Књига о доброј љубави

Knjiga o dobroj ljubavi
Stranica iz rukopisa T (Toledo) iz knjige Libro de buen amor koji potiče iz sredne XIV veka i nalazi se u Nacionalnoj biblioteci Španije (Biblioteca Nacional de España)
Nastanak i sadržaj
Orig. naslov	Libeo de buen amor
Autor	Huan Ruis, Arhiprezviter iz Ite
Zemlja	Španija
Jezik	Srednjovekovni španski
Izdavanje
Datum	1330. i 1343.

„Knjiga o dobroj ljubavi“ (Libro de buen amor) (1330. i 1343), takođe zvana i "Knjiga Arhiprezvitera" (Libro del Arcipreste) ili "Knjiga pesama" (Libro de los cantares), kako postojeći rukopisi nemaju nazive, je delo kleričke pesničke veštine iz XIV veka. Predstavlja obimno delo od 1728 strofa i smatra se jednim od najvećih španskih književnih dela ikada, ne samo u srednjem veku.

Knjiga o dobroj ljubavi je jedna parodija kurtoazne ljubavi sa autobiografskim formama, čije metode oponaša autor. Lida de Malkiel(María Rosa Lida de Malkiel) naglašava da je autobiografija Knjige izuzetno jedinstvena zbog kulturnog ambijenta hrišćanske Španije XIV veka. Glavni aspekt knjige o ljubavi je humor zato što je Huan Ruis jedan od najvećih predstavnika humora španske književnosti. Knjiga čini konflikt realne vrednosti prave ljubavi i apstraktosti božanske ljubavi. Knjiga o dobroj ljubavi je, bez sumnje, španska književna tvorevina koja je u većim razmerama porasla u interesu moderne kritike. Ova knjiga, zajedno sa delima "Pesma o Sidu" (Poema de Mio Cid), "Romansero" (Еl Romacero),"Selestina" (La Celestina),"Лазарчић" (Еl Lazarillo) i "Don Kihot" (Еl Quijote) predstavlja jedan koncept koji, nesumljivo, stvara grupu tekstova koji nikada ne izumiru.

Rukopisi

Godine 1790. Tomas Antonio Sanćes (Tomas Antonio Sánchez) izdaje prvi put tekst pod nazivom „Poesías del Arcipreste de Hita” koji se nalazi u IV tomu “Colección de poesías Castellanas anteriores al siglo XV”. Tu je reprodukovao rukopis pod nazivom „S“, najkopletniji, koji se čuvao u Dvorskoj biblioteci (Biblioteca de Palacio) i koji je prepisan od strane Alfonsa de Paradina (Alfonso de Paradino), 1415. godine. Rukopis, od kada je prepisan od strane Alfonsa, prvo se nalazio na fakultetu San B „Colegio de San Bartolomé de Salamanca“ dok Karlos III nije preneo deo rukopisa iz Biblioteke u Kraljevsku Palatu (Palacio Real). Danas se nalazi ponovo na Univerzitetu u Salamanki. Ranije, P. Sarmiento poznavao je druga dva rukopisa, manje kompletna: jedan je posedovao Benito Martines Gajoso (Benito Martínez Gayoso) (po kome je i dobio naziv), danas se nalazi u Biblioteci Španske Kraljevske Akademije, prepisan krajem XIV veka. – nazvan rukopisom „G“. Drugi je pripadao katedrali u Toledu a danas se čuva u Nacionalnoj biblioteci u Madridu(Biblioteca Nacional de Madrid), smatra se da je napisan početkom XV veka, i poznat je pod nazivom "T".

Između rukopisa "G" i "T", sa jedne strane, i rukopisa "S", sa druge, postoje velike razlike. "S" je kompletniji, noviji i sadrži odlomke kojih nema u rukopisima "G" i "T". Ti odlomci su sledeći:

• Uvodna rečenica u kojoj autor dela moli Boga i Devicu da ga izbavi iz zatočeništva u kome se nalazi.
• Prozni prolog u kome se autor izvinjava (ironično) zbog namere književnog dela i vrednuje njegove metričke aspekte.
• Pohvale Svetoj Mariji (Santa Maria)
• Dve epizode u kojima se pojavljuje provodadžija Uraka.

