Електронска музика

Из Википедије, слободне енциклопедије
Trautonium, 1928

Електронска музика је свака музика која укључује електронску обраду и чије извођење подразумијева интензивно коришћење уређаја који претварају електричне импулсе у звук. Иако свака врста музике која настаје или се модификује преко електричних, електромеханичких или електронских уређаја може бити сматрана електронском музиком, прецизније је рећи да се под електронском музиком подразумијевају композиције у којима је композитор унапријед одлучио који ће тип електронске обраде примијенити на свој музички концепт, тако да се у крајњем резултату на неки начин осликава интеракција композитора са одабраним медијем.

„Стварање музике преко електронских инструмената је већ дуже вријеме исцрпљено као новост. Коришћење електронике за компоновање, организовање, снимање, миксовање, подешавање боје тона, рандомизацију, извођење и дистрибуцију музике је данас интимно повезано са модерним музичким искуством.“[1] Са историјске тачке гледишта, електронском музиком се сматра било која музика која настаје употребом електронских музичких инструмената и електронске обраде, док у модерном времену такво разликовање губи смисао, пошто скоро сва данашња снимљена музика, као и већина музичких извођења уживо, зависе од употребе електронике. Музички концепти који су некада сматрани напредним - коришћење звукова из окружења, амбијентална музика, дигитално одбирање (узорковање), компјутерска музика, електронске модификације акустичних звукова итд. - претопили су се са многобројним жанровима популарне музике. Жанрови као што су њу ејџ, реп, хип-хоп, електроника, техно, џез и народна музика су постали саставни дио музичке продукције. Данас, појам електронска музика служи за идентификовање или разликовање музике која користи електронику као централну тачку за инспирацију, од музике која користи електронику у служби замишљене продукције, која иако може имати неке електронске елементе ипак се у потпуности не инспирише у електроници. „Чиста електронска музика представља звучне таласе који настају као резултат коришћења електронике, без употребе традиционалних музичких инструмената или звукова који се срећу у природи, односно, чиста електронска музика настаје у доменима рачунара, синтетизатора и других сродних технологија.“ [2]

Изучавање избора звучних мустри и светлосних ефеката у електронској музици назива се електроника (грч. Ελεκτοσ „звучна мустра“, старогрчки νικοσ „светлосни ефекат").

Порекло: крај 19. века до почетка 20. века[уреди]

Насловна страна часописа Scientific American из 1907, приказује величину, руковање и популарност телхармонијума

У 19. вијеку, урађено је више покушаја стварања и снимања звукова механичким или електромеханичким путем. На примјер, њемачки научник Херман фон Хелмхолц је трасирао графичке приказе таласа регуларних звукова како би провјерио своја истраживања на пољу акустике. Веома важан догађај за историју електронске музике, био је изум грамофона од стране Томаса Едисона и Емила Берлинера, који су независно један од другог дошли до изума, 1870-их и 1880-их. Тај изум не само да је створио услове за почетке индустрије снимања, него је и показао да је сваки акустични садржај могуће снимити, (иако не са потпуном прецизношћу у то вријеме), као и сачувати за поновно, касније коришћење.

а прелому 20. века, експериментисање са појава електронике довела је до првих електронских музичких инструмената.[3] Ови иницијални изуми нису ушли у продају, него су кориштени у демонстрацијама и јавним извођењима. Публици су представљане репродукције постојеће музике уместо нових композиција за инструменте.[4][5] Док су се неки сматрани новитетима и производили су једноставне тонове, Телармониум је прецизно синтетисао звукове оркестрарских инструмената. Тиме је остварен видан јавни интерес и дошло је до комерцијалног напретка у пољу мултимедијске музике користећи телефонске мреже.[6]

