Istorija Čada

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Čad (arap. تشاد [Tshād], franc. Tchad), zvanično Republika Čad (arap. جمهورية تشاد [Jumhūrīyat Tshād], franc. République du Tchad), država je u centralnoj Africi[1] bez izlaza na more. Graniči s Libijom na severu, Sudanom na istoku, Centralnoafričkom Republikom na jugu, Kamerunom na jugozapadu i Nigerijom i Nigerom na zapadu. Zbog velike udaljenosti od mora i pustinjske klime, zemlja se poneka naziva "Mrtvo srce Afrike".[2]

Preistorija[uredi | uredi izvor]

Teritorija Čada ima neke od najbogatijih arheoloških nalazišta u Africi. Paleontolog Majkl Brunet pronašao je lobanju pračoveka, 2002. godine, najstariju ikada otkrivenu na svetu, a 1996. godine i vilicu pračoveka. Postoji veliki broj dokaza o ljudskim naseljima na prostoru Čada, koja su postojala pre nekoliko hiljada godina.[3]

Tokom 7. milenijuma pre nove ere, na prostoru severnog dela Čada od reke Ind na istoku, do Atlantika na zapadu, bila su rana ljudska naselja. Crtež na kamenu, pronađen u regiji Enedi datira iz 7. milenijuma pre nove ere.[3]

U preistorijskom periodu Čad je bio mnogo kišovitiji predeo nego danas, što potvrđuju crteži velikih životinja prikazanih na stenama koje su nastanjivale samo kišna predela. Crteži su pronađeni u regijama Tibesti i Borko.[3]

Poreklo naroda Čada i dalje nije razjašnjeno. Postoji nekoliko arheoloških nalazišta koja su samo delimično proučavana, kao i još neke lokacije koje imaju potencijal za istraživanje, ali nisu istraživane.[3]

Era imperija (900—1900)[uredi | uredi izvor]

Kanem Bornu ratnici
Smrt francuskog komandira Lamija, 1900. godine

Krajem prvog milenijuma nove ere počeko je formiranje država preko centralnog Čada između predela pustinja i savana. Narednih vekova ove države, njihovi odnosi i stanovništvo područja, bitan su deo istorije Čada. Nedavna istraživanja pokazala su da su autohotni Afrikanci osnovali ove države, a ne Arapi, kao što se ranije verovalo. Uprkos tome, imigranti koji govore arapskim jezikom imali su značajne uloge u formiranju ovih država i uopšte u istoriji Čada.[4]

Većina država bile su kraljevstva, u kojima je kralj smatran božanskim i obdaren duhovnim silama. Sve države su bile militarističke, ali nijedna nije mogla da se širi dalje u južni Čad, gde su bile guste šume.[4] Kontrola nad trgovačkim putevima formirana je i imala važnu ulogu u ovim državama. Iako su mnoge države bile proširene, a neke nestale, najveće i najdugovečnije bile su imperije Kanem Bornu, sultanati Bagirmi i Vadaj.

Kanem Bornu[uredi | uredi izvor]

Kanem Bornu carstvo nastalo je u 9. veku severoistočno od jezera Čad. Istoričari su se složili da su lideri ove države bili preci naroda Kanebu. Krajem 14. veka, unutrašnje borbe i napadi razorili su državu. Oko 1396. godine, ratnici Bilala naroda prisilili su tadašnjeg vođu države da napusti zemlju i prebaci narod Kanebu u Borno, na zapadnom delu jezera Čad.[5] Nakon toga, novi glavni grad Kanuri države postao je Ngazargamu. Kanem Bornu dostigao je svoj vrhunac tokom vladavine državnika Maja Idrisa Alume (157—1603). Aluma je ostao upamćen zbog svojih veština, administrativnih reformi i islamske pobožnosti. Administrativne reforme i vojna briljantnost Alume održali su imperiju do sredine 17. veka, kada je njegov uticaj oslabio.[5] Početkom 19. veka, Kanel Bornu je propalo kao carstvo, a 1808. godine, Fulani iz Sokotskog kalifata osvojili su Njazargamu. Carstvo je i dalje postojalo, ali ga je dinastcija Saifava osvojila 1846. godine, a ono zvanično prestalo da postoji 1893. godine.[5]

Bagirmi i Vadaj[uredi | uredi izvor]