Međutim, najveće neslaganje predstavlja datum nastanka dela: jedni smatraju da je to 1330. godina (rukopis T) dok drugi smatraju da je to 1343. godina (rukopis S). Oni koji se zalažu za postojanje dve različite verzije, objašnjavaju pojavu različitih datuma na sledeći način: složenija verzija S bila bi proizvod pregleda primitivnog oblika Knjige o dobroj ljubavi.

Struktura dela

Poetska knjiga Huana Ruisa, danas poznata pod nazivom Libro de buen amor (Knjiga o dobroj ljubavi), predstavlja, i sadržajno i metrički, sintezu epskog i lirskog pesništva. Po svojoj strukturi, sadržini i metričkoj formi ova knjiga prvenstveno pripada epskoj poeziji. Arhiprezviter iz Ite (Arcipreste de Hita) jedinstvena je pojava španske srednjovekovne književnosti. Jedan od prvih pisaca čije je ime ostalo sačuvano sve do danas, on je predstavnik građanske klase koja se polako stvara i njenih pogleda na život. U svome jedinom delu napisanom, veruje se, u četvrtoj deceniji XIV veka, on je izrazio svoju veoma osobenu viziju kastiljanskog društva toga doba. Njegova Knjiga čiji pravi smisao nije lako danas odgonetnuti, obično se tumači kao poetski način razgraničavanja dva tipa ljubavi: buen amor (čista, uzvišena ljubav) i loco amor (ovozemaljska, telesna ljubav). Ova knjiga je svojim najvećim delom sačinjena od narativnih pesama napisanih u skladu sa pravilima „kleričke pesničke veštine“, u kojima se uočava izuzetna pesnikova obdarenost za živo, neposredno i zanimljivo pripovedanje. Te narativne pesme su uvek napisane u dugom stihu.

Svojom sadržinom i svojom strukturom to je veoma složeno, delo u kome su združeni pesnički sastavi kako narativnog, tako i lirskog karaktera. Menendes Pelajo pregledno je izložio sastavne delove ove pesničke tvorevine španske srednjovekovne književnosti. Po njegovom mišljenju, to su:

• Pikarski roman autobiografskog oblika čiji je glavni junak sam autor. [...] Na mestima gde se prekida radnja, uvek neujednačena i zamršena, umetnuta je sledeća građa:
• Zbirka primera (enxiemplos), tj. basni i priča, koje se obično pojavljuju u dijalogu kao primena razmišljanja i njihova potvrda.
• Parafraza Ovidijeve Umetnosti ljubavi.
• Komedija De Vetula od Pseudo-Pamfila, podražavana ili tačnije prepričana, ali iz dramske forme preneta u narativnu, s mnogim sačuvanim ostacima izvornog dijaloga.
• Burleskna pesma ili epska parodija Bitka između Don Karnala i donje Kuaresme.
• Razne satire, od kojih je neke nadahnula muza zgraženja, kao što su stihovi o svojstvima novca, a druge bezazlane i ljupke, kao prekrasna pohvala malih žena.
• Zbirka lirskih pesama, crkvenih i svetovnih u kojoj se uočava veoma velika raznovrsnost tema i metričkih oblika, gde ipak, u crkvenoj oblasti preovlađuju pesme i pohvale Bogorodici, a u svetovnoj, pesme o brđankama i seoske pesme.
• Razne moralne i asketske digresije, sa tragovima zabeleški koje je arhiprezviter možda pravio za svoje propovedi, ako ih je ponekad držao.

Tematika dela

Naziv Libro de buen amor predložio je Menendes Pidal (Menéndez Pidal) na osnovu različitih odlomaka koje autor naziva <<de buen amor>>. Pre njegovog predloga, knjiga su Libro de Vantares del Arcipreste ili Libro del Arcipreste de Hita. Naziv predložen od strane Menendesa Pidala je prihvaćen jednoglasno.

