Pozorište Sent Džejms

Pozorište Sent Džejms

Pozorište Sent Džejms 1836. godine
Lokacija	, London
Otvoreno	14. decembar 1835.

Pozorište Sent Džejms bilo je pozorište u Londonu. Otvoreno je 1835. godine, a srušeno 1957. godine. Osmislio ga je i izgradio pevač Džon Braham, a nakon što je ostao bez novca tri godine nakon izgradnje povukao se iz pozorišta. Narednih četrdeset godina pozorište nije uspelo da doživi komercijalni uspeh i imalo je reputaciju nepopularnog pozorišta. Tek u periodu od 1879. do 1888 pod upravom glumca Džona Hera, Madea i V. H. Kendala pozorište je počeko da napreduje.

Rukovodstvo u kojem su bili Her i Kendal uznapredovalo je pozorište nakon kratkih pokušaja drugih glumaca poput Džordža Aleksandra, koji je bio menadžer ovog pozorišta od 1891. godine, pa do smrti 1918. godine. Pod Aleksadrom pozorište je steklo reputaciju, a među predstavama bile su Lady Windermere's Fan (1892) i The Importance of Being Earnest (1895) Oskara Vajlda i The Second Mrs Tanqueray (1893) A. V. Pinera.

Nakon smrti Aleksandra pozorište je bilo pod nizom uprava drugih ljudi. Među produkcijama bile su predstave kao što su The Last of Mrs Cheyney (1925), Interference (1927), The Late Christopher Bean (1933) i Ladies in Retirement (1939). U januaru 1950. godine Lorens Olivije i njegova supruga Vivijen Li preuzeli su upravljanje pozorištem. Za vreme njihovog vođenja pozorišta izvedene su predstave poput Venus Observed (1950), Caesar and Cleopatra i Antony and Cleopatra.

Od 1954. godine održana je serija od 726 predstava u pozorištu Sent Džejms. Tokom ovom perioda pokazalo se da je pozorište prešlo u drugo vlasništvo i postojao je plan da se ono sruši, a na njegovom mestu napravi kancelarijski blok. Uprkos velikim protestima, pozorište se zatvorilo u julu 1957. godine, a u decembru iste godine je srušeno.

Istorijat

Izgradnja i otvaranje pozorišta

Crtež enterijera pozorišta koji je dizajnirao Džon Gregori Krejs.

U časopisu Old and New London pisalo je da pozorište Sent Džejms opstaje zahvaljujući šekulacijama. Džon Braham, zvezda opere planirao je pozorišta u modernom području Sent Džejmsa. Pozorište je bilo okruženo brojim zgradama i hotelom iz 17. veka. Da bi sr stvorio prihod, jedan deo objekta pozorišta bio je predodređen za prodavnicu. Izgradnja i otvaranje pozorišta nije bilo lako. U časopisu The Theatres Trust istaknuto je da je Braham imao sukobe sa arhitektom Samuelom Bezlenijem i drugim profesionalnim savetnicima i izvođačima radova. Takođe se suočio sa poteškoćama u pribavljanju potrebne licence za otvaranje pozorišta; rukovodstvo obližnjeg teatra Rojal se usprotivilo tome, kao i druge konkurentne strane. Licencu je izdao Lord Čamberlajn po nalogu Vilijama IV, ali Braham je i dalje nailazio na protivljenje rivala.

Pozorište, koje je koštalo Brahama 28.000 funti je dizajnirano sa neoklasicističkim spoljašnjošću i enterijerom u stilu Luja XIV, a izgrađeno je u partnerstvu Grisela i Peta. Fasada je imala trem sa četiri stuba, balkon i dvospratnu ložu. Unutrašnjost pozorište ukrasila je kompanija Frederik Krejs iz obližnje ulice. Posle otvaranja pozorišta, dnevne novine The Times su pisale:

„Dominirajuća boja pozorišta je nežna francuska bela. Okolo se nalazi cveće, a ploče u prednjem delu objekta su ukrašene i pozlaćene. Prednji deo obejkta i galeriju odlikuju zlatni ukrasi, ublaženi medaljonima. Proscenijum je u obliko školjke i oslikan, a dva velika stuba od mermera uveliko dodaju lepoti pozorišta. Niz lukova koji podupiru krov nalaze se na gotovo svim delovima u gornjem delu pozorišta. Pozorište izgleda kao palata iz bajke. Udobnost je dobra, a slušanje i pogled zadovoljavajući.”

