Рођака Бета

Rođaka Beta
Ilustracija iz izdanja iz 1897. godine
Nastanak
Orig. naslov	La Cousine Bette
Autor	Onore de Balzak
Zemlja	Francuska
Jezik	francuski
Sadržaj
Mesto i vreme radnje	Pariz, sredina XIX veka
Izdavanje
Izdavanje	1846–1847 (Boniface)
Serija(l)	Ljudska komedija

Rođaka Beta (fr. La Cousine Bette) je roman francuskog autora Onorea de Balzaka iz 1846. godine. Smešten u Parizu sredinom XIX veka, roman priča priču o neudatoj ženi srednjih godina koja smišlja uništenje svoje šire porodice. Beta, u saradnji sa Valerije Marnef, nesrećno oženjenom mladom damom, pravi planove da zavodi i muči niz muškaraca. Jedan od njih je baron Hektor Ilot, suprug Betine rođake Adeline. On žrtvuje bogatstvo i dobro ime svoje porodice da bi zadovoljio Valeri, koja ga ostavlja zbog dobrostojećeg trgovca po imenu Krevel. Knjiga je deo Prizora iz pariskog života, Balzakovih sabranih dela Ljudske komedije.

Tokom 1840-ih, serijski format poznat kao roman-feljton bio je veoma popularan u Francuskoj, a njegov najpriznatiji izraz bilo je socijalističko pisanje Ežena Sia. Balzak je želeo da ospori Eženovu nadmoć i da se pokaže kao najsposobniji autor feljtona u Francuskoj. Pišući brzo i sa intenzivnim fokusom, Balzak je za dva meseca napisao Rođaku Betu, jedan od svojih najdužih romana. Objavljen je u Le Constitutionnel krajem 1846. godine, a zatim sa pratećim delom, Rođak Pons, sledeće godine.

Likovi romana predstavljaju polaritete suprotstavljenog morala. Osvetoljubiva Beta i neiskrena Valeri stoje na jednoj strani, a milosrdna Adelina i njena strpljiva ćerka Hortenza na drugoj. U međuvremenu, glava porodice Ilot je izneveren sopstvenom seksualnom željom. Hortenzin suprug, poljski izgnanik Vjenceslav Stenbok, je umetnički genije, iako podleže neizvesnosti i nedostatku motivacije. Balzak je lik Bete delimično zasnovao na svojoj majci Ani i pesnikinji Marselin Desbord-Valmor. Najmanje jedna scena koja uključuje barona Ilota verovatno je zasnovana na događaju iz života Balzakovog prijatelja, romanopisca Viktora Igoa.

Rođaka Beta se smatra poslednjim Balzakovim velikim delom. Njegov zaštitni znak korišćenje realističkih detalja kombinuje se sa panoramom likova koji se vraćaju iz ranijih romana. Nekoliko kritičara ga je pozdravilo kao prekretnicu u autorovoj karijeri, a drugi su ga nazvali prototipom naturalističkog teksta. Upoređivan je sa Otelom Vilijama Šekspira, kao i sa Ratom i mirom Lava Tolstoja. Roman istražuje teme poroka i vrline, kao i uticaj novca na francusko društvo. Betin odnos sa Valeri se takođe smatra važnim istraživanjem homoerotskih tema. Producirano je nekoliko ekranizovanih verzija priče, uključujući Bi-Bi-Si-jevu mini seriju iz 1971. sa Margaret Tajzak i Helen Miren u glavnim ulogama i igrani film iz 1998. sa Džesikom Lange u naslovnoj ulozi.

Pozadina

Istorijska pozadina

U svom drugom anonimnom pismu, Evelina Hanska je rekla Balzaku: „Vaša duša obuhvata vekove, mosje.”

Do 1846. godine Onore de Balzak je stekao ogromnu slavu kao pisac, ali su mu se finansije i zdravlje naglo pogoršali. Nakon što je u 1820-im godinama izdao niz romana za masovno tržište, objavio je svoju prvu knjigu pod svojim imenom Šuani, 1829. godine. Posle toga je objavio desetine dobro prihvaćenih romana i priča, uključujući Šagrinska koža, 1831. godine, Čiča Gorio, 1835. godine i dvotomne Izgubljene iluzije 1837. i 1839. godine. Zbog svog raskošnog načina života i sklonosti ka finansijskim špekulacijama, većinu života je proveo pokušavajući da otplati razne dugove. Pisao je neumorno, vođen koliko ekonomskom nuždom toliko i inspiracijom i crnom kafom. Ovaj režim stalnog rada iscrpljivao je njegovo telo i donosio pridike od njegovog lekara.

Kako je njegov rad sticao priznanje, Balzak je počeo da se dopisuje sa poljskom baronicom Evelinom Hanjskom, koja ga je prvi put kontaktirala kroz anonimno pismo 1832. godine, potpisano kao „L'Étrangère” („Stranac”). Razvili su naklonjeno prijateljstvo u pismima, a kada je ona postala udovica 1841. godine, Balzak je tražio njenu ruku u braku. Često ju je posećivao u Poljskoj i Nemačkoj, ali razne komplikacije su sprečavale njihovu zajednicu. Jedna od tih komplikacija bila je afera koju je Balzak imao sa svojom kućepaziteljkom Luizom Brognio. Kada je saznala za njegovu naklonost prema gđi. Hanskoj, Brognio je ukrala kolekciju njihovih pisama i koristila ih za iznudu novca od Balzaka. Čak i nakon ovog događaja, Balzak se sve više približavao gđi. Hanskoj sa svakom posetom i do 1846. godine počeo je da priprema dom koji će deliti sa njom. Nadali su se da će se venčati kada je ona ostala trudna, ali se u decembru razbolela i doživela pobačaj.

