Muzika impresionizma

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Impresionizam u muzici bio je pokret među različitim kompozitorima u zapadnoj klasičnoj muzici (uglavnom tokom kasnog 19. i ranog 20. veka) čija se muzika fokusira na raspoloženje i atmosferu, „prenoseći raspoloženja i emocije koje izaziva tema, a ne detaljnu tonsku sliku“.[1] „Impresionizam“ je filozofski i estetski termin pozajmljen iz francuskog slikarstva kasnog 19. veka po uzoru na Moneov rad Impresija, Izlazak sunca. Kompozitori su nazivani impresionistima po analogiji sa slikarima impresionistima koji koriste izrazito kontrastne boje, efekat svetlosti na objektu, zamagljen prednji plan i pozadinu, izravnjivu perspektivu, itd. kako bi usmerili pažnju posmatrača na ukupan utisak.[2]

Najistaknutija karakteristika muzičkog impresionizma je upotreba „boje“, ili muzički tembr, što se može postići kroz orkestraciju, harmonijsku upotrebu, teksturu itd.[3] Drugi elementi muzičkog impresionizma takođe uključuju nove kombinacije akorda, dvosmislen tonalitet, proširene harmonije, upotrebu modusa i egzotičnih skala, paralelni pokret, ekstramuzikalnost i evokativne naslove kao što su „Reflets dans l'eau“ („Razmišljanja na vodi“ ), „Brouillards“ („Magle“) itd.[2]

Impresionizam se javlja krajem XIX i početkom XX veka u Francuskoj kao rezultat socijalnih i kulturnih promena. Najprije se pojavljuju u slikarstvu, gde slikari napuštaju svoje ateljee i odlaze u prirodu da stiču celovite utiske o predmetu. Osnovna impresionistička težnja okrenuta je impresiji (trenutnom utisku), i ideji da se "uhvati" doživljeni trenutak.[4]

Istorija[uredi | uredi izvor]

Klod Debisi

Dolazi do promena u tematici koja proističe iz posmatranja prirode, svetlosti, vode, izlaska sunca, vetra, noći, mesečine, što izaziva dominaciju malih formi (solo pesme i klavirske minijature). Od instrumenata dominira klavir.

Moris Ravel

Klod Debisi i Moris Ravel su dve vodeće ličnosti u impresionizmu, iako je Debisi odbacio ovu oznaku (u pismu iz 1908. napisao je „imbecili [ono što pokušavam da napišem u slikama] nazivaju „impresionizmom“, termin koji se koristi krajnje netačno, posebno od strane umetničkih kritičara koji ga koriste kao etiketu za Tarnera, najfinijeg tvorca misterije u celoj umetnosti!“) i Ravel je pokazao nelagodnost zbog toga, u jednom trenutku tvrdeći da se uopšte ne može adekvatno primeniti na muziku.[5][6] Debisijeva impresionistička dela obično „evociraju raspoloženje, osećanje, atmosferu ili scenu“ stvaranjem muzičkih slika kroz karakteristične motive, harmoniju, egzotične skale (npr. celotonske i pentatonske lestvice), instrumentalni tembar, velike nerazjašnjene akorde (npr. 9-ti, 11-ti, 13-ti), paralelno kretanje, dvosmislen tonalitet, ekstremni hromatizam, intenzivna upotreba klavirskih pedala i drugi elementi.[2] „Percepcija Debisijevog kompozitorskog jezika kao izrazito postromantičnog/impresionističkog – nijansiranog, potcenjenog i suptilnog – čvrsto je učvršćena među današnjim muzičarima i dobro obaveštenom publikom.”[7] Neki impresionistički kompozitori, posebno Debisi i Ravel, takođe su označeni kao simbolistički kompozitori. Jedna osobina koja je zajednička sa oba estetska trenda je „osećaj odvojenog posmatranja: umesto izražavanja duboko osećanih emocija ili pričanja priče“; kao u simbolističkoj poeziji, uobičajena sintaksa je obično narušena i dočaravaju je pojedinačne slike koje nose značenje dela.[2]

Godine 1912, francuski kompozitor Ernest Faneli (1860–1917) je zadobio značajnu pažnju i pokriće u pariskoj štampi nakon izvođenja simfonijske pesme koju je napisao 1886. godine, pod nazivom Teba,[8] koja uključuje elemente povezane sa impresionizmom, kao što su prošireni akordi i celotonske lestvice.[9] Ravel nije bio impresioniran Fanelijevim novitetima, tvrdeći da su ih već koristili kompozitori iz prošlosti, kao što je Franc List.[10]‍:36 Takođe je smatrao da Fanelijev impresionizam potiče od Hektora Berlioza, a ne od Lista ili ruskih kompozitora.[11]

