Драгиша Васић

Из Википедије, слободне енциклопедије
Драгомир Васић – Драгиша
Dragisa Vasic.jpg
Драгиша Васић, адвокат и академик
Биографија
Датум рођења (1885-10-02)2. октобар 1885.
Место рођења Горњи Милановац
Краљевина Србија
Датум смрти јун 1945. (60. год.)
Место смрти Бања Лука
ДФЈ

Драгомир Васић – Драгиша (Горњи Милановац, 2. октобар 1885логор Стара Градишка, април 1945) је био српски и југословенски политичар, академик, адвокат, приповедач, романсијер, есејиста и новинар. У међуратном периоду био је припадник Републиканске странке и потпредседник Српског културног клуба.

Почетком Другог светског рата је приступио четничком покрету Драже Михаиловића, где је међу присталицама био познат као Чича Драгиша. Био је један од најистакнутијих чланова четничког Централног националног комитета. При крају рата одвојио се од Михаиловића и пошао заједно са Павлом Ђуришићем према Словенији. Предао се усташама после битке на Лијевче пољу и убијен у логору Стара Градишка.


Биографија[уреди]

Први светски рат[уреди]

Као младић послат је на школовање у Београду. Пре почетка Првог светског рата студирао је књижевност и права. Био је угледни професор књижевности и правник у Београду. Ипак, одбацио је права и посветио се једино књижевности. Био је добар писац и песник.

Рано је остао удовац. Прва жена Радмила је била кћи политичара Стојана Рибарца.

У Први светски рат је отишао са чином резервног поручника војске краљевине Србије, да би се из рата вратио са чином мајора у резерви.

Драгиша Васић је био велики поборник организације „Црна Рука“.

Протестовао је код тадашњег председника владе Пашића да се генерал Драгутин Димитријевић Апис пусти на слободу.

После Солунског процеса заоштрио је односе са државом.

Међуратни период[уреди]

По завршетку рата, одлази у Горњи Милановац и наставља да се бави књижевношћу.

Бавио се писањем и историјских дела. Овековечио је бурни Мајски преврат и убиство последњег Обреновића у својој књизи „Деветсто трећа“(1920). Детаље о убиству последњих Обреновића дао му је поручник Велимир Вемић који је једва извукао живу главу на Солунском процесу. Прелаз српске војске преко Албаније овековечио је у својој књизи приповедака „Утуљена кандила“(1922).

Комунистичком покрету се замерио својом књигом „Црвене Магле“ (1922). Васић је сматрао да је комунизам тренутна појава и да ће врло брзо нестати.

Драгиша Васић одлази у Москву 1925. године.

Ту је упознао своју будућу супругу. Из тога брака родила му се ћерка Татјана. Заједно са будућом супругом враћа се поново у Београд где она почиње да предаје књижевност у једној београдској гимназији.

Као једном од угледнијих људи тога времена, додељена му је титула академика, а врло брзо Драгиша Васић постаје потпредседник Српског културног клуба са седиштем у тадашњем Капетан Мишином здању, одмах по његовом оснивању у Београду 1937. године. Ту се упознао са будућим поборником четничког покрета др Стеваном Мољевићем, који је био председник Бањалучког одбора клуба.

Други светски рат[уреди]

Михаиловићев заменик[уреди]

Равна гора, 6. септембар 1941., пуковник Дража и резервни мајор академик Драгиша Васић (Чича број 2) на почетку устанка у Србији.
Дража у разговору са Драгишом Васићем

По почетку Априлског рата Васић се нашао на пропутовању по Црној Гори. Одмах након капитулације Југословенске војске, Васић је отишао у родно место и повукао се из јавног живота.

По формирању првих партизанских одреда у Таковском срезу, Драгиша Васић, бојећи се да ће пасти у њихове руке и да ће настрадати због својих предратних полемика одлучује да се приклони организацији пуковника Драже Михаиловића.[тражи се извор од 08. 2016.] Из свог села пише неколико писама на Равну гору. По наређењу пуковника Михаиловића, мајор Миодраг Палошевић и поручник Звонимир Вучковић су дошли воловским колима по њега преобучени у сељаке половином августа 1941. Већ 17. августа Драгиша Васић је стигао у штаб Драже Михаиловића у место звано Бабина Глава на Равној гори. Пуковник Михаиловић је добро знао предратне заслуге Драгише Васића па га је убрзо уврстио у свој штаб као политичког делегата.

