Korejski budizam

Monasi u manastiru Heinsa.

Korejski budizam je pretežno mahajana tradicije. Uticaj budizma na korejsku kulturu je ogroman - vidljiv u arhitekturi, umetnosti, zanatima i književnosti.

Mahajana budizam prenet je iz Kine u Koreju u 4. veku, tokom perioda tri kraljevstva (Kogurjo, Pekče i Sila). Novu religiju ubrzo su priznali kraljevska kuća i aristokratija. Budizam u Koreji je ostao povezan sa kineskom bazom, prateći i prilagođavajući razvoje kineskog budizma. Nalik kineskim, sve do 10. veka, centri korejskih budista bili su središta prosperiteta, po cenu duhovne poruke. Ogorčeni takvim stanjem, predstavnici son budizma (kineski čan, japanski zen) osnovali su nezavisnu frakciju. Od 14. veka budizam se ustalio kao državna religija; od tada do danas ima izvanredan uticaj.

Preko budizma Koreja se „pridružila civilizovanim narodima istočne Azije“. Uvodenje kineskog pisma i pisane kulture bilo je ključ ove transformacije, pošto je omogućilo smeštanje kineskih budističkih i konfučijevskih tekstova u korejski kontekst.

Korejski budizam je značajno uticao na istočnu Aziju, posebno na budizam u Kini, Japanu i Tibetu. Tokom savremenog perioda se razvijao u harmoniji sa japanskim budizmom.

Istorija

Rani period

Budizam se iz Kine proširio u Koreju u 4. veku. Godine 372. kineski monasi Sundao i Adao iz Kin dinastije doneli su budističke kipove i sutre u Kogurjo i tu podigli manastire. Prvi budistički manastir u Koreji je podignut 376. godine. Potom je 384. godine Pekče dvor primio jednog indijskog monaha, Maranantu, iz istočnog Đina, koji je počeo da propoveda budizam. Godine 527. (prema legendi), tokom vladavine kralja Puphunga, Sila je bila poslednje od tri kraljevstva koje je prihvatilo budizam. To se desilo tek posle mučeništva dvorjanina Ičadona, koji se ponudio da bude pogubljen nadajući se da će konačno ubediti ministre da blagonaklono tretiraju budizam; religija je odmah posle njegove smrti priznata. Budizam je brzo izmenio Sila društvo; velika je bila njegova ideološka uloga, uključujući politiku, diplomatiju i način života.

Budističko podučavanje u ovom periodu bilo je usmereno ka učenju Tri rasprave (koje su izvorno počeli da pišu indijski budistički učitelji raspravljajući o potpunoj negaciji postojanja), č'ont'ae (na kineskom tientai) i Nirvana sutre. Pekče monah Kjomik doneo je pet verzija Vitaje iz Indije 526. godine i postao osnivač korejske vinaja škole. Kogurjo i Pekče monasi igrali su važnu ulogu u prenosu budizma i budističke umetnosti i arhitekture u Japan, uz važan doprinos razvoju japanske kulture (vidi budizam u Japanu).

U Koreji je budizam cvetao pod patronatom i zaštitom kraljevske kuće i sa njom povezanih plemića. Budističko učenje o reinkarnaciji i ponovnom rođenju, zasnovano na pojmu karme, opravdavalo je njihov položaj vladara. Do kraja 14. veka korejski monarsi bili su veoma predani budisti. Religija je nudila osećaj blagostanja za državu i za obične pojedince.

Dinastija Sila kao zaštitnik religije

Buda u kamenu, 7. vek, iz doba dinastije Sila.