Sredinom XIX veka došlo je do dubokih transformacija u francuskoj vladi i društvu. Vladavina kralja Šarla X završila se 1830. godine kada ga je talas nemira i nezadovoljstva primorao da abdicira. Na njegovo mesto došao je Luj-Filip, koji je sebe nazvao „kraljem Francuza”, umesto standardnog „kralj Francuske” – što je ukazivalo da je više odgovarao novonastaloj buržoaziji nego aristokratskom Ansijen režimu. Promena u vladi dogodila se dok je privreda u Francuskoj prelazila sa merkantilizma na industrijski razvoj. Ovo je otvorilo nove mogućnosti za pojedince koji su se nadali sticanju bogatstva i dovelo do značajnih promena u društvenim normama. Članovi aristokratije, su na primer, bili prinuđeni da se društveno povežu sa novopečenim bogatašima, obično sa napetim rezultatima. Demokratski duh Francuske revolucije takođe je uticao na društvene interakcije, sa pomeranjem narodne odanosti od crkve i monarhije.

Književna pozadina

Sredinom XIX veka, novi stil romana postao je popularan u Francuskoj. Serijski format poznat kao roman-feljeton predstavljao je priče u kratkim, redovnim nastavcima, često praćenim melodramatičnim zapletima i stereotipnim likovima. Iako je Balzakov Matora devojka, iz 1836. godine, bio prvi takav rad objavljen u Francuskoj, roman-feljeton je stekao popularnost uglavnom zahvaljujući njegovim prijateljima Eženu Siu i Aleksandru Dima starijem. Balzak se nije dopadalo njihovo serijsko pisanje, posebno Sijov socijalistički prikaz patnje nižih klasa. Balzak je želeo da svrgne sa trona ono što je nazvao „les faux dieux de cette littérature bâtarde” („lažne bogove ove bastardne književnosti”). Takođe je želeo da pokaže svetu da je, uprkos svom lošem zdravlju i burnoj karijeri, „plus jeune, plus frais, et plus grand que jamais” („mlađi, svežiji i veći nego ikada”). Njegovi prvi napori da stvori kvalitetan feljeton bili su neuspešni. Iako je Sjaj i beda kurtizana, objavljivan u segmentima od 1838. do 1847. godine, bio slavljen od strane kritičara, Balzak se žalio gđi. Hanskoj da „radi čistog Sjua”. Pokušao je ponovo 1844. godine sa Modeste Mignon, ali su reakcije javnosti bile mešovite. Dve godine kasnije Balzak je započeo novi projekat, odlučan da stvori nešto iz svog „starog pera”.

Pisanje i objavljivanje

Balzak je prvi put posetio dvorac Saché 1832. godine, kada je napisao autobiografski roman Louis Lambert.

Nakon nedelju dana odmora u junu 1846. godine u dvorcu Saché u Turu, Balzak se vratio u Pariz i počeo da radi na kratkoj priči pod nazivom Le Parasite, koju je na kraju razvio u roman Rođak Pons. Od samog početka nameravao je da ga upari sa drugim romanom, sakupljajući ih pod naslovom Les Parents pauvres (Siromašni rođaci). Drugu knjigu je zasnovao na priči koju je napisala njegova sestra Lor Survil pod nazivom La Cousine Rosalie, objavljenoj 1844. godine u Le Journal des enfants. Intenzivno pišući, napisao je ceo roman za samo dva meseca, nazvavši ga Rođaka Beta, po glavnom liku. Ovo je bilo značajno dostignuće s obzirom na njegovo loše zdravlje, ali je dužina romana učinila Balzakovu brzinu pisanja posebno izvanrednom. Jedan kritičar naziva pisanje Les Parents pauvres Balzakovim „poslednjim eksplozijom kreativne energije”. Drugi sugeriše da je ovaj napor bio „gotovo poslednji udarac koji je slomio Balzakovu gigantsku snagu”.

Balzakov uobičajeni način revizije podrazumevao je ogromne, komplikovane izmene koje je pravio na korekturama koje je dobijao od izdavača. Međutim, kada je stvarao Rođaku Betu, predavao je rad svom uredniku deo po deo, bez pregleda nijedne korekture. Knjiga je bila objavljena u vidu serijala u Le Constitutionnel od 8. oktobra do 3. decembra, a Balzak je žurio da prati brz raspored štampanja novina. Pisao je u proseku osam stranica dnevno, ali je bio iznenađen neočekivanom obimnošću priče kako se razvijala. Balzak je dobio 12.836 franaka za serijal, koji je kasnije objavljena sa Rođakom Pons kao dvanaestotomna knjiga od strane Chiendowski i Pétion. Prvo zbirno izdanje Rođake Bete bilo je organizovano u 132 poglavlja, ali su te podele uklonjene kada je Balzak dodao roman svojoj ogromnoj zbirci Ljudskoj komediji, 1848. godine.

Siže

Dok je brinula o njemu, Beta je rekla Stenboku: „I sad eto imam sina koji je ustao iz mrtvačkog odra!”

Prva trećina romana pruža dugu analizu istorija likova. Balzak to jasno pokazuje nakon 150 stranica naglasivši: „Ovde se, na izvestan način, završava uvod u našu pripovetku” (fr. Ici se termine, en quelque sorte, l'introduction de cette histoire). Na početku romana, Adelina Ilot, žena uspešnog barona Hektora Ilota, pod pritiskom je da uđe u aferu sa bogatim parfimerom po imenu Celestin Krevel. Njegova želja delimično proizilazi iz ranijeg nadmetanja u kojem je preljubnik baron Ilot osvojio pažnju pevačice Žozefe Mira, koju je Krevel takođe favorizovao. Baronica Ilot odbija Krevelovo udvaranje. Baron je toliko novcem razmazio Žozefu da se ozbiljno zadužio kod svog ujaka Johana. Nesposoban da vrati novac, baron umesto toga organizuje radno mesto Johanu u vojnom odeljenju u Alžiru, sa uputstvom da će Johan biti u situaciji na tom poslu da proneveri pozajmljeni novac. Hektorova ćerka, Hortenza, počela je da traži muža, a njegov sin Viktorin je oženjen Krevelovom ćerkom Selestinom.

