Глатки мишић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Иди на навигацију Иди на претрагу
Глатки мишић

Глатко мишићно ткиво (лат. textus muscularis nonstriatus) улази у састав крвних и лимфних судова, органа система за варење, душника, мокраћне бешике, материце, коже, унутрашњих мишића ока итд. Оно је специјализовано за слабе и споре контракције, а инервисано је од стране аутономног нервног система што значи да не ради под утицајем свести и воље. За разлику од скелетног ткива, ови мишићу су способни за дуготрајне контракције и веома тешко се замарају.[1]

Глатке мишићне ћелије су вретенастог облика и имају једно овално једро постављено у средишњем делу саркоплазме. Дужина им се креће од 20 до 500 µm, а дијаметар 2-5 µm. Актински и миозински филаменти су овде другачије организовани, тако да нема попречне испруганости карактеристичне за скелетне мишиће.

Актински филаменти су причвршћени за тзв. густа тела (енглески: dense body), која су лаколаизована уз ћелијску мембрану или су разасута по цитоплазми. Између густих тела суседних ћелија понекад се успостављају интерцелуларни протеински мостови. Међу танким филаментима распоређени су и миозински (дебели), који имају дупло већи дијаметар али их има 15 пута мање од актинских.[2]

Глатки мишићи се могу поделити на: вишејединичне и једнојединичне. Вишејединични мишићи су изграђени од одвојених влакана, која су инервисана посебним нервним завршецима и раде независно једна од других. Једнојединични мишић функционише као целина, односно њега изграђују влакна која се заједно контрахују и која су организована у листове или снопове. Електронским микроскопом је утврђено да мембране ових ћелија приањају једне уз друге и да између њих постоје везе (нексуси), који омогућавају лако преношење потенцијала односно надражаја. Овај тип мишића се стога назива и синцицијални, а такође је у употреби синоним висцерални глатки мишићи јер они граде већину унутрашњих органа.[2]

Референце[уреди]

  1. ^ Проф. др Вјекослав Дуанчић: „Основе хистологије човјека“ VIII издање ("Медицинска књига“ Београд-Загреб 1983.)
  2. 2,0 2,1 Arthur C. Guyton M.D, John E. Hall Ph.D: Медицинска физиологија, IX издање ("Савремена администрација“ Београд, 1999.)