Perihondritis spoljašnjeg uva
| Perihondritis spoljašnjeg uva | |
|---|---|
 | |
| Klasifikacija i spoljašnji resursi | |
| Specijalnost | otorinolaringologija |
| MKB-10 | H61.0 |
Perihondritis ili zapaljenje oko hrskavice spoljašnjeg uva je infekcija perihondrijuma ušne školjke kod koje se gnoj nakuplja između hrskavice i perihondrija. Kao mogući uzroci perihondritisa navode se: trauma, ujedi insekata, bušenje uva (pirsing) i incizije površnih infekcija ušnih školjki. Budući da perihondrij omogućava snabdevanje hrskavice krvlju, njegovo odvajanje sa obe strane hrskavice može izazvati avaskularnu nekrozu i deformacije ušne školjke.[1] Kod težih slučajeva može se razviti septička nekroze, pretežno zbog infekcije gram-negativnim bacilima. Znaci bolesti su crvenilo, bol i otok. Bolest se se razvija sporo, dugotrajna je i razarajuća po spoljašnje uvo.[2]
Klinička anatomija spoljašnjeg uva[uredi | uredi izvor]
- Spoljašnje uvo (lat. аuris externa)
Spoljašnje uvo se sastoji od ušne školjke i spoljašnjeg slušnog hodnika. Njihov uloga je sakupljanje i vođenje zvučnih talasa iz spoljašnjeg okruženja do membrane bubne opne. smeštene na dnu slušnog hodnika, gde ih dalje preuzima srednje uvo.
- Ušna školjka (lat. аuris)
Kao što joj i samo ime kaže, anatomski je oblik školjka sa nekoliko nabora koje joj daje hrskavičava podloga preko čijeg perihondrijuma je koža za nju direktno srasla. Kod čoveka ušna školjaka ima više estetski nego funkcionalni značaj jer i njeno potpuno odsustvo ne utiče bitno na sluh.[3]
Etiopatogeneza[uredi | uredi izvor]
Ako gnojna infekcija masivno prodre u perihondrijum ušne školjke prilikom zadesne ili operative povrede (najčešće nakon radikalne trepanacije temporalne kosti), ona se brzo širi preko čitave površine školjke kao perihondritis (lat. perichondritis auriculae). Školjka postoja veća i, zadebljana, rumena, ukrućena i bolna. I okolina ušne školjke je otečena i crvena. Telesna temperatura je umereno povišena. Zapaljenje perihondrijuma dovodi nakon nekoliko dana do kolikvacije hrskavice i do gnojenja. Stvaraju se apscesi i fistule, koji traju dok školjka ne izgubi veći deo svoje hrskavični podloge. Ona se smežura i stisne, pa na kraju ostane od nje samo bezoblični, ožiljasti kožni nabor u koje se jedva može naći po neki ostatak hrskavice.[4]
Klinička slika[uredi | uredi izvor]
Klinička slika se karakteriše crvenilom (eritemom) i otokom spoljašnjeg uha. Može biti prisutna i cervikalna (vratna) limfadenopatija povezana sa hiperpireksijom (povišenom temperaturom) i hiperalgezijom (bolom i/ili bolom na dodir) periaurikularnih tkiva.
Terapija[uredi | uredi izvor]
Leči se:
- masovnom incicizijom i drenažom sadržaja zahvaćenog dela ušne školjke,
- toplim oblogama i
- primenom sistemskih aminoglikozida i polusintetskog penicilina. Kasniji izbor antibiotika zavisi od nalaza u kulturi iscedka i antibiograma.[5]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ S. Unković, D. Mucić, G. Vujašković: Anatomija čoveka- Glava i vrat, Nauka, Beograd, 2003.
- ^ Guss J, Ruckenstein MJ. Infections of the external ear. In: Cummings CW, Flint PW, Haughey BH, et al, eds. Otolaryngology: Head & Neck Surgery. 5th ed. Philadelphia, PA: Elsevier Mosby; 2010:chap 137.
- ^ Slavoljub V. Jovanović, Neva L. Lotrić (1987). Deskriptivna i topografska anatomija čoveka. Beograd, Zagreb: Naučna knjiga.
- ^ Soldatov I. B. Lekcii po otorinolaringologii: Učeb. posobie. — M.: Medicina, — 288 s. — (Učeb. lit. dlя studentov med. in-tov). — 40 000 эkz. 1990. ISBN 978-5-225-00848-2.
- ^ Albera e Rossi, Otorinolaringoiatria - II edizione, Torino, Edizioni Minerva Medica, 2008.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
 | Molimo Vas, obratite pažnju na važno upozorenje u vezi sa temama iz oblasti medicine (zdravlja). |
