Pređi na sadržaj

Laslo Krasnahorkai

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Laslo Krasnahorkai
Laslo Krasnahorkai
Lični podaci
Datum rođenja(1954-01-05)5. januar 1954. (70 god.)
Mesto rođenjaĐula, NR Mađarska
Nagrade
Zvanični veb-sajt
www.krasznahorkai.hu

Laslo Krasnahorkai (mađ. Krasznahorkai László; Đula, 5. januar 1954) mađarski je romanopisac i scenarista. Poznat je po teškim i zahtevnim romanima, često nazivanim postmodernim, sa distopijskim i melanholičnim temama.[1] Nekoliko njegovih dela, posebno njegovi romani Satantango (Sátántangó, 1985) i Melanholija otpora (Az ellenállás melankóliája, 1989), pretvoreni su u igrane filmove mađarskog filmskog reditelja Bele Tara.

Biografija[uredi | uredi izvor]

Rani život i obrazovanje[uredi | uredi izvor]

Laslo Krasnahorkaije rođen u Đuli u Mađarskoj 5. januara 1954.[2][3] u jevrejskoj porodici srednje klase[4] po očevoj strani. Njegov otac György Krasznahorkai je bio advokat, a njegova majka Júlia Pálinkás administrator socijalnog osiguranja. [5]

Laslo Krasnahorkai je 1972. godine završio srednju školu "Erkel Ferenc" gde je specijalizirao latinski jezik. Od 1973. do 1976. studirao je pravo na Univerzitetu "Jožef Atila" (od 1999. Univerzitet u Segedinu ), a od 1976. do 1978. na Univerzitetu Eötvös Loránd (ELTE) u Budimpešti.[5] Od 1978. do 1983. studirao je mađarski jezik i književnost na ELTE-u, diplomirao je tezu o radu i iskustvima pisca i novinara Šandora Maraija (1900–1989) nakon što je pobegao od komunističkog režima 1948. (Marai je živeo u egzilu u Italiji, a kasnije u San Dijegu, Kalifornija).[5] Tokom svojih godina kao student književnosti, Krasnahorkai je radio u izdavačkoj kompaniji Gondolat Könyvkiadó.[3]

Karijera pisca[uredi | uredi izvor]

Od završetka univerzitetskih studija, Laslo Krasnahorkai se izjašnjava kao samostalni autor. Godine 1985. njegov debitantski roman Satantango postigao je uspeh i odmah je gurnut u prvi plan mađarskog književnog života. Knjiga je distopijski roman smeštena u njegovu domovinu Mađarsku i smatra se njegovim najpoznatijim delom. Dobio je nagradu za najbolju prevedenu knjigu na engleskom 2013.[6] Prvi put je putovao izvan komunističke Mađarske 1987. godine, provevši godinu dana u Zapadnom Berlinu kao primalac DAAD stipendije. Od raspada Sovjetskog bloka, živeo je na raznim lokacijama.[6] 1990. godine, po prvi put, mogao je da provede značajan period u istočnoj Aziji. Oslonio se na svoja iskustva u Mongoliji i Kini u pisanju Zarobljenika iz Urge i Razaranja i Tuge ispod nebesa. Više puta se vraćao u Kinu.[7]

Njegov roman Melanholija otpora dobio je 1993. nemačku nagradu Bestenliste za najbolje književno delo godine.[6][8] Godine 1996. bio je gost Wissenschaftskolleg-u Berlinu.[7] Dok je dovršavao roman Rat i rat, putovao je mnogo po Evropi. Američki pesnik Alen Ginzberg bio je od velike pomoći u dovršavanju dela; Krasnahorkai je neko vreme boravio u Ginzbergovom stanu u Njujorku i opisao je pesnikov prijateljski savet kao vredan u oživljavanju knjige.[9]

Tokom 1996, 2000. i 2005. proveo je šest meseci u Kjotu. Njegov dodir sa estetikom i teorijom književnosti Dalekog istoka rezultirao je značajnim promenama u njegovom stilu pisanja i raspoređenim temama. [10] Često se vraćao i u Nemačku i u Mađarsku, ali je takođe proveo neko vreme u nekoliko drugih zemalja, uključujući Sjedinjene Države, Španiju, Grčku i Japan, [11] koje su pružile inspiraciju za njegov roman Seiobo járt odalent, koji je osvojio Nagrada za najbolju prevedenu knjigu u 2014.[12]