Убрзо, пуковник Михаиловић поставља Васића за свог личног делегата, а затим и за политичког делегата. Васић је постао практично Михаиловићева десна рука.[1][2] Михаиловић и други четнички команданти, једнако као и цивил Васић, били крајње сумњичави, па чак и антагонистички расположени према професионалним политичарима. Михаиловић је у августу 1941. основао Централни национални комитет, састављен од људи који су имали неки углед у српском политичком и културном животу. Тројица најважнијих чланова који су поред Васића били изабрани у Извршни одбор ЦНК били су Стеван Мољевић и Младен Жујовић. Извршни одбор комитета је прве две године руководио је са много послова, као што су администрација, везе са значајнијим присталицама Михаиловићевог покрета и пропагандом, што су били задаци за које Михаиловићеви команданти нису били прикладне особе. Практично су сви чланови ЦНК и сва три члана Извршног одбора били људи више великосрпских него општејугословенских политичких погледа, а имали су мало или никакво политичко искуство.[3] Током 1941. Михаиловић је поставио Васића за председника Централног одбора, али Васић није био прикладна особа за то због своје личности и недостатка политичког искуства.[4] Васића је Михаиловић посебно именовао и као старешину трочлане групе, у којој су још били потпуковник Драгослав Павловић и мајор Јездимир Дангић, који би га наследити на челу покрета ако би му се нешто догодило.[5]

Васић је уз Мољевића постао један од два главна четничка идеологоа.[6] Почео је изражава чврсте антикомунистичке ставове и противио се било каквој колаборацији са Немцима и Италијанима.[7]

Драгиша Васић се апсолутно противио предлогу пуковника Михаиловића да се Краљевска Југословенска војска преименује у Српску Војску, објашњавајући да има већи број официра који су Хрвати, Муслимани и Словенци, те да је четнички покрет само наставак неуспелог Априлског рата старе југословенске државе.[тражи се извор од 08. 2016.]

Драгиша Васић се својим залагањима и предлозима врло брзо наметнуо пуковнику Михаиловићу.

За време привремене сарадње партизанских и четничких одреда у западној Србији, Васић је у својству четничког делегата за политичка питања био присутан на свим састанцима. Тако је на другом састанку препознао покрајинског секретара за Ваљевски округ Милоша Минића, несвршеног адвоката из Чачка који се представљао под лажним именом.

По заузећу Горњег Милановца септембра 1941. Драгиша Васић преузима уређење првог листа ЈВуО под називом „Слобода или смрт“.

Васић је свој целокупни боравак на Равној гори од половине августа па све до краја октобра брижљиво бележио у својој првој историји. Васићева „Историја Равне горе“ је била куцана на писаћој машини и имала је 600 откуцаних страна. Васић је започео своју књигу кратком историјом саме Равне горе, да би затим писао о априлском слому и капитулацији, организацији Драже Михаиловића, преговорима са партизанима, те изнео и своја запажања.

Будућа секретарица партизанског чачанског одреда је била особа која је куцала Васићеву историју.[тражи се извор од 08. 2016.]

Ова историја остала је негде у Србији после повлачења главине четничких одреда децембра месеца 1941. Васић је сакрио да не би пала Немцима у руке. Поред књиге, сакривена је и прва скица грба четничке Врховне команде у пећини на Равној гори коју су Немци пронашли и уништили. Након легализације четничких снага из Србије крајем 1941. одлази у Црну Гору.[тражи се извор од 08. 2016.]