Sinkretička uloga budizma kao državne religije bila je uspostavljena 668. kada je budizam počeo da igra ulogu centralne duhovne sile ka ujedinjenju Korejskog poluostrva pod vlašću Sile. Tokom vladavine kralja Čingjonga (579—632) istaknuti Sila monah Vongvang postavio je pravila lojalnosti, roditeljskog poštovanja, iskrenosti, hrabrosti i dubrodušnosti kao pet zapovesti za svetovnjake. Po njima se upravljala mlada ratnička elita, hvarang do, od kojih su neki smatrani inkarnacijama Maitreje, budućeg Bude spasilelja. Budističke ceremonije, kao što je invanghoe „skup dobrodušnih kraljeva“ ili palgvanhoe „šest zabrana za svetovnjake“, služile su da se zaštiti narod. Vinaja učitelj Čajang je, posle povratka 645. sa planine Vutaji (u kineskoj provinciji Šangsi), nadgledao izgradnju čuvene devetospratne pagode manastira Hvangnjong u središtu prestonice Kjongjuu, čime je osnažena hegemonija Sile među tri kraljevstva. Budizam je tako postao duhovni temelj Sila kraljevstva.

Tokom jedinstvenog Sila perioda (668—935), budizam je doživeo nezabeleženi procvat. Monasi u Sila periodu su poticali iz aristokratskih porodica i bili vrlo cenjeni znalci i religijske vođe nacije. Putovali su ne samo u Kinu dinastije Tang, već i u Indiju, kako bi doneli savremena budistička učenja. Hjeho je pisao o svom hodočašću kroz centralnu Aziju i severoistočnu Indiju 726. u „Putovanja do pet indijskih zemalja“. Istaknuti monasi Uisang (625—702) i Vonhjo (617—686) smatraju se osnivačima haedong hvaom, korejske avatamsaka škole. Pred kraj vladavine dinastije Sila javlja se son (kineski čan; japanski zen) ili meditaciona škola, koja je postala središte čogje ogranka korejskog budizma i razvila se u „devet planina sona“.

Ključni umetnički izrazi korejskog budističkog senzibiliteta su čuvena pozlaćena bronzana statua Maitreje (7. vek, u Pujo nacionalnom muzeju) i dostojanstvena grupa Buda u Sokuramu (veštačka pećina u granitu iz sredine 8. veka), zajedno sa eleganlnim kamenim pagodama u kojima se čuvaju izuzetne zlatne i kristalne relikvije.

Budizam pod Korjo dinastijom

Prvi vladar Korjo dinastije (918—1392) Taeđo (vladao 918-??) bio je predani budista koji je podigao deset manastira u prestonici Kaekjong, takođe poznatoj kao Song'ak (današnji Kesong). Principi geomantije korišćeni su da se odabere povoljna lokacija za ove hramove, što oličava sinkretički karakter korejskog budizma. On je takođe ustanovio Deset zapovesti, koje su činile moralni kodeks za njegove naslednike, pri čemu je budističko učenje bilo prvo među njima.

Tokom Korjo perioda nastavljen je i sistem wangsa, kraljevskog učitelja, ili kuksa, narodnog učitelja, titula koje su bile davane istaknutim monasima sa ulogom savetnika počev od ujedinjenja Sila dinastije. Takođe, postao je običaj da jedan od članova kraljevske porodice bude monah. Taegak kuksa, nacionalni učitelj velikog probuđenja, Uič'on (1055—1101) bio je jedan od najistaknutijih prinčeva, četvrti sin Munjonga (vladao 1046-1083). Počev od 1086. proučavao je huajan (avatamsaka) i tientai tradicije u Songu, u Kini, da bi posle povratka postao starešina Hungvang manastira. Tu je osnovao Kjođang togan (Ured za budističke tekstove), kako bi štampao spise koje je sakupio u Songu. Obično se smatra osnivačem korejske tientai škole, čije je osnovno učenje zasnovano na Lotos sutri. I avatamsaka škola se razvijala, te je Uič'on inicirao sintezu suprotnih budističkih škola kjo (doktrinarna) i son (meditativna).

