Krvne pločice

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Krvne pločice
Giant platelets.JPG
Slika svetlosnim mikroskopom (40x) perifernog razmaza krvi. Krvne pločice su okružene crvenim krvnim zrncima.
Detalji
Identifikatori
Latinskithrombocytus
MeSHD001792
FMA62851
Anatomska terminologija
Krv snimljena elektronskim mikroskopom. Na njoj se vide crvena krvna zrnca, nekoliko čvornovitih belik krvnih zrnaca i nekoliko diskolikih krvnih pločica

Krvne pločice ili trombociti su male, bezjedarne, krvne ćelije, oblika bikonveksnog diska, prečnika 2-4 mikrometra.

Litar krvi sadrži 150-300x109 trombocita. U krvi mogu opstati 8-14 dana, nakon čega ih razgrađuju makrofagi u slezini, a manjim delom i u plućima

Poreklo[uredi | uredi izvor]

Detaljnije: Trombocitopoeza

Trombociti nastaju u koštanoj srži u procesu trombocitopoeze iz prekurskorskih ćelija - megakariocita. Megakariocitna loza počinje, kao i sve krvne loze, sa pluripotentnom stem ćelijom (PPSC/CFU-S), čijom diferencijacijom i asimetričnim deobama nastaju, između ostalog, multipotentne ćelije mijeloidne loze (CFU-GEMM). Ove ćelije neprepoznate morfologije zatim daju unipotentu stem ćeliju megakariocitne loze (CFU-Meg), čiji se izvestan broj ćerki diferencira u megakariocite. Ovaj proces se odvija kroz nekoliko stupnjeva. Nastali megakariociti su najveće hematopoetske ćelije, sa krupnim, lobulisanim jedrom najčešće postavljenim uz jedan pol ćelije, i velikom količinom citoplazmatskog materijala. Megakarociti su postavljeni u neposrednoj blizini kapilara, protok u kojima otkida delove citoplazme megakariocita od kojih postaju trombociti. Nakon završene fragmentacije, jedro za zaostalom citoplazmom fagocituju makrofagi.

Građa trombocita[uredi | uredi izvor]

Trombociti su mali, anukleusni, bikonveksni fragmenti citoplazme megakariocita. Izgrađeni su od granula i proteinskih filamenata aktina, miozina i trombostenina. Posmatrano na elektronskom mikroskopu, po elektronskoj gustini se razlikuju dva segmenta - svetliji, periferni koji se naziva hijalomera, i unutrašnji, tamniji koji sadrži granule različite veličine i sadržaja, a naziva se granulomera .

Granulomera sadrži organele jako puno vezikula. Trombociti poseduju mitohondrije, ostatke endoplazmatičnog retikuluma, ribozome, ostatke Goldžijevog kompleksa koji sintetišu razne enzime i sadrže veliku količinu jona kalcijuma, koji igra veliku ulogu u procesu koagulacije krvi, zrnca glikogena, enzimske sisteme za proizvodnju prostaglandina, tromboksana, zatim faktore stabilizacije fibrina i dva sistema kanala.

  • Otvoreni sistem kanala - odlikuje se otvorima na površini membrane trombocita, pa se može smatrati invaginacijama njegove citoplazme. Olakšavaju prenos produkata iz granula u spoljašnju sredinu.
  • Sistem kanala sa elektrono gustim sadržajem - to su ostaci endoplazmatičnog retikuluma megakariocita i unutar njih su deponovani joni kalcijuma

Sve organele, enzimi i energetski molekuli su organizovani u posebne granule (kojih ima tri vrste: alfa, delta i lambda) koje su skoncentrisane u granulomeri.

  • Alfa granule - najbrojnije i najveće, sadrže fibrinogen, Fon Vilebrandov faktor i trombospondin, glikoproteini koji podstiču adheziju i agregaciju trombocita pri formiranju ugruška. Sarže i trombocitni faktor rasta, signalni molekul koji stimuliše proliferaciju fibroblasta, endotelnih i glatkih mišićnih ćelija na mestu oštećenja krvnog suda, doprinoseći njegovoj regeneraciji.
  • Delta granule - sadrže serotonin, pirofosfat, ATP i ADP - supstance koje deluju kao snažni promoteri trombocitne agregacije.Serotonin, vazokonstriktor, sekretuju ćelije DNES-a, a trombociti je samo prihvataju iz krvne plazme i čuvaju u delta granulama.
  • Lambda granule - najsitnije, sadrže hidrolizne enzime.

Hijalomera ne sadrži organele. U njoj su koncentrisani elementi citoskeleta kao što su mikrotubuli, aktin i miozin.

Svaki trombocit sadrži 10-15 cirkularno orijentisanih mikrotubula koji mu održavaju diskoidni oblik. Mikrotubuli su smešteni neposredno ispod plazmaleme i formiraju marginalni snop. Koncentracija aktina i miozina u hijalomeri trombocita veća je nego u ma kojoj mišićnoj ćeliji ljudskog tela. Usled dejstva aktinskih i mijozinskih filamenata dolazi do istiskivanja sadržaja granula na površinu trombocita, potom, imaju dejstvo i u retrakciji koaguluma.

Ćelijska membrana prekrivena je glikokaliksom - glikoproteinskim omotačem debljine 15-20 nm koji sprečavaju adheziju trombocita za normalni endotel, ali omogućava adheziju za povređeno tkivo i za druge trombocite (pod izvesnim uslovima). Ovo svojstvo trombocita često otežava njihovo brojanje.