Rane godine: 1835—1857

Pozorište je zvanično otvoreno 14. decembra 1835. godine. U aprilu 1836. godine prva od mnogo gostujućih francuskih kompanija gostovala je u pozorištu, neprekidno 122 godine koliko je postojalo pozorište Sent Džejms. Ipak, pozorište nije privlačilo onoliko ljudi koliko je Braham mislio da će posećivati pozorište. Braham je zbog toga imao finansijskih problema i nakon 3 sezone u pozorištu odustao do poslao. Džon Huper, prethodno Brahamov scenski direktor, upravljalo je pozorištem četiri meseca tokom 1839. godine. Njegovi programi su uključivali perofmanse sa majmunima, psima, lavovima i kozama. U novembru 1839. godine, pozorište je preuzeo Alfred Bun, koga je pozorišni kritičar i istoričar DžS Trevin nazvao autokratom pozorišta Druri Lejn. Nakon preuzimanja, objekat je preimenovan u pozorište Princa u čast Alberta od Saks-Koburga i Gota. Među prvim ponudama koje su dospele do Buna, bila je sezona nemačke opere. Izvedena je opera u tri čina na nemačko jeziku pod nazivom Čarobni strelac, a na premijeru su došli Viktorija Hanoverska i Albert od Saks-Koburg i Gota.

Tokom 1841. godine pozorište nije dobro poslovalo. Naredne godine Džon Miče (1806—1874) prodavac knjige i osnivače Agencije za prodaju pozorišnih karata preuzeo je pozorište i vratio mu origialno ime „Sent Džejms”. Pozorištem je upravljao narednih dvadeset godina sa dosta umetničkog uspeha, ali malo finansijskog prinosa. Predstavio je francuske predstave sa najvećim zvezdama pariske pozornice, uključujući Rejčel Feliks, Džin Plesi, Džirdžiniju Dežajet, Fredrika Lematrea i druge. Takođe je angažovao francusku opersku kompaniju, koja je otvorena u januaru 1849. godine, nakon čega su u pozorištu izvođena mnoga francuska dela.

Godine 1846. u pozorištu se prikazivala amaterska predstava Bena Džonsona pod nazivom „Svaki čovek u svom humoru” i uključila je Dikensa u ulozi kapetana Bobadila. Mičel je obožavao mešunarodne zabave i preko pozorišta predstavio evropske pevače. Nakon što se Mičel povukao sa mesta upravnika pozorišta, glumca Laura Simor (1820—1879) upravljala je pozorištem jednu sezonu u saradnji sa Čarslom Ridom, od oktobra 1854. do marta 1855. godine. Pod Simorovom upravom unutrašnjost je preuređena. Objekat je tokom većeg dela 1856. bilo neposećeno, ali je naredne godine doživelo uspeh kada je Džejks Ofenbah doveo svoju kompaniju iz Pariza sa repertoarom od evet dela. Nakon toga u pozorištu je glumila Kristi Minstrels koja je igrala u Sent Džejms pozorištu dve nedelje u avgustu 1857. godine.

Peta uprava: 1858—1869

Pozorište je imalo veliki broj upravnika i rukovodstva. F. B. Čateron bio je zakupac pozorišta dve godine, od 1858. godine. Predstavio je sezonu uglavnom dela Šekspira, gde je glumio Bari Sulivan i upriličio prvu dramu F. C. Burnanda, burlesku pod nazivom Dido, koja je izvođena 80 puta. Alfred Vigan, koji je bio član Brahamove kompanije, kuću je na kratko preuzeo tokom 1860. goine, a nasledio ga je Džordž Vining (1824—1875). Pod Frankom Metjusom, koji je pozorište preuzeo u decmebru 1862. godine, pozorište je imalo najdužu produkciju, predstava Lady Audley's Secret izvođena je 104 noći zaredom. Metjus je nastavio sa radom, a pratio ga je Bendžamin Vebster, ali su njihovi poduhvati uglavnom bili finansijski neuspeši.

Člancica Vebsterove kompanije Rut Herbet preuzela je pozorište 1864. godine i vodila ga do 1868. Dobila je veliki broj pohvala zbog predstavljanja Henrija Irvinga u njegovom prvom važnon nastupu na londonskoj sceni. Njegov nastup u filmu Hunted Down premijerno prikazan u novembru 1866. godine naišao je na veliko interesovanje publike. Narednog meseca pozorište je predstavilo prvu burlesku V. S. Gilberta, a one se izvodila do Uskrsa naredne godine. Herbetova uprava predstala je sa radom u aprilu 1868. godine. Istoričar V. Dž. Makvin je napisao:

Pozorište Sent Džejms u novinama The Miror, 29. oktobar 1836. godine.

