Marija Bočkareva
| Marija Bočkareva | |
|---|---|
 Marija Bočkareva u uniformi | |
| Lični podaci | |
| Puno ime | Marija Leontievna Bočkareva |
| Datum rođenja | jul 1889. |
| Mesto rođenja | Nikolsko, Ruska Imperija |
| Datum smrti | 16. maj 1920. (30 god.) |
| Mesto smrti | Krasnojarsk,  Ruska SFSR |
| Vojna karijera | |
| Služba | 1914—1920 |
| Vojska | Vojska Rusije |
| Rod | pešadija |
| Čin | poručnik |
| Jedinica | 25. Tomski rezervni bataljon |
| Učešće u ratovima | Ofanziva Kerenskog |
| Odlikovanja | Georgijevski krst |
Marija Leontievna Bočkareva (rus. Мари́я Лео́нтьевна Бочкарёва; Nikolsko, jul 1889 — Krasnojarsk, 16. maj 1920) bila je ruski vojnik u Prvom svetskom ratu — komandant prve ženskog bataljona u vojsci Carske Rusije, a nakon toga pod komandom Bele garde (zbog čega je pogubljena od strane boljševika).
Biografija[uredi | uredi izvor]
Mladost[uredi | uredi izvor]
Marija Bočkareva je rođena u malom selu Nikolsko. Otac joj je bio narednik u vojsci carske Rusije, i učesnik u rusko-turskom ratu. Sa 16 godina se udala i napustila rodno mesto. Sa Afanasijem Bočkarevim se preselila u Tomsk, grad u Sibiru. Međutim, muž je bio veoma grub prema njoj, pa ga je ubrzo napustila i otišla da radi kao posluga. Nije znala da je njen gazda u stvari bio vlasnik bordela koji ju je primorao da radi na samom osnivanju istog.[1] Nakon toga su se preselili u Sretensk, gde se vezala za lokalnog Jevreja Jakova Buka. Ubrzo su otvorili mesaru (maja 1912); međutim, Buk je ubrzo uhapšen zbog krađe i poslat u Jakutsk. Kako god, i tamo je bio ponovo uhvaćen u krađi — zbog čega je opet poslat u egzil u Amgu. Marija ga je u svim tim selidbama pratila. Međutim, nakon svega on je počeo da je bije i da bude nasilan.
Vojna karijera[uredi | uredi izvor]
Godine 1914. napušta Bulku i vraća se u Tomsk. Nakon početka Prvog svetskog rata želela je da ode na borbene linije. Novembra je bila odbijena od 25. Tomskog bataljona vojske carske Rusije. Komandant joj je savetovao da se priključi Crvenom krstu. Ipak, bila je uporna i uspela je da dođe do vojne jedinice. Posle tri meseca obuke je poslata na prve borbene linije u Polocku. Bila je nagrađena za spašavanje 50 povređenih vojnika.
Nakon abdikacije Cara Nikolaja početkom 1917. zbog februarske revolucije, predložila je stvaranje ženske borbene jedinice za koju je tvrdila da će rešiti problem vojnog morala.[2] Njen predlog je odobrio vrhovni komandant vojske Brusilov, nakon čega se obratila ministru rata Aleksandru Kerenskom. Pošto je zapošljavanje žena bilo protiv vojnih propisa, svim ženskim bataljonima je dodeljena posebna dozvola. Ovo je bio prvi ženski bataljon koji se oformio u Rusiji. Prvi ruski ženski bataljon smrti Bočkareve u početku je privukao oko 2.000 dobrovoljnih žena, ali stroga pravila prošlo je svega 300 posvećenih iz jedinice. Posle mesec dana intenzivnog treninga, Bočkareva i njena jedinica su vezani za Prvi Sibirski korpus i bili su poslati na zapadni front Rusije da učestvuju u ofanzivi Kerenskog, gde je Bočkareva unapređen u čin poručnika. Jedinica je bila uključena u jednu veliku bitku, u blizini grada Smarhona. Žene jedinice dobro su se pokazale u borbama, ali velika većina muških vojnika imala je malo želje da nastavi da se bore. Marija je ranjena u bici i poslata nazad u Petrograd da se oporavi.
Jedinica je rasformirana nakon što je bila suočena sa neprijateljstvima od muških vojnika koji su ostali na frontu. Marija se vratila u Petrograd, gde su je u početku pritvorili boljševici, ali je ubrzo puštena. Ona je obezbedila dozvolu da se ponovo poveže sa svojom porodicom u Tomsk, ali se vratila u Petrograd početkom 1918. godine. Tada je dobila poziv od generala Kornilova, koji je komandovao armijom na Kavkazu. Nakon odlaska iz Kornilovog štaba, ona je ponovo zatvorena od strane boljševika, a pošto su saznali za njenu vezu sa Belim pokretom, trebalo je da bude pogubljena. Međutim, spasao je vojnik koji je 1915. služio sa njom u Carskoj vojsci — ubedivši boljševike da odustanu od namere. Dobila je pasoš i dozvolu da napusti zemlju. Bočkareva se potom prebacila u Vladivostok, odakle je u aprilu 1918. otišla u Sjedinjene Države.
SAD i Velika Britanija[uredi | uredi izvor]
Nakon pristanka u San Francisku odlazi u Njujork. 10. jula 1918. godine susrela se sa predsednikom SAD, Vudroom Vilsonom. Molila je predsednika da interveniše u Rusiji, nakon čega je on dirnut i sa suzama u očima obećao da će uraditi sve što može. Marija nakon toga putuje u Veliku Britaniju, gde se susrela sa Kraljem Džordžom.
Povratak u Rusiju i smrt[uredi | uredi izvor]
Avgusta 1918. se vraća u Rusiju u Arhangeljsk. Aprila 1919. godine se vraća u Tomsk gde je pokušala da organizuje žensku medicinsku jedinicu pod komandom Belogardejskog komandanta Aleksandra Kolčaka. Ipak ubrzo je uhapšena od strane boljševika. Poslata je u Krasnojarsk gde je saslušavana četiri meseca. Na kraju, protiv Lenjinovih naređenja, osuđena je na smrt i pogubljena kao „neprijatelj radničke klase”. Pogubljena je 16. marta 1920. godine. Posmrtno je pomilovana jer je pogubljenje izvršeno zbog nepoštovanja naredbi.
Ostalo[uredi | uredi izvor]
Glavna je ličnost u ruskom filmu Bataljon koji je snimljen 2015. godine.[3] Mariju je u tom filmu glumila poznata ruska glumica Marija Aronova.[4] Evropska premijera ovog filma je bila u Beogradu, na svečanom zatvaranju 43. Festa.[5]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Znamenitыe ženщinы - Mariя Leontьevna Bočkareva”. www.greatwomen.com. 7. 5. 2008. Arhivirano iz originala 02. 11. 2017. g. Pristupljeno 7. 11. 2017.
- ^ „Žene iz Bataljona smrti”. vostok.rs. 7. 9. 2013. Pristupljeno 4. 11. 2017.
- ^ „Batalon (2015)” (na jeziku: engleski). imdb.com. Pristupljeno 4. 11. 2017.
- ^ „Nыnešnie sobыtiя sozvučnы tomu, čto bыlo sto let nazad” (na jeziku: ruski). lenta.ru. 18. 2. 2015. Pristupljeno 7. 11. 2017.
- ^ „Premijerno prikazan ruski film "Bataljon" na Festu”. www.srbijuvolimo.rs. 9. 3. 2015. Pristupljeno 7. 11. 2017.