Počevši od 1985. godine, renomirani reditelj i autorov dobar prijatelj Bela Tar snimao je filmove skoro isključivo zasnovane na delima Krasnahorkaia, uključujući Satantango i Werckmeister harmóniák (Verkmajsterove harmonije)[7] Laslo Krasnahorkai je rekao da će film Torinski konj iz 2011. biti njihova poslednja saradnja.[13]

Krasnahorkai je dobio međunarodno priznanje kritičara. Suzan Sontag ga je opisala kao "savremenog mađarskog majstora apokalipse koji inspiriše poređenje sa Gogoljem i Melvilom".[6] V. G. Zebald je primetio: „Univerzalnost Krasnahorkaijeve vizije parira onoj Gogoljevih Mrtvih duša i daleko prevazilazi sve manje brige savremenog pisanja.[14] Godine 2015. dobio je Međunarodnu Buker nagradu, prvi mađarski autor koji je nagrađen tom nagradom.[8]

Lični život[uredi | uredi izvor]

Nakon što je nekoliko godina boravio u Berlinu, u Nemačkoj, gde je šest meseci bio gostujući profesor S. Fišera na Slobodnom univerzitetu u Berlinu, Krasnahorkai boravi „kao pustinjak u brdima Sentlaslo“ u Mađarskoj.[2][15] Nakon razvoda od svoje prve žene Anikó Pelyhe, sa kojom se oženio 1990. godine, oženio se po drugi put 1997. godine. Dóra Kopcsányi, druga žena je sinolog i grafički dizajner.[2] Ima troje dece: Katu, Agnes i Emu. [2]

Počasti i nagrade[uredi | uredi izvor]

Krasnahorkai je nagrađen brojnim književnim nagradama, među kojima su najviša nagrada mađarske države, Košutova nagrada i Međunarodna Buker nagrada za svoje delo prevedeno na engleski jezik. [8]

  • 2021: Austrijska državna nagrada za evropsku književnost
  • 2020: Literature.gr Phrase of the Year Prize 2018
  • 2019: Nacionalna književna nagrada za prevodnu književnost (SAD) za Povratak kući Barona Venkhajma [16]
  • 2017: Aegon Art Award za Povratak kući barona Venkhajma (Mađarska)
  • 2015: Međunarodna Buker nagrada [17]
  • 2015: Dorothy and Lewis B. Cullman Centar za naučnike i pisce iz Njujorške javne biblioteke. [18]
  • 2014: Vilenica Prize (Međunarodni književni festival Vilenica, Slovenija)
  • 2014: Nagrada za najbolju prevedenu knjigu - dobitnik Ottilie Mulzet za prevod romana Seiobo járt odalent. Prvi autor koji je osvojio dve BTBA nagrade. [19]
  • 2014: Američka nagrada za životni doprinos međunarodnom pisanju
  • 2013: Nagrada za najbolju prevedenu knjigu - dobitnik Đorđe Sirteš za prevod romana Satantango.[20]
  • 2012: Prima Primissima Prize (Budimpešta, Mađarska)
  • 2010: Brücke-Berlin Prize (Berlin, Nemačka) za Seiobo járt odalent
  • 2010: Spycher-Prize (Leuk, Švajcarska) za njegov kompletan rad, ali posebno za From the North a Mountain...[21]
  • 2009: Nagrada Društva književnika (Budimpešta, Mađarska)
  • 2008: Nagrada za mađarsko nasleđe (Budimpešta, Mađarska)
  • 2007: Nominovan za nagradu Žan Mone (Francuska)
  • 2004: Košutova nagrada (Mađarska)
  • 2003: Nagrada Soroš fondacije
  • 2002: Laureat Republike Mađarske (Magyar Köztársaság Babérkoszorúja)
  • 1998: Nagrada Marai Šandor (Mađarsko Ministarstvo prosvete i kulture)
  • 1993: Nagrada Krudi Giula (Mađarska)
  • 1993: Bestenliste-Nagrada (Baden-Baden, Nemačka) za Melanholiju otpora
  • 1992: Nagrada Deri Tibor (Mađarska)
  • 1987–1988: DAAD Fellowship (Zapadni Berlin, Savezna Republika Nemačka)
  • 1987: Nagrada Jožef Atila (Mađarska)
  • 1987: Nagrada Mikes Kelemen Kör (Holandija)

