Нико

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Нико
Nico at Lampeter University - November 1985 (1).jpg
Нико на наступу на Велшком унивезитету, Лампетер, 1985.
Пуно имеКриста Пефген
Датум рођења(1938-10-16)16. октобар 1938.
Место рођењаКелн
 Немачка
Датум смрти18. јул 1988.(1988-07-18) (49 год.)
Место смртиИбиза
 Шпанија
Веб-сајтsmironne.free.fr/NICO

Нико (нем. Nico), рођена као Криста Пефген (нем. Christa Päffgen; Келн, 16. октобар 1938Ибиза, 18. јул 1988),[1][2] била је немачка певачица-кантаутор, песник, композитор, музичар, модел и глумица, која је постала позната шездесетих као суперзвезда Ендија Ворхола.

Биографија[уреди]

Рођење и младост[уреди]

Рођена је 16. октобра 1938. u Келну у тада нацистичкој Немачкој под именом Christa Päffgen. Са две године преселила се у мали градић Spreewald у предграђу Берлинa где је живела са мајком и дедом железничаром до краја Другог светског рата. Отац јој је умро у концентрационом логору.

Након бега из руске окупационе зоне 1946. године, Криста и њена мајка нашле су се у тада врло осиромашеној америчкој окупационој зони Берлина. Да би преживела и да би зарадила за своје школовање, Криста је била присиљена да већ са 13 година почне да ради као кројачица и благајница у продавници.

Након годину дана њена мајка јој је пронашла посао модела у једној берлинској модној агенцији што јој је одредило даљи ток живота. У 15.-тој години по задатку модне агенције била је посалта на острво Ибизу где је упознала фотографа који ју је прозвао Нико, према њеном одбеглом дечку Нику Папатакису[3]. Касније је тог фотографа срела и у Паризу као власника ноћног локала.

Глумачка каријера[уреди]

Њен долазак на острво био је почетак судбинске повезаности са Ибизом, тада, а и сада, монденским летовалиштем популарних и моћних људи из филма и шоу бизниса. Та познанства су јој 1958. омогућила улогу у краткој сцени филма «По први пут» са тада врло популарним Мариом Ланцом у режији Рудолфа Матеа.

Године 1959, у вили свог пријатеља у Риму, Нико је упознала Федерика Фелинија који ју је позвао на снимање свог филма »Слатки живот» (La dolce vita). Фелини је уочио њен таленат па јој је одмах понудио мању улогу у овом филму. Овом улогом њен углед у филмским и модним круговима снажно је порастао па су Нико и њена мајка у Паризу потписале уговор са много познатијом модном агенцијом. Ускоро су се њене слике појавиле у часописима и рекламама широм света. Париз јој је постао дом у наредних пет година а време је врло често проводила и на Ибизи.

Године 1960. Нико је као модел отишла у Њујорк где је узимала часове глуме код Lee Strassbergа, припремајући се за озбиљну филмску каријеру. У децембру 1962. године добила је велику улогу у француском филму Стриптиз где је упознала Сержа Генсбура који је био продуцент насловне песме за филм.

Музичка каријера[уреди]

Нико је 1964. срела Брајана Џоунса који ју је упознао са менаџером Ролингстоунсa Andrewa Loog Oldhama са којим је направила свој први сингл «I'm Not Sayin» у продукцији Џимија Пејџа.

Вративши се у Њујорк крајем 1964. године, Нико је наставила са својим послом модела али је наставила и са певањем у познатом Blue Angel Loungeu. У то време имала је и кратку љубавну везу са Аленом Делоном којег је била срела раније 1962. године у Италији. У тој вези Нико је затруднела и добила сина Арија[4]. У том раздобљу сви су желели да упознају ту мистериозну плавокосу девојку коју су сви почели обожавати. Касније у Паризу, Нико је уознала Боба Дилана који је убрзао њену певачку каријеру поклонивши јој песму «I'll Keep It with Mine» која је касније била објављена и на њеном првом албуму «Chelsea Girl»[1]. Дилан је касније на свом албуму «Blonde on Blonde» написао и посвету за Нико названу «Visions of Johanna»

Легенда каже да је Нико упознавши Ендија Ворхола једноставно рекла: «Желим да певам» и он ју је упознао са његовим тадашњим уметничким штићеницима из Велвет андерграунда који су били део његове Exploding Plastic Inevitable трупе. Од тада је Нико престала да се бави својим дотадашњим послом модела и целу годину је провела с члановима групе на турнеји.

Потпуно се у том времену придруживши бенду певала је у неким од класика Лу Рида као што су «Femme Fatale», «All Tomorrow's Parties» анд «I'l l Be Your Mirror» учествујући у снимању легендарног албума «Велвет Андерграунд и Нико» (1967)[1]. Тај албум и њена појава учинили су је најхаризматичнијом појавом музике тог времена.

