Sarmatija

Sarmatija je istorijski naziv za deo istočne Evrope koji su u antičko doba naseljavali Sarmati. U geografskom smislu, reka Don (Tanais) je Sarmatiju delila na dva velika dela: evropsku Sarmatiju na zapadu i azijsku Sarmatiju na istoku (i azijska Sarmatija se, međutim, nalazila na području koje se danas smatra delom Evrope) ^[1].

Narodi[uredi | uredi izvor]

Većina naroda Sarmatije koje je pominjao Ptolomej dobro su poznati istoričarima: Jazigi (živeli na Karpatima i na Azovskom moru), Roksolani, Alani, Aorsi, Vendi, Galindi, Bastarni, Karpi, Tirageti, Jatvagi, Finci, Tauro-Skiti, Saviri i Boruski.

Neki narodi odgovaraju spisku skitskih naroda Herodota: Agatirsi, Geloni, Budini, Melanhleni. Prema Herodotu, Sarmatija je bila rodno mesto Amazonki ^[2].

Drugi narodi se ne mogu identifikovati: Avarini koji žive na izvoru Visle, zatim Akibi, Amaksovi između Roksalana i Alana, Amadoki (između jezerske močvare istog imena u oblasti Polesja i Navara kod Karpata), anartofrakti, buržoni, arsijeti, saboci, piengiti i biesi u blizini Karpatskih planina ^[3].

Karesti, karioni (između Amaksovaca i Alana), kostoboci, navari, nasci, ombroni, osili, ofloni (na Donu), piengeti (na Karpatima), revkanali (između Amaksovaca i Roksalana), sargati (između Amaksovaca i Alana), stavani (između Sudina i Alana), Sturns, Suloni, Tagras, Tanaiti (na Donu), Torekkadsi (kod Sivaša), Transmontani (na Karpatima), Frugundioni, Huni (između Bastarna i Roksalana).

Društvena struktura i vlast[uredi | uredi izvor]

Možda je oblik vladavine Sarmatije bio vojna demokratija, ali nema direktnih dokaza o strukturi vrhovne vlasti u sarmatskim plemenima prvih vekova naše ere. Kada se karakteriše vrhovna vlast kod Sarmata i ranih Alana, najčešće se koristi termin „skeptuh“ ^[4]. Značenje pojma „skeptuh“ nije sasvim jasno, pošto ga grčki autori primenjuju na plemenske vođe, kraljeve, vojskovođe i na dvorske dostojanstvenike (posebno na Ahemenidskom dvoru).

Prema Tacitu, u sukobu sa Jermenijom, car Gruzije Farasman podiže Sarmate, čiji su skeptuhi, prihvativši poklone sa obe strane, po običaju svog plemena, prišli u pomoć i jednima i drugima ^[5].

Do kraja svoje istorije, Sarmati su pozajmili neke karakteristike strukture robovlasničkog društva, pojavilo se zavisno stanovništvo - robovi. Ako su se ranije, u 1. veku, robovi isporučivali samo na pijace i time dobijali prihode, onda u 4. veku. robovi su, očigledno, počeli da se koriste u privredi ^[6].

Sarmatijom su vladali kraljevi, ponekad i kraljice, čija je moć počivala na teško naoružanim konjanicima (katafraktima). Udarnu snagu Sarmata činili su konjanici naoružani dugim kopljima, dvoručnim mačevima i strelama. Bili su obučeni u oklop od školjki. Na prelazu 13 1.og u 2. vek Tacit piše da su vođe sarmatskih Jaziga, koji su vladali lokalnim plemenima, dobili priliku da učestvuju u ratu. Ponudili su se i da sa sobom dovedu ljude i konjicu, koja jedina čini pravu borbenu snagu Sarmata.

Istorija[uredi | uredi izvor]

Sarmati, koje je predvodio kralj Skopasis, odigrali su važnu ulogu u pobedi nad hordama Darija I na prostranstvima Skitije oko 512. p. n. e. Prema istoričaru Polijenu, u 3. veku p. n. e. sarmatska kraljica Amaga, „sakupivši 130 jahača i davši svakom od njih dva konja“, za jedan dan prošla je odnekud iz Azovskog mora kroz stepe Krima do Hersonesa i skinula sa njega skitsku opsadu. Još jedan sarmatski kralj po imenu Gatal poznat je kao član međunarodne unije, koja je formirana 179. p. n. e. države Male Azije i Severnog Crnog mora.

Neki od gradova Sarmatije koje je Ptolemej naveo, prema jednoj od hipoteza, identifikovani su na sledeći način: Mitropolija, na Borisfenu (Dnjepar), najverovatnije je stajala na mestu današnjeg Kijeva. Sadovski datira Karodun na mesto gde se reka Zbruch uliva u Dnjestar, Erekt, Vivantivari, Klepidava, Metoni - do Tiraspolja, Bendera, Jampolja i Mogilev Podolskog. Na Pripjatu su ležali gradovi Nios, Sabrah i Lejn; isti naučnik predlaže takvu njihovu lokalizaciju: Černobit, Mozir i oblast u blizini današnjeg Pinska. Ove i druge gradove Sarmatije, od kojih mnogi nose grčka imena, možda nisu osnovali Sarmati i nisu im pripadali.