Adelinina rođaka Beta (rođena Lizbet Fišer), gaji duboko ali skriveno nezadovoljstvo uspehom svojih rođaka, posebno Hortenzom koja je ukrala Betinog predviđenog mladoženju. Seljanka bez fizičke lepote svoje rođake, Beta je odbila niz bračnih ponuda od srednjoklasnih prosaca koji su očigledno bili motivisani njenom vezom sa Ilotima, i ostaje neudata u dobi od 42 godine. Jednog dana naiđe na mladog neuspešnog poljskog vajara po imenu Vjenceslav Stenbok, koji pokušava samoubistvo u malom stanu iznad njenog. Dok ga neguje, razvija majčinsku i romantičnu naklonost prema njemu. Na početku priče Beta živi u skromnom stanu u pansionu koji deli sa parom Marnef, koji su oboje ambiciozni i nemoralni. Beta postaje prijateljica sa Valerijom (rođena Forten), mladom i vrlo atraktivnom ženom Žan-Pol-Stanislasa Marnefa, službenika u vojnom odeljenju. Dve žene stvaraju vezu da bi ostvarile svoje odvojene ciljeve – za Valeriju sticanje novca i dragocenosti, za Betu propast porodice Ilot kroz Valerijino zavođenje barona i Stenboka u neverstvo i finansijsku propast.

Baron Ilot, u međuvremenu, biva odbijen od strane Žozefe, koja mu iskreno objašnjava da je izabrala drugog čoveka zbog njegovog većeg bogatstva. Ilotov očaj brzo se ublažava kada poseti Betu u njenom pansionu i tamo upoznaje i zaljubi se u Valeriju Marnef. Obasipa je poklonima i ubrzo joj obezbeđuje luksuznu kuću za nju i gospodina Marnefa, sa kojim radi u vojnom odeljenju, a Beta im se pridružuje u njihovom novom domu, da bi služila kao izgovor za baronove posete. Ovi dugovi, zajedno sa novcem koji je pozajmio da bi razmazio Žozefu, prete finansijskoj sigurnosti porodice Ilot. Uspaničen, ubeđuje svog ujaka Johana Fišera da tiho proneveri sredstva iz ispostave vojnog odeljenja u Alžiru. Ilotova jadi na trenutak jenjavaju, a Betina sreća je uništena, kada se, na kraju „uvoda”, Hortenza Ilot udaje za Vjenceslava Stenboka.

Slomljena što je izgubila Stenboka, kao svog predviđenog supruga, Beta se zaklinje na osvetu porodici Ilot. Njena strategija je da radi na pokazanoj slabosti barona Ilota za sticanje i rasipanje više novca nego što ima na mlade ljubavnice. Ubrzo je baron potpuno zaluđen, i finansijski preopterećen, sa Valerijom, i potpuno kompromitovan uzastopnim unapređenjem njenog muža unutar baronovog vojnog odeljenja. Ubrzo, Beta je već uspela da Krevela i Stenboka takođe uvuče u Valerijine čare. Hortenza otkriva Stenbokovu neveru i vraća se kući svojoj majci. Nedugo potom, baronovo nedolično ponašanje postaje poznato ratnom odeljenju; ujak Johan biva uhapšen u Alžiru i izvršava samoubistvo, baron je prisiljen da se naglo povuče, a njegov brat, slavni ratni heroj, spasava ga iz zatvora, a zatim ubrzo umire od srama zbog porodične sramote. Baron napušta svoju porodicu i skriva se od svojih kreditora. Izgleda se da će Valerija, uskoro udovica, udati za Krevela i tako ući u porodicu Ilot kao Selestinina svekrva. Ukratko, porodica je devastirana ovim ponovljenim udarcima, a Betine mahinacije su potpuno skrivene od njih.

Likovi i inspiracije

Balzak je napisao više od sedamdeset romana kada je započeo rad na romanu Rođaka Beta i u njega je uključio ponavljajuće likove. Mnogi likovi u ovom romanu, stoga, imaju obimne životne priče i biografsku dubinu. Na primer, Celestin Krevel se prvi put pojavio u Balzakovom romanu Veličina i propadanje Cezara Birotoa, iz 1837. godine. Nakon što je u tom romanu stekao značajno bogatstvo, Krevel u romanu Rođaka Beta uživa u plodovima svog rada. Još jedan važan lik koji se ponavlja je maršal Ilot, koji se prvi put pojavljuje kao pukovnik u romanu Šuani. U godinama između te priče i Rođake Bete, on postaje grof od Forchajma. U pismu za Le Constitutionnel, Balzak je opisao kako je maršal Ilot stekao ovu titulu. Prisustvo Krevela i maršala Ilota, između ostalih, u romanu Rođaka Beta omogućava nastavak životnih priča svakog likova, dodajući naglasak ili složenost ranijim događajima.

Drugi ponavljajući likovi imaju samo epizodne prikaze u romanu Rođaka Beta, i njihova prethodna pojavljivanja, daju dubok značaj njihovom prisustvu. Ovo je slučaj sa Votrenom, kriminalcem koji podučava Ežena de Rastinjaka u Balzakovom romanu Čiča Gorio iz 1835. godine. Kada se ponovo pojavi u romanu Rođaka Beta, pridružio se policiji i upoznaje porodicu Ilot sa svojom tetkom, gospođom Nurison, koja nudi moralno upitno rešenje za njihove nevolje. Iako je Votrenovo prisustvo u Rođaci Beta kratko, njegove ranije avanture u Čiča Goriju pružaju trenutno prepoznavanje i emocionalnu teksturu. Pored ovog lika, Balzak je uključio čitav niz drugih ponavljajućih uloga iz raznih sfera francuskog društvenog života. Tako na primer, nekoliko scena prikazuje umetnike poput Žan-Žaka Biksijua, koji se prvi put pojavljuje u Činovnici iz 1837. i u mnogim drugim knjigama posle toga. Svet pariskog noćnog života brzo se priziva uključivanjem nekoliko likova iz Glumili su i nehotice iz 1846. godine, dok se Bjanšon pojavljuje kad god je potrebna lekarska pomoć.

