smedereva, po kome je i dobio nadimak Kolarac,. Otac Milosav bio je abadžija, a majka se zvala Jovanka.

Kao dete je ranjen u Prvom srpskom ustanku, posle čega je njegova porodica prebegla preko Dunava. Ilija se ubrzo našao u Beogradu s malo novca, gde je radio kao trgovački momak za druge trgovce, a 1827. godine oženio se Sinđelijom Radovanović, rođenom 1809. godine, ćerkom trgovca Milutina Radovanovića. Otvorio je sopstvenu radnju boltu. Nedugo zatim, preselio se u Pančevo zbog straha od kneza Miloša. Naime, postoji priča da kada je Ilija boravio u Beogradu, počnu neki mlađi Beograđani nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od tog palila sklanjati, makar kakvim merama, zapovedi te se nekoliko Beograđana, s tim zlatali kapama, obale i istuku batinama. Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo.[1] Međutim, sam Kolarac će napisati 1828. godine da je u Pančevo došao zbog trgovine i sigurne zarade u carsko-kraljevskoj austrijskoj državi. Tamo je razvio veliku trgovinu i sa Srbijom i unutar Austrougarske, prvenstveno sa hranom, ali i sa stokom, i veoma se obogatio. Izvozio je pšenicu, ječam, ovas, suražicu, proso i kukuruz. Imao je svoje brodove, koji su se zvali Nemanja i Sveti Đorđe. Takođe, bavio se i uzgojem i prodajom svinja.[1] Kolarac je napustio Pančevo 1856. godine.

Ilija je žitar trgovac u Pančevu sredinom 1855. godine, koji prilaže 10 f. za spomenik pesniku Lukijanu Mušickom u Karlovcu. [2] Njegova mnogo voljena supruga Sinđelija umrla je 1855. godine u Pešti, a sahranjena je u Beogradu, gde se i sam Ilija preselio sledeće godine. Tu se bavio trgovinom solju i šalitrom, a ulagao je i u rudnike. Dugo je pomagao stvaraoce u književnosti, a 1861. osnovao je Književni fond Ilije Milosavljevića Kolarca uz pomoć Koste Cukića. Do Prvog svetskog rata fond je izdao 120 knjiga. Kolarac je poklonio i hiljadu forinti za osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu.

Biografija Ilije M. Kolarca, koja se čuva u Zadužbini Ilije M. Kolarca.

Krajem 1877. godine zamalo je stradao. Vlada ga je optužila za veleizdaju zbog navodnog učešća u Topolskoj buni zajedno sa Jevremom Markovićem i Aćimom Čumićem, a preki vojni sud osudio ga je na tamnicu. Knez Milan ga je ubrzo pomilovao, ali je zatvor narušio Kolarčevo zdravlje i ubrzo je umro.

Testamentom je ostavio svoje imanje (oko milion tadašnjih dinara) fondu za stvaranje beogradskog univerziteta i fondu za pomaganje književnosti. Po smrti Kolarca, dve sinovice, žene Velizara Karapešića i profesora Dimitrija Nešića, povele su sudski spor za obaranje testamenta, podržane od tadašnjih vlasti, ali je Kasacioni sud na kraju osnažio Kolarčev testament.[3] Draginja Petrović je potraživala iz zaostavštine nakit svoje sestre, Ilijine žene.[4]

Kolarac cpada u velike zadužbinare Srbije. Njegova najpoznatija zadužbina je Kolarčev univerzitet, a po njemu je restoran „Kolarac” dobio ime, kao i Osnovna škola u rodnim Kolarima.

Galerija[uredi | uredi izvor]

  • Spomen-ploča na mestu njegove rodne kuće
    Spomen-ploča na mestu njegove rodne kuće
  • Grob u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju
    Grob u Aleji velikana na beogradskom Novom groblju

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Todorović/Heš, Milan/Elza (1985). Ilija Milosavljević Kolarac u Pančevu (1828-1856) u: Informator (sveska 20). Pančevo: Istorijski arhiv Pančevo. str. 49—58. 
  2. ^ "Srbski dnevnik", Novi Sad 1855. godine
  3. ^ „Ilija Servijaner i Dunavski Rotšlid („Srpsko nasleđe“, jul 1998)”. Arhivirano iz originala 25. 12. 2015. g. Pristupljeno 13. 01. 2011. 
  4. ^ „Kolarčeva parnica imala je i jedan zanimljiv epilog. Pokojna Draga Stanojlovica tražila je iz mase nakit svoje sestre, a žene Kolarčeve. Po presudama sudskim ona je imala položiti dopunu zakletvu da je onaj nakit bio doista svojina njene sestre. Od strane Kolarčeve zadužbine određen je bio da prisustvuje zakletvi pok. Milan Đ. Milićević. Polažući zakletvu pok. Stanojlovica pala je u tako razdraženje da je, i ne slušajući tekst zakletve koji joj je valjalo izgovoriti, uzela grozno kleti sve članove Kolarčeve zadužbine, koji su je do zakletve doveli, i sve njihovo i živo i mrtvo, skidajući s nebesa i Boga i sve svece da bi joj se kletva ispunila. Siromah Milićević beše se šćućurio u jedan ćošak ni živ ni mrtav od čuda i straha. Jedva je došao k sebi, dršćući potpisao protokol zakletve i bezobzirce iz suda pobegao.“ iz knjige Kosta N. Hristić: „Zapisi starog Beograđanina“, Nolit. . Београд. 1989. pp. 353–354,. ISBN 978-86-19-01637-7. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Илија_Милосављевић_Коларац&oldid=27683005”