Karel Kramarž

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Karel Kramarž
Karel Kramarž
Lični podaci
Datum rođenja(1860-12-27)27. decembar 1860.
Mesto rođenjaVisoke na Jizeri,
Datum smrti26. maj 1937.(1937-05-26) (76 god.)
Mesto smrtiPrag,
Zanimanjepolitičar
Politička karijera
Politička
stranka		Stara češka stranka, Mlada češka stranka, Čehoslovačka nacionalna demokratija, Nacionalno ujedinjenje Čehoslovačke
Premijer Čehoslovačke
14. novembar 1918. — 8. jul 1919.
NaslednikVlastimir Tusal

Karel Kramarž (češ. Karel Kramář, 27. decembar 1860. - 26. maj 1937) bio je češki političar. Bio je predstavnik velike češke političke partije "Mladi Česi" u austrijskom carskom parlamentu od 1891. do 1915. (gde je bio poznat i kao Karl Kramarž), a postao je lider stranke 1897. godine.

Tokom Prvog svetskog rata, Kramarž je zatvoren zbog izdaje Austrougarske, ali je kasnije oslobođen pod amnestijom. Godine 1918, vodio je Čehoslovački nacionalni odbor u Pragu, koji je proglasio nezavisnost 28. oktobra. Kramarž je postao prvi premijer nove države ali je podneo ostavku godinu dana kasnije. Iako je ostao član Narodne skupštine do svoje smrti 1937. godine, njegov konzervativni nacionalizam nije bio u skladu sa glavnim političkim establišmentom, predstavljenim likovima Tomaša Masarika i Edvarda Beneša.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Rođen je u mestu Visoke na Jizeri, u blizini severne granice današnje Češke Republike u bogatoj porodici.

Kramarž je obrazovan na univerzitetima u Pragu, Strazburu i Berlinu i na Pariskoj školi političkih nauka; doktorirao je pravo[1]. Oko 1880. godine, Kramarž je odigrao istaknutu ulogu u agitaciji protiv Čarls Ferdinand univerziteta (sada Karlov univerzitet) u Pragu kada su predavanja bila isključivo na nemačkom jeziku; postavljeni su zahtevi da Univerzitet na češkom jeziku kako bi se češki studenti mogli obrazovati na svom jeziku[1]. Pitanje jezika kojim se nastava na Univerzitetu održava, bio je izuzetno kontroverzan početkom 1880-ih, što je dovelo do čestih borbi na ulicama Praga između etničkih Nemaca i etničkih čeških studenata[1]. Konačno, 1882. godine, car Franc Jozef odobrio je razbijanje Univerziteta Čarls Ferdinand u dva nezavisna ogranka, od kojih je jedan dao predavanja na češkom i druga na nemačkom jeziku.

Rana karijera[uredi | uredi izvor]

Postao je lider Mlade Češke stranke u Austrougarskoj, a kasnije i Nacionalne demokratske stranke u Čehoslovačkoj. Godine 1896, Kramarž je postao austrijski ministar finansija[2]. Kao i drugi slovenski političari u Dvojnoj Monarhiji, Kramarž se nije dopao austrougarskim kolegama 1867. godine jer je on sam smatrao da je Carstvo uzdiglo Mađare na poziciju političke moći i da treba napustiti savez sa Nemačkom u korist saveza sa Rusijom[3]. Kramarž je verovao da će se vremenom i demokratijom u obliku opšteg prava glasa, Austrijska imperija transformisati u slovensku državu, jer su slovenski narodi bili najbrojniji od različitih etničkih grupa u carstvu[3].

Kao i mnogi drugi mladi Česi, Kramarž je bio rusofil, gledajući na Rusiju kao na jedinstvenu slovensku slavnu silu koja je uravnotežila dominantne etničke Nemce Habsburške monarhije[4]. Njegova supruga bila je Ruskinja, kćerka moskovskog industrijalca i do 1917. godine posedovala je raskošnu vilu na Krimu[5]. Kramarž je bio fasciniran ruskom kulturom i volio je rusku književnost[5]. Tomaš Masarik je često kritikovao Kramarža zbog kontradikcije između njegovog zalaganja za univerzalno pravo glasa i demokratije u austrijskom carstvu i njegove podrške autokratije carske Rusije. Oktobarski manifest iz 1905. godine je bio pozdravljen od strane Kramarža kao znak da je Rusija liberalizovana i da će uskoro postati demokratska sila[4] .