Balzakovo korišćenje povratnih likova prepoznato je kao jedinstveni element njegovog stvaralaštva. Omogućio je dubinu karakterizacije koja je nadilazila običnu naraciju ili dijalog. „Kada se likovi ponovo pojave“, primećuje kritičar Semjuel Rodžers, „oni ne izlaze niotkuda; oni izranjaju iz privatnosti sopstvenih života koju nam, izvesno vreme, nije bilo dozvoljeno da vidimo“. Neki čitaoci su zastrašeni dubinom koju stvaraju ove međusobno povezane priče i osećaju se lišeni važnog konteksta za likove. Detektivski romanopisac Artur Konan Dojl rekao je da nikada nije pokušao da čita Balzaka, jer „nije znao odakle da počne“. Karakterizacija u romanu Rođaka Beta smatra se naročito veštom. Entoni Pju, u svojoj knjizi Balzac's Recurring Characters, navodi da se tehnika koristi „uglavnom bez onog osećaja samopopuštanja koje narušava neka od Balzakovih kasnijih dela. Skoro svaki primer proizilazi sasvim prirodno iz situacije.“ Biograf Noel Gerson opisuje likove u romanu Rođaka Beta „među najupečatljivijim koje je Balzak ikada stvorio.“

Rođaka Beta

Lizbet Fišer (rođaka Beta) je opisana kao „mršava, smeđa, sa... gustim sastavljenim obrvama... i nekim bradavicama na njenom dugom majmunskom licu”).

Za opis Bete (Lizbet Fišer) često se koristi komparacija sa životinjama. Njeno ime je francuski homofon „bête” i označava zver. U jednom delu je opisana da „liči na majmuna obučenog u žensko odelo” (fr. elle ressemblait aux singes habillés en femmes), dok je u drugom pasusu njen glas opisan kao rikanje ljubomornog tigra (fr. une jalousie de tigre). Njen zverski bes izbija na površinu sa žestinom kada sazna za Stenbokovu veridbu sa Hortenzom:

„ Lice Lorenkino postalo je strašno. Njene crne i pronicljive oči bile su ukočene kao u tigra. Držala se kao što mi zamišljamo da su se držale stare proročice: stiskala je zube da joj ne bi cvokotali, a udovi su joj drhtali u strašnom grčenju. Zavukla je svoju koščatu ruku između kape i kose, da obuhvati i pridrži glavu koja joj je postala suviše teška; gorela je! Dim požara koji je besnio u njoj čisto je izbijao kroz njene bore kao kroz pukotine koje je stvorila vulkanska erupcija. ”

Kada sazna da je njena rođaka Adelina dočekala Stenboka u kući Ilot, Beta se zaklinje na osvetu: „Adelina!... reče Lizbet u sebi, o Adelina, skupo ćeš mi platiti za ovo, učiniću da postaneš ružnija od mene!...” (fr. Adeline! se dit Lisbeth, ô Adeline, tu me le payeras, je te rendrai plus laide que moi!). Njena okrutnost i žudnja za osvetom navode kritičare da je prozovu „demonskim“ likom i „jednom od Balzakovih najstrašnijih kreacija“. Zbog svoje spremnosti da manipuliše ljudima oko sebe, Beta je upoređena sa Jagom u drami Otelo Vilijama Šekspira. Njena žestoka ličnost se delom pripisuje njenom seljačkom poreklu, a delom njenoj nevinosti, koja obezbeđuje (prema Balzaku) „demonsku snagu ili crnu mađiju volje” (fr. une force diabolique ou la magie noire de la volonté).

U pismu gđi. Hanska, Balzak je ukazao da je lik Bete zasnovao na tri žene iz svog života: njegovoj majci Ani, tetki gđi. Hanska Rozaliji Rzevuskoj i pesnikinji Marselini Desbord-Valmor. Balzak je imao buran odnos sa svojom majkom tokom većeg dela svog života, a deo njene ličnosti (naročito njenu „tvrdoglavu upornost u životu“, kako to naziva jedan kritičar) ugradio je u Betu. Rozalija Rzevuska nije odobravala odnos Eveline Hanske sa Balzakom, te se biografi slažu da je njena hladna odlučnost bila deo autorovog recepta za lik Bete. Elementi preuzeti od pesnikinje Marseline Desbord-Valmor su složeniji; ova se suočila sa mnogim neuspesima u životu i ona i Balzak su postali prijatelji nakon što je napustila pozorište da bi se bavila poezijom.

Valerija Marnef

Betin saučesnik u uništavanju porodice Ilot je lepa i pohlepna „Valeri”ja Marnefe, nezadovoljna supruga službenika vojnog ministarstva. Razvijaju duboko prijateljstvo, koje mnogi kritičari smatraju primerom lezbejske naklonosti. Zbog njihovog odnosa i sličnih ciljeva, kritičar Frederik Džejmson kaže da „Valerija služi kao neka vrsta emanacije Bete“.

Valerija je odbojna prema svom ružnom mužu i pet godina je izdržala a da ga nije poljubila ni jednom. Ona otvoreno objašnjava da njena pozicija udate žene pruža suptilnosti i opcije koje nisu dostupne običnoj prostitutki koja ima jednu određenu cenu; nakon što gospodin Marnefe umre, Valerija se zauzima za poziciju između Ilota i Montesa (dok je takođe spavala sa Stenbokom), a zatim ih sve odbacuje da bi se udala za Krevel, koji nudi najviše bogatstva. Ona se zabavlja rugajući se odanosti svojih ljubavnika, a ova zloća, da ne spominjemo njenu jezivu smrt, navela je neke kritičare da spekulišu da je ona zapravo fokus Balzakove priče o moralu.

U jednoj važnoj sceni, Valerija modeluje za Stenboka kao Dalila, koja pobeđuje nad uništenim Samsonom. Sa očiglednim paralelama sa sopstvenim aktivnostima, ona opisuje svoju viziju dela:„ Treba da izrazite moć žene. Samson ne znači ništa, tu. To je lešina snage. A Dalila je strast koja sve ruši.” (fr. Il s'agit d'exprimer la puissance de la femme. Samson n'est rien, là. C'est le cadavre de la force. Dalila, c'est la passion qui ruine tout).

