Pređi na sadržaj

Korisnik:Milosnrt4021/pesak

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Eksperimentalni rok
Stilsko poreklo
Kulturološko poreklo1960-ih, Sjedinjene Američke Države
Izvedeni oblici
Podžanrovi

Eksperimentalni rok[uredi | uredi izvor]

Eksperimentalni rok, poznat i pod nazivom avan-rok, je subžanr rok muzike[1] koji pomera granice uobičajene kompozicije i tehnike izvođenja[10] ili eksperimentiše sa osnovnim elemetima žanra[11]. Cilj izvođača je inovacija i sloboda kreativnog procesa, a neke od karakteristika ovog žanra su improvizacija, uticaji avangarde, neuobičajeni instrumenti, nerazumljivi tekstovi (ili instrumentali), neortodoksne strukture muzike, neparni ritmovi i odbacivanje komercijanih aspiracija.[2]

Od svog začeća, rok muzika je bila eksperimentalna, ali su rok umetnici tek krajem 1960-ih počeli da stvaraju proširene i složene kompozicije usled napretka višekanalnog snimanja zvuka. U Nemačkoj, krautrok podžanr je spojio elemente improvizacije i psihodeličnog roka sa elektronskom muzikom, avangardim i klasičnim kompozicijama. Kasnije, 1970-ih došlo je do značajnog muzičkog ukrštanja sa razvojem panka i novog talasa, „uradi sam“ eksperimentisanjem i elektronskom muzikom. Takođe, fank, džez-rok i fuzijski ritmovi su postali integrisani u eksperimentalnu rok muziku.

Eksperimentalne rok grupe iz ranih 1980-ih godina imale su nekoliko direktnih prethodnika koji su uticali na razvoj njihovog zvuka. Kasnije tokom ove decenije, avan-rok je težio ka psihodeličkoj estetici koja se razlikovala od samosvesti i obazrivosti ranijeg post-panka. Tokom 1990-ih pokret poznat kao post-rok je postao dominantan oblik eksperimentalnog roka. Od 2010-ih termin „eksperimentalni rok“ je pao u neselektivnu upotrebu, a mnogi moderni rok bendovi su kategorisani pod prefiksima kao što su „post-“, „kraut-“, „psiho-“, „art-“, „prog-“, „avant-“ i „noiz-“.

Istorija[uredi | uredi izvor]

1960-1970[uredi | uredi izvor]

Iako je eksperimentisanje oduvek postojalo u rok muzici,[nb 1] tek kasnih 1960-ih došlo je do novih ukrštanja žanrova[13]. Godine 1966. granice između pop muzike i avangarde počele su da se stapaju kako su rok albumi zamišljeni i izvedeni kao različite, proširene izjave.[14] Samouki rok muzičari sredinom i kasnim 1960-ih tražili su inspiraciju iz dela kompozitora kao što su Džon Kejdž, Karlhajnc Štohauzen i Lučano Berio. Akademik Bil Martin piše: „U slučaju imitativnih slikara, ono što je ispalo je skoro uvek bio samo derivat, dok bi u slučaju rok muzike rezultat mogao biti prilično originalan, jer su asimilacija, sinteza i imitacija sastavni delovi jezika roka.“[15]

Krajem 1960-ih i ranih 1970-ih, kako je rekao Lu Rid, bilo je onih koji su pokušavali da postanu mnogo bolji muzičari, ili u svakom slučaju mnogo bolji svirači svojih instrumenata, i onih koji su pokušavali da zaborave ono malo što su već znali. Pretpostavka u poslednjem slučaju je bila da tehnička veština ometa, ili zamenjuje, značaj muzike.

- Bil Martin piše u svojoj knjizi Avan Rok (2002)[16]

Bitlsi rade sa svojim producentom Džordž Martinom, oko 1965-e.

