Pređi na sadržaj

Rovčice

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Rovčice[1]
Vremenski raspon: 50–0 Ma
srednji eocen – danas
Naučna klasifikacija e
Domen: Eukaryota
Carstvo: Animalia
Tip: Chordata
Klasa: Mammalia
Red: Eulipotyphla
Porodica: Soricidae
G. Fischer, 1814
Tipski rod
Sorex
Potporodice

Rovčice[2] (lat. Soricidae) je naziv za porodicu sitnih sisara. Postoji oko 290 vrsta rovčica i spadaju među najmanje sisare koji žive na severnoj polulopti.

Karakteristike[uredi | uredi izvor]

Sve rovčice su male, većina nije veća od miša. Najveća vrsta je azijska rovčica (Suncus murinus) iz tropske Azije, duga oko 15 cm (6 in) i teška oko 100 g (3 1⁄2 oz)[3] Etruska rovčica (Suncus etruscus), u oko 3,5 cm (1 3⁄8 in) i 1,8 grams (28 grains), je najmanji poznati živi kopneni sisar.

Uopšteno govoreći, rovčice su kopnena stvorenja koja se hrane semenkama, insektima, orašastim plodovima, crvima i raznim drugim namirnicama u lišću i gustom rastinju, ali neke su specijalizovane za penjanje na drveće, život pod zemljom, život pod snegom ili čak lov u vodi. Imaju male oči i generalno slab vid, ali imaju odlična čula sluha i mirisa.[4] To su veoma aktivne životinje, sa proždrljivim apetitom. Rovčice imaju neuobičajeno visoke stope metabolizma, iznad onih koje se očekuju kod sličnih malih sisara.[5] Iz tog razloga, one moraju da jedu skoro stalno kao krtice. U zatočeništvu rovčice mogu da jedu 1⁄2 do 2 puta više od sopstvene telesne težine u hrani dnevno.[6]

One ne hiberniraju, ali su sposobne da uđu u torpor. Zimi mnoge vrste prolaze kroz morfološke promene koje drastično smanjuju njihovu telesnu težinu. Rovčice mogu izgubiti između 30% i 50% svoje telesne težine, smanjujući veličinu kostiju, lobanje i unutrašnjih organa.[7]

Dok glodari imaju grizne sekutiće koji rastu tokom života, zubi rovčici se troše tokom života, što je problem koji je postao ekstremniji jer gube mlečne zube pre rođenja, tako da imaju samo jedan set zuba tokom svog života. Kod nekih vrsta, izložena područja zuba su tamnocrvena zbog prisustva gvožđa u zubnoj gleđi. Gvožđe ojačava površine koje su izložene najvećem stresu, što pomaže da se produži životni vek zuba. Ova adaptacija se ne nalazi kod vrsta sa nižim metabolizmom, koje ne moraju da jedu toliko i stoga ne troše gleđ u istom stepenu. Jedini drugi sisari sa pigmentiranom gleđi su sekutići glodara.[8] Osim prvog para sekutića, koji su dugi i oštri, i kutnjaka za žvakanje na zadnjem delu usta, zubi rovčice su mali i nalik na klin, i mogu biti smanjeni u broju. Zubna formula rovčica je: 3.1.1-3.31-2.0-1.1.3

Rorovčice su žestoko teritorijalne, rasteraju rivale i okupljaju se samo da bi se parile. Mnoge vrste kopaju jame da bi uhvatile hranu i sakrile se od predatora, iako to nije univerzalno.[4]

Ženke rovčice mogu imati do 10 legala godišnje; u tropima se razmnožavaju tokom cele godine; u umerenim zonama prestaju da se razmnožavaju tek zimi. Gestacije rovčica imaju 17-32 dana. Ženka često zatrudni u roku od jednog dana nakon porođaja, i doji tokom trudnoće, odbijajući jedno leglo dok se drugo rađa.[4] Rovčice žive 12 do 30 meseci.[9]

Rovčice su neobične među sisarima u više aspekata. Za razliku od većine sisara, neke vrste rovčica su otrovne. Otrov rovčice ne unosi se u ranu očnjacima, već žljebovima u zubima. Otrov sadrži različita jedinjenja, a sadržaj otrovnih žlezda američke kratkorepe rovčice dovoljan je da intravenskom injekcijom ubije 200 miševa. Jedna hemikalija ekstrahovana iz otrova rovčice može biti potencijalno korisna u lečenju visokog krvnog pritiska, dok druga jedinjenje mogu biti korisna u lečenju nekih neuromišićnih bolesti i migrene.[10] Pljuvačka severne kratkorepe rovčice (Blarina brevicauda) sadrži soricidin, peptid koji je proučavan za upotrebu u lečenju raka jajnika.[11] Takođe, uz slepe miševe i zubate kitove, neke vrste rovčica koriste eholokaciju.[12] Za razliku od većine drugih sisara, rovčice nemaju zigomatične kosti (koje se nazivaju i jugale), tako da imaju nepotpune zigomatične lukove.[13]

Eholokacija[uredi | uredi izvor]

Poznato je da severna kratkorepa rovčica eholocira.