Iako Balzak nije naveo da je uzimao osobine od neke konkretne žene u svom životu pri stvaranju lika Valeriju, uočene su paralele u nekim oblastima. Burni kraj njegove afere sa Luizom Bronjo i prednost koju ona stiče od njegove odanosti gospođi Hanska na neki način su slični Valerijinom manipulisanju Stenbokom. Kritičari takođe povezuju ponos i bol koji je Balzak osećao tokom trudnoće i pobačaja gospođe Hanske sa istim emocijama koje oseća baron Ilot kada Valerija začne i izgubi svoje dete. Iako nikada nije pripisao gospođi Hanskoj nijednu od osobina u Valerijinom izdajničkom karakteru, osećao je odanost sličnu onoj koju je Ilot osećao. Jednom joj je napisao: „Činim za tebe sve ludosti koje Ilot čini za gospođu Marnef; daću ti svoju krv, svoju čast, svoj život” (fr. je fais pour mon Eve toute les folies qu'un Hulot fait pour une Marneffe, je te donnerai mon sang, mon honneur, ma vie).

Hektor i Adelina Ilot

Baron Hektor Ilot je živo oličenje muške seksualne želje, neuzdržan i nebrižan prema svojoj porodici. Kako roman napreduje, on postaje opsednut svojim libidom, čak i u fizičkom smislu. Kada mu Valerija kaže da prestane da farba kosu, on to čini kako bi joj ugodio. Njegovi finansijski problemi i javna sramota naveli su ga da pobegne iz sopstvenog doma i na kraju knjige on je ostareo i oronuo čovek. Baron Ilot je toliko obuzet svojom žudnjom za ženskim telom da čak pita svoju ženu, bez ironije, da li može da dovede u porodični dom svoju petnaestogodišnju ljubavnicu.

Adelina Ilot, s druge strane, je oličenje milosrđa. Poput svoje rođake Bete, ona potiče iz seljačke porodice, ali je usvojila ideale ženstvenosti XIX veka, uključujući odanost, gracioznost i pokornost. Na početku romana, ona otkriva da godinama zna za muževljeva neverstva, ali odbija da ga osudi. Adelinina opraštajuća priroda se često smatra značajnom manom karaktera. Neki sugerišu da je ona delimično kriva za Hektorovu lutajuću naklonost. Na primer, K.A. Prendergast naziva njeno opraštanje „neadekvatnim i čak pozitivno katastrofalnim odgovorom“ na njenu situaciju. On dalje sugeriše da je Adelina, birajući ulogu tihe i poslušne supruge, izbacila iz sebe erotsku moć koja privlači barona. „Može se barem ponuditi pretpostavka da je Ilova opsesivna razvratnost delimično rezultat izvesnog siromaštva u Adelini, da je užasna logika Ilovog viška delimično oblikovana ključnim nedostatkom njegove žene.” Drugi su manje optuživali Adelinina gotovo beskrajna milosrđe, govoreći da je dokaz gluposti. Kritičar Herbert Dž. Hunt izjavljuje da ona pokazuje „više imbecilnosti nego hrišćanskog strpljenja“, a Dejvid Belos ističe da je, kao i njen muž, vođena strašću, iako drugačijom: „Adelinina želja (za dobrim, za porodicom, za Hektorom, za Bogom) je toliko radikalno različita od motivacionih želja drugih likova da u njihovom kontekstu izgleda kao da je bez želje...“.

Balzakova inspiracija za likove Hektora i Adeline ostaje nejasna, ali su mnogi kritičari bili željni da spekulišu. Tri oficira po imenu Ilot su bili priznata zbog svoje hrabrosti u Napoleonskim ratovima, i neki sugerišu da je Balzak pozajmio ime od grofa Hektora d'Ora. Nijedan od tih ljudi, međutim, nije bio poznat po vrsti filandiranja ili lopovluka koju je iskazivao baron Ilot u romanu. Umesto toga, Balzak je možda koristio sebe kao model. Njegove brojne afere sa ženama širom društvenog spektra navode neke da sugerišu da je autor „pronašao mnogo Ilotovog u sebi“. Balzakov prijatelj Viktor Igo je, s druge strane, je bio poznat po čuvenom skandalu kada je otkriven u krevetu sa svojom ljubavnicom u julu 1845. godine. Sličnost njegovog imena sa Hektorom Ilotom (i prezimenom njegove žene, Adel Fuše, sa Adelinom Fišer) je istaknuta kao moguća indikacija porekla likova.

Vjenceslav Stenbok

Poljski vajar Vjenceslav Stenbok je važan prvenstveno zbog Betine privrženosti njemu. On nudi Beti izvor ponosa, način da se dokaže dostojnom poštovanja svoje porodice. Kada Vjenceslav oženi Hortenzu, Beti se oseća kao da je opljačkana. Prendergast insistira da se taj incident „bukvalno mora opisati kao čin krađe”.

Stenbokova važnost takođe leži u njegovoj pozadini i profesiji, ilustrujući Balzakovu koncepciju poljskog naroda, kao i njega samog. Pošto je više od decenije proveo u prijateljstvu sa gospođom Hanskom i posećujući njenu porodicu u Poljskoj, Balzak je verovao da ima uvid u nacionalni karakter, kao što je osećao za većinu grupa koje je posmatrao. Stoga su opisi Stenboka često ispunjeni komentarima o Poljacima: „Budite mi prijateljica, reče s onom dirljivom umiljatošću koja je tako obična kod Poljaka, i koja je uzrok što se njima, prilično nepravično, pripisuje ropski duh.” (fr. Soyez mon amie, dit-il avec une de ces démonstrations caressantes si familières aux Polonais, et qui les font accuser assez injustement de servilité.)