Martin kaže da je napredna tehnologija višekanalnog snimanja zvuka i miksovanje bila uticajnija na eksperimentalni rok nego na elektronske instrumente kao što je sintisajzer, što je omogućilo Bitlsima i Bič Bojsima da postanu prva grupa neklasično obučenih muzičara koji stvaraju proširene i složene kompozicije.[17] Oslanjajući se na uticaj Džordža Martina, producenta Bitlsa, i Brajana Vilsona iz Bič Bojsa, muzički producenti su nakon sredine 1960-ih počeli da gledaju na studio za snimanje kao na instrument koji se koristi za pomoć u procesu kompozicije.[18][nb 2] Kada je album Bič Boisa „Pet Sounds“ (1966) puštena na četvoromesečno mesto na listi britanskih top 10, mnoge britanske grupe su reagovale na album eksperimentalnijom upotrebom studijskih tehnika za snimanje.[20][nb 3]

Frank Zappa sa Kepten Bifhart, tokom izvođenja koncerta 1975-e.

Krajem 1960-ih, grupe kao što su Maders Of Invenšon, Velvet Andergraund, Fags, Monks, Red Krajola, Soft Mašin, Pink Flojd i Bitlsi počele su da uključuju elemente avangardne muzike, zvučnog kolaža i poezije u svojim stvaranjima.[23] Istoričar Dejvid Simoneli piše da je, pored Bitelsove pesme „Tomrov Never Nous“ (Revolver, 1966), bendova februarska 1967 dupla A strana, uparivanje „Straberi Filds Forever“ sa „Peni Lejn“, ustanovio  Bitlse kao najavangardnije (rok) kompozitore posleratnog doba.“[24] Osim Bitlsa, autor Dojl Grin identifikuje Frenka Zapu, Velvet Andergraund, Plastik Ono Bend, Kepten Bifhart End His Madžik Band, Pink Flojd, Soft Mašin i Niko kao „pionire avan-roka“.[25][nb 4] Pored toga, Ben Graham iz grupe Kuaets opisao je Silver Apls i Suisaid kao prethodnike avan-roka. Pičfork je naveo Red Krajolu kao „verovatno najeksperimentalniji bend 1960-ih.“[27]


Po mišljenju Stjuarta Rozenberga, prva zapažena eksperimentalna rok grupa bila je Maders Of Invenšon, koju je predvodio kompozitor Frenk Zapa.[1] Grin prepoznaje debi album grupe, Frik Aut!, kao pojavu 'avan-rok' studijskog albuma u vreme kada je Varholova prezentacija nastupa Velvet Andergraunda redefinisala parametre rok koncerta.[28] Prema autorki Keli Fišer Lu, Zapa je dao ton za eksperimentalni rok načinom na koji je ugradio kontratekstualne aspekte, skrećući pažnju na samu snimljenost albuma.[29] Ovo se odrazilo i na drugim savremenim eksperimentalnim rok LP albumima, kao što su „Pet Sounds“ i Smajl grupe Bič Bojs, Hu Sel Aut(1967) i Tomi (1969) grupe Hu i Bitlsov Sardžents Pepers Lonli Harts Klub Bend (1967).[29] Velvet Andergraund je bila „revolucionarna grupa u eksperimentalnom roku“, prema Rozenbergu: „Još više van koraka sa popularnom kulturom od ranih snimaka Maders Ov Invenšon.[30] Bend je svirao eksperimentalni rok 1965. pre nego što su se razvile druge značajne kontrakulturne rok scene,[31] pionirski avan-rok kroz njihovu integraciju minimalističkog roka i avangardnih ideja.[32][nb 5]

Album Bitlsa Sgt. Pepers je inspirisao novo razmatranje eksperimentalnog roka kao komercijalno održive muzike.[34] Nakon što je grupa objavila svoj film Madžikal Misteri Tur decembra 1967, autor Beri Folk piše: „Pop muzika i eksperimentalni rok bili su (nakratko) sinonimi, a Bitlsi su stajali na vrhuncu progresivnog pokreta u muzičkom kapitalizmu.“[35] Muzički odlomak koji su Dors snimili 1968. godine Not Tu Tač D Ert, je ono što je kritičar Mik Vol opisao kao skoro četiri minuta avan-roka.[36] Kako se progresivni rok razvijao, eksperimentalni rok je stekao slavu pored art roka.[1][nb 6] Od tada, ideje i rad britanskog umetnika i bivšeg člana Roksi Mjuzika, Brajana Inoa— koji je sugerisao da se ideje iz sveta umetnosti, uključujući one eksperimentalne muzike i avangarde, primenjuju u kontekstu eksperimentalnog roka — bili su ključna inovacija tokom čitave decenije.[38]