Jedini kopneni sisari za koje se zna da eholociraju su dva roda (Sorex i Blarina) rovčica, tenrekovi sa Madagaskara, slepi miševi i solenodoni.[14] Tu spadaju evroazijska ili obična rovčica (Sorex araneus) i američka skitničarska rovčica (Sorex vagrans) i severna kratkorepa rovčica (Blarina brevicauda). Ove rovčice emituju niz ultrazvučnih zvukova.[15][16] Po prirodi zvukovi rovčica, za razliku od slepih miševa, su niske amplitude, širokopojasni, multiharmonični i frekvencijski modulisani.[16] Ne sadrže „eholokacijske klikove” sa reverberacijom i čini se da se koriste za jednostavnu prostornu orijentaciju iz blizine. Za razliku od slepih miševa, rovčice koriste eholokaciju samo da bi istražile svoja staništa, a ne da bi dodatno locirale hranu.[16]

Osim velikih i stoga jako reflektujućih objekata, kao što je veliki kamen ili deblo, one verovatno nisu u stanju da razluče eho scene, već izvode informacije o tipu staništa iz ukupnih odjeka poziva. Ovo bi moglo da se uporedi sa ljudskim sluhom bez obzira da li se neko oglašava u bukovoj šumi ili u vinskom podrumu koji odzvanja.[16]

Klasifikacija[uredi | uredi izvor]

Do sa sada je identifikovano 385 vrsta rovki. One su raspoređene je u 26 rodova,[17] koji su grupisani u tri žive potporodice: Crocidurinae (belozube rovčice), Myosoricinae (afričke rovčice) i Soricinae (crvenozube ročice). Pored toga, porodica sadrži izumrle potfamilije Limnoecinae, Crocidosoricinae, Allosoricinae, i Heterosoricinae (iako se Heterosoricinae takođe obično smatra zasebnom porodicom).

Ishrana[uredi | uredi izvor]

Hrana rovčice su insekti, gliste, puževi pa se smatraju u poljoprivredi dragocenim istrebljivačem štetočina.

Zanimljivost[uredi | uredi izvor]

Najmanja je sredozemna rovčica (Suncus etruscus). Dugačka je 35 milimetara i teška 2 grama. Ona jede da se ne bi smrzla.[18] Njeno srce otkuca 1200 puta u minuti.[18]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Hutterer, Rainer (16. 11. 2005). Don E. Wilson and DeeAnn M. Reeder, ur. Mammal Species of the World (3rd izd.). Johns Hopkins University Press. str. 223—300. ISBN 978-0-8018-8221-0. 
  2. ^ „Pravilnik o proglašenju i zaštiti strogo zaštićenih i zaštićenih divljih vrsta biljaka, životinja i gljiva - Prilog I Strogo zaštićene divlje vrste biljaka, životinja i gljiva” (PDF). carina.rs. 
  3. ^ Louch CD, Ghosh AK, Pal BC (1966). „Seasonal Changes in Weight and Reproductive Activity of Suncus murinus in West Bengal, India”. Journal of Mammalogy. 47 (1): 73—78. JSTOR 1378070. PMID 5905563. doi:10.2307/1378070. 
  4. ^ a b v Barnard CJ (1984). Macdonald DW, ur. The Encyclopedia of MammalsNeophodna slobodna registracija. New York: Facts on File. str. 758–763. ISBN 0-87196-871-1. 
  5. ^ William J, Platt WJ (1974). „Metabolic Rates of Short-Tailed Shrews”. Physiological Zoology. 47 (2): 75—90. JSTOR 30155625. S2CID 87675441. doi:10.1086/physzool.47.2.30155625. 
  6. ^ Reid F (2009). A Field Guide to the Mammals of Central America and Southeast Mexico. str. 63—64. 
  7. ^ Churchfield, Sara (januar 1990). The natural history of shrews. ISBN 978-0-8014-2595-0. 
  8. ^ Wible, John (6. 2. 2018). „Why Do Some Shrews Have Dark Red Teeth?”. Carnegie Museum. 
  9. ^ Macdonald DW, ur. (2006). The Encyclopedia of Mammals. Oxford University Press. ISBN 0-19-920608-2. 
  10. ^ Piper, Ross (30. 8. 2007). Extraordinary Animals: An Encyclopedia of Curious and Unusual Animals. Greenwood Press. ISBN 978-0313339226. 
  11. ^ „BioProspecting NB, Inc's novel ovarian cancer treatment found effective in animal cancer model.”. 8. 4. 2009. Arhivirano iz originala 16. 7. 2011. g. Pristupljeno 23. 5. 2010. 
  12. ^ Chai, Simin; Tian, Ran; Rong, Xinghua; Li, Guiting; Chen, Bingyao; Ren, Wenhua; Xu, Shixia; Yang, Guang (2020-02-25). „Evidence of Echolocation in the Common Shrew from Molecular Convergence with Other Echolocating Mammals”. Zoological Studies. 59: e4. ISSN 1021-5506. PMID 32494297. S2CID 215414310. doi:10.6620/ZS.2020.59-04. 
  13. ^ „About the mammalian skull, and be able to define and/or identify on a specimen all underlined terms.” (PDF). 
  14. ^ „What is echolocation and which animals use it?”. Discover Wildlife (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-03-25. 
  15. ^ Tomasi TE (1979). „Echolocation by the Short-Tailed Shrew Blarina brevicauda”. Journal of Mammalogy. 60 (4): 751—9. JSTOR 1380190. doi:10.2307/1380190. 
  16. ^ a b v g Siemers BM, Schauermann G, Turni H, von Merten S (oktobar 2009). „Why do shrews twitter? Communication or simple echo-based orientation”. Biology Letters. 5 (5): 593—6. PMC 2781971 Slobodan pristup. PMID 19535367. doi:10.1098/rsbl.2009.0378. 
  17. ^ Wilson DE, Reeder DM (2011). „Class Mammalia Linnaeus, 1758. In: Zhang, Z.-Q. (ed.) Animal biodiversity: An outline of higher-level classification and survey of taxonomic richness” (PDF). Zootaxa. 3148: 56—60. doi:10.11646/zootaxa.3148.1.9. 
  18. ^ a b Politikin Zabavnik, broj 2945