Ovu jedinstvenu sintezu dve škole završio je Pojo kuksa, nacionalni učitelj velike svetlosti, Činul (1158—1210). Njegovo učenje, po kome bi svakome sopstveno probuđenje trebalo da bude na prvom mestu, kako bi potom izbavio mnoge, podstaklo je samodisciplinu i potpunu koncentraciju na meditaciju. Da bi postigao ovakav cilj, on se oslanjao na čong (samadi - sabranost uma) i hje (prađna - mudrost). On je na Čogje planini osnovao manastir Suson, a njegovi sledbenici su poznati kao čogje škola, jedna od važnih struja korejskog budizma. Činulovi napori doveli su do obnavljanja son škole, koja je prilično nazadovala, tako što su usklađene doktrinarne i meditativne tradicije.

Štampanje budističkog kanona

Korejska Tripitaka, urezana u 81.258 drvenih ploča, iz 13. veka.

Sakupljanje i štampanje budističkog kanona Taejanggyong bili su glavni zadaci Korjo dinastije. Prvo Korjo izdanje od 5048 tomova štampano drvenim slovima objavljeno je za vlade Hjongđonga (vladao 1009-1031), kada su Kitani (Liao kraljevstvo) napali Korjo 1010. godine. Kraljevski dvor pouzdao se da će Budina moć pomoći da se odbije neprijatelj i pokaže kulturna superiornost Korjoa u odnosu na "severne varvare". Kompletno izdanje pohranjeno je u Puin hramu. Uič'on je takođe sastavio više od 4700 tomova kanonskih spisa između 1073. i 1090. (Sokjanggyong, dodatak uz Tripitaku) i smestio ih u Hunghvang manastir u Korjo prestonici Kaekjongu.

I prvo Korjo izdanje i Sokjangjong uništeni su tokom mongolske invazije (1231—1259). Ova katastrofa podstakla je nastanak drugog izdanja Korejske Tripitake.

Godine 1236. osnovan je Ured za Tripitaku, Taejang togam. Izrezivanje slova i šlampanje čitavog kanona završeno je 1251. godine. Bilo je potrebno 81 137 drvenih blokova koji su poznati kao Korjo tripitaka i sačuvani su u Haein hramu. Preciznost teksta i kvalilet štampe su izvanredni i to je bila osnova za savremenu japansku Taišo Tripitaku, kanonski tekst danas u širokoj upotrebi među proučavaocima. Ovo štampanje ogromnog budističkog kanona oličava ideju Hoguk pulgyo (budizma kao državne religije).

Razvoj budističke umetnosti

Mnogobrojni darma skupovi, ceremonije, molitve i rituali obeležavaju period prosperiteta budističke umetnosti. Vrhunski iluminisani rukopisi, pisani zlatnom i srebrnom bojom na indigo plavom papiru, svileni svici raskošnih budističkih slika rađeni su za kraljeve i plemiće. Najčešće umnožavani budistički tekstovi bili su Lotos sutra, Avatamaka sutra i Amitabha sutra, dok su slike za privatne ceremonije darovanja i molitve često prikazivale Amitaba Budu i druge bodisatve povezane sa Čistom zemljom, budističkim rajem. Međutim, postepeno akumuliranje bogatstva u manastirima, pokloni u zemljištu i prekomerna moć monaških zajednica u poznom Korjo periodu imali su za posledicu drastičnu degeneraciju duhovne strane Korjo budizma.

Čoson dinastija

U vreme kada su neokonfučijevski učitelji-birokrate držali političku moć, početkom Čoson perioda (1392—1910), privilegije koje su uživali članovi budističke zajednice radikalno su smanjene, ograničeni manastirski posedi i nametnuta stroga pravila za budističke monahe. Na primer, da bi bili primljeni u manastir, iskušenici su morali da prođu državni ispit (sunggwa).

No, budizam je još uvek podržavala kraljevska porodica, uključujući i ženske članove. Medu Čoson vladarima čak je i veliki kralj Seđong (vladao 1418-1450.), pod čijom vlašću je izmišljen korejski alfabet hangul, bio predani pobornik budizma. Njegov nećak kralj Seđo (vladao 1455-1468) ustanovio je 1461. Kankyong togam, Kraljevsko nadzorništvo nad izdavanjem sutri, koje se brinulo o štampanju kineskih budističkih spisa hangul pismom.