Krautrok[uredi | uredi izvor]

Kasnih 1960-ih i ranih 1970-ih, nemačka „krautrok” scena (koja se takođe naziva kosmiš ili elektroniš muzik) videla je da bendovi razvijaju formu eksperimentalnog roka[5][39] koji se oslanja na rok izvore, kao što su Velvet Andergraund i Frenk Zapa, kao i šire uticaje avangarde.[23] Grupe kao što su Ken, Faust, Neu!, Amon Dul 2, Aš Ra Tempel, Kraftverk, Tandžerin Drim i Popol Vuh spojile su elemente psihodeličnog roka sa elektronskom muzikom, fank ritmovima, džez improvizacijom i avangardnim i savremenim klasičnim kompozicijama,[40][39] kao i nova elektronska instrumentacija.[23] Ideje minimalizma i kompozitora kao što je Štokhauzen bile bi posebno uticajne.[23] Pokret je delimično nastao iz studentskih pokreta 1968. godine, pošto je nemačka omladina tražila jedinstven kontrakulturni identitet[39][23] i želela je da razvije oblik nemačke muzike koji se razlikuje od glavne muzike tog perioda.[5]

Kasne 1970-te – danas[uredi | uredi izvor]

Post-pank pokret kasnih 1970-ih osmišljen je kao raskid sa rok tradicijom, istražujući nove mogućnosti prihvatanjem elektronike, noiz, džeza i klasične avangarde, kao i proizvodnih metoda daba i diska.[41] Tokom ove ere, fank, džez-rok i fjužn ritmovi postali su integrisani u eksperimentalnu rok muziku.[42] Neke grupe koje su bile kategorisane kao „post-pank” smatrale su sebe delom eksperimentalne rok putanje, sa Dis Hit kao jednim od istaknutih igrača.[43] Scena ne talasa kasnih 1970-ih sastojala se od njujorških eksperimentalnih rok bendova koji su imali za cilj da raskinu sa novim talasom[7] i koji su, prema rečima pisca Videdž Vojsa Stiva Andersona, sledili abrazivni redukcionizam koji je „potkopavao moć i mističnost rok avangarde lišavajući ih tradicije protiv koje treba reagovati“.[44] Anderson tvrdi da je scena ne talasa predstavljala „poslednji njujorški stilski kohezivni avan-rok pokret.“[44]

Koncert Sonik Juta u Švedskoj 2005-e.

Početkom 1980-ih avant-rok će se značajno razviti nakon panka i novog talasa, eksperimentisanja „uradi sam“, elektronske muzike i muzičkog ukrštanja prethodne decenije, navodi Pičfork.[45] Dominik Leone iz Pičforka tvrdi da je prvi talas eksperimentalnih rok grupa iz 1980-ih, uključujući grupe kao što su Material, Vork, Dis Hit, Ornet Kolmensov Prajm Tajm, Džejms Blod Ulmer, Last Egzit i Masakr, imale nekoliko direktnih presedana za svoj zvuk.[45] Stiv Redhed je primetio reanimaciju njujorške avan-rok scene, uključujući umetnike kao što su Sonik Jut i Džon Zorn, 1980-ih.[46] Prema novinaru Dejvidu Stabsu: „nijedna druga velika rok grupa nije učinila toliko da pokuša da premosti jaz između roka i avangarde“ kao Sonik Jut, koji se oslanjao na improvizaciju i noiz, kao i na Velvet Andergraund.[47]