Sadržajnu potku čitavog dela čini sukob između dve vrste ljubavi: buen amor (dobra, prava, čista ljubav), duhovno osećanje čiji najuzvišeniji izraz je božanska ljubav i loco amor, putena ljubav, izvor mnogih nevolja i zla u životu čoveka i žene.

Stranica faksimil izdanja knjige „Knjiga dobre ljubavi”

Verujući da čovek treba da stremi ka ostvarenju prave, uzvišene ljubavi, Huan Ruis ipak bez oklevanja priznaje da loco amor ima mnogo čari i da ljude neodoljivo privlači. Opisujući čovekovo raspinjanje između ove dve vrste ljubavi od kojih ova druga, zemaljska, čulna, vrlo često donosi prevagu, Huan Ruis živo, oštroumno, duhovito, a mnogo puta i satirično, opisuje špansko društvo u kome živi. To je vreme dosta slobodnih običaja, popuštanja nadzora crkve i sve izraženije želje za uživanjem u ovozemaljskim radostima. I mnogi predstavnici svešteničkog staleža daju vernicima sablažnjiv primer svojim raspusnim životom. Mudar i oštrouman, svestan svih poroka arhiprezviter iz Ite slika fresku izuzetne uverljivosti i živopisnosti i u svome pesničkom delu ostavlja spomen o naravima i običajima kastiljanskog društva u prvoj polovini XIV stoleća. To delo od oko sedam hiljada stihova ne predstavlja formalnu celinu.. Ono je zaista neobično po svojoj sadržajnoj i formalnoj raznovrsnosti. Počinje skrušenom pesnikovom molitvom kojom se ovaj obraća Bogu tražeći pomoć i očekujući izbavljenje iz tamnice u koju je dospeo tuđom krivicom. U nastavku se nalazi odlomak u prozi u kome autor, uz mnoge citate na latinskom, objašnjava smisao svog dela. On želi da svoje čitaoce usmeri ka dobroj ljubavi; da bi to postigao, on hoće da im pokaže dobre i rđave strane života na zemlji, iskušenja koja vrebaju na svakom koraku i opasnosti kojima se izlažu oni koji se neoprezno prepuštaju grešnoj ljubavi.

Posle ovako zamišljenog uvodnog dela nižu se pesničke kompozicije, narativne i lirske, raznorodnog sadržaja. U narativnom obliku napisane su didaktičke pesme, novelističke pesme i basne – basne obično, primerom uzetim iz životinjskog carstva, ilustruju situaciju iz ljudskih odnosa opisanu u poučnoj pesmi. Didaktičke pesme sadrže mnoštvo moralističkih razmišljanja, pouka, opomena; u njima su opisani razni poroci (zavist, gramljivost, požuda, uobraženost, proždrljivost, sebičnost).

U Knjizi o dobroj ljubavi, iako nesumnjivo smišljeno upotrebljene kao ilustracija pojedinih autorovih tvrđenja, basne ne deluju ni suvoparno ni nametljivo. Huan Ruis je u obradu poznatih tema uneo svežinu, neposrednost i duhovitost, tako da njegove basne, pored naravoučenija koje se uvek nalazi u njima, predstavljaju štivo koje razonođuje, nasmejava i razgaljuje čitaoca.

Delo je sastavljeno od strofa koje su različitog karaktera, u kojima se ističe versko i svetovno, pripovedanje sa lirskim elementima, basne i satire, razni kulturni uticaji i lično zapažanje. Međutim, uprkos svim raznovrsnim elementima, ima osnovnu jedinicu stila, od tona koji je stvara i moćnu ličnost autora koji pretvara sve u sopstvenu supstancu. Posle inovacije Bogu i objašnjenja svojih zahteva, pesnik komentariše Aristotelov prolaz i da se ljudi u životu bore za dve stvari: za sredtsva za život i za pronalazak odgovarajuće žene. Priznaje svoju veliku sklonost ka ženama i počinje da prepričava svoje avanture. Huan Ruis, jedan od istinskih predstavnika sveštenstva, pridaje veliki značaj huglarima u svojim pesmama i da je zapravo to ono što ovo delo čini nepotpunim.

