Ruska pomoć Srbiji u Prvom svetskom ratu
Ruska pomoć Srbiji u Prvom svetskom ratu bila je pomoć Ruske Imperije Kraljevini Srbiji u Prvom svetskom ratu. Smatra se jednom od najvećih i najznačajnijih pomoći Srbiji u ratnom sukobu. Rusija je pružila Srbiji političku, ekonomsku i vojnu podršku. Iz Carske Rusije u Srbiju preko Dunava stizali su konvoji vojne opreme, hrane, ljudstvo i bolnička oprema. Akcije Rusije su spasile Srbiju od nestanka sa političke karte sveta i od okupacije u prvoj godini rata, a kasnije su potpomogle povećavanje njene teritorije.
Politika Rusije prema Balkanu[uredi | uredi izvor]
Na početku rata vlada Ruske Imperije smatrala je da može sama da savlada Austrougarsku monarhiju i sprovede red na Balkanskom poluostrvu po svojoj želji. Ideja je bila da se obnovi Balkanski savez iz 1912, da se ojača Srbija i izmiri sa Kraljevinom Bugarskom što bi ojačalo ruski uticaj u Evropi i pružilo joj pristup Sredozemlju i Bliskom istoku.
Po završetku rata, Srbija je trebalo da se teritorijalno proširi na Bosnu, Hercegovinu, Dalmaciju i severnu Albaniju, ali je morala da ustupi deo Vardarske Makedonije u korist Bugarske.[1] Teritorijalnom kompenzacijom između Bugarske i Srbije stvorili bi se uslovi za mir među svim južnim Slovenim, a samim tim i pogodni uslovi za konačni krah Austrougarske.
Srpska vlada je odbila da ustupi deo Makedonije Bugarskoj, što je kasnije dovelo do napada Bugarske. Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Sozonov prihvatio je predlog Srbije da se ujedini samo sa južnim Slovenima koji su bili pod Austrougarskom, a kako bi umirio Bugarsku, Bugarima je ponudio da se teritorijalno prošire na račun teritorije Kraljevine Grčke i Osmanskog carstva. Južne Slovene ugrožavala je i Kraljevina Italija. Ruska vlada je povodom toga već 1914. obećala Italijanima Trentino, Trst i Valonu ako Italija odustane od jugoslovenske obale Jadrana i prostora na kom žive Južni Sloveni[2].
Motiv ulaska Rusije u rat[uredi | uredi izvor]
Austrougarska je 23. jula uputila Srbiji ultimatum i iste večeri srpska vlada se obratila Rusiji za pomoć. U noći između 23. i 24. jula ruski opunomoćenik Štrandman telegramom je javio S. D. Sazonovu za noćnu posetu princa Aleksandra Ruskoj misiji: „Njegovo visočanstvo mi je rekao da sve nade polaže na imperatora i Rusiju, jer samo njena moćna reč može da spase Srbiju”. Ruski imperator Nikolaj II je već 30 jula pozitivno odgovorio na molbu srpske vlade. Austrougarska napada Srbiju, a Rusija objavljuje rat Austrougarskoj, zatim Nemačka napada Rusiju. Došlo je do međusobnog objavljivanja rata između država članica suprotnih blokova — Antante i Trojnog saveza. Tako je počeo Prvi svetski rat. Rusija ušla u rat kako bi zaštitila Srbiju, ali sama nije bila spreman za rat.
Pomoć u prvoj godini rata[uredi | uredi izvor]
Julska kriza[uredi | uredi izvor]
Bliske veze Carske Rusije sa Srbijom i Crnom Gorom iznova su aktuelizovane tokom Julske krize, kada je diplomatska aktivnost Rusije bila primetna u naporima da se situacija smiri i u uveravanjima da će ona oružano braniti Srbiju u slučaju rata. Pomoć je najpre bila politička i finansijska, a po izbijanju sukoba i vojna.[3] U molbi ruskoj strani za vojnu pomoć srpski političar Nikola Pašić je već 11. avgusta, posebno naglasio potrebu za pomorskim minama.[4]
Ekspedicija posebne namene[uredi | uredi izvor]
Rusko ministarstvo mornarice preuzelo je na sebe odgovornost organizovanja i slanja vojne pomoći — formirana je „Ekspedicija posebne namene” (EPN). Zadatak EPN-a je bio „doturanje i sprovođenja ratnog materijala za Srbiju”,[5] tako što bi se materijal transportovao preko Dunava. Ekspedicija je formirana 16. avgusta 1914. na čelu sa kapetanom prve klase M. M. Vesjolkinom (u kasnijem toku rata Vesjolkin je unapređen u kontraadmirala).[6] Za prevoz robe određeni su kapaciteti Crnomorske flote Carske Rusije, iako za ovu operaciju nisu mogli biti iskorišćeni i veliki brodovi zbog nemogućnosti da uplove u Dunav. U sastav ekspedicije bili su uključeni šlepovi i trgovački brodovi, a EPN je potčinila sebi i Rusko dunavsko parobrodstvo. Ubrzo su i od ruskog Ministarstva mornarice dobijena znatnija materijalna sredstva za kupovinu novih transportnih brodova.