1908. u Pragu, 1909. u Sankt Peterburgu i 1910. u Sofiji, Kramarž je prisustvovao panslovenskim kongresima[5]. Pored sličnih panslovenskih linija, Kramarž je radio za "slovenski blok" koji bi ujedinio sve stranke koje predstavljaju slovenske narode u jedan blok protiv Habsburškog parlamenta[4]. Kramarževi pro-ruski nagoni izazvali su mnogo napetosti sa poljskim i ukrajinskim političarima, jer su i Poljaci i Ukrajinci više voleli da budu deo austrijske imperije negoli ruske imperije[5].

Kramarž je podstakao vladu da obezbedi veći pravni izraz češkog jezika, na primer dozvolivši da se sudski predmeti u Češkoj vode na češkom, a ne na nemačkom i da se uvedu dvojezični natpisi na nemačkom i češkom u vojnim bazama[6]. Kramarž je imao malo ljubavi prema Habsburškoj dinastiji ali je bio spreman da prihvati da Česi ostaju deo Austrijskog carstva, pod uslovom da je carstvo reorganizovano tako da bi dalo veću autonomiju "češkim zemljama" koje su se sastojale od pokrajina Bohemija, Moravija i Šlezija[7] .

Liberalni nacionalista sa bliskim vezama sa političkom elitom u Pragu i Beču, Kramarž je vodio politiku saradnje sa austrijskom državom kao najbolji način za ostvarivanje čeških nacionalnih ciljeva pre Prvog svetskog rata, čak i kada je favorizirao bliže veze između Čeha i Ruskog carstva. Njegova posvećenost ovoj politici saradnje sa austrijskom vladom, navela ga je da podnese ostavku na svoje vođstvo Mlade češke stranke 1914. godine, kada je ta stranka krenula ka nacionalističkom i opozicionom stavu. Do 1914. godine, Kramarž je već izlazio iz političkih voda[8] .

Prvi svetski rat[uredi | uredi izvor]

Kada je 1914. godine počeo Prvi svetski rat, Kramarž je zaključio da će pobeda Nemačke i Austrije označiti kraj mogućnosti reforme u austrijskom carstvu i delovati protiv Habsburške monarhije[9]. U jesen 1914. Kramarž je savetovao ostale češke političare da sačekaju i govorio: "Rusi će to učiniti za nas"[10]. Kramarž je govorio o ruskim pobedama u Galiciji u septembru 1914. kada je oko 50% celokupne austrijske vojske ubijeno, ranjeno ili zarobljeno. Način na koji je Austro-Ugarska počela da funkcioniše sve više i više kao satelitska država Nemačke dovela je do povećanja češke podrške za nezavisnost tokom rata, jer je postalo jasno da ako Centralne sile pobede neće biti kao ni mogućnosti za slovenske narode u Austriji. Carstvo je ikada postalo jednako etničkim Nemcima i Mađarima te Sloveni nikad neće biti jednaki sa njima[11]. U martu 1915. Kramarž je zajedno sa češkim političarima jedan od osnivača podzemne grupe koja se zove Mafije posvećena odvajanju Češke od austrijske imperije. Mafije je bila u kontaktu sa ruskom vojnom obaveštajnom službom i koristila je tajne kodove da prosledi poruke Petrogradu. 3. aprila 1915. Kramarž je saznao da se čitava 28. pešadijska pukovnija carske austrijske i kraljevske mađarske vojske, koja je regrutovana iz radničkih okruga u Pragu, masovno predala Rusima u Galiciji. Kramarž je poslao poruku Rusima tražeći da se nezavisnost Češke proglasi jednim od ratnih ciljeva saveznika[12].

Kramarž je 3. maja 1915. godine rekao agrarnom zamjeniku Josefu Duriču koji je trebalo da otputuje u inostranstvo, da traži savezničku podršku za nezavisnost zbog "velikog slovenskog carstva" pod Romanovima u kojem će Češka biti autonomno kraljevstvo. Tokom Prvog svetskog rata austrijske vlasti su optužile Kramarža za izdaju, sudili su mu i na kraju osudili na 15 godina teškog rada. Kramarž je uhapšen i optužen za veleizdaju 21. maja 1915.[13] Međutim, njegovo zatvaranje je dovelo do pokretanja češkog nacionalističkog stava protiv austrijske države. Kramarž je bio u zatvoru koji ga je udaljio za veći deo Prvog svetskog rata i dozvolio njegovom suparniku Masariku koji je u to vreme bio u Londonu, da postane javno lice češkog pokreta za nezavisnost[14]. Kramarž je 3. juna 1916. osuđen za izdaju i osuđen na smrt. U martu 1917. godine, dok je čekao smrtnu kaznu u zatvoru, Kramarž je čuo za februarsku revoluciju u Rusiji, koja je označila kraj njegovog sna da će Romanov nakon rata sediti na tronu obnovljenog kraljevstva.[15] Novi austrijski car Karl I od Austrije pomilovao je Kramarža kao deo opšte političke amnestije 1917. godine[15] .