Krajem 1980-ih, avan-rok je sledio estetiku „iscrpljene, psihodelije, 'blaženosti'” koja se razlikovala od samosvesti i budnosti ranijeg post-panka.[48] Šugejz scenu u Velikoj Britaniji su neki videli kao nastavak eksperimentalne rok tradicije.[49] Pičfork je opisao savremena dela Maj Blodi Valentajn, Spejsmen 3 i Džisus And Meri Čejn kao „avan-rok ikone“.[50] Prema Polu Hegartiju i Martinu Halivelu, neke avan-rok grupe iz 1980-ih i ranih 1990-ih, poput britanskih muzičara Dejvida Silvijana i Tok Tok, vratile su se idejama progresivnog roka, koje nazivaju „post-progresivnim“.[51] Tokom 1990-ih, pokret poznat kao post-rok postao je dominantan oblik eksperimentalnog roka.[8] Kao reakcija na formulu tradicionalne rok muzike, post-rok umetnici su kombinovali standardnu rok instrumentaciju sa elektronikom i uticajima iz stilova kao što su ambijentalna muzika, Aj Di Em, krautrok, minimalizam i džez.[8] Brajan Brusi iz grupe Kuaetus je 2015. primetio nesigurnost sa terminom „eksperimentalni rok“ i da „izgleda da svaki rok bend danas ima neku vrstu post-, kraut-, psiho- ili nois- prefiksa za njihov žanr.“[52]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Džoni Votsonov "Spejs Gitar" singl iz 1954. je citiran kao rani primer eksperimentalnog roka zbog ekstremne upotrebe disonantne i noiz muzike.[12]
  2. ^ U popularnoj muzici ranih 1960-ih, bilo je uobičajeno da producenti, tekstopisci i inženjeri slobodno eksperimentišu sa muzičkim oblicima, aranžiranjem, neprirodnom reverberacijom i drugim zvučnim efektima. Neki od najpoznatijih primera su produkcijska formula Fil Spektora Val of Saund i Džo Mekova upotreba elektronike za glume poput Tornados.[19]
  3. ^ Bič Bojsi nakon albuma Pet Sounds izbacuju singl „Gud Vajbrejšon“ (1966), koji se smatra prekretnicom u razvoju rok muzike[21] i sa Bitlsovim albumom „ Revolver“, su glavni zagovornici revolucionisanja rok muzike od nastupa na koncertima uživo do studijskih produkcija koje mogu postojati samo na pločama.[22]
  4. ^ Autor Beri Majls je prokomentarisao Pink Floid: „Oni su bili prvi ljudi koje sam ikada čuo, a koji su kombinovali neku vrstu intelektualnog eksperimentisanja sa rokenrolom“. Fotograf Džon Hopkins se priseća: „Bend nije proizvodio muziku, proizvodili su zvukove. Talase i zidove zvuka, sasvim različito od bilo čega što je bilo ko u rokenrolu svirao ranije. Kao ljudi u ozbiljnoj, nepopularnoj muzici“.[26]
  5. ^ Prema Kleš (magazin) magazinu, debitantski album iz 1967. Velvet Andergraund end Niko je bio prva umetnička rok ploča.[33]
  6. ^ Martin smatra: „Ckoro sve što je interesantno i kreativno u rok muzici koje dolazi posle 1970. godine, na ovaj ili onaj način je pod uticajem progresivnog roka“.[37] Specifični uticaji na rok muzičare bili su: usavršavanje u muziciranju, široki eklekticizam, utopizam, romantizam i posvećenost eksperimentisanju.[37]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Rosenberg 2009, str. 179.
  2. ^ a b „Experimental Rock”. AllMusic. Pristupljeno 16. 2. 2016. 
  3. ^ „Pop/Rock » Art-Rock/Experimental » Prog-Rock”. AllMusic. 