„Ona je to učinila plemenito i stekla je velike pohvale. Držala je pozorište otvorenim i dovela najmanje dvoje mladih, obojica predodređenih za veličinu, na znanje londonske javnosti - Henrija Irvinga i Čarlsa Vinhama. Ali pozorište Sent Džejms je izgubilo dosta novca”.

Nakon odlaska Herbetove, naredna sezona bila je zapažena po dve produkcije u kojima je glumila Hortens Šnajder, a predstavi je prisustvovao Edvard VII i veliki deo londonske javnosti, u junu 1868. godine.

Džon Vud, Mari Liton i ostali: 1869—1878

Godine 1869. pozorišta je preuzela Džon Vud, a tokom njenog mandata prva produkcija bila je She Stoops to Conquer, koja je izvedena 160 puta. Predstava La Belle Sauvage koja je imala premijeru u novembru 1869. godine je trajala još duže, ukupno 197 noći. Za vreme mandata Džon Vud bilo je uspešnih produkcija. Pozorište je dobro napredovalo, ali troškovi su bili veći od primanja, pa je Džon Vud odustala 1871. godine od upravljanja pozorištem i otputovala u Sjedinjene Američke Države. Pozorište je 1875. godine preuzela glumica Mari Liton. Svoje ime je postavila u menadžmentu, osnivanjau i vođenju pozorišta. Za vreme njenog mandata bilo je nekoliko uspešnih produkcija. Godine 1876. Mari Liton je otišla u drugo pozorište, a Vudova se na kratko vratila na menadžmen u Sent Džejms. Nakon toga, pozorište je preuzeo Samuel Hejs, koji je u kratkom periodu imao tri neuspeha, a zatim se povukao.

Džon Her i Kendalsi: 1879—1888

Vlasnik pozorišta, lord Nevri, počeo se aktivno interesovati za svoje poslove. Pozvao je glumca Džona Hera da preuzme pozorište, što je i učinio u partnestvu sa Mardž Kendal i njenim suprugom Vilijamom. Pozorište je ponovo obnoljeno, a mediji su komentarisali da je pozorište po ukusu, eleganciji i komforu daleko ispred bilo kojih objekata u gradu. Istoričar Beri Dankan je u svom poglavlju John Hare and the Kendals: Nine Years of Steady Success o istoriji Sent Džejmsa pisao da se reputacija pozorišta povećava. Novi zakupci su želeli da pobošljaju zabavu za sve ukuse ljudi, a prema mišljenju istoričara pozorišta Dž. P. Veringa, to su i postigli uz komobinaciju francuskih adaptacija i engleskih originalnih predstava. Pod njihovom upravom izvedena je dvadeset i jedna predstava, od toga bilo je sedam novih britanskih, osam francuskih predstava, a ostalo su izvedene adaptacije starih predstava. Prva produkcija za vreme njihovog mandata izvedena je 4. oktobra 1879. godine, pod nazivom The Queen's Shilling. Nakon toga usledile su predstave The Squire (1881), The Ironmaster (1884), Mayfair (1885) i The Hobby Horse (1886).

Komedija B. S. Stivensona pod nazivom Impulse (1883) doživela je značajan uspeh. U to vreme u pozorištu su glumile Fani Brog, Helend Holt i Maj Viti, dok su glumci bili Džordž Aleksandar, Alan Ainsvort, Albert Čevaler, Henri Kemblr, Vilijam Teris, Brendon Tomas i Levis Valer.

1888—1918

Godine 1888. glumac i pevač Rutlend Barington postao je zakupac pozorišta. Regrutovao je talentovanu kompaniju, dajući Olgi Netersole, Džuliji Nelson, Alanu Ajnesvortu i Levisu Valeru svoje londonske debije, ali finansijsku katastrofu doživeo je nakon prve i jedine dve produkcije u pozorištu. Barington je izgubio 4.500 funti, bankrotirao i predao zakup u januaru 1889. godine. Pozorište je ostalo neposećeno do kraja godine.