13. jula 1918. Kramarž je osnovao Čehoslovački nacionalni odbor u Pragu, u kojem su sve češke političke stranke bile zastupljene da rade za nezavisnost od Austrije[16]. Dana 28. oktobra 1918. godine, on je dao Nacionalnom odboru da proglasi u Pragu proglašenje "Nezavisne čehoslovačke države" i da su se sada završili dugi vekovi vladavine Habzburg nad Česima.[17] Prvih dva dana bilo je protivljenje austrijskih vlasti koje su proglasile vanredno stanje i naredile hapšenje lidera Nacionalnog odbora, ali nespremnost trupa praškog garnizona, koji se uglavnom sastojao od etničkih Mađara i Rumuna iz Transilvanije su obezbedili mirni trijumf Čeha[17]. Vojnici nisu imali mnogo želje da se bore za urušavanje austrijske imperije a mnogi vojnici iz Transilvanije dozvolili su im da budu zamotani u novu čehoslovačku zastavu dok su se bratimili sa ljudima u Pragu[18].

Nezavisnost[uredi | uredi izvor]

Dana 31. oktobra, Kramarž, koji je otišao u Ženevu da se sastane sa Benešom, koji je predstavljao Nacionalni savet sa sedištem u Parizu i zaključili su da će nova čehoslovačka država biti parlamentarna republika sa Masarikom kao predsednikom, Kramarž kao premijerom i Benešom kao ministrom inostranih poslova[17]. Kramarž je bio impresioniran Benešovim veštinama kao diplomata, izveštavajući u Pragu: "Da ste videli našeg doktora Beneša i njegovim ovladavanjem globalnim pitanjima ... skinuli biste šešir i rekli da je to zaista divno!" [19] Masarik, bio je u Sjedinjenim Državama lobirajući za američku podršku Čehoslovačkoj kada je imenovan za predsednika. Kramarž kao premijer u Pragu bio je uglavnom čovek koji je upravljao Čehoslovačkom u prvim mesecima[20] .

Masarik i Kramarž su jedva govorili do 1914. Kramarž, kao najistaknutiji političar u Čehoslovačkoj, proglašen je prvim premijerom zemlje (14. novembar 1918. - 8. jul 1919) na veliko nezadovoljstvo Masarika.

U januaru 1919. počeo je poljsko-čehoslovački rat između Poljske i Čehoslovačke. Tešhenska regija koja je imala poljsku većinu i češku manjinu bila je veoma bogata ugljem[21]. Međutim, glavni razlog zbog kojeg je Kramarž dao Poljacima ultimatum koji zahteva njihovo povlačenje iz Tešhena, bio je da ojača čehoslovačku tvrdnju o Sudetskoj zemlji kako bi omogućila Tešhenu da se pridruži Poljskoj jer je imala poljsku većinu, što bi stvorilo presedan za sudetsku zemlju koja govori nemački jezik[21]. Kao i drugi češki političari, Kramarž je insistirao na nedeljivost bivših austrijskih krunica Bohemije, Moravije i Šlezije tvrdeći da je sve ono što je nekada bilo deo "čeških zemalja" austrijskog carstva da je sada deo Čehoslovačke.

U prvim mesecima Čehoslovačke, plate u gradovima su realno pale za 60% u odnosu na inflaciju i 350.000 radnika, što čini 8% stanovništva, je bilo nezaposleno[22]. Inflacija je bila veliki problem u prvim mesecima nove republike. U aprilu 1919. uvedena je čehoslovačka kruna kao nova valuta[23].

U okviru nove države, oko 150 porodica posedovalo je desetinu ukupne površine, dok je polovina čeških poljoprivrednika posedovala samo pola hektara a dve trećine slovačkih seljačkih porodica su bile bez zemlje[22]. U aprilu 1919. godine, Kramarž je izdao zakon o zemljišnoj reformi gde je ograničio količinu zemljišta koje svaki poljoprivrednik može posedovati na 150 hektara, čime je razbio sve velike posede u vlasništvu uglavnom nemačkog govornog i mađarskog plemstva. Zemlja je preraspodeljena malim poljoprivrednicima i zemljoradnicima bez zemlje. Predsednik Masarik nazvao je akt o zemljišnoj reformi "najvećem činu nove republike", jer je stvario klasu malih poljoprivrednika koji su posedovali zemljište koje su radili i doprineli političkoj stabilnosti Čehoslovačke 1920-ih[22]. U napadu na moć aristokratije, koju je Kramarž smatrao "stranom" zato što obično govore nemački ili mađarski, u novoj republici su ukinute sve plemićke titule. U pokušaju da se odbrani žalba levice, još jedan zakon je odredio 8 sati kao maksimum koji se može raditi na jedan dan, čime se daje jedan od ključnih zahteva sindikalnog pokreta[21]. U maju 1919. godine, anarhista, Alojis Štastnij, pokušao je da ubije Kramarža.