Kritičari takođe smatraju Stenbok važnim zbog njegovog umetničkog genija. Kao Luj Lamber i Lusijen Šardon u Izgubljenim iluzijama, on je briljantan čovek, baš kao što je Balzak sebe smatrao. Pre nego što će ga Beta negovati i usmeravati, Stenbok stagnira pod sopstvenom inercijom i on pokušava samoubistvo. Kasnije, kada napušta Betin krug uticaj, ponovo ne uspeva. Tako demonstrira Balzakovu uverenje da je genije sam po sebi beskoristan bez odlučnosti. Dejvid Belos organizuje Stenboka i Betu u dualitet slabosti i snage; dok poljski umetnik nije u stanju da usmeri svoje energije u produktivan rad, Beta crpi snagu iz svoje nevinosti i tako postaje moćna poričući požudu kojoj Stenbok postaje plen. Stenbokova volja je dodatno oslabljena pohvalama koje dobija za svoju umetnost, što mu daje naduven osećaj postignuća. Jedan kritičar navodi propast umetnika kao „sujetu... pokvarenu preranom slavom”.

Stil pisanja

Ako je Balzakov cilj bio, kako je sam tvrdio, da napiše realistički roman iz svog „starog pera“ umesto da oponaša stil Ežena Sia, istorija i književna kritika su ga proglasile uspešnim. Vilijam Stou naziva Rođaku Beta „remek-delom klasičnog realizma“ i Belos ga naziva „jednim od velikih dostignuća realizma devetnaestog veka“, poredeći ga sa Ratom i mirom. Neki delovi knjige su kritikovani zbog melodramatičnosti, a Balzakov biograf V. S. Pričet čak naziva reprezentativni izvod „loše pisanje“. Većina kritičara smatra moralističke elemente romana varljivo složenim, i neki ističu da je format romana-feljtona zahtevao određeni nivo uzbuđenja da bi čitaoci ostali zainteresovani. Drugi ukazuju da je Balzakov interesovanje za pozorište bio važan razlog za uključivanje melodramatičnih elemenata.

Balzakov zaštitni znak realizma počinje na prvoj strani romana, gde je Krevel opisan u uniformi Nacionalne garde sa trakom Legije časti. Detalji iz 1830-ih takođe se pojavljuju u geografskim lokacijama romana. Kuća porodice Ilot, na primer, nalazi se u aristokratskoj oblasti Pariza poznatoj kao Fobur Sen-Žermen. Betina rezidencija je na suprotnom kraju društvenog spektra, u siromašnom stambenom području oko Luvra: „Mrak, tišina, ledeni dah, pećinska dubina zemljišta čine od tih kuća prave grobnice za žive ljude“ (fr. Les ténèbres, le silence, l'air glacial, la profondeur caverneuse du sol concourent à faire de ces maisons des espèces de cryptes, des tombeaux vivants). Opis njenih oskudnih odaja je, kao i obično u Balzakovom delu, oštar odraz njene ličnosti. Isto važi i za dom Marnefovih na početku: sadrži „varljivi izgled lažnog luksuza“, od pohabanih stolica u salonu do prašnjave spavaće sobe.

Precizni detalji nisu izostavljeni u opisima propadanja i bolesti, dva živopisna elementa u romanu. Marnef, na primer, predstavlja raskalašnost. Njegovo oronulo telo je simbol slabosti društva tog vremena, istrošeno godinama uživanja. Otrov koji ubija Valeriju i Krevela takođe je opisan u jezivim detaljima. Doktor Bjanšon objašnjava: „Zubi i kosa joj spadaju, ona liči na gubavca, i sama sebi uliva užas; njene ruke, koje je strašno pogledati, naduvene su i pokrivene zelenkastim gnojnicama; rasklimatani nokti ostaju joj u ranama kad ih počeše; prsti na nogama otpadaju joj u truleži koja ih nagriza“ (fr. Ses dents et ses cheveux tombent, elle a l'aspect des lépreux, elle se fait horreur à elle-même; ses mains, épouvantables à voir, sont enflées et couvertes de pustules verdâtres; les ongles déchaussés restent dans les plaies qu'elle gratte; enfin, toutes les extrémités se détruisent dans la sanie qui les ronge).

Rođaka Beta je neumoljiva u svom mračnom pogledu i pravi direktne veze između porekla likova i njihovog ponašanja. Zbog toga, smatra se ključnim prethodnikom naturalističke literature. Pisac Emil Zola nazvao ga je važnim „eksperimentalnim romanom“ i pohvalio njegovo precizno istraživanje motiva likova. Neki kritičari primećuju da je Rođaka Beta pokazala evoluciju u Balzakovom stilu, koju je imao malo vremena da razvije. Ukazujući na nijanse zapleta i sveobuhvatan narativni stil, Vilijam Stou sugeriše da je roman „u srećnijim okolnostima mogao označiti početak novog, zrelog 'poznog Balzaka'“.

Tema

Strast, porok i vrlina

Valerijina rečenica o tome da je Dalila „strast koja sve ruši” (fr. la passion qui ruine tout) je simbolična, dolazeći od žene čija strast ubrzava dovodi do propasti većine ljudi oko nje, uključujući i nju samu. Baron Ilot je, u međuvremenu, inkarnirana želja; njegov lutajući libido koji zaobilazi brigu za ženu, brata, decu, finansije, pa čak i sopstveno zdravlje. Beta živi u osveti, a Adelina očajnički žudi za srećnim domom kakvog je zamišljala u prvim godinama braka. Svaki lik je vođen vatrenom strašću, koja u većini slučajeva proždire pojedinca. Kao što Balzak kaže: „Strast je mučeništvo” (fr. La passion est un martyre).

Intenzitet strasti i posledice njene manifestacije rezultiraju oštrim kontrastom između poroka i vrline. Beta i Valerija su čista zloba i čak slave propast svojih meta. Kao što kaže jedan kritičar, „životne istine se posmatraju u njihovom najokrutnijem obliku“. Ismejavajući korišćenje giljotine tokom Francuske revolucije, a priznajući sopstvenu zlu nameru, Valerija komentarišući Dalilu govori: „Vrlina seče glavu. Porok vam seče samo kosu” (fr. La vertu coupe la tête, le Vice ne vous coupe que les cheveux). Hektor nije namerno okrutan, ali njegovi postupci nisu ništa manje pogubni za ljude oko njega.