Lili Langtri je uzela godišnji zakup od januara 1890. Otvorila je pozorište 24. februara, u predstavi kojo su prisustvovali princ i princeza od Velsa. Arthur Borher, koji je igrao u njenoj kompaniji, preuzeo je ostatak zakupa, ali su ga loši poslovi prisilili da zatvori scenu u roku od mesec dana. Zakup je preuzela francuska kompanija koja je predstavila sezonu predstava u poslednjim mesecima godine. Mali broj gledalaca je ponovo prisililo prerano zatvaranje sezone.

Godine 1891. glumac Džordž Aleksandar, koji je započeo menadžersku karijeru godinu dana ranije, uzeo je u zakup pozorište. Tamo je ostao glavni do smrti 1918. godine Pozorište je u tom periodu uređeno, a postavljeno je električno osvetljenje. Scena je otvorena komedijama. Kada je Aleksandar preuzeo Sent Džejmsa, imao je samo jedanaest godina profesionalnog iskustva u pozorištu, ali istoričari J. P. Vering i A. E. V. Mason primećuju da je već postigao čvrstu i istrajnu menadžersku politiku. Želeo je da angažuje najbolje glumce u svojoj kompaniji: za razliku od nekih zvezda glumaca-menadžera, nije želeo da ga podrže glumci čiji bi inferiorni talent mogao da učini da izgleda bolje. Među glumicama koje je angažovao za svoju kompaniju bili su Lilian Bratvejt, Konstenst Kolier, Kejt Kutler, Džulija Nelson, Džulijete Nesvil, Marison Teri i i Iren i Violet Banbrih. Njihove muške kolege bili su Artur Borvijer, H. V. Esmond, Kiril Maud, Godfri Terl i Fred Teri.

Dve ključne karakteristike Aleksandrovog menadžmenta bili su njegova stalna podrška britanskim dramatičarima; i njegova briga da izbegne otuđenje svoje ključne klijentele, publike modnog društva. Pisac Hesket Person je prokomentarisao da se Aleksandar pobrinuo za ukuse i pesme Londonskog društva u svom teatru.

U roku od godinu dana od preuzimanja Sent Džejmsa, Aleksandar je započeo obostrano korisno profesionalno udruženje sa Oskarom Vajldom. U svojoj prvoj produkciji u pozorištu nastupio je sa 227 predstava, a kasnije je mnoge oživeo. Naslovnu ulogu prvo je odigrala glumica Patrik Kambel, koja joj je u tom delu dala ime. Pod menadžerstvom Aleksandra, pozorište Sent Džejms nije se samo koncentrisalo na komediju, već i na dramu. Krajem 1899. godine Aleksandar je zatvrio pozorište da bi ga renovirao, a neki mediji su ga nakon renoviranja nazivali najlepšim hramom drame u Londonu. Obnova je povećala kapacitet sedišta, što je povećalo finansijsku održivost pozorišta. Aleksandar je nastavio da upravlja pozorištem i u 20. veku, kada je u pozorištu prikazan veliki broj kasnije popularnih pozorišnih predstava. Tokom 1909. godine u pozorištu je prikazano 316 predstava. Aleksandar je 1913. godine prepustio pozorište Harliju Barkeru na četiri meseca.

1918—1957

Ploča na mestu današnje građevine, gde se nekada nalazilo pozorište Sent Džejms.

Nakon što je Aleksandar umro 1918. godine, zakup je preuzeo Gilbert Miler, koji je povremeno predstavljao svoje produkcije, ali češće prepustio pozorište drugim menadžerima. Prva je bila Gertruda Eliot koja je predstavila i glumila u američkoj fantastičnoj predstavi Oči mladosti koja je izvedena 383 puta. Nakon toga, Miler je sklopio partnerstvo sa glumcem Henrijem Anlenijem, a 1920. godine predstavili su Juliusa Cezara, sa Anlenijem kao Markom Antonijem i glumačkim kadrom, uključujući Basila Gila, Klauda Rajnsa, Miltona Rosmera i Lilijan Braitvejt, koji su glumili u 83 predstave. Usledile su nove društvene drame i lagane komedije. Godine 1923. Zelena Boginja, melodrama Vilijama Arhera, započela izvedena je premijerno, a ukupno 417 puta.