Nakon što je nezavisnost dobijena, Kramarževa Nacionalna Demokratska Partija, čiji su pristalice bili uglavnom ljudi iz konzervativne i srednje klase, izgubila je veliki deo svog glasačkog tela[24]. Kramarž, snažan rusofil koji je bio oženjen za Ruskinju, predstavljao je Čehoslovačku na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine, ali je podneo ostavku zbog neuspeha ministra spoljnih poslova Beneša da podrži antikomunističke snage u Rusiji.

Kramarž je hteo da zadrži čehoslovačke legije koje su se borile u ruskom građanskom ratu dok se Rusija nije oslobodila od boljševika, tvrdeći da bi čehoslovačka legija trebalo da ide ka Moskvi a ne u Vladivostok[25]. On je i dalje verovao da će, nakon što je cela Rusija došla pod vladavinu admirala Aleksandra Kolčaka, biti stvorena "slovenska federacija" koja će ujediniti Rusiju, Poljsku i Čehoslovačku zajedno[25]. I Masarik i njegov štićenik Beneš videli su Kramarža kao glavnu opasnost za čehoslovačku demokratiju, smatrajući ga "ishitrenim" češkim šovinistom koji se protivio njihovim planovima za Čehoslovačku kao multikulturalnu i multietničku državu[25]. Masarik i Beneš su sumnjali u Kramarževu posvećenost "zapadnim vrednostima" kao što su demokratija, prosvetljenje, racionalnost i tolerancija, videći ga samo kao romantičnog pan-slavista koji je gledao prema istoku, a ne prema zapadu za idejama. Kramarž je sa svoje strane zamerio način na koji je Masarik otvoreno negovao Beneša kao svog naslednika, ističući da je Masarik u ustav stavio članke u kojima se navodi da je starosna granica za senatore 45 godina ali je starosna granica za predsednika bila 35, što je Benešu pogodovalo za mesto predsednika[25]. Optužba za češki šovinizam protiv Kramarža imala je suštinu dok je otvoreno proglašavao svoje uverenje da bi Česi trebalo da budu dominantni ljudi u Čehoslovačkoj i osudio je Masarika i Beneša zbog njihovog verovanja da sudetski Nemci treba da budu ravnopravni sa Česima. Jasno je izrazio svoje protivljenje nemačkom jeziku kao jednom od službenih jezika Čehoslovačke[26] .

Posle prvih opštih izbora u Čehoslovačkoj, Kramarževa stranka, sada Nacionalna demokratska stranka, postala je manji igrač u raznim međuratnim vladinim partijama nove države. Kasnije, Kramarž je radio zajedno sa Jirijem Stribrnij i Františekom Mareš u Nacionalnoj uniji. Kao deo napora da se marginalizuje Kramarž, Masarik i Beneš su počeli da promovišu istorijsku naraciju koja je prikazivala "otpor u inostranstvu" u Prvom svetskom ratu kao "istinit" faktor i da su oni jedini osnivači Republike, dok su "domaći otpori" bili omalovažavani kao saradnici Habsburške kuće[27]. U onome što je postalo poznato kao legenda Boj ("bitka legendarnih tvoraca"), tokom 1920-ih Kramarž i njegovi saveznici borili su se protiv Masarika i Beneša u ratu reči u štampi o tome ko su "pravi" osnivači Čehoslovačke[27].