Sarmatija je često bila u ratu sa Rimskim carstvom. Počevši od 3. veka, Goti su napali Sarmatiju. U 4. veku značajan deo Sarmatije je nastojanjem ostrogotskog kralja Ermanarika ušao u sastav gotskog kraljevstva. Do kraja ovog veka, gotsko kraljevstvo su uništili evropski Huni koji su prešli Bosfor i Don, iako su Sarmati nastavili da žive na teritoriji Sarmatije do 8. veka.

Izvori[uredi | uredi izvor]

^ Julia, Kurysheva (2018-09-01). „The boundaries of the concepts of international journalism”. Vek informacii (setevoe izdanie). 2 (4(5)). ISSN 2618-9291. S2CID 240252211. doi:10.33941/age-info.com24(5)2018005.
^ Sudelьcev, A. V. (2012-01-01). „Indoevropeйskoe яzыkoznanie i klassičeskaя filologiя XV. Čteniя, posvящennыe pamяti professora I. M. Troйskogo. Sankt-Peterburg, 20 — 22 iюnя 2011 g.”. Journal of Language Relationship. 7 (1): 164—165. ISSN 2219-4029. S2CID 212688845. doi:10.31826/jlr-2012-070115.
^ Zelinskyi, Andrii (2021). „Ptolemy III and the Mythologem of the Phoenix in Egypt: Returning to the Classic Dating”. Vestnik drevnei istorii. 81 (1). ISSN 0321-0391. S2CID 234169379. doi:10.31857/s032103910013523-8.
^ Balabanova, Maria (2011). „Antique manuscripts on sarmatian groups' house keeping and way of life”. Vestnik Volgogradskogo Gosudarstvennogo Universiteta. Serija 4. Istorija. Regionovedenie. Mezhdunarodnye Otnoshenija (1): 6—12. ISSN 1998-9938. doi:10.15688/jvolsu4.2011.1.1.
^ Юrьevič Dvorničenko, Andreй (2020-09-11). „«Petropolьskiй Tacit» vozvraщaetsя…”. Journal of Modern Russian History and Historiography. 13 (1): 414—432. ISSN 1947-9956. S2CID 238156471. doi:10.30965/22102388-01301014.
^ Sadыhova, Arzu Ahmedovna (2017). „A.A.?MOKRUŠINA. PEREVOD S RUSSKOGO ЯZЫKA NA ARABSKIЙ. UČEBNOE POSOBIE. SPB.: IZDATELЬSKIЙ DOM SANKT-PETERBURGSKOGO GOSUDARSTVENNOGO UNIVERSITETA, 2013. 80 S. , "Vostok. Afro-Aziatskie obщestva: istoriя i sovremennostь"”. Vostok. Afro-Aziatskie obщestva: istoriя i sovremennostь (6): 205—209. ISBN 978-5-288-05411-2. ISSN 0869-1908. doi:10.7868/s0869190817060206.

[1] Julia, Kurysheva (2018-09-01). „The boundaries of the concepts of international journalism”. Vek informacii (setevoe izdanie). 2 (4(5)). ISSN 2618-9291. S2CID 240252211. doi:10.33941/age-info.com24(5)2018005.

[2] Sudelьcev, A. V. (2012-01-01). „Indoevropeйskoe яzыkoznanie i klassičeskaя filologiя XV. Čteniя, posvящennыe pamяti professora I. M. Troйskogo. Sankt-Peterburg, 20 — 22 iюnя 2011 g.”. Journal of Language Relationship. 7 (1): 164—165. ISSN 2219-4029. S2CID 212688845. doi:10.31826/jlr-2012-070115.

[3] Zelinskyi, Andrii (2021). „Ptolemy III and the Mythologem of the Phoenix in Egypt: Returning to the Classic Dating”. Vestnik drevnei istorii. 81 (1). ISSN 0321-0391. S2CID 234169379. doi:10.31857/s032103910013523-8.

[4] Balabanova, Maria (2011). „Antique manuscripts on sarmatian groups' house keeping and way of life”. Vestnik Volgogradskogo Gosudarstvennogo Universiteta. Serija 4. Istorija. Regionovedenie. Mezhdunarodnye Otnoshenija (1): 6—12. ISSN 1998-9938. doi:10.15688/jvolsu4.2011.1.1.

[5] Юrьevič Dvorničenko, Andreй (2020-09-11). „«Petropolьskiй Tacit» vozvraщaetsя…”. Journal of Modern Russian History and Historiography. 13 (1): 414—432. ISSN 1947-9956. S2CID 238156471. doi:10.30965/22102388-01301014.

[6] Sadыhova, Arzu Ahmedovna (2017). „A.A.?MOKRUŠINA. PEREVOD S RUSSKOGO ЯZЫKA NA ARABSKIЙ. UČEBNOE POSOBIE. SPB.: IZDATELЬSKIЙ DOM SANKT-PETERBURGSKOGO GOSUDARSTVENNOGO UNIVERSITETA, 2013. 80 S. , "Vostok. Afro-Aziatskie obщestva: istoriя i sovremennostь"”. Vostok. Afro-Aziatskie obщestva: istoriя i sovremennostь (6): 205—209. ISBN 978-5-288-05411-2. ISSN 0869-1908. doi:10.7868/s0869190817060206.

[1]

[2]

[3]

[4]

[5]

[6]