Критичари музичких конвенција тог времена су сматрали да овај развојни пут има будућност. Феручо Бусони је подржавао компоновање микротоналне музике коју су омогућавали електронски инструменти. Он је предвидео употребу машина у будућој музици, пишући утицајни Sketch of a New Esthetic of Music.[7][8] Футуристи као што су Франческо Балила Пратела и Луиђи Русоло почели су да компонују музику са акустичком буком да би евоцирали звук машинерије. Они су предвидели експанзију тембра путем електонике у утицајном манифесту The Art of Noises.[9][10]

Ране композиције[уреди]

Лав Термен демонстрира теремин in 1927

Развој вакумске цеви довео је до електронских инструмената који су били мањи, појачани, и практичнији за извођење.[11] Теремин, Мартеноови таласи и траутонијум су комерцијално поризвођени од раних 1930-тих.[12][13][14]

Од касних 1920-тих, повећана практичност електонских инструмената је утицала на композиторе као што је Јозеф Шилингер да их прихвате. Они су типично кориштени у оквиру оркестара, и већина композитора је писала комаде за теремин који би се иначе могли изводити на жичаним иструментима.[12]

Авангардни композитори су критиковали предоминентну употребу електронских инструмената за конвенцијалне сврхе.[12] Електронски инструменти су нудили експанзије у погледу висине тона[15] које су искориштавали поборници микротоналне музике као што су Чарлс Ајвс, Димитриос Левидис, Оливие Месијан и Едгар Варез.[16][17][18] Осим тога, Перси Грејнџер је користио теремин за потпуно напуштање фиксног тоналитета,[19] док су руски композитори попут Гаврила Попова третирали овај инструмент као извор буке у иначе акустичној музици буке.[20]

Снимљени експерименти[уреди]

Развоји у раној технологији снимања остваривани су паралелно са развојем електронских инструмената. Прва средства за снимање и репродукцију звука су изумљена у касном 19. веку у облику механичких фонографа.[21] Грамофини су постали уобичајени предмент у домаћинствима, и до 1920-тих композитори су их користили за репродукцију кратких комада.[22]

Увођење електронских снимака 1925. године је било праћено повећаним експериментисањем са грамофонима. Паул Хиндемит и Ернст Тоџ су компоновали неколико комада 1930. слажући снимаке инструмента и вокала уз прилагођавање брзина. Под утицајем ових техника, Џон Кејџ је компоновао Imaginary Landscape No. 1 1939. године подешавајући брзине снимљених тонова.[23]

Референце[уреди]

  1. Holmes (2002). стр. 1.
  2. (Holmes 2002, 6).
  3. Holmes (2002). стр. 41.
  4. Swezey, Kenneth M. (1995). The Encyclopedia Americana – International Edition Vol. 13. Danbury, Connecticut: Grolier Incorporated. стр. 211. 
  5. Weidenaar (1995). стр. 82.
  6. Holmes (2002). стр. 47.
  7. Busoni (1962). стр. 95.
  8. Russcol (1972). стр. 35–36.
  9. "To present the musical soul of the masses, of the great factories, of the railways, of the transatlantic liners, of the battleships, of the automobiles and airplanes. To add to the great central themes of the musical poem the domain of the machine and the victorious kingdom of Electricity." Quoted in Russcol (1972). стр. 40.
  10. Russcol (1972). стр. 68.
  11. Holmes. стр. 18.
  12. 12,0 12,1 12,2 Holmes. стр. 21.
  13. Holmes. стр. 33.
  14. Lee De Forest (1950), Father of radio: the autobiography of Lee de Forest, Wilcox & Follett, стр. 306–307 
  15. Roads (2015). стр. 204.
  16. Holmes. стр. 24.
  17. Holmes. стр. 26.
  18. Holmes. стр. 28.
  19. Toop (2016). стр. "Free lines".
  20. Smirnov (2014). стр. "Russian Electroacoustic Music from the 1930s-2000s".
  21. Holmes. стр. 34.
  22. Holmes. стр. 45.
  23. Holmes. стр. 46.

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]