Tokom dvadeseti godina. 20. veka u pozorištu Sent Džejms izvodile su se božićne predstave. U septembru 1925. du Maurijer i Gladis Kuper uzeli su zakup pozorišta da bi predstavili komad The Last of Mrs. Cheyney (1925), koji je odigran 514 puta, do kraja 1926. godine. Početkom tridesetih godina bilo je niza neuspeha ili minimalnih uspeha sve do 1933. godine, kada je film The Late Christopher Bean prikazivan u bioskopu od maja do septembra sledeće godine. Godine 1936. stogodišnjicu pozorišta obeležila je raskošna scenska adaptacija Ponosa i predrasuda, koju je dizajnirao Rek Vistler, a koja je trajala skoro godinu dana. Predstavio ju je je Miler u saradnji sa Makom Gordonom, u glavnim ulogama bili su Selija Džonson i Hag Vilijams Džonson. Od kasnijih produkcija tokom tridesetih, samo Zlatni dečak (1938) i Dame u penziji (1939) izvedene su više od 100 puta.

Po izbijanju Drugog svetskog rata pozorišta su privremeno zatvorena Vladinom uredbom. Kada im je bilo dozvoljeno da se ponovo otvore, nekoliko nedelja kasnije, Dame u penziji nastavile su izvođenje, sve dok pozorište nije pogodila bomba 1940. godine. Pozorište se nakon toga nije otvorilo do marta 1941. godine. Kratku sezonu baleta pratila je sezona Šekspira i Bena Džonsona. Volfit i njegova kompanija vratili su se krajem 1942. godine u pozorište i igrali su naredne godine. Vilijamsova adaptacija Meseca u zemlji sa glavnim ulogom Mičel Redgrave odigrana je 313 puta tokom većeg dela 1943. godine. Bomba je u februaru 1944. godine dosta oštetila pozorište, a sve predstave nakon toga izvodile su se u pozorištu Kembridž. Pozorište Sent Džejms je u maju 1943. godine nastavilo sa radom. Od produkcija izvedenih kasnih četrdesetih godina, nekolicina je ostavila veliki utisak, uključujući Avanturističke priče Terencija Ratigana (1949), u kojoj je Pol Skofild bio u ulozi Aleksandra Velikog. Recenzije su bile dobre, ali predstava je trajala manje od tri meseca.

Kritičar Ivor Braun smatrao je da Skotfildov nastup kao Aleksandara odličan. U januaru 1950. Olivijer i njegova supruga Vivijen Lejg preuzeli su upravljanje pozorištem. Pored Olivijerra, među muškarcima u pozorištu su glumici i Helpman, Ričard Golden, Vilfred Hajd Vit i Piter Kusing, kao i glumice Elspet Marč, Makin Audli i Džil Benet. Kasnije te godine, na Olivijev poziv, francuski glumci Žan Luj Baro i Madelin Renold predstavili su tronedeljnu sezonu u pozorištu sa sopstvenom kompanijom. Posle toga nastupio je Orson Vels u naslovnoj ulozi Otelo, sa Piterom Fičom. Godine 1953. Olivijer je predstavio italijansku kompaniju.

Tokom 1954. godine postalo je poznato da je vlasnik imovine stekao vlasništvo nad pozorištem i pribavio potrebnu dozvolu Saveta okruga London da sruši zgradu i zameni je poslovnim blokom. Lejt i Olivijer vodili su nacionalnu kampanju pokušavajući da spasu pozorište. Bilo je uličnih marševa i protesta. Poslednja predstava u pozorištu izvedena je 27. jula 1957. godine. U oktobru iste godine vrednosti iz pozorišta su iznete, a vredni sadržaji su prodati na aukciji. Pozorište je srušeno u decembru 1957. godine. Na mestu pozorište sagrađena je kancelarijski zgrada, kuća Sent Džejmsa i ona uključuje balkonske frontove na svakom spratu iznad ulaza. Poslovna zgrada je srušena, a nova je izgrađena na istom mestu tokom osamdesetih godina 20. veka.