Dela[uredi | uredi izvor]

Romani[uredi | uredi izvor]

  • 1985: Satantango (Sátántangó)
  • 1989: Melanholija otpora (Az ellenállás melankóliája)
  • 1992: Zarobljenik iz Urge (Az urgai fogoly)
  • 1999: Rat i rat (Háború és háború)
  • 2004: Uništenje i tuga ispod nebesa (Rombolás és bánat az Ég alatt)
  • 2008: Seiobo járt odalent
  • 2016: Povratak kući barona Venkhajma (Báró Wenckheim hazatér)
  • 2021: Herscht 07769
  • 2021: Seiobo járt odalent

Novele[uredi | uredi izvor]

  • 2003: Planina na sever, jezero na jug, putevi na zapad, reka na istok (Északról hegy, Délről tó, Nyugatról utak, Keletről folyó)
  • 2009: Poslednji vuk (Az utolsó farkas)
  • 2018: Aprómunka egy palotaért
  • 2019: Mindig Homérosznak

Zbirke kratkih priča[uredi | uredi izvor]

  • 1986: Odnosi milosti (Kegyelmi viszonyok))
  • 2013: Svet ide dalje (Megy a világ).

Eseji, intervjui i drugi radovi[uredi | uredi izvor]

  • 1993: Univerzalni Tezej (A Théseus-általános), tri izmišljena predavanja, uključen u The World Goes On
  • 2001: Veče u šest: Neki besplatni govori na otvaranju izložbe (Este hat; néhány szabad megnyitás), eseji
  • 2003: Krasnahorkai: Razgovori (Krasznahorkai Beszélgetések), intervjui
  • 2010: Állatvanbent, zajedno sa Maksom Nojmanom, kolaž proze i slika
  • 2012: On niti odgovara niti postavlja pitanja: Dvadeset pet razgovora na istu temu (Nem kérdez, nem válaszol. Huszonöt beszélgetés ugyanarról), intervjui.
  • 2013: Muzika i književnost br. 2, specijalno izdanje časopisa sa tekstovima Krasnahorkaija i esejima o njegovom delu Bele Tara i Maksa Nojmana. [22]
  • 2017: Projekat Menhetn, književni dnevnik sa fotografskim esejem

Kratke priče[uredi | uredi izvor]

  • 1984: Priča o Bogdanoviču ("El Bogdanovichtól") u knjizi Tvoje kraljevstvo dođe: 19 kratkih priča 11 mađarskih autora (str. 64–79).
  • 1986: Poslednji čamac ("Az utolsó hajó")) u knjizi Tvoje kraljevstvo dođe: 19 kratkih priča 11 mađarskih autora (str. 53–63).
  • 1990: Najnovije, u Torinu ("Legkésőbb Torinóban"), uključeno u The World Goes On
  • 1998: Isaija je došao ("Megjött Ézsaiás"), uključen u War & War
  • 1999: Nemi do gluvih ("Néma a süketnek"), uključeno u The Hungarian Quarterly (str. 49-55)
  • 2001: Ne na Heraklitskom putu ("Nem a hérakleitoszi úton"), uključeno u The World Goes On
  • 2002: Svet ide dalje ("Megy a világ előre"), uključen u The World Goes On .
  • 2003: Sto ljudi sve ispričano ("Talán száz ember összesen"), uključeno u The World Goes On
  • 2005: Bolyongás állva, uključen u The World Goes On
  • 2008: Spust na šumskom putu ("Lefelé egy erdei úton"), uključen u The World Goes On
  • 2009: A sebességről, uključen u The World Goes On
  • 2010: Számla: Palma Vecchiónak, Velencébe, uključen u The World Goes On
  • 2010: Nine Dragons Crosing, uključeno u The World Goes On

Scenariji za filmove[uredi | uredi izvor]

  • 1988: Prokletstvo (Kárhozat), u režiji Bele Tara
  • 1989: Poslednji čamac (Az utolsó hajó), u režiji Bele Tara
  • 1994: Satantango (Sátántangó) režija Bela Tar
  • 1997–2001: Verkmajsterske harmonije (Werckmeister harmóniák), u režiji Bele Tara
  • 2007: Čovek iz Londona (A Londoni férfi), u režiji Bele Tara
  • 2011: Torinski konj (A torinói ló), u režiji Bele Tara


Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Wood, James (4. 7. 2011). „Madness and Civilization: The very strange fictions of László Krasznahorkai”. The New Yorker. sv. 87 br. 19. str. 71—75. 
  2. ^ a b v g „Krasznahorkai, Laszlo 1954–”. Contemporary Authors, New Revision Series. 158. 2007. Pristupljeno 16. 9. 2012. 
  3. ^ a b Görömbei, András. „László Krasznahorkai, Hungarian writer”. University of Vienna. Arhivirano iz originala 20. 5. 2015. g. Pristupljeno 20. 5. 2015. 
  4. ^ Rohter, Larry (9. 8. 2014). „László Krasznahorkai's Novels Find a U.S. Audience”. The New York Times. Pristupljeno 10. 3. 2019. „He was born into a middle-class Jewish family (his father was a lawyer, his mother an employee of the social welfare ministry)” 
  5. ^ a b v Krasznahorkai biography (official website) (Retrieved 9 August 2012).
  6. ^ a b v g Bausells, Marta (20. 5. 2015). „Everything you need to know about László Krasznahorkai, winner of the Man Booker International prize”. The Guardian. Pristupljeno 21. 5. 2015. 
  7. ^ a b v „László Krasznahorkai”. Hungarian Review. Arhivirano iz originala 07. 11. 2019. g. Pristupljeno 21. 5. 2015. 
  8. ^ a b v „Man Booker International prize 2015 won by 'visionary' László Krasznahorkai”. The Guardian. 19. 5. 2015. Pristupljeno 21. 5. 2015. 
  9. ^ „László Krasznahorkai: The Disciplined Madness”. Guernica. 26. 4. 2012. Pristupljeno 21. 5. 2015. 
  10. ^ Vonnak, Diana (25. 4. 2014). „East Meets East: Krasznahorkai's Intellectual Affair With Japan”. Hungarian Literature Online. Arhivirano iz originala 20. 5. 2015. g. 
  11. ^ Csaba Tóth (31. 7. 2014). „Laszlo Krasznahorkai: Hungary has been showing its uglier face the past 25 years”. The Budapest Beacon. Pristupljeno 21. 5. 2015. 
  12. ^ Kellogg, Carolyn (29. 4. 2014). „Can you say Laszlo Krasznahorkai?”. Los Angeles Times. Pristupljeno 21. 5. 2015. 
  13. ^ Hopkins, James (2013). „Interview with László Krasznahorkai”. Transcript. Pristupljeno 21. 5. 2015. 
  14. ^ „LÁSZLÓ KRASZNAHORKAI: ANIMALINSIDE”. The American University of Paris. 2010. Arhivirano iz originala 4. 3. 2016. g. Pristupljeno 21. 5. 2015. 
  15. ^ László Krasznahorkai – Author at New Directions Publishing (Retrieved 9 August 2012).
  16. ^ „Baron Wenckheim's Homecoming”. National Book Foundation (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2019-11-21. 
  17. ^ „Hungarian writer wins Man Booker International Prize”. The Times of India. 20. 5. 2015. Arhivirano iz originala 20. 5. 2015. g. 
  18. ^ „The New York Public Library's Dorothy and Lewis B. Cullman Center for Scholars and Writers Announces 2015-2016 Fellows”. The New York Public Library. Pristupljeno 2017-10-14. 
  19. ^ Post, Chad W. (28. 4. 2014). „BTBA 2014: Poetry and Fiction Winners”. Three Percent. Arhivirano iz originala 20. 5. 2015. g. 
  20. ^ Post, Chad W. (6. 5. 2013). „2013 BTBA Winners”. Three Percent. Arhivirano iz originala 20. 5. 2015. g. 
  21. ^ „Literaturpreis 2010 an Alissa Walser und László Krasznahorkai [Literature Prize 2010 for Alissa Walser and László Krasznahorkai]” (na jeziku: nemački). 6. 5. 2010. Arhivirano iz originala 20. 5. 2015. g. Pristupljeno 29. 8. 2012. 
  22. ^ „László Krasznahorkai”. Music & Literature Magazine. br. 2. 2013. Pristupljeno 11. 4. 2015. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ласло_Краснахоркаи&oldid=27686512”