- Sve što je EPN prevozila smatalo se „robom specijalne namene”, što je značilo da se materijal prioritetno propušta železnicama i vodenim putevima uporedo sa materijalom za rusku vojsku, a sve na račun ruske blagajne. Ruska luka na Dunavu, Reni, izabrana je za početnu tačku dok su srpske luke Radujevac i Prahovo, predstavljale mesta istovara. Ruska mornarica je obezbeđivala konvoje za slučaj susreta, odnosno sukoba sa austrougarskim brodovoima, avionima ili nailaska na mine.
Ruski mineri[uredi | uredi izvor]
Na teritoriji Kraljevine Srbije, ruska vojna misija je boravila već od kraja avgusta.[7] Prva misija je bila sastavljena od 106 mornara na čelu sa kapetanom Jurijem Volkovickim[8]. Ova grupa je obučavala srpske vojnike, pa je kasnije formiran „Odred zapovedno rečno minerstvo”, što je i prva organizovana jedinica rečnog minerstva u Srbiji. U Resniku 25. avgusta 1914. su ruski vojnici boravili u Resniku, pristigle su i veće količine vodenih mina iz Rusije. Zadatak ovih vojnika je bio da miniraju deo Save, između Ostružnice i Umke, u dužini od nekoliko stotina metara. Skladište mina je bilo u Valjevu.[9]
Konvoj pukovnika Vesjoklina[uredi | uredi izvor]
Konvoj pukovnika Vesjolkina krenuo je iz Renija 13/14. oktobra s vojnom opremom namenjenom srpskoj vojsci, a u Prahovo je stigao 23. oktobra. To je bila prva ekspedicija iz Rusije koja je stigla u Srbiju. Činili su je sedam parobroda i šesnaest barži.[5]
Ultimatum cara Nikolaja II saveznicima[uredi | uredi izvor]
Nakon pada Srbije usledilo je povlačenje srpske vojske i stanovništva na albansko primorje. Dogovor sa saveznicima je bio da saveznički brodovi sačekaju Srbe na albanskom primorju i pruže nužnu pomoć i transportuju vojsku na sigurno mesto i pripreme za kontraofanzivu. Prva grupa Srba, na čelu sa Vladom i vrhovnom komandom stigla je u Skadar 6. decembra 1915. godine. Saveznici nisu ispoštovali svoj deo dogovora, a Italijani koji je trebalo da organizuju evakuaciju Srba nisu to želeli da učine. Dana 28. decembra Nikoli Pašiću uručena je izjava italijanske vlade u kojoj je rečeno da srpska vojska ne prelazi reku Škumbu kako ne bi ušla u sukob sa italijanskom vojskom. Potom je regovala ruska diplomatija u Rimu, ali Italijani jednostavno nisu hteli da pomognu. Prema podacima srpske Vrhovne komande, na albansku obalu stiglo je oko 110.000 vojnika i 2.350 ofocira. Predsednik vlade Nikola Pašić je 15. januara 1916. uputio pismo ruskom caru Nikolaju II tražeći pomoć. Ruski car je obavestio kralja Velike Britanije i predsednika Treće francuske republike da ako srpska vojska ne bude spasena, Rusija raskida savez sa njima i povlači se iz rata.[10] Nakon intervencije ruskog cara, Francuzi su poslali brodove i pomoć Srbima, a Italija je dozvolila da vojska uđe u Valonu.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ Istorija diplomatije, pp. 242
- ^ Istorija diplomatije, str 236—247
- ^ Popović, str. 87.
- ^ Popović, str. 131.
- ^ a b VA, P-3, K-81, F-6, 11/17
- ^ A. Pisarev, „Neki aspekti odnosa Rusije sa Crnom Gorom i Srbijom početkom Prvog svetskog rata”, 240
- ^ (jezik: srpski) Ruska vojna pomoć Srbiji za vreme Prvog svetskog rata Zbornik građe,A.Timofejev, D.Kremić, Beograd, 2015.
- ^ VA, P-3, K-81, F-6, 11/4
- ^ VA, P-3, K-72, F-3, 10/4
- ^ VRS, knj. 13, str 320, 351, M. Nikolajević, Za vreme rata u Londonu, „Ratnik” 1933, sv. 4, str 53-60, sv 4
Bibliografija[uredi | uredi izvor]
- Nikola Popović, Srbija i carska Rusija, Beograd 1994
- Dušan Babac, Srbija i Rusija u Velikom ratu, Beograd 2014.
- Aleksej Timofejev, Darko Kremić, Ruska vojna pomoć Srbiji za vreme Prvog svetskog rata. Zbornik građe, Beograd, 2014
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Popović, Nikola B. (2000). Srbi u Prvom svetskom ratu 1914—1918. Novi Sad: Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga.
- Sergej Kursk, „Otvlečenie vojsk i resursov Trojstvennogo Sojuza na Rossijskiй front”