Legenda o Boju počela je 1922. godine kada je Kramarž objavio svoju knjigu Pet predavanja o spoljnim poslovima. Neprijateljske kritike o knjizi Pet predavanja o spoljnim poslovima objavljene su u novinama Čas pod inicijalima V. S., ali je Kramarž ubrzo shvatio da je autor Masarik. Naknadno je objavljen niz članaka, u kojima je Masarik optužio "domaći otpor" da nije ništa primetio tokom rata te je optužio Kramara za još uvek odan Habsburškom domu krajem 1919. godine, uzimajući u obzir kontekst kojim je Kramarževu napomenu na mirovnoj konferenciji u Parizu da je on još uvek imao srce monarhista[28]. Masarik je dalje tvrdio da je rad "domaćeg otpora" u proglašenju nezavisnosti Čehoslovačke 28. oktobra 1918. bio neefikasan i implicirao je da je Kramarž zapravo radio sa austrijskim političarima za očuvanje austrijske vladavine nad češkim zemljama[28]. Pišući u 2009. godini američki istoričarka, Andreja Orzof je napisala da je Kramarž izgubio poverenje naroda i to se može videti i danas — većina Čeha još uvek poštuje Masarika kao "predsednika-oslobodioca", a u manjoj meri ima sećanja na Beneša dok je Kramarž u velikoj meri zaboravljen u sećanju[29].

Tokom svog boravka u Narodnoj skupštini (1918—1937), Kramarž je radio u Komitetu za spoljne poslove i održao brojne govore o spoljnoj politici. Kramarž je razvio sistem podele zemalja u popularne i nepopularne nacije. Zemlje kao što su Velika Britanija, Francuska i Rusko carstvo bile su u popularnoj kategoriji. S druge strane, Nemačka, Sovjetski Savez i Mađarska bile su u nepopularnoj kategorij[30] i.

Pogledi na boljševizam i Sovjetski Savez[uredi | uredi izvor]

Kramarž je video boljševizam kao opasnu nemačku kreaciju i verovao je da će boljševici ostati lojalni Nemačkoj. On je takođe dosledno odbacio ideju centralizovane proizvodnje i utopijske vizije besklasnog društva. Ipak, Kramarž je sumnjao u dugoročnu održivost boljševizma, za koji je smatrao da je nepopularan i održavan samo kroz teror. On se iskreno nadao da će se Sovjetski Savez raspasti za života[30].

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v Seton-Watson 1937, str. 183.
  2. ^ Seton-Watson, R.W "Karel Kramer" pages 183-189 from The Slavic and Eastern European Review, Volume 16, No. 46, July 1937 page 183.
  3. ^ a b Seton-Watson, R.W "Karel Kramer" pages 183-189 from The Slavic and Eastern European Review, Volume 16, No. 46, July 1937 pages 183-184.
  4. ^ a b v Winters, Stanley "The Young Czech Party (1874—1914): An Appraisal" pages 426-444 from Slavic Review, Vol. 28, No. 3. Sept 1969 page 439.
  5. ^ a b v g Seton-Watson, R.W "Karel Kramer" pages 183-189 from The Slavic and Eastern European Review, Volume 16, No. 46, July 1937 page 184.
  6. ^ Winters, Stanley "The Young Czech Party (1874—1914): An Appraisal" pages 426-444 from Slavic Review, Vol. 28, No. 3. Sept 1969 page 441.
  7. ^ Seton-Watson, R.W "Karel Kramer" pages 183-189 from The Slavic and Eastern European Review, Volume 16, No. 46, July 1937 page 185.
  8. ^ Crampton 1997, str. 13.
  9. ^ Seton-Watson 1937, str. 185.
  10. ^ Mamatey 1973, str. 11.
  11. ^ Crampton 1997, str. 14.
  12. ^ Heimann 2009, str. 25.
  13. ^ Heimann 2009, str. 24.
  14. ^ Heimann 2009, str. 26.
  15. ^ a b Heimann 2009, str. 32.
  16. ^ Mamatey 1973, str. 16.
  17. ^ a b v Mamatey 1973, str. 18.
  18. ^ Heimann 2009, str. 38.
  19. ^ Heimann 2009, str. 40.
  20. ^ Heimann 2009, str. 43.
  21. ^ a b v Heimann 2009, str. 56.
  22. ^ a b v Crampton 1997, str. 63.
  23. ^ Crampton 1997, str. 63-64.
  24. ^ Crampton 1997, str. 64.
  25. ^ a b v g Orzoff 2009, str. 60.
  26. ^ Orzoff 2009, str. 106.
  27. ^ a b Orzoff 2009, str. 105.
  28. ^ a b Orzoff 2009, str. 107.
  29. ^ Orzoff 2009, str. 108.
  30. ^ a b Georgiev, J., Kysela, J. (ed.): Kapitoly z dějin stavovského a parlamentního zřízení (Chapters from the History of Representative and Parliamentary Institutions), Praha 2004, s. 149 – 169 – vyšlo v roce 2005.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Lustigová, Martina (2007). Karel Kramář, první československý premiér. Praha: Vyšehrad. ISBN 978-80-7021-898-3. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Karel Kramarž na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Карел_Крамарж&oldid=26895883”