Sa druge strane moralne podele, Adelina i njena deca su sjajni primeri vrline i plemenitosti, ili se bar tako čini. Hortenza se podsmeva svojoj tetki kada Beti pomenesvog štićenika Vjenceslava Stenboka, što pruža psihološki katalizator za predstojeći sukob. Viktorin u više navrata izražava zgražanje nad očevim filandiranjem, ali ipak značajno prelazi moralnu granicu kada pristane da finansira plan gospođe Nurisonov za eliminaciju Valerije. Kako kaže jedan kritičar, Viktorinova odluka označava tačku u romanu u kojoj se „šema ispravnog naspram pogrešnog odmah raspada u čisto nemoralni sukob različitih interesa i strasti, regulisan manje transcendentnim moralnim zakonom nego relativnim kapacitetom različitih strana za lukavstvo i nemilosrdnost." Okrutnosti baronove dece su kratke, ali značajne, koliko zbog njihove nesvesnosti (namerne u slučaju Viktorina, koja traži da ne sazna detalje plana gospođe Nurison), tako i zbog zlonamernih promišljanja.

Slično je komplikovano i pitanje Adelininih vrlina. Iako oprašta do apsurda, često je smatraju više iskorišćenom ili nasamarenom nego mučenicom. Neki su je uporedili sa Balzakovim glavnim likom u romanu Čiča Gorio, koji se žrtvuje za svoje ćerke. Belos govori: „Adelinino saučesništvo sa Hektorom svakako je čini zanimljivijom kao književnim likom, ali podriva njenu ulogu simbola vrline u romanu.“ Ovo saučesništvo dostiže vrhunac kada neuspešno pokušava da proda svoje naklonosti Krevelu, koji je u međuvremenu izgubio interesovanje za nju, kako bi otplatila muževe dugove. Njeno flertovanje sa ponekad se smatra nečuvenijim od Valerijinog otvorenog iznuđivanja, pošto Adelina prlja svoje dostojanstvo u službi neverstva barona Ilota. Do kraja romana, Adelina nekontrolisano drhti, što je znak njene slabosti. Kasnije, kada posećuje pevačicu Žozefu (koju je njen muž nekada voleo), Adelina je zapanjena sjajem stečenim životom u materijalističkom zavođenju. Ona se naglas pita da li je sposobna da pruži telesna zadovoljstva koja baron traži izvan njihovog doma.

Na kraju, i porok i vrlina ne uspevaju. Valerija strada od Monteovog otrova, što je direktna posledica njenog bezbrižnog stava prema njegovim osećanjima. Beta ne uspeva u svojoj nameri da uništi porodicu svoje rođake i umire, kako jedan kritičar kaže, „na marginama”. Adelinina katolička milost, s druge strane, ne uspeva da iskupi njenog muža, a njena deca su podjednako nemoćna, kako Viktorin konačno priznaje na poslednjoj stranici romana. Kao i Rafael de Valenten u Balzakovom romanu Šagrinska koža iz 1831. godine, Ilot ostaje bez ičeka i sa svojom „vouloir”: željom, silom koja je istovremeno neophodna za ljudsko postojanje i na kraju apokaliptična.

Prijem i nasleđe

Kritička reakcija na roman Rođaka Beta bila je trenutna i pozitivna, što Balzak nije očekivao. Bilo zbog brzine njegovog nastanka ili zbog bure u ličnom života, autor je bio iznenađen pohvalama koje je dobio. Napisao je: „Nisam shvatio koliko je Rođaka Beta dobra... Postoji ogromna reakcija u moju korist. Pobedio sam!” Sabrano izdanje se konstantno dobro prodavalo i preštampano je devetnaest puta pre početka XX vek. Kritičari XX veka ostaju entuzijastični u svojim pohvalama za roman; Sejntburi insistira da je to „izvan svake sumnje jedno od najvećih [Balzakovih] dela“. Biograf Grejem Rob naziva Rođaku Betu „remek-delo njegove prerane starosti”.

Godine 1921. glumica Beti Dejvis, rođena Rut Elizabet Dejvis, izabrala je nadimak Beta za svoje umetničko ime u čast Balzakovog lika.

Neki kritičari iz XIX veka napadali su knjigu, tvrdeći da normalizuje porok i korumpirani život. Najviše su se isticali učenici utopijskog teoretičara Šarla Furijea; oni su osuđivali „nemoralnost” koja je svojstvena mračnom završetku romana. Kritičari poput Alfreda Netmana i Ežena Marona tvrdili su da Balzakova simpatiše likove barona Ilota i Valerije Marnef. Osudili su ga što nije više komentarisao loše ponašanje likova, isti stilski izbor koji su kasnije slavili naturalistički pisci Emil Zola i Ipolit Ten.

Balzakov roman je više puta adaptiran za ekran. Prva adaptacija bila je 1928. godine, kada je francuski režiser Maks Derijo režirao film sa Alis Tiso u glavnoj ulozi. Margaret Tajzak je igrala ulogu Bete u petodelnoj seriji Cousin Bette snimljenoj 1971. godine od strane Bi-Bi-Si-ja, u kojoj je takođe glumila Helen Miren kao Valerija Marnef. Godine 1998. izašao je film Cousin Bette, u režiji Desa Makanafa. Džesika Lang je glumila u naslovnoj ulozi, uz Boba Hoskinsa kao Krevela i Elizabet Šu kao pevačicu Dženi Kadin. Scenaristi Lin Zifert i Suzan Tar značajno su izmenili priču, eliminišući Valeriju. Film iz 1998. godine, kritičari su oštro kritikovali zbog loše glume i neprijatnog dijaloga. Stiven Holden iz Njujork Tajmsa je komentarisao da film „tretira roman kao savremenu društvenu komediju punjenu egoistima, oportunistima i apsolutnim budalama”. Film iz 1998. značajno je promenio roman, zadržavajući osnovnu ideju o Betinoj osveti, i ne samo da je eliminisao Valeriju, već je Beta preživela na kraju.