Kroz čitavo delo provlači se oštra kritika španskog društva prve polovine XIV veka. Ona je nekad obojena dobronamernom ironijom, a nekad se pretvara u pravu nemilosrdnu satiru. Neposredno i maštovito Huan Ruis ismeva mnoge društvene institucije i staleže svoga doba. Izvrglava ruglu, na prvom mestu, razvratne, lakome, licemerne sveštenike; advokati i sudije su takođe prikazani tamnim bojama; podsmeva se ženskoj lakomislenosti, prevrtljivosti i gramžljivosti. Društvom u kome on živi vlada novac- njegova moć je neograničena. Dok se o nameri Libro obično raspravlja u filološkim i poststrukturalističkim terminima kao o ars amoris, doktrinarnom delu, parodiji ili delu koje oblikuje dvosmislenost jezičkog znaka, Huan Eskurido tvrdi da su namera pesme, antropologija i legitimacija se zasniva na estetici radosti.

Lirsko u delu

Knjiga, međutim, sadrži i izvestan broj lirskih pesama koje su izvanredno značajne kako zbog svoje neosporne umetničke vrednosti, tako i kao dragoceno svedočanstvo o postojanju izvesnih lirskih vrsta o kastiljanskoj poeziji toga vremena.

U arhiprezviterovoj Knjizi zastupljene su sledeće vrste lirskih pesama:

Cántica. Pesma pobožne sadržine. Ima ih šest: četiri sadrže pohvale Bogorodici, a u dvema pesnik opisuje Hristovo stradanje.

Gozo. Vrste pesama ispevanih u slavu Bogorodice. Ima ih četiri. Marijanske teme su bile veoma omiljene u srednjovekovonoj poeziji. Huan Ruis u tim pesmama, kao i u onim o Hristovom stradanju, određuje konvencionalne teme religiozne lirske poezije. Hvalospeve Bogorodici pre njega pisao je Alfonso Učeni (na galisijsko-portugalskom), a Gonsalo de Barseo na kastiljanskom.

Među ove pesme treba ubrojati i Ave Maria de Santa Maria, u kojoj je molitva „Zdravo, Marija“ poslužila autoru kao osnova da ispeva pesmu o Bogorodici.

Cantar de ciegos (slepačka pesma) i cantar de escolares (dijačka pesma). Po rečima samog Huana Ruisa, on je bio ispevao mnoge pesme za razne kategorije uličnih pevača, čak i za jevrejske i mavarske pevače („para judios c moros .“).

"Cantares fiz’algunos, de los que disen los ciegos,
E para escolares, que adan nocharniegos [...]"

(„Саставих неке песме, од оних које казују слепци
и за дијаке, који су ноћобдије...“)

I po svojoj sadržini, i po svom obliku ove vrste pesama su slične. Obe su služile za traženje milostinje. U dijačkoj, dijaci mole da im se u ime Boga udeli milostinja; nabrajaju se zasluge koje će darodavci steći na ovom i na onom svetu svojim plemenitim postupkom.

„El byen, que por Dios feçiéredes,
La limosna, que a mi diéredes,
Quando deste mundo saliéredes,
Esto ves avrá á ayudar.”

(“Добро које ћете у име Бога учинити,
милостиња коју ћете мени дати,
када будете овај свет напустали,
то ће вам бити од користи.“)

Dve slepačke pesme koje su zapisane na samom kraju Knjige mnogo su upečatljivije. U njima se pored molbe da se udeli milostinja, nabrajaju dobra – materijalna i duhovna – koja slepi prosjaci žele za svoje plemenite darodavce:

Huan Ruis, koji je pored kleričke pesničke veštine, obično poznavao i huglarsku usmenu tradiciju, nije krio da je rado često sastavaljao stihove za skromne, putujuće pevače. Zato je moguće pretpostaviti da je ove svoje pesme sastavio po ugledu na one koje su već pevane u narodu.