Drugi kompozitori povezani sa impresionizmom su Lili Bulanže,[12][13] Isak Albenis,[14] Frederik Delius,[15] Pol Dukas,[14] Alekander Skrjabin,[16] Manuel de Falja,[14] Džon Olden Karpenter,[14] Otorino Respigi, Albert Rasel, Karol Šimanovski, Čarls Tomlinson Grifs i Federiko Mompu.[14] Finski kompozitor Žan Sibelijus je takođe povezan sa impresionizmom,[15] a njegova tonska pesma Labud iz Tuonele (1893) prethodi za godinu Debisijevom Prélude à l'après-midi d'un faune (koji se smatra osnovnim delom muzičkog impresionizma).[15] Američki kompozitor Hauard Hanson takođe je pozajmio od Sibelijusa i impresionizma uopšte u delima kao što je njegova Druga simfonija.[15]

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Jedno od najvažnijih oruđa muzičkog impresionizma bila je harmonija bez napetosti. Disonanca akorda nije razrešena, već je korišćena kao boja zvuka. Ovi akordi su se često pomerali paralelno. U melodijskom polju korišćena je cela tonska skala, pentatonski i crkveni tonski obrti. Melodiku su odlikovali kružni melodijski pokreti. Timbar je postao stilsko sredstvo impresionizma umesto sažetih tema ili drugih tradicionalnih oblika.[17]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Michael Kennedy, "Impressionism", The Oxford Dictionary of Music, second edition, revised, Joyce Bourne, associate editor (Oxford and New York: Oxford University Press, 2006). ISBN 978-0-19-861459-3.
  2. ^ a b v g J. Peter Burkholder, Donald Jay Grout and Claude V. Palisca, A History of Western Music, eighth edition (New York: W. W. Norton & Company, 2010). ISBN 978-0-393-93280-5.
  3. ^ Nolan Gasser, "Impressionism". Classical Archives. Accessed 9 November 2011.
  4. ^ Muzička Kultura za deveti razred;JP Zavod za udžbenike i nastavna sredstva; Istočno Novo Sarajevo; 2009.
  5. ^ Maurice Ravel, A Ravel Reader: Correspondence, Articles, Interviews, compiled and edited by Arbie Orenstein (New York: Columbia University Press, 1990): p. 421. ISBN 978-0-231-04962-7. Unaltered paperback reprint (Mineola, New York: Dover Publications, 2003), ISBN 978-0-486-43078-2.
  6. ^ François Lesure and Roger Nichols, Debussy Letters (Harvard University Press, 1987): p. 188. ISBN 978-0-674-19429-8
  7. ^ de Médicis, François; Huebner, Steven, ur. (2018-12-31). Debussy's Resonance. ISBN 978-1-78744-252-8. doi:10.1017/9781787442528. 
  8. ^ Calvocoressi, M. D. (1912). „An Unknown Composer of To-Day: M. Ernest Fanelli”. The Musical Times. 53 (830): 225—226. JSTOR 905497. doi:10.2307/905497. 
  9. ^ Adriano (2002). Anderson, Keith, ur. „Fanelli: Symphonic Pictures - Bourgault-Duboudray: Rhapsodie cambodgienne | About this recording” (CD booklet). London: Marco Polo — preko naxos.com. 
  10. ^ Orledge, Robert (2000). „Evocations of exoticism”. Ur.: Mawer, Deborah. The Cambridge Companion to Ravel. Cambridge Companions to Music. Cambridge, UK: Cambridge University Press. str. 27—46. ISBN 978-0-521-64856-1. 
  11. ^ Ravel, Maurice (2003). Orenstein, Arbie, ur. A Ravel Reader: Correspondence, Articles, Interviews. Mineola, New York: Dover Publications. str. 349–350. ISBN 978-0-486-43078-2. 
  12. ^ [1] By Sylvia Typaldos, Nocturne for violin (or flute) & piano
  13. ^ [2] By Sylvia Typaldos, Pie Jesu for mezzo-soprano, string quartet, harp & organ
  14. ^ a b v g d ",Ivar Henning Mankell and Blair FairchildImpressionism, in Music", The Columbia Encyclopedia, sixth edition (New York: Columbia University Press, 2007) (Archive copy from 3 April 2009, accessed 25 December 2012).
  15. ^ a b v g Richard Trombley, "Impressionism in Music", Encyclopedia of Music in the 20th Century, edited by Lol Henderson and Lee Stacey (London and Chicago: Fitzroy Dearborn, 1999). ISBN 978-1-57958-079-7; ISBN 978-1-135-92946-6.
  16. ^ Christopher Palmer, Impressionism in Music (London: Hutchinson; New York: Charles Scribner's Sons, 1973): 208.
  17. ^ „Musikalischer Impressionismus in Musik | Schülerlexikon | Lernhelfer”. www.lernhelfer.de (na jeziku: nemački). Pristupljeno 2020-06-12. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Музика_импресионизма&oldid=27674071”