У јесен 1942. године, док се Михаиловић се са својим штабом налазио у Црној Гори у околини Колашина, Васић је био у Србији и боравио по селима пожешког среза и око Косјерића. Због нагомиланих и нерешених политичких проблема Михаиловића је 20. септембра 1942. у свој штаб позвао Васића и Мољевића. Они 10. новембра стигли у четничку Врховну команду.[8] Михаиловић је разумео да је пропаганда од неизмерне важности и код куће и у иностранству, па је по формирању Врховне команде ЈВуО 27. јуна 1942. Васић је заједно са Стеваном Мољевићем био задужен за пропаганду. Васић је био на челу тог одсека 1942. и у првој половини 1943.[9] По доласку Младена Жујовића у штаб Врховне команде Михаиловић је образовао Извршни одбор ЦНК, у који су ушли Васић, Мољевић и Жујовић.[10] Све до краја рада у четничкој Врховној Команди сматран је за другог човека Равногорског покрета, одмах после генерала Михаиловића. Победа партизана у бици на Неретви и одбацивање четника све до Дрине су на Васића имали велике последице. Васић је замерио Михаиловићу што се у борби против партизана ослањао на колаборацију са Италијанима, страхујући да ће четници због тога сносити тешке последице. Лична мржња и нетрпељивост према Мољевићу који је сада, одобравајући Михаиловићеве поступке, почео да избија у први план, натерао је Васића да се повуче у апстиненцију.[11] Васић је 1943. поднео оставку у Централном националном комитету због четничке колаборације са Италијанима.[12]

У Михаиловићевој немилости[уреди]

Међутим, водећу улогу у четничком покрету почиње полако од 1943. да стиче др Стеван Мољевић. Драгиша Васић је једно време био ван политичих домашаја и боравио је у Гружи коју је држао легализовани одред капетана Предрага Раковића.

Васић се противио конгресу у селу Ба, који су четници одржали од 25. до 28. јануара 1941. у селу Ба. Нарочито се противио политичким концептима које су саставили Мољевић и социјалистички политичар Живко Топаловић.[13] Михаиловић је, чини се, био против тога да се додели било каква важна улога Васићу с којим се све више свађао и попустио је тек на инсистирање Живка Топаловића.[14] Драгиша Васић је отворио Конгрес са балкона основне школе Краљица Марија у селу Ба пред великом скупином народа. На Конгресу је изабран за члана Централног националног комитета (ЦНК), а затим и за секретара Извршног одбора ЦНК. У ЦНК вршио је функцију председника правног и законодавног одбора.

На следећем састанку четничких првака у родном граду генерала Михаиловића 21. октобра 1944, Драгиша Васић је предлагао да се четнички покрет мора очувати по сваку цену.

Васић је одбио предлог потпуковника Павла Ђуришића да главнина снага крене у Црну Гору, поседне Јадранску обалу и дочека искрцавање савезника.

По разлазу са Дражом Михаиловићем, Драгиша Васић напушта четнички штаб код Лознице почетком априла 1944. и са пуковницима Остојићем и Лалатовићем креће преко Дрине у Босну.

Коначан разлаз са Михаиловићем и смрт[уреди]

Драгиша Васић је био један од ретких четничких бегунаца кога није снашла судбина Лијевче Поља. Са нешто од преко стотину војника и официра одбио је да поверује у гарантије Секуле Дрљевића са Усташама и окренуо натраг према Бањој Луци. Међутим ту је колону спазила и опколила бригада Корпуса Народне Одбране Југославије (КНОЈ-а). Драгиша Васић је одмах признао ко је и шта је.[тражи се извор од 08. 2016.] По наређењу министра за Босну и Херцеговину у Влади ДФЈЂуре Пуцара-Старог одведен је и затворен у Бањалучкој гимназији.[тражи се извор од 08. 2016.]


Његово заточење нигде није јавно објављено, па су сви мислили да га је снашла судбина Остојића, Ђуришића и Лалатовића у Јасеновцу.[тражи се извор од 08. 2016.]

То је посведочила његова ћерка Татијана Васић.[тражи се извор од 08. 2016.]Једино је знала да јој је отац жив и да није страдао у Јасеновцу.[тражи се извор од 08. 2016.] У међувремену, постојале су индиције да су Васића спремали да буде сведок на суђењу Драже Михаиловића.[тражи се извор од 08. 2016.] Међутим, по наређењу Ђуре Пуцара Старог, Драгиша Васић је изведен на тајно суђење у Бањој Луци почетком јуна 1945.[тражи се извор од 08. 2016.] По кратком поступку, осуђен је на смрт као главни идеолог четничког покрета Драже Михаиловића. Стрељан је истог месеца у истом граду. Записници са суђења и пресуда нигде не постоје.[тражи се извор од 08. 2016.]