Troba (stihovi namenjeni pevanju). Pod naslovom De lo que aconteçióal arçipreste con Fernando García, su menssajero ( O onome što se dogodilo arhiprezviteru sa Fernandom Garsijom, njegovim glasonošom), i u formi, i u stilu, oseća se uticaj popularne, usmene poezije.

Ovoj pesmi prethodi narativna pesma u kojoj je autor izneo nezgodu koju je doživeo sa nepouzdanim prijateljem koga je poslao kao glasnika kod devojke koja mu se dopadala, a koji je iskoristivši priliku, devojku osvojio za sebe. U lirskoj pesmi (troba) on se vraća na istu temu i, uz duhovitu igru reči vezanu za ime lepe lekarice Krus (cruz– krst), uz blagu ironiju, opisuje svoju odanost prema devojci i licemerje nepouzdanog i nepoštenog prijatelja.

Cántica de serrana (pesma o pastirici iz planine). Četiri pesme posvećene pastiricama koje je pesnik sreo u toku svojih putovanja kroz planinu predstavljaju prve sačuvane primere ove lirske vrste u španskoj poeziji. Svaki ovaj susret pesnik je prvo opisao u narativnoj pesmi dugog stiha (cuaderna vía), da bi je kasnije pretočio u lirsku pesmu kratkog stiha. Prve tri su sastavljene od osmeraca, a četvrta od šesteraca. U njima pesnik duhovito i živopisno, uz mnoštvo realističkih detalja, opisuje sebe kao umornog, gladnog i promrzlog putnika koji, izgubljen u planini, sreće, u toku svojih lutanja, četiri pastiricie. One su ružne, grube, ograničene i ulivaju mu strah. Ali primoran da od njih traži pomoć, i privremeno utočište, on im se ljubazno obraća i nastoji ispuniti njihove raznovrsne zahteve: jedna traži da joj obeća bogate poklone, druga da je uzme za ženu, treća zahteva novac, a četvrta pošto ga je na leđima odnela do svoje kolibe i tu sa njim podelila večeru, traži da on sa njom podeli postelju. S obzirom na ružnoću i prostotu ovih govedarica, pesnikove pustolovine sa njima imaju izrazito komičnu notu.

Lirske pesme, za koje je Huan Ruis nesumnjivo imao uzore u usmenim formama omiljenim u širokim krugovima kastiljanskog stanovništva, unose u njegovu Knjigu svežinu i neposrednost narodne lirike. Vrlo je verovatno da su bile namenjene pevanju.

Pored pesama koje po svojoj sadržini i metričkom obliku nesumnjivo pripadaju lirskoj poeziji, lirizam se provlači kroz čitavo ovo delo. „Pravi lirizam arhiprezviterove poezije“ – kaže K. Garojano – „zasnovan je na transpoziciji objektivnog u subjektivno, ne toliko zato što usvaja autobiografsku šemu (to je spoljašnji vid strukture), već zato što u radnju izručuje preobilje svojih osećanja, strasti ili strepnji.

Autorstvo

Datum nastanka dela je dao mogućnost za pronalaženje novog traga o autoru Knjige, čije ime, sudeći po poslednjim tvrdnjama, je Huan Ruis (Juan Ruiz, Arcipreste de la villa de Hita). Još jednom, naučnici su pokazali svoje neslaganje, sugerišući suprotna rešenja za ovu novu enigmu, što dovodi do dve mogućnosti sa njihove tačke gledišta: a) Huan Ruis je samo književna fikcija b) Huan Ruis je ličnost koja je zaista postojala. Na osnovu druge mogućnosti, koja je verovatno tačna, javlja se nekoliko opcija: od toga da je Huan klerik(sveštenik) iz Valdaveka do mogućnosti da je bio profesor pevanja. Kandidat koji je dobio najveću podršku je onaj koga su Saes(Sáez) i Trenćs (Trenchs) predložili 1973. godine, a to je Huan Ruis (ili Rodriges) de Sisneros (Juan Ruiz de Cisneros), ličnost koja je bila povezana sa don Gilom de Albornos (Gil de Albornoz)koji je citiran u delu i koji je zadavao različita zaduženja u crkvi između 1318. i 1353. godine. Međutim, ima nečeg čudnog u svim ovim pretpostavkama: nijedno ime se ne povezuje sa autorom, Arhiprezviterom iz Ita.

