Milan Novaković
| Milan Novaković | |
|---|---|
 Milan Novaković | |
| Lični podaci | |
| Datum rođenja | 5. mart 1871. |
| Mesto rođenja | Kraljevo, Kneževina Srbija |
| Datum smrti | 29. septembar 1907. (36 god.) |
| Mesto smrti | Beograd, Kraljevina Srbija |
| Vojna karijera | |
| Vojska | Srpska vojska |
| Čin | kapetan |
| Kasniji rad | novinar |
Milan J. Novaković (Kraljevo, 21. februar/5. mart 1871 — Beograd, 16/29. septembar 1907) bio je srpski generalštabni kapetan i najpoznatija ličnost pokreta protiv zaverenika koji su 1903. izvršili Majski prevrat. Novaković i oficiri koje je okupio oko sebe bili su poznati kao kontrazaverenici ili, podsmehljivo, kontraći.
U avgustu 1907. uhapšen je pod lažnom optužbom da je ukrao štamparske matrice. Držan je u pritvoru u Glavnjači do 29. septembra, kada je poginuo tokom pucnjave do koje je došlo kada se, iskoristivši nepažnju stražara, zabarikadirao u sobi sa oružjem zajedno sa drugim zatvorenikom Maksimom Novakovićem. Pogibija Milana i Maksima Novakovića dovela je do protesta i nereda u Beogradu, kao i do velikog sukoba vlasti i opozicije u Narodnoj skupštini. Tadašnje novine su o ovom događaju mesecima pisale.
Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor]
Milan Novaković rođen je 21. februara/ 5. marta 1871. godine. Njegov otac Jovan Novaković je bio ugledni kraljevački trgovac i zemljoradnik, predsednik opštine Kraljevo i narodni poslanik. Iako je bio pristalica dinastije Karađorđević, nije dolazio u sukobe sa Obrenovićima. Milan Novaković je imao dva brata, ekonoma Božu Novakovića i Ljubomira Novakovića, koji je bio ministar narodne privrede u obe vlade Dimitrija Cincar Markovića. Milan Novaković je nakon završetka osnovne škole u Kraljevu, a potom i Gimnazije u Kragujevcu svoje školovanje nastavio 1890. godine na Vojnoj akademiji u Beogradu. Po završetku Akademije 1893. godine dobija čin artiljerijskog potporučnika, a tri godine kasnije je bio unapređen u čin poručnika i izabran za pitomca Generalštabne Nikolajevske akademije u Petrogradu, koju je završio 1899. godine. Iste godine je bio unapređen u čin kapetana, a pored toga proveo je i nekoliko meseci u Francuskoj kako bi usavršio jezik.
Novaković je nameravao da se priključi borbi protiv Engleza u Burskom ratu, ali je bio odbijen. Nakon toga on je pomagao u izradi Srpskog paviljona na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine, nudeći da bez nadoknade uredi vojni odsek izložbe. Po završetku izložbe Novaković je bio nagrađen i srpskim i francuskim odlikovanjem. Novaković je po povratku u Srbiju proveo još tri godine u generalštabnom usavršavanju. Krajem 1902. godine Novaković je uzeo odsustvo i uz očevu novčanu pomoć ponovo otišao u Francusku na usavršavanje.[1][2]
Majski prevrat i povratak u Srbiju[uredi | uredi izvor]
Vesti o Majskom prevratu su Novakovića zatekle u Francuskoj. Novaković je odlučio da se odmah vrati u Srbiju. Raspitujući se kod oficira, rođaka i prijatelja o Majskom prevratu, zaključio je da on može imati vrlo teške posledice po Srbiju. Pored toga, u vojsci je raslo nezadovoljstvo među jednim delom oficira jer su zaverenici nakon Majskog prevrata na sve državne položaje postavljali svoje istomišljenike.