У литератури је протурана вест да је Васић страдао у Јасеновцу, заједно са осталим похватаним четницима на Лијевче Пољу. Неки аутори су отишли толико далеко да су писали да је Васић, у ствари, замењен за неке похватане усташе на основу погодбе које су имали Народноослободилачки покрет и усташе пред крај рата, па је тако доспео у комунистичке руке. На основу тих уговора, комунисти су пустили неке веће усташке личности да слободно беже на Запад док они потпуно не затворе обруч.

Књижевни рад[уреди]

Драгиша Васић је објавио један роман (Црвене магле, 1922) и три збирке приповедака (Утуљена кандила 1922, Витло и друге приче 1924. и Пад са грађевине 1932). Планирао је да друге необјављене приповетке скупи у збирку под насловом Бакућ Улија и друге приче, али то никада није учинио. 1990. Гојко Тешић је приредио Сабране приповетке Драгише Васића, књигу је поделио на четири дела, тј. збирке - четврта је Бакућ Улија и друге приче.

Рехабилитација Драгише Васића[уреди]

Априла 2007. Окружном суду у Београду поднет је захтев за рехабилитацију Драгише Васића. Захтев је поднела ћерка Драгише Васића, Татјана Васић-Јанићијевић. Овај захтев је изазвао велику полемику у јавности. Једни мисле да се други човек четничког покрета не сме рехабилитовати док други сматрају да је то упрошћавање проблема, те наводе да је Драгиша Васић био левичар, социјалиста, да је на Дражу Михаиловића утицао само у позитивном смислу (познато је нпр. да Југословенска војска у отаџбини није преименована у Српску војску баш због противљења[тражи се извор од 02. 2014.] Васића који је убедио Михаиловића да ту војску не чине само Срби) а наводе и његово коначно размимоилажење са генералом Михаиловићем 1944. Драгишу Васића је рехабилитовао Окружни суд у Београду 15. децембра 2009. доказивањем да није присуствовао заседању Недићиве владе када је издала наређење да се покрене борба против партизана и да је била издата потерница за њим још пре заседања те владе.

Занимљивости[уреди]

Драгиша Васић је био кум чувеном хрватском писцу Мирославу Крлежи. Писаћа машина коју је Крлежа поклонио Васићу данас је у власништву чачанског вајара Живорада Максимовића.

Главна дела[уреди]

  • Карактер и менталитет једног поколења, публицистика, 1919.
  • Два месеца у југословенском Сибиру, публицистика, 1927.
  • Утуљена кандила, приповетке, 1922.
  • Црвене магле, роман, 1922.
  • Утисци из данашње Немачке, публицистика, 1923.
  • Витло и друге приче, 1924.
  • Деветсто трећа, проза, 1925.
  • Утисци из Русије, путопис, 1928.
  • Приповетке, 1929.
  • Пад са грађевине, 1932.

У популарној култури[уреди]

Референце[уреди]

  1. Pavlowitch (2008). стр. 54.
  2. Петрановић (1992)
  3. Tomasevich (1975). стр. 185.
  4. Tomasevich (1975). стр. 192.
  5. Tomasevich (1975). стр. 126.
  6. Hoare (2007). стр. 137.
  7. Redžić (2005). стр. 159–160.
  8. Milovanović (1983b). стр. 207.
  9. Tomasevich (1975). стр. 189.
  10. Milovanović (1983b). стр. 218.
  11. Milovanović (1983b). стр. 323-328.
  12. Pavlowitch (2008). стр. 182–186.
  13. Redžić (2005). стр. 161.
  14. Tomasevich (1975). стр. 401.
  15. Реконвалесценти на IMDB
  16. Реконвалесценти на сајту Јутјуб Званични канал РТС Културно - уметнички програм

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]