Iako su bili veoma ograničeni u svojim aklivnostima, manastiri su i tokom Čoson perioda imali izuzetne duhovne vođe. Veliki son učitelj Sosan (Zapadna planina) Hjudong (1520—1604) i njegov učenik Samjong Jujong (1544—1610) bili su nacionalni heroji kada su između 1592. i 1598. godine Japanci pod Hidejošijem napali kraljevstvo Čoson. Soson je naimenovan zapovednikom monaške armije osam provincija, dok je Samjong postao emisar Čoson kralja, susrevši se sa Tokugava Ijatsuom u Edou 1604. godine. Soson je nastavio Korjo tradiciju harmonizacije između škola son i kjo, podučavajući da „proniknuti u um znači postati Buda“ (kyon song song bul) jeste suština meditacije.

Savremeni period

Statua Bude u Seokguramu, Južna Koreja.

Korejski budizam je u 20. veku bio ugrožen tokom Japanskog kolonijalnog perioda (1910—1945). Budistički manastiri podeljeni su na 31 glavni hram i više nego 1200 podhramova, a bilo je podela i sukoba između neoženjenih i oženjenih monaha. Monah-pesnik Han Jong-un (1879—1944) ključna je figura tokom ovog perioda. On je bio jedna od 33 istaknute ličnosti koje su potpisale Deklaraciju o nezavisnosti od japanskih vlasti 1919. Ne samo da je usujetio nameru kolnnijalnih vladara da eliminišu suštinu korejskog budizma, već je neumorno radio na reformi ove religije, organizujući grupu mladih posvećenika 1924. godine i pokrenuvši mesečni časopis Pulgyo (Budizam).

Nakon drugog svetskog rata, Budizam je ispoljio napor u cilju obnove i priznanja, predstavljajući se kao religija primerena dobu nauke. Počev od 1945. budistička zajednica je imala središnji ured u Seulu, sa svojim ograncima. Njihov zadatak je propagiranje vere, obrazovanje (osnovani su budistički univerzileti), obnavljanje hramova, uključivanjo u sirotišta, kao i socijalni rad. U popularnim sinkretičkim religijskim pokretima, težnja za sintezom s nebudističkim religijskim elementima, svojstvena budizmu i ranije, nastavljena je naročito u Vijetnamu, Koreji i Japanu.

Tokom rata u Koreji (1950—1953), mnogi manastiri su spaljeni, ali se u Južnoj Koreji pojavio snažan svetovni pokret, otvoreni su univerziteti okrenuti proučavanju budizma i programi zen meditacije u centrima kao što su manastir Haein. Budizam pod komunističkim režimom u Severnoj Koreji karakteriše gušenje monaškog života i brzo posvetovljenje sveštenstva.

Literatura

• Elijade, Mirča (1996). Vodič kroz svetske religije. Beograd: Narodna knjiga. 
• Ling, Trevor (1998). Rečnik budizma. Beograd: Geopoetika. ISBN 978-86-83053-14-8. 
• Kapstein, Matthew T. (2000). The Tibetan Assimilation of Buddhism : Conversion, Contestation, and Memory: Conversion, Contestation, and Memory. Oxford University Press, USA. ISBN 978-0-19-803007-2. 
• Enciklopedija živih religija. Beograd: Nolit. 2004. ISBN 978-86-19-02360-3. 
• Buswell, Robert E. (2005). Currents and countercurrents : Korean influences on the East Asian Buddhist traditions. Honolulu: University of Hawaiʻi Press. ISBN 978-0-8248-2762-5. 
• Kembridžova ilustrovana istorija religije. Novi Sad: Stylos. 2006. ISBN 978-86-7473-281-6. 

Vidi još

• Zen
• Mahajana
• Kineski budizam