Сармати

Из Википедије, слободне енциклопедије
Античка Сарматија, на карти штампаној у Лондону 1801.

Сармати (грч. Σαρμάται, лат. Sarmatae) били су велика група номадских народа која је у периоду од IV века п. н. е. до IV века н.е. насељавала област данашње Украјине, северног Закавказја, и дела Русије до Каспијског језера.

У грчким изворима се помињу као Σαρμάται, а у латинским као Sarmatæ. На подручју степских области од Дунава до Каспијског језера, ова група народа је од III века старе ере потиснула сродну групу народа Скита. У античким изворима помиње се велики број сарматских племена (Јазиги, Роксолани, Алани, Масагети, Вали, Серби, итд.).

Херодот у својим делима још у V веку п. н. е. помиње Сармате под називом Сауромати. Касније их помињу и Плиније у I веку и Птолемеј у III веку, као и бројни византијски и римски историчари.

Служили су се скитским језиком али посебним дијалектом што говори да су им Скити били сродни по језику, култури и религији.

Сармати су се често селили, углавном према западу, где су долазили у сукобе ратовали са византијским и римским војскама. Поједина племена су се трајно населила на тлу јужне, источне и северне Европе и то: Роксолани око ушћа Дунава у Црно Море, Јазиги у панонској низији у области Дунава и Тисе. Један од већих центара Сармата је био Сирмијум, данашња Сремска Митровица.

Сачувани су историјски записи о ратовима 236-238. и 260-271. године, као и да је Рим, између 290. и 330. године упутио чак осам казнених експедиција, опустошивши сарматску територију, после чега су цар Галерије Максим и његови наследници, Константин и Лициније, носили у свом називу лат. Sarmaticus.

Из V века познат је алански краљ Беог, који се историјским списима помиње као оснивач Београда.[у којим списима?] Алани су као племенски савез најдуже опстали од свих Сармата, који су се временом асимиловали и формирали нове народе.

Као пагани, неговали су култ ватре. Имали су пантеон од седам богова. Врховни бог им се звао Таргитај.

Рана историја[уреди]

Диодор са Сицилије обавештава о сеоби скитских Сармата од Медије до реке Танаис.[1] Такође помиње да су Сармати повезани са Међанима.[2]

Херодот помиње да потичу од Амазонке, која се удала за скитске младиће, који је мигрирали заједно са женама "источно од Танаиса на удаљеност од три дана у путу правца северног ветра"[3][4].

Међутим, говорећи о пореклу самих Скита, Херодот преноси да су Скити Номади, који су живели у Азији, били су протерани из Масагетије и "путем реке Аракс, отишли су у савршену земљу"[5], при чему је несигурно да ли су и Масагети Скити.[6][7][8][3][9] Такође Херодот преноси, да је сарматски језик сктиски, али са мало грешака. У време инвазије Дарија I, Сармати су подржали Ските, тако да су део њихове војске чинили Сармати.[10]

Постоји и друга теорија о пореклу имена "Сармати", коју преноси И. Маркварт који певозеје Сармате се једином од синова Тразтеона, азетске приче о Саириму, Колу и Ариу.[11] По Фирдусу у Шахнамама, пише да је посед Сармата (Саирима) био Запад, Круг — Чина и Турана, а Иреджу (Арие) — Иран.

Скитско освајање[уреди]

У V—IV. веку пре нове ере Сармати су мирни суседи Скита. Скити су били трговци, ишли су у источне земље, па су им Сармати дозволили да пролазе кроз сарматске земље. У рату са Персијанцима Сармати су били поуздани савезници Скита. У време Атеје неки Сармати су служили у војсци Скита. Појединачне групе Сармата су се населиле на територији европских Скита.

У 3. веку п.н.е. Скити су кренули у војну офанзиву против Сармата. Агресивна борбености младих сарматских синдиката поклопило се са слабљењем скитског краљевства. На крају 4. века п.н.е, Скити су поражени од стране владара Тракије Лизимаха. Трачани и Келти, племена Гала су притисла Ските на западу. Последица неуспелог рата је био економски пад и пада скитских деловања у освојеним земљама.

У чувеној причи о Лукиану "Токсарис или пријатељство" Скити Дан-дамис и Амизок доживљавају своју лојалност пријатељства у тешким догађајима сарматске инвазије. "Изненада су напали нашу земљу Сармати, укључујући десет хиљада коњаника, - каже Скит Токсарис - а стопала, кажу, била су им три пута више од тога. И ако њихов напад је био неочекиван, сви су побегли у бекство, многи храбри људи су убијени, а други су отишли живи ... Одмах су Сармати почели да узимају плен, узимају гомиле заробљеника, пљачкају шаторе... "[12].