Literatura

• Auburn, Mark S. (1995). „Theatre in the age of Garrick and Sheridan”. Ur.: Morwood, James; Crane, David. Sheridan Studies. Cambridge University Press. str. 7—46. ISBN 978-0-521-46466-6. 
• Beauclerk, Charles (2005). Nell Gwyn: Mistress to a King. Atlantic Monthly Press. ISBN 978-0-87113-926-9. 
• Bradby, David; James, Louis; Sharratt, Bernard, ur. (1981). Performance and Politics in Popular Drama. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-28524-7. 
• Dobbs, Brian (1972). Drury Lane: Three Centuries of the Theatre Royal, 1663–1971. Cassell. 
• Earl, John; Sell, Michael (2000). Guide to British Theatres 1750–1950. Theatres Trust. str. 107–8. ISBN 978-0-7136-5688-6. 
• Faul, Michel (2006). Louis Jullien: musique, spectacle et folie au XIXe siècle (na jeziku: francuski). Atlantica. ISBN 978-2-35165-038-7. 
• Greenfield, Anne Leah, ur. (2015). Interpreting Sexual Violence, 1660–1800. Routledge. ISBN 978-1-317-31884-2. 
• Hartnoll, Phyllis, ur. (1983). The Oxford Companion to the Theatre (4th izd.). London: Oxford University Press. str. 230–232. ISBN 978-0-19-211546-1. 
• Hischak, Thomas S. (2007). The Rodgers and Hammerstein Encyclopedia. Westport, Conn.: Greenwood Publishing Group. ISBN 978-0-313-34140-3. 
• Hume, Robert D. (1976). The Development of English Drama in the Late Seventeenth Century (1990 izd.). Clarendon Press. ISBN 978-0-19-811799-5. 
• Kliman, Bernice W. (2008). Tragedy of Hamlet of Denmark. Indiana: Focus Publishing. ISBN 978-1-58510-513-7. 
• Leacroft, Richard (1973). The Development of the English Playhouse. Cornell University Press. ISBN 978-0-8014-0750-5. 
• Mackintosh, Iain (1993). Architecture, Actor and Audience. Routledge UK. ISBN 978-0-415-03183-7. 
• McConnell Stott, Andrew (2009). The Pantomime Life of Joseph Grimaldi. Edinburgh: Canongate Books. ISBN 978-1-84767-761-7. 
• MacQueen-Pope, Walter (1945). Theatre Royal, Drury Lane. W. H. Allen & Co. 
• Milhous, Judith (1979). Thomas Betterton and the Management of Lincoln's Inn Fields 1695–1708. Carbondale, Illinois: Southern Illinois University Press. ISBN 978-0-8093-0906-1. 
• Nagler, Alois M. (1959). A Source Book in Theatrical History. Courier Dover. ISBN 978-0-486-20515-1. 
• Smith, John Harrington (1948). The Gay Couple in Restoration Comedy. Cambridge: Harvard University Press. 
• Spiers, Rupert (2002). „Restoration Theatre”. Arhivirano iz originala 1. 9. 2008. g. Pristupljeno 2. 3. 2014. 
• Stone, George Winchester; Kahrl, George M. (1979). David Garrick: A Critical Biography. Carbondale, Illinois: Southern Illinois University Press. ISBN 978-0-8093-0931-3. 
• Barrington, Rutland (1908). Rutland Barrington: A Record of Thirty-Five Years' Experience on the English Stage: By Himself. London: Grant Richards. OCLC 7745426. 
• Campbell, Edward; Peter O'Hagan (2016). Pierre Boulez Studies. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-06265-8. 
• Duncan, Barry (1964). St James's Theatre, Its Strange and Complete History, 1835–1857. London: Barrie and Rockliff. OCLC 979694996. 
• Mander, Raymond (1968). Lost Theatres of London. London: Rupert Hart-Davis. OCLC 41974. 
• MacQueen-Pope, W. J. (1958). St James's: Theatre of Distinction. London: W. H. Allen. OCLC 314698001. 
• Mason, A. E. W. (1935). Sir George Alexander and the St James' Theatre. London: Macmillan. OCLC 869837482. 
• Parker, John, ur. (1925). Who's Who in the Theatre (fifth izd.). London: Sir Isaac Pitman and Sons. OCLC 10013159. 
• Pearson, Hesketh (1922). Modern Men and Mummers. New York: Harcourt, Brace. OCLC 474214741. 
• Raby, Peter (1998). The Cambridge Companion to Oscar Wilde. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-47471-9. 
• Rollins, Cyril; Witts, R. John (1962). The D'Oyly Carte Opera Company in Gilbert and Sullivan Operas: A Record of Productions, 1875–1961. London: Michael Joseph. OCLC 504581419. 
• Schlicke, Paul. The Oxford Companion to Charles Dickens. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-964018-8. 

Spoljašnje veze

• Slike i snimci Sent Džejms pozorišta
• Informacije i slike Sent Džejms pozorišta
• Istorijat pozorišta Sent Džejms i slike