Osim carstva Kanem Bonu, postojale su i države Bagirmi i Vadaj. Bagirmi se pojavila na jugoističnom delu Kanem Bonua u 16. veku. Država je islamizovana i postala sultanat. Početkom 19. veka Bagrimi je suočena sa krizom i vojno joj je pretilo kraljevstvo Vadaj.[6] Iako se Bagrimi usprostravio, na kraju se predao kako bi od Vadaj carstva dobio pomoć oko unutrašnjih neslaganja. Glavni grad Bagirmija je uništen 1893. godine, a sultan je tražio i dobio status protektorata od strane Francuske.[4][5][6]

Stacionirano na severoistoku od Bagirmija, Vadaj je bilo ne-muslimansko kraljevstvo koje se pojavilo u 16. veku. Početkom 12. veka grupe u regionu okupile su se oko Abd el Karima Sabune koji je srušio vladajuću etničku grupu Tunjur, pretvarajući teritoriju Vadaja u islamski sultanat.[6]
Oko 1804. godine pod vladavinom Sabuna, sultanat je počeo da širi svoju moć. Otkrivena je nova trgovačka ruta na severu. Sabun je počeo da pravi sopstveni novac, uvozi oružje i vojne savetnike iz severne Afrike.[6] Sabunovi naslednici bili su manje sposobni od njega, a Dafur je iskoristio spornu sukcesiju 1838. godine kako bi stavio sebe na vlast.[6]

Kolonizacija (1900—1940)[uredi | uredi izvor]

Francuzi su prvi put prodrli u Čad 1891. godine, uspostavljajući svoj autoritet kroz vojne ekspedicije prvenstveno protiv muslimanskih kraljevstva. Odlučujuća kolonijalna bitka za Čad odigrala se 22. aprila 1900. godine kod Kuserija, između snaga francuskog majora Fransua Žozefa Lamija i sudanskog ratnog oficira Rabiha az-Zubaira. Oba lidera ubijena su tokom bitke.

Godine 1905. administrativna odgovornost Čada bila je pod guvernerom iz Brazavila, koji je tada bio glavni grad Francuske ekvatorijalne Afrike. Čad nije imao poseban kolonijalno status sve do 1920. godine, kada je bio pod guvernatom u Fort Lamiju (danas Ndžamena).[7]

U kolonizovanom Čadu modernizacija na svim poljima izuzetno je slabo napredovala. Jedan od razloga zauzimanja Čada od strane Francuza bila su njegova polja pamuka. Tokom kolonijalnog perioda, velika područja Lada nikad nisu bila efikasno vođena.[7] Veliki broj jedinica za vođenje delova zemlje je rastušten, a u centralnom Čadu, Francuski uticaj bio je nešto manji nego u drugim delovima zemlje. Francuzi su efikasno vodili zemlju i imali potpunu vlast samo u južnim delovima.[7]

Dekolonizacija (1940—1960)[uredi | uredi izvor]

Tokom Drugog svetskog rata, Čad je bio prva francuska kolonija koja je stala na stanu saveznika, 26. avgusta 1940. godine, nakon poraza Francuske od strane Nemačke. Pod administracijom Felika Eboua, prvog crnog francuskog guvernera, vojne kolone pukovnika Filipa Lekreka, kao i dva bataljona libijskih trupa, krenulo je severno od Ndžamena da bi se uključile u borbe u Libiji. Dana 21. januara 1942. godine, Ndžamena je bombardovana od strane Nemaca.[8]

Nakon završetka rata, lokalne stranke su počele da se razvijaju u Čadu. Prva nastala bila je Čadanska napredna stranka, februara 1947. godine. Konkurentska Čadska demokoratska unija osnovana je u novembru 1947. godine i zastupala je francuske komercijalne interese i blok tradicionalnih lidera sastavljenih prvenstveno od plemića
Čadska napredna stranka pobedila je na izborima u maju 1957. godine, a Lisete je vodio vladu teritorijalne skupštine sve dok nije izgubio na glasanju, 11. februara 1959. godine. Nakon referenduma o teritorijalnoj autonomiji, 28. septembra 1958. godine, francuska kolonijalna Vlada Čada je raspuštena.

Nakon Liseteovog pada, u februaru 1959. godine, lideri opozicije Gontome Salouba i Ahmed Kumahalah nisu mogli da formiraju stabilnu vladu, pa je Čadanska napredna stranka tražila da se formira ponovna administracija, što je učinjeno 26. marta 1959. godine.

Dana 12. jula 1960. godine, Francuska je priznala nezavisnost Čada, a 11. avgusta 1960. godine, Čad je postala nezavisna zemlja, Fransoa Tombalbaje njen prvi predsednik.