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Buchler ER (novembar 1976). „The use of echolocation by the wandering shrew (Sorex vagrans)”. Animal Behaviour. 24 (4): 858—73. S2CID 53160608. doi:10.1016/S0003-3472(76)80016-4. 
  • Busnel RG, ur. (1963). Acoustic Behaviour of Animals. Amsterdam: Elsevier Publishing Company. 
  • Forsman KA, Malmquist MG (1988). „Evidence for echolocation in the common shrew, Sorex araneus”. Journal of Zoology. 216 (4): 655—662. doi:10.1111/j.1469-7998.1988.tb02463.x. 
  • Gould E (1962). Evidence for echolocation in shrews (Teza). Tulane University. 
  • Gould E, Negus NC, Novick A (jun 1964). „Evidence for echolocation in shrews”. The Journal of Experimental Zoology. 156: 19—37. PMID 14189919. doi:10.1002/jez.1401560103. 
  • Hutterer, Rainer (1976). Deskriptive und vergleichende Verhaltensstudien an der Zwergspitzmaus, Sorex minutus L., und der Waldspitzmaus, Sorex araneus L. (Soricidae - Insectivora - Mammalia) (Ph.D. Thesis) (na jeziku: nemački). Univ. Wien. OCLC 716064334. 
  • Hutterer, Rainer; Vogel, Peter (1977). „Abwehrlaute afrikanischer Spitzmäuse der Gattung Crocidura Wagler, 1832 und ihre systematische Bedeutung” (PDF). Bonner zoologische Beiträge (na jeziku: nemački). 28 (3/4): 218—27. 
  • Hutterer R, Vogel P, Frey H, Genoud M (1979). „Vocalization of the shrews Suncus etruscus and Crocidura russula during normothermia and torpor”. Acta Theriologica. 24 (21): 267—71. doi:10.4098/AT.arch.79-28 Slobodan pristup. 
  • Irwin DV, Baxter RM (1980). „Evidence against the use of echolocation by Crocidura f. flavescens (Soricidae)”. Säugetierkundliche Mitteilungen. 28 (4): 323. 
  • Kahmann H, Ostermann K (jul 1951). „[Perception of production of high tones by small mammals]” [Perception of production of high tones by small mammals]. Experientia (na jeziku: nemački). 7 (7): 268—9. PMID 14860152. S2CID 26738585. doi:10.1007/BF02154548. 
  • Köhler D, Wallschläger D (1987). „Über die Lautäußerungen der Wasserspitzmaus, Neomys fodiens (Insectivora: Soricidae)” [On vocalization of the european water shrew Neomys fodiens (Insectivora: Soricidae)]. Zoologische Jahrbücher (na jeziku: nemački). 91 (1): 89—99. 
  • Sales G, Pye D (1974). Ultrasonic communication by animals. London. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Ровчице&oldid=27556347”