Nakon ovoga, Fransisko Havier Ernandes (Francisco Javier Hernandez) (1984) iznenadio je naučnike koji su se bavili delom, dokumentom u kome se po prvi put pojavljuje Huan Ruis, Arhiprezviter iz Ite: radi se o kopiji presude iz 1330. godine izdatoj u Alkali de Enares Lorensu, Canónigo iz Segovije, u sporu između don Himena de Luna (Gimeno de Luna), arhiepiskopa iz Toleda, sveštenika i saveta iz Madrida. Ovo se smatra odlučujućim doprinosom, uprkos primedbama H. A. Kelija (H. A. Kelly) (1985), po kome datum nastanka dela nije nijedan od onih koji se pojavljuju u rukopisima.

Huan Ruis, o čijem živozu je sačuvano vrlo malo podataka, nesumnjivo je bio crkveno lice: u Iti, malom mestu nedaleko od Alkale de Enares vršio je dužnost arhiprezvitera, tj. bio je najstariji po rangu među tamošnjim sveštenicima. Iz danas nedovoljno jasnih razloga nadbiskup iz Toleda Hil de Albornos (Gil de Albornoz) bacio ga je u tamnicu u kojoj je započeo pisanje svoje knjige.

Uticaj

Postojanje ova tri rukopisa, od kojih nijedan nije kompletan, su pokazatelji da je ovo delo bilo poznato i čitano tokom srednjeg veka, zasigurno do pronalaska štampe. Takođe je sačuvana i verzija iz XIV veka, koja je napisana na portugalskom. Knjiga se može svrstavati u repertoar pesama huglara, sudeći po ostalim pronađenim fragmentima na kraju kodeksa koji sadrže hroniku i završavaju se zajedno sa svim tim ostalim materijalima. Odlomci ovog dela se mogu preneti i usmenim putem.

Istakao se veliki uticaj knjige Huana Ruisa u delu Chaucer , takođe se navodi i delo Arhiprezvitera iz Talavere iz XV veka i Markiza od Santiljane . Bez sumnje, krajem XVI veka, tragovi knjige u književnosti su se značajno smanjivali. Ova knjiga je bila prostudirana od strane Alana D. Dejermonda, u njegovom članku ,, Širenje i prihvatanje dobre ljubavi u Knjizi dobre ljubavi od Huana Ruisa do Tomasa A. Sančesa: privremena hronologija“.

Literatura

• Juan Manuel Cacho Blecua y María Jesús Lacarra Ducay, Historia de la literatura española, I. Entre oralidad y escritura: la Edad Media, José Carlos Mainer (dir.), [s. l.], Crítica, 2012.
• Historia de la literartura espñola, Segunda edicion ampliada 1970, Edad media y renacimiento.
• Los orígenes del español y los grandes textos medievales Mio Cid, Buen Amor y Celestina, Manuel Criado de Val.
• Historia crítica de la Literatura Hispaníca, Carlos Alvar y Ángel Gómez Moreno.
• Pavlović-Samurović, Ljiljana, Soldatić, Dalibor, Španska književnost 1.
• M. Menéndez Pelayo, Antología de poetas líricos castellanos.
• R. Menéndez Pidal, Notas al Libro del Arcipreste de Hita,Poesia árabe y poesía europea.

Spoljašnje veze

• Libro de buen amor u celosti
• Tumačenje knjige
• Actas de Congresos sobre el LBA