Rođaka Beta je adaptirana za pozorište od strane Džefrija Hačera, najpoznatijeg po scenariju za Stage Beauty (zasnovan na njegovoj pozorišnoj predstavi Compleat Female Stage Beauty). Pozorišno preduzeće Anteus iz Severnog Holivuda producirala je radionicu 2008. godine i predstavila svetsku premijeru Cousin Bette početkom 2010. u Severnom Holivudu u Kaliforniji. Ova adaptacija zadržava mnoge od glavnih likova, ali postavlja Betu kao pripovedača priče.

Prevodi na srpski jezik

U digitalnoj bazi Narodne biblioteke Srbije, moguće je pronaći devetnaest izdanja romana Rođaka Beta. Najstarije izdanje je iz 1934. a najranije iz 2006. godine. Sva izdanja se zasnivaju na prevodima Jelisavete Marković ili Vere Bakotić-Mijušković. U nastavku su dati podaci o prvim izdatim prevodima ovih prevodilaca.

• Slike iz pariskog života, Siromašni rođaci : rođaka Beta. Knj. 1. Prevod: Marković, Jelisaveta. Beograd: Narodna prosveta. 1934.  COBISS.SR 77535751
• Slike iz pariskog života, Siromašni rođaci : rođaka Beta. Knj. 2. Prevod: Marković, Jelisaveta. Beograd: Narodna prosveta. 1934.  COBISS.SR 73996807
• Rođaka Beta. Prevod: Bakotić-Mijušković, Vera. Beograd : BIGZ: Narodna knjiga. 1975.  COBISS.SR 102049036

Bibliografija

• Affron, Charles. Patterns of Failure in La Comédie Humaine. New Haven: Yale University Press, 1966. OCLC 275265.
• Balzac, Honoré de. The Works of Honoré de Balzac. Vol XI. Poor Relations: Cousin Betty and Cousin Pons. Trans. James Waring. Philadelphia: Avil Publishing Company, 1901. OCLC 9435435.
• Bellos, David. Balzac Criticism in France, 1850–1900: The Making of a Reputation. Oxford: Clarendon Press, 1976. ISBN 0-19-815530-1.
• Bellos, David. Balzac: La Cousine Bette. Critical Guides to French Texts. 1. London: Grant & Cutler Ltd, 1980. ISBN 84-499-4239-X.
• Bertault, Philippe. Balzac and the Human Comedy. Trans. Richard Monges. New York: New York University Press, 1963. ISBN 0-8147-0042-X.
• Besser, Gretchen R. Balzac's Concept of Genius: The Theme of Superiority in the "Comédie humaine". Geneva: Librairie Droz-Genève, 1969. OCLC 65257.
• [Floyd, Juanita Helm. Women in the Life of Honoré de Balzac. New York: Henry Holt and Company, 1921. OCLC 247123586.
• Gerson, Noel B. The Prodigal Genius: The Life and Times of Honoré de Balzac. Garden City, NY: Doubleday & Company, Inc., 1972. LCCN 78-175376.
• Gilroy, James str. "The Theme of Women in Balzac's La Cousine Bette". Rocky Mountain Review of Language and Literature 34.2 (Spring 1980): 101–115.
• Hunt, Herbert J. Balzac's Comédie Humaine. London: University of London Athlone Press, 1959. OCLC 4566561.
• Jameson, Fredric. "La Cousine Bette and Allegorical Realism". PMLA 86.2 (March 1971): 241–254.
• Madden, James C. Weaving Balzac's Web: Spinning Tales and Creating the Whole of La Comédie humaine. Birmingham, Alabama: Summa Publications, Inc., 2003. ISBN 1-883479-41-X.
• Maurois, André. Prometheus: The Life of Balzac. New York: Carroll & Graf, 1965. ISBN 0-88184-023-8.
• McGuire, James R. "The Feminine Conspiracy in Balzac's La Cousine Bette". Honoré de Balzac. Ed. Harold Bloom. Philadelphia: Chelsea House Publishers, 2003. ISBN 0-7910-7042-5. str.  173–182.
• Mishra, Girish. Balzac: Mirror of Emerging Modern Capitalism. Delhi: Pragati Publications, 1999. ISBN 81-7307-063-6.
• Oliver, E. J. Balzac the European. London: Sheed and Ward, 1959. OCLC 4298277.
• Prendergast, C. A. "Antithesis and Moral Ambiguity in La Cousine Bette". The Modern Language Review 68.2 (April 1973): 315–332.
• Pritchett, V. S. Balzac. New York: Alfred A. Knopf Inc., 1973. ISBN 0-394-48357-X.
• Pugh, Anthony R. Balzac's Recurring Characters. Toronto: University of Toronto Press, 1974. ISBN 0-8020-5275-4.
• Robb, Graham. Balzac: A Biography. New York: W. W. Norton & Company, 1994. ISBN 0-393-03679-0.
• Rogers, Samuel. Balzac & The Novel. New York: Octagon Books, 1953. LCCN 75-76005.
• Saintsbury, George. "Introduction". The Works of Honoré de Balzac. Vol XI. Poor Relations: Cousin Betty and Cousin Pons. Philadelphia: Avil Publishing Company, 1901. OCLC 9435435. str. ix–xiii.
• Stowe, William W. Balzac, James, and the Realistic Novel. Princeton: Princeton University Press, 1983. ISBN 0-691-06567-5.

Buduća čitanja

• Dargan, E. Preston and Bernard Weinberg. The Evolution of Balzac's Comédie humaine. Chicago: The University of Chicago Press, 1942. OCLC 905236.
• Kanes, Martin. Balzac's Comedy of Words. Princeton: Princeton University Press, 1975. ISBN 0-691-06282-X.
• Marceau, Felicien. Balzac and His World. Trans. Derek Coltman. New York: The Orion Press, 1966. OCLC 236621.
• Pasco, Allan H. Balzacian Montage: Configuring La Comédie humaine. Toronto: University of Toronto Press, 1991. ISBN 0-8020-2776-8.

Spoljašnje veze

• La Cousine Bette na Internet Archive (skenirane knjige, ilustrovane u boji, razni prevodi i francusko prvo izdanje)
• Cousin Betty na projektu Gutenberg (običan tekst i HTML). Engleski prevod Džejmsa Voringa (1897).
• Cousin Betty public domain audiobook at LibriVox