Čad za vreme Tombalbajeva (1960—1975)[uredi | uredi izvor]

Jedan od najistaknutijih aspekata Tombalbajeve vladavine, bio je njegov autoritarizam i nepoverenje prema demokratiji. Već u januaru 1962. godine zabranio je sve političke partije osim svoje i odmah počeo sa preuzimanjem totalne vlasti u zemlji. U to vreme, zatvarano je hiljade njegovih političkih protivnika.

Tombalbaj je diskriminisao i slabo ulagao u severne i centralne delove Čada, čije je zvaničnike smatrao arogantnim i nesposobnim. Zbog nezadovoljstva, 1. novembra 1965. godine bila je pobuna u regiona Gera, u kojoj je poginulo oko 500 ljudi. Godinu dana kasnije, nakon osnivanja Nacionalnog oslobodilačkog fronta Čada počeo je građanski rat.

Tombalbaje je primio francuske trupe, koji nisu uspeli da uguše pobunu. Kao posledica toga, 13. aprila 1975. godine, nekoliko jedinca iz Ndžamene ubili su Tombalbajeva tokom puča.

Građanski rat (1979—1982)[uredi | uredi izvor]

Unutrašnjna neslaganja u državi podstakla su premijera Hisen Habrea da pošalje vojne jednice protiv Feliks Malumove nacionalne armije, u glavnom gradu, februara 1979. godine. Malum je izbačen iz predsedništva, ali je građanski rat kulminirao podelom u 11 različitih frakcija. U to vreme druge afričke vlade odlučile su da interenišu i pošalju svoje trupe u Čad.

Serija od četiri međunarodne konferencije održane pod pokroviteljstvom Nigerije, a potom i Organizacije afričkog jedinstva, pokušale su zajedno da zaustave rat. Na četvrtoj konferenciji održanoj u Lagosu u Nigeriji, u avgustu 1979. godine, potpisan je sporazum Lagos, koji je uspostavio prelaznu vladu Čada do narednih izbora. U novembru 1979. godine prelazna vlada nacionalnog jedinstva osnovama je sa mandatom od 18 meseci. Gukuni Uedej proglašen je za predsednika, a Hisen Habe za ministra odbrane. Ova koalicija nije dugo potrajala i ponovo su počeli nemiri, usled kojih je Fukune nekako uspeo da zauzme kontrolu nad glavnim gradom.

Čadsko-libijski sukobi (1978—1987)[uredi | uredi izvor]

Na prostoru Čada odigrao se veliki broj sukoba između libijskih i čadskih snaga, koji su trajali od 1978. do 1987. godine. Sukob je sačinjavao niz libijskih intervencija u Čadu 1978—1979, od 1980—1981. i od 1983. do 1987. godine. Libija je ovim intervencijama zapravo bila i učesnik Čadskog građanskog rata, i to na strani pobunjenika sa severa. Za to je vreme Čad imao izravnu potporu Francuske.

Libija je učešće u ratu iskoristila za aneksiju pojasa Auzu, regiona čije je pitanje pripadnosti nerešeno još od doba kolonijalne vladavine u ovim dvema zemljama. Način vođenja rata radikalno se promenio tek 1986. godine, kada su se sve čadske snage ujedinile i proterale libijsku vojsku sa severa zemlje.[9]

Čadski građanski rat (2005–2010)[uredi | uredi izvor]

Mesta sukoba tokom građanskog rata

Čadska je vlada pozvala građane da se mobilišu protiv „zajedničkog neprijatelja“, pozivajući se na militantne članovime za demokrat. Između 26. decembra i 28. decembra RDL i SCUD udružili sa još šest drugih pobunjeničkih grupa da se formira Ujedinjeni Front za demokratske promene savez pobunjenika, koju je predvodio Muhamed Nour.[10][11]

Sudan je predložio da dve zemlje koriste zajedničke granične patrole, baš kao što su radili 2003. godine, kako bi sprečili napade Čadovih grupa pobunjenika u Sudanu.[12] 19. januara, sudanske vlasti su uhapsile Abdelvahit Abud Mekia, bivšeg šefa FIDEL-a i aktuelnog komandanta u FUC, zajedno sa 20 drugih pobunjenika u zavisnosti od izveštaja, posle datog intervjua na sudanskom radiju navodeći da je u Kartumu i da FUC imaju prijateljske veze sa sudanskom vladom.[13]

Afrička unija je poslala delegate oba naroda. Delegaciju Sudana je predvodio Baba Gana Kingibe. Čadsko Ministarstvo spoljnih poslova je uputilo poruku sudanskom ambasadoru u Čadu da prekinu sve agresiju Čad. 30. decembra nigerijski predsednik Olusegun Obasandžo predložio je jednodnevni samit grupacije sa liderima Egipta, Libije, Čada, Sudana i Nigerije da reše konflikt. Egipat je predložio da mesto i datum samita bude Tripoli 4. januara 2006, ali taj samit je odložen.[14]