  4. ^ Morse 2009, str. 144.
  5. ^ a b v Savage, Jon (30. 3. 2010). „Elektronische musik: a guide to krautrock”. The Guardian. Pristupljeno 14. 6. 2016. 
  6. ^ a b v g Osborn, Brad (oktobar 2011). „Understanding Through-Composition in Post-Rock, Math-Metal, and other Post-Millennial Rock Genres*”. Music Theory Online. 17 (3). doi:10.30535/mto.17.3.4 Slobodan pristup. 
  7. ^ a b Lawrence 2009, str. 344.
  8. ^ a b v „Post-Rock”. AllMusic. 
  9. ^ „Post-rock”. Encyclopædia Britannica. n.d. 
  10. ^ Bogdanov 2001, str. 10.
  11. ^ Martin 1998, str. 93.
  12. ^ Greene 2016, str. 191.
  13. ^ Martin 2015, str. 3.
  14. ^ Greene 2016, str. 22.
  15. ^ Martin 2015, str. 5.
  16. ^ Martin 2015, str. 4.
  17. ^ Martin 2015, str. 75.
  18. ^ Edmondson 2013, str. 890.
  19. ^ Blake 2009, str. 45.
  20. ^ Gillett 1984, str. 329.
  21. ^ Stuessy & Lipscomb 2009, str. 71.
  22. ^ Ashby 2004, str. 282.
  23. ^ a b v g d Unterberger 1998, str. 174.
  24. ^ Simonelli 2013, str. 106.
  25. ^ Greene 2016, str. 182.
  26. ^ Schaffner 1992, str. 10.
  27. ^ Alex Linhardt (2004-02-09). „The Red Krayola: The Parable of Arable Land / God Bless The Red Krayola and All Who Sail with It Album Review”. Pitchfork. Pristupljeno 2022-08-08. 
  28. ^ Greene 2016, str. 23.
  29. ^ a b Lowe 2007, str. 38, 219.
  30. ^ Rosenberg 2009, str. 180.
  31. ^ John, Mike (4. 7. 1970). „Review of the Velvet Underground at Max's Kansas City”. The New York Times. ISBN 9780786736898. Pristupljeno 19. 9. 2016. 
  32. ^ Greene 2016, str. 143.
  33. ^ „Classic Albums: The Velvet Underground - The Velvet Underground & Nico”. Clash Music. 11. 12. 2009. Pristupljeno 28. 3. 2015. 
  34. ^ Smith 2006, str. 35.
  35. ^ Faulk 2016, str. 73.
  36. ^ Wall 2014, str. 201.
  37. ^ a b Martin 2015, str. 69.
  38. ^ Albiez, Sean (2016). Brian Eno: Oblique Music. Bloomsbury Publishing. str. 168. ISBN 9781441117458. Pristupljeno 19. 9. 2016. 
  39. ^ a b v Sanford, John (april 2013). Encyclopedia of Contemporary German Culture. Routledge Press. str. 353. ISBN 9781136816031. 
  40. ^ Reynolds, Simon (jul 1996). „Krautrock”. Melody Maker. 
  41. ^ Reynolds 2005.
  42. ^ Smith 2006, str. 2.
  43. ^ Stubbs 2009, str. 86.
  44. ^ a b Foege, Alec (oktobar 1994). Confusion Is Next: The Sonic Youth Story. Macmillan. str. 68—9. ISBN 9780312113698. 
  45. ^ a b Leone, Dominique. „Massacre: Killing Time - Album Review”. Pitchfork Media. Pristupljeno 17. 9. 2016. 
  46. ^ Redhead, Steve (1990). The End of the Century Party: Youth and Pop Towards 2000. Manchester University Press. str. 66. ISBN 9780719028274. 
  47. ^ Stubbs 2009, str. 91.
  48. ^ Stubbs 2009, str. 92.
  49. ^ Rodgers, Jude (2007). „Diamond Gazers: Shoegaze”. The Guardian. Pristupljeno 18. 9. 2016. 
  50. ^ Berman, Stuart. „The Horrors - Primary Colours”. Pitchfork Media. Pristupljeno 17. 9. 2016. 
  51. ^ Hegarty & Halliwell 2011, str. 225.
  52. ^ Brussee, Bryan (8. 7. 2015). „LIVE REPORT: GZA”. The Quietus. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Milosnrt4021/песак&oldid=25747816”