Kao odgovor na ubistvo vladarskog para, Milan Novaković je pripremio proglas pod nazivom Srpskom oficirskom koru. Proglas je prvenstveno bio namenjen oficirima Niškog garnizona (Novaković je po kazni bio prekomandovan u 16. pešadijski puk u Nišu), koje je Novaković pozivao da svojim potpisima zatraže uklanjanje zaverenika iz vojske. Koncept Novakovićevog proglasa je izmenio pre objavljivanja Svetomir Nikolajević, takođe jedan od kontrazaverenika. Novaković je verovao da samo odlazak zaverenika iz vojske može stabilizovati prilike u zemlji i povratiti njen ugled. Zaverenike je optuživao za kršenje zakletve, korupciju, nasilje, koristoljublje i anarhiju, smatrajući ih običnim ubicama. Novaković i drugi kontrazaverenici su takođe smatrali da oni koji su izvršili Majski prevrat žele da preuzmu svu vlast u zemlji.[3][4]
Ubrzo po završetku proglasa Novaković je počeo da prikuplja potpise što većeg broja podoficira i oficira, ali je kontrazavera bila ubrzo otkrivena. Članovi Vlade iz redova zaverenika su u Niš poslali Dragutina Dimitrijevića Apisa, koji je ubrzo došao do spiska sa potpisima kontrazaverenika. Komandant Moravske divizije, general Božidar Janković, naredio je da se uhapse svih dvadeset oficira-potpisnika, koji su potom prebačeni na suđenje u Beograd. Novakovićeva odbrana na sudu, u kojoj je on oštro osuđivao zaverenike i zahtevao da oni moraju biti što pre udaljeni iz vojske kako bi se očuvao međunarodni ugled Srbije, ubrzo je dospela u javnost. Upravo to što je Novaković tekst svoje odbrane dostavio javnosti uticalo je na sud, pa je on bio osuđen na dve godine zatvora sa gubitkom čina. Zaverenici su se branili od optužbi tekstovima objavljenim u njima naklonjenoj štampi, optužujući Novakovića da je njegov glavni motiv iznevereno samoljublje jer nije dobio mesto oficira-ordonansa novog kralja.[5][6]
Tokom dvogodišnje kazne, koju je izdržavao u požarevačkom Kaznenom zavodu, Novaković je često bio izložen klevetama i provokacijama. Za to vreme pojedini protivnici zaverenika, poput Svetomira Nikolajevića, povremeno su u Skupštini pokretali pitanje zaverenika, a njihovi govori su bili primećeni kako u zemlji, tako i u inostranstvu. Novaković je iz zatvora izašao u septembru 1905. godine. Istog dana je u Pravdi bila objavljena poslanica u kojoj je ponovo napao zaverenike, tražeći od svakog dobrog Srbina da mu se priključi u borbi protiv njih. Već 30. oktobra Novaković je zajedno sa Svetomirom Nikolajevićem pokrenuo Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja. Novakovićevi zahtevi i formiranje Društva pozdravljeni su u evropskoj, a naročito u britanskoj javnosti. Paralelno sa osnivanjem Društva pokrenut je i list Za otadžbinu. List, koji je u svakom broju oštro kritikovao zaverenike i tražio njihovo udaljavanje iz vojske, policija je zabranila u avgustu 1906. godine.[7]
Novakovićeva aktivnost u okviru Društva i lista Za otadžbinu uticala je u velikoj meri na vojnike kragujevačkog garnizona. Dodatni razlog za nezadovoljstvo postojao je zbog preterane strogosti komandanta, generala Stepe Stepanovića. Nezadovoljstvo Stepanovićem, kao i ponašanjem zaverenika dovelo je do organizovanja kontrazavere. Na zboru u martu 1906. godine oko tridesetak okupljenih podoficira donelo je odluku da pomogne Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja i list Za otadžbinu. Narednik Sreten Sredojević je trebalo da ode u Beograd i stupi u vezu sa Novakovićem kako bi predao prilog sakupljen za rad Društva. Takođe, Sredojević je trebalo i da stupi u kontakt sa oficirima koji su delili slično mišljenje sa kontrazaverenicima, kao što su Živojin Mišić i Miloš Vasić. Po povratku iz Beograda, Sredojević je uveravao svoje kolege da je ceo beogradski garnizon uz Novakovića, da bi trebalo da okupe što veći broj pouzdanih podoficira i oficira i da sačekaju dalja uputstva iz Beograda. Kontrazavera je ubrzo bila otkrivena, nakon što je narednik Milovan Bradić sve ispričao tokom ispitivanja, u nadi da će se na taj način spasiti kazne oduzimanja čina. Hapšenja su izvršena 17. aprila, dan pre planiranog početka zavere. Sredojević je osuđen kao vođa zavere, a on je ujedno bio i jedina veza između Milana Novakovića i podoficira koji su zaveru pripremali. Nakon završetka suđenja u januaru 1907. godine ovaj slučaj je bio zatvoren.[8]
Novo hapšenje i smrt[uredi | uredi izvor]