Čadski ministar spoljnih poslova Ahmed Alam Mi sastao se sa zamenikom američkog državnog sekretara Robert Zelikom 10. januara.[13] Portparol Stejt departmenta Džastin Higins je izjavio da je zamenik sekretara istakao da je situacija veoma opasna i izrazili su zabrinutost zbog raseljenih lica sa obe strane granice.[15] On je primetio da sukob između stranaka rizikuje ugrožavanje života civila i izbeglica.[15]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ „United Nations Statistics Division - Standard Country and Area Codes Classifications”. Arhivirano iz originala 13. 07. 2011. g. Pristupljeno 28. 09. 2018. 
  2. ^ „Swarms at the Border: The Dead Heart of Africa”. Guernica Magazine. 10. 7. 2006. Arhivirano iz originala 20. 07. 2008. g. 
  3. ^ a b v g Collier, John L., ur. (1990), „Historical Setting”, Chad : A Country Study, Library of Congress Country Studies (2nd izd.), Washington, D.C.: Library of Congress, str. 13, ISBN 978-0-16-024770-5, Pristupljeno 08. 02. 2011 
  4. ^ a b v Collier 1990, str. 14
  5. ^ a b v g Collier 1990, str. 15
  6. ^ a b v g d Collier 1990, str. 16
  7. ^ a b v Collier 1990, str. 17
  8. ^ Blair, W. Granger (13. 7. 1960). „3 More Nations Gain Freedom Through Pacts Signed by France; Congo, Central African and Chad Republics Are Given Sovereignty in Paris”. The New York Times. 
  9. ^ S. Nolutshungu, Limits of Anarchy. pp. 230.
  10. ^ Human Rights Watch, “Darfur Bleeds: Recent Cross-Border Violence in Chad,” February 2006.
  11. ^ Chad in 'state of war' with Sudan by Stephanie Hancock, BBC News.
  12. ^ „Chad denies rebel move on capital”. BBC. 26. 11. 2006. 
  13. ^ a b Schofield, Hugh (04. 02. 2008). „France faces tough choices over Chad”. BBC News. Pristupljeno 30. 4. 2010. 
  14. ^ Armed Conflicts Report – Chad[mrtva veza] En 1998 se fundo el MDJT bajo el mando del ex-ministro de defensa Y. Togoïmi, tras la muerte de este en 2002 surgieron dos facciones, la moderada de H. A. Mardigue y la radical de A. Choua Dazi.
  15. ^ a b de Waal, Alex (17. 11. 1993). „Chad: Civil war, power struggle and imperialist interference”. Green Left. Pristupljeno 06. 06. 2011. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Oliver, Roland; Brian M. Fagan (1985). Africa in the Iron Age. c. 500 B. C. to A. D. 1400. Cambridge University Press. str. 64. ISBN 978-0-521-20598-6. 
  • Gibbons, Ann (2007). The First Human : The Race to Discover our Earliest Ancestor. Anchor Books. ISBN 978-1-4000-7696-3. 
  • Afrika: эnciklopedičeskiй spravočnik. T.2. Moskva. «Sovetskaя эnciklopediя». 1987—671s. s.551-554.
  • І.І. Dahno. Kraїni svіtu: enciklopedičniй dovіdnik. Kiїv. «MAPA». 2004—608s. s.564-565.
  • Gibbons, Ann. The First Human : The Race to Discover our Earliest Ancestor. . Anchor Books. 2007. ISBN 978-1-4000-7696-3. 
  • Samuel Decalo, Historical dictionary of Chad, Scarecrow press, Lanham (Md.), Londres, 1997 (2e éd.), XLVIII-601Decalo, Samuel (1997). Historical Dictionary of Chad. Scarecrow Press. ISBN 978-0-8108-3253-4. 
  • Victor-Emmanuel Largeau, À la naissance du Tchad (documents présentés par le colonel Louis Caron), Éd. Sépia, Saint-Maur-des-Fossés, 2001, 325Largeau, Victor-Emmanuel; Caron (2001). A la naissance du Tchad. Editions Sépia. ISBN 978-2-84280-066-6. 
  • Jacques Le Cornec, Les mille et un Tchad, L'Harmattan, Paris, 2003 , 609Cornec, Jacques Le (2002). Les mille et un Tchad. L'Harmattan. ISBN 978-2-7475-3723-0. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Istorija Čada na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Историја_Чада&oldid=26892166”