Нико је паралелно наступала у познатим клубовима у којима су наступала тада најпопуларнији музичари. Нико се окреће соло каријери будући да је у бенду дошло до сукоба изазваних њеном харизматичноћу и сталним изменама љубави и мржње између ње, Џона Кејла и Лу Рида. 1967. Нико је издала свој први албум «Chelsea Girl» са песмама Рида и Кејла као и песмом Боба Дилана[5]. Њен дубоки наркотичкни једноличан глас постао је њен заштитни знак, исто као и њене изражене јагодице, мрачни мејк-ап и мртвачки поглед.

Џон Кејл био је продуцент њена прва три албума пуна мрачних тонова, чудних звукова и осећаја. На турнеје је ишла ретко, углавном по Шпанији и Француској, као и у Њујорку. Њени наступи у тим временима били су незаборавна искуства. Њена музика које је била препуна тајанственог индијског звука и инструмената код слушалаца је одјекивала врло мистично и интензивно.

1969. године Нико је упознала филмског редитеља Philippea Garrela у Италији па је са њим у следећих пет година снимила десетак не баш успешних филмова на разним необичним локацијама у свету.

1976.979. Нико је више-мање провела у Њујорку а 1981. године преселила се у Лондон ради снимања албума «Drama of Exile». У то време повремено је наступала углавном са млађим музичарима а музички стил јој је постао мистично-оријентални што је било у контрадикцији с њеним кул наступом уз неизбежну цигарету и пиће.

1985. године Нико је издала свој нови албум «Camera Obscura» са старим продуцентом Џоном Кејлом. Албум је својом атмосфером и њеним извођењем био нека врста реквијема за мртве пријатеље и посвета тамним странама улице. Млађа публика доживљавала ју је као панк богињу, а звук албума одлично се уклопио у тадашња експериментална струјања у музици средине осамдесетих.

Смрт[уреди]

Гроб Нико у Берлину

Дана 18. јула 1988, возећи се бициклом на Ибизи доживела је мождани удар од којег је пала са бицикла. Пролазници су је пронашли без свести. истог дана је преминула у локалној болници[6].

Њен пепео је сахрањен у Берлину, на малом гробљу, у гробницу где је сахрањена и њена мајка Маргарета, у присуству неколико пријатеља, уз песму Mütterlein са албума Desertshore емитовану са касетофона.

Дискографија[уреди]

  • 1967 — Chelsea Girl
  • 1969 — The Marble Index
  • 1970 — Desertshore
  • 1974 — The End
  • 1982 — Do or Die [live]
  • 1983 — Drama of Exile (Remixed)
  • 1985 — Camera Obscura
  • 1985 — The Blue Angel
  • 1986 — (Live) Heroes sillys
  • 1986 — Live in Tokyo dead
  • 1990 — Hanging Gardens in babylonia
  • 1994 — Chelsea Girl Live or dead
  • 1995 — My Funny Valentine
  • 1995 — Heroine Anagram
  • 1996 — Icon Cleopatra egipcie
  • 2000 — Nico's Last Concert: Fata Morgana [live]
  • 2000 — Janitor of Lunacy
  • 2002 — Innocent & Vain
  • 2003 — Live In Japan

Референце[уреди]

  1. 1,0 1,1 1,2 Strong, Martin C. (2000). The Great Rock Discography (5th изд.). Edinburgh: Mojo Books. стр. 696—697. ISBN 1-84195-017-3. 
  2. ^ Talevski 2006, стр. 462.
  3. ^ Prague Post[https://web.archive.org/web/20100903124404/http://www.praguepost.com/print/3725-life-among-the-ruins.html Archived 3. 9. 2010. at the Wayback Machine.: Life among the ruins; Poignant moments of love and loneliness in postwar Europe]
  4. ^ Holden, Stephen (3. 1. 1996). „Movie Review - Nico Icon - FILM REVIEW;The Life and Times of a Doomed Warhol Superstar - NYTimes.com”. Movies.nytimes.com. Приступљено 3. 9. 2013. 
  5. ^ Gross, Joe. „Nico: Biography”. Rolling Stone via Internet Archive. Архивирано из оригинала на датум 22. 6. 2008. Приступљено 11. 6. 2010. 
  6. ^ Mironneau, Serge. „Nico: A Short Biography”. Приступљено 8. 8. 2011. 

Литература[уреди]

  • Talevski, Nick (2006). Knocking on Heaven's Door: Rock Obituaries. Omnibus Press. ISBN 1-84609-091-1. 

Спољашње везе[уреди]

  • Нико на сајту IMDb (на језику: енглески)