Funkcija[uredi | uredi izvor]

Uloga trombocita je zaustavljanje krvarenja putem stvaranja trombocitnog čepa i koagulacije krvi.Ako dođe do povrede krvnog suda-krvarenja prva reakcija je sužavanje-konstrikcija krvnog suda pod uticajem simpatikusa i vazokonstriktora-supstanci koje izazivaju suženje krvnog suda vazokonstrikcija. Sledeći stadijum je aktivacija trobocita. Oni manjaju oblik, na površini se obrazuju brojni nastavci, veze između trombocita, fibrinogena i endotela takozvani trombocitni čep (veliku ulogu u povezivanju igra von Vilebrandov faktor i glikoproteini membrane trombocita). Kontraktilni proteini - aktin, miozin i trombastenin se kontrahuju i oslobađaju se supstance iz granula-serotonin, kalcijum, ADP, a takođe sintetišu se i nove supstance kao npr. tromboksan A2 koji je snažan vazokonstriktor. Ukoliko je povreda mala reakcija se ovde zaustavlja. Ako je povreda krvnog suda veća započinje i treća faza-koagulacija krvi. Trobociti imaju ključnu ulogu u koagulaciji krvi jer sekretuju kalcijum, fosfolipide, i faktor stabilizacije fibrina.

Koagulacija krvi[uredi | uredi izvor]

Suština koagulacije krvi je pretvaranje nektivnog proteina krvi protrombina u aktivni trombin. Trombin aktivira neaktivni protein krvi fibrinogen u fibrin, tako što ga razlaže na monomere-koji se opet povezuju u polimere i grade mrežu u koji se hvataju eritrociti, leukociti i trombociti.

Aktivacija trombina se obavlja spoljasnim i unutrašnjim putem koagulacia, preko proteinske kaskade.

Bolesti trombocita[uredi | uredi izvor]

Bolesti trombocita se mogu podeliti na one sa smanjenim brojem i funkcijom trombocita - trombocitopenija i na one sa povećanim brojem trombocita - trombocitoza.

Trombocitopenija[uredi | uredi izvor]

Trombocitopenija može biti kvantitativna i kvalitativna.

Kvantitativni poremećaji[uredi | uredi izvor]

Kvantitativni poremećaji se karakterišu smanjenim brojem trombocita u krvi - trombocitopenijom. Normalan broj je 150 do 400 milijardi krvnih pločica po litru krvi. Opadanjem nihovog broja na ispod 50 milijardi u litru mogu se javiti spontana, tačkasta krvarenja koja se zovu trombocitne purpure. Ovakva krvarenja mogu se naći svuda po telu i na sluzokoži. Daljim smanjenem broja trombocita (ispod 30 milijardi po litru) može doći do smrti usled spontanog krvarenja.

Uzrok kvantitativnih poremećaja može biti smanjena produkcija ili povećana potrošnja trombocita:

Smanjena produkcija trombocita

Može biti urođena i stečena.

U ovu grupu spada trombocitopenija izazvana heparinom. Postoje dve forme: HIT1 i HIT2. Drugi lekovi npr. citostatici (koriste se za lečenje tumora) mogu delovati direktno na koštanu srž i tako smanjiti produkciju krvnih pločica, ali i drugih ćelija krvi (aplastična anemija). Još neke grupe lekova - kinini, neki diuretici, antibiotici mogu izazvati blažu trombocitopeniju.


Povećana potrošnja trombocita

Može biti imunološka i neimunološka trombocitopenija.

Kvalitativni poremećaji trombocita[uredi | uredi izvor]

Kvalitativni poremećaji trombocita se karakterišu poremećajem njihove funkcije. U ovom slučaju broj može biti i normalan, ali trombociti su defektni, pa ne mogu obavljati svoju funkciju. Primeri su:

Trombocitoza[uredi | uredi izvor]

Trombocitoza je povećanje broja trombocita. Usled njihovog povećanog broja povećan je i rizik za nastanak tromboze (spontanog zgrušavanja krvi).

Esencijalna trombocitoza spada u grupu ijelodisplastičnih bolesti. Uzrok je poremećaj pluripotentne matične ćelije. To ćelija iz koje nastaju sve ostale ćelije krvi.

Transfuzija trombocita[uredi | uredi izvor]

Trombocitni koncentrati se dobijaju procesom separacije iz krvi. Krvne pločice se čuvaju na temperaturi od oko 20-24 stepeni. Maksimalno vreme čuvanja je 5 dana, zbog rizika od kontaminacije bakterijama. Trombociti koji se tranfunduju mogu poticati od jednog donora, ali i kao koncentrati od više njih. Transfuzije trombocita ponekad mogu izazvati imunu reakciju primaoca praćenu uništavanjem krvnih pločica donora.

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Medicinska fiziologija Artur C. Gyton, John E. Hall savremena administracija
  • H. Renc-Polster, S. Krauzig, J. Braun Basislehrbuch Innere Medizin Urban & Fischer ISBN 3-437-41052-0
  • Histologija - Dr. Zlatibor Anđelković, Ljiljana Somer, Verica Avramović, Zoran Milosavljević, Irena Tanasković, Milica Matavulj, Miroslav Perović, Ivan Nikolić, Gorana Rančić, Dušan Lalošević, Ljiljana Milenkova, Vesna Danilović, Aleksandar Petrović - Impressum, Niš, 2009

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]