Nakon gašenja lista Za otadžbinu, Novaković je štampao brošuru u kojoj je dokumentovao policijske pritiske. Zbog te brošure bio je optužen da je naneo uvredu ministru unutrašnjih dela, pa je bio osuđen na mesec dana zatvora. Zbog policijskih pritisaka i Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja je ubrzo obustavilo svoj rad. Međutim, Milan Novaković je ponovo pokrenuo list Za otadžbinu u martu 1907. godine. On je odmah bio pozvan da odsluži jednomesečnu kaznu zatvora, na koju je bio osuđen godinu dana ranije. U avgustu je Novakoviću bilo sugerisano da se povuče iz javnog života, ali je on odgovorio da će to učiniti tek kada zavereničko pitanje bude bilo rešeno. Zbog toga je bilo naređeno zatvaranje štamparije.[9][10]
Optužen da je prilikom akcije žandarmerije pokušavao da sakrije delove mašine za štampanje, Novaković je ponovo uhapšen 25. avgusta 1907. godine. Po krivičnom zakoniku smeo je da bude zadržan najviše petnaest dana, međutim, kako ni nakon osamnaest dana nije bio pušten, njegova supruga Desanka (ćerka generala Pavla Boškovića; 1907. godine udala se za Milana Novakovića) žalila se predsedniku Vlade, a svoj protest je prosledila i novinama. Zaverenici su nudili Novakoviću mesto vojnog atašea u inostranstvu ili mesto direktora Državnog monopola kako bi promenio svoje stavove, ali je on ove ponude odbio. Novaković je angažovao šest advokata odbrane, ali je njima bilo dozvoljeno da posete zatvorenika tek deset dana nakon hapšenja. Po podacima koje su imali francuski i britanski poslanici, Novaković je u zatvoru bio doveden do očajanja lošim tretmanom.[11]
Prema zvaničnoj verziji policiji, dana 29. septembra 1907. godine, Milan Novaković i Maksim Novaković, penzionisani žandarmerijski oficir, upali su u kancelariju upravnika policije, uzeli oružje i počeli da pucaju na ulicu. Ministar unutrašnjih dela Nastas Petrović je pokušao da ih ubedi da odustanu od pucanja, ali bez uspeha. Nakon što su potrošili svu municiju, izvršili su samoubistvo. Međutim, ova verzija nije u potpunosti tačna. Naime, obojica su bili ubijeni nakon što su u prostoriju žandarmi ubacili boce hloroforma. Ovakav postupak Milana i Maksima Novakovića je bio čin protesta zbog toga što im ni nakon više od mesec dana provedenih u pritvoru nije otpočelo suđenje. Ministar unutrašnjih dela Nastas Petrović je ubrzo u Skupštini bio optužen da je odgovoran za ubistvo Novakovića. Britanski poslanik Vajthed je verovao da je šef beogradske policije, Mihailo Cerović, tokom posete dvoru dobio naređenje da Novakovići moraju biti likvidirani. Ministar unutrašnjih dela je naredio obdukciju, a njeni rezultati su pokazali da rane na telima stradalih nisu mogle nastati samopovređivanjem. Beogradske novine su pisale da su obojica Novakovića bili ubijeni: Milan je imao veliku ranu na glavi i kundakom prebijenu levu nogu, a Maksim je imao rane na desnoj strani grudi i na glavi.[12][2]
.jpg)
Reakcije na smrt Milana Novakovića[uredi | uredi izvor]
Nekoliko hiljada Beograđana okupilo se na ulici dok je pucnjava još trajala. Kada je šef policije Cerović izašao da bi im naložio da se raziđu, dočekali su ga zvižducima.[2] Opozicija je zbog smrti Novakovića organizovala miting, zbog čega je Vlada morala da podigne vojsku u stanje pripravnosti i da dovede pojačanja iz unutrašnjosti. Protest je bio organizovan i ispred kuće predsednika Vlade Nikole Pašića. Međutim, Novakovićeva smrt je omogućila zaverenicima da konsoliduju svoju većinu u Skuštini. Štiteći ministra unutrašnjih dela Nastasa Petrovića, optuženog da je bio saučesnik u zločinu, Pašićeva vlada je u očima javnosti takođe ponela deo odgovornosti za Novakovićevu smrt, a zaverenici su izgledali nedodirljivima.[13]
Interpelacije u Skupštini, koje su pokrenute nakon Novakovićeve smrti, prestale su decembra 1907. godine. U maju naredne godine doneto je rešenje po kom upravnik beogradske policije Cerović i komandant Žandarmerije Vukasović nisu krivi jer je ministar svojim prisustvom na mestu zločina i izdavanjem naređenja pokrio njihovu odgovornost. Nakon ovoga, jedino se raspravljalo oko pitanja nadležnosti suda za suđenje ministru, odnosno da li mu treba suditi pred redovnim ili Kasacionim sudom. Opozicija je pitanje ministrove odgovornosti ponovo pokrenula u Skupštini u martu 1911. godine, ali je Skupština donela odluku da raspravu o ovom slučaju dalje prepusti sudu. Međutim, optužba protiv Nastasa Petrovića je na kraju bila odbačena.[14]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Ristić, Ljubodrag P. (2023). „Kapetan Milan Novaković: tragedija slobodnog mišljenja u Srbiji (1903-1907. godina)”. Publicistika u razvoju društva i države: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 251—253.
- ^ a b v „Policija ubija i bez presude”. Pravda. 17. 9. 1907. Pristupljeno 26. 10. 2023.
- ^ Ristić, Ljubodrag P. (2023). „Kapetan Milan Novaković: tragedija slobodnog mišljenja u Srbiji (1903-1907. godina)”. Publicistika u razvoju društva i države: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 253—254.
- ^ Vasić, Dragiša (2003). Devtsto treća. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 119—122. ISBN 86-17-10646-8.
- ^ Vasić, Dragiša (2003). Devetsto treća. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 122; 125. ISBN 86-17-10646-8.
- ^ Ristić, Ljubodrag P. (2023). „Kapetan Milan Novaković: tragedija slobodnog mišljenja u Srbiji (1903-1907. godina)”. Publicistika u razvoju društva i države: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 255—257.
- ^ Ristić, Ljubodrag P. (2023). „Kapetan Milan Novaković: tragedija slobodnog mišljenja u Srbiji (1903-1907. godina)”. Publicistika u razvoju društva i države: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 257—259; 262.
- ^ Vasić, Dragiša (2003). Devetsto treća. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. str. 129—133. ISBN 86-17-10646-8.
- ^ Novaković, Milan (20. avgust 1907). „Moja izjava”. Štampa.
- ^ Ristić, Ljubodrag P. (2023). „Kapetan Milan Novaković: tragedija slobodnog mišljenja u Srbiji (1903-1907. godina)”. Publicistika u razvoju društva i države: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 262—264.
- ^ Ristić, Ljubodrag P. (2023). „Kapetan Milan Novaković: tragedija slobodnog mišljenja u Srbiji (1903-1907. godina)”. Publicistika u razvoju društva i države: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 264.
- ^ Ristić, Ljubodrag P. (2023). „Kapetan Milan Novaković: tragedija slobodnog mišljenja u Srbiji (1903-1907. godina)”. Publicistika u razvoju društva i države: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 264—265.
- ^ Ristić, Ljubodrag P. (2023). „Kapetan Milan Novaković: tragedija slobodnog mišljenja u Srbiji (1903-1907. godina)”. Publicistika u razvoju društva i države: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 265—266.
- ^ Ristić, Ljubodrag P. (2023). „Kapetan Milan Novaković: tragedija slobodnog mišljenja u Srbiji (1903-1907. godina)”. Publicistika u razvoju društva i države: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 266.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Vasić, Dragiša (2003). Devetsto treća. Beograd: Zavod za udžbenike i nastavna sredstva. ISBN 86-17-10646-8.
- Kazimirović, Vasa (1997). Crna Ruka: Ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskiog procesa 1917. godine. Beograd: Centar film (Prizma: Kragujevac). ISBN 978-86-7084-016-4.
- Ristić, Ljubodrag P. (2023). „Kapetan Milan Novaković: tragedija slobodnog mišljenja u Srbiji (1903-1907. godina)”. Publicistika u razvoju društva i države: od novinskog izveštaja do objektivne istorije. Karanovac - Kraljevo u srpskim novinama 1835-1918.: 251—268.