Због великог освајања скитске територије, почела је миграција Сармата ка северном приморју.

Попоније Мела у свом опису користи римску поморску експедицију која је почела у 5. години нове ере. Од свих германских племена само Хермиони живе источно од Елбе, али Попоније није знао о својим источним суседима, очигледно да су то били Сармати, с обзиром да је граница била код данашње Мађарске.[13]

Велика сеоба народа[уреди]

Велика сеоба народа је почело преласком Хуна из Азије у Европу 375. године кроз Врата народа.

Амијан Маркелин (330-400. године нове ере), описивајући Хуне, говори да ово племе живи око Азовског мора у правцу Леденог океана и да су дошли до земље аланов, — државе древних Масагетија. Маркелин мисли да су источно од реке Дон на просторима Скитске пустиње, и Сармате да су северно од Дунава.[14] Из овога се види да Маркелин разликује Сармате од Алана.

Аурелије Виктор, у делу "О царевима" пише да су у време цара Константина[15] (око 320-350. године) поражене хорде Гота и Сармата.[16] Сократ Схоластик наводи да су у години смрти Валентинијана (321-375. године),[17] Сармати напали Римско Царство, одласком из Дунава у област Реције.[18]

Између 370. и 380. године, Хуни су напали Остроготе, а пре тога су напали Алане код Азовског мора.[19]

Језички потомци Сармата су Осети, чији су преци Алани, који су били део сарматских племена.[20]

Сармати и Птоломеј[уреди]

Клаудије Птоломеј је у свом трактату "Водич за географију" писао о европским и азијским Сарматима, чија је граница била између реке Танаиса.[21][22]

Након освајања европских Скита, Сармати су стекли славу као најмоћмији народи старог века. Све источно од Европе, заједно са Кавказом је названо Сарматија. Пошто је основала доминацију у европским земљама, Сармати су почели да успостављавају мирољубиве трговачке договоре, па је дошло до трговине са грчким градовима у Црном мору. Због тога су морали да се суоче са својим суседима, Кином и Римским царством. [23]

Почевши од 2. века п.н.е Сармати су се све чешће појављивали у грчким, римским списима и код оријенталних аутора. Страбон помиње сарматска племена Јазиге, Роксолане, Аорсе, Сираке, Алане... Тацит говори како су Роксолани напали подунавске римске провинције Мезију у 68. години п.н.е где су „изгубили две кохорте” које су протеране у град Констанца у 8. години п.н.е. Песник Овидије у болу и страху описује у делу „Жалосне елегије”, Сарматију као „непријатеља, јаког коњаника и далеку летећу стрелу, рушитељиа суседних земаља.” Флавије и Аријан оставили су поруке о ратовима Алана у 1. и 2. веку у Јерменији и Кападокији „тешки и заувек ратоборни, Алани.”[24]

Извори[уреди]

  1. Шаблон:Публикация
  2. http://annales.info/ant_lit/plinius/06.htm
  3. 3,0 3,1 Геродот. «История». 4, 110—117.
  4. Доватур А. И., Каллистов Д. П., Шишова И. А. Народы нашей страны в «Истории» Геродота. — М., 1982. — С. 143—147.
  5. Херодот. Историја, 4. 11.
  6. Доватур А. И., Каллистов Д. П., Шишова И. А. Народы нашей страны в «Истории» Геродота. — М., 1982. — С. 103.
  7. А. А. Немировский. Массагеты Геродота и саки тиграхауда. // Эдубба вечна и постоянна. — СПб., 2005. — С. 217—224.
  8. Доватур А. И., Каллистов Д. П., Шишова И. А. Народы нашей страны в «Истории» Геродота. — М., 1982. — С. 85.
  9. Херодот. Историја, 201.
  10. Херодот. Историја, 119-120.
  11. J. Marquart. Eransahr…, P. 155.; Он же. Wehrot und Arang. — P. 136.
  12. Лукиан из Самосаты. Токсарид, или дружба, 39.
  13. Языги в Венгрии: ранний период. М., 2008.
  14. "Марцеллин XXXI, 2.12—13"
  15. Флавий Юлий Констант (ок. 320—350 гг.), младший сын Константина I. Цезарем был провозглашён в 333 г. н. э.
  16. Аврелий Виктор. «О Цезарях» (XLI).
  17. Сократ Схоластик. Церковная история (IV. 31).
  18. Roberts W. E. Valentinian I. // An Online Encyclopedia of Roman Emperors.
  19. Иордан. «Гетика» (121—127). Перевод Е. Ч. Скржинской.
  20. Перевалов С. М. Аланы // Российская историческая энциклопедия. Под ред. акад. А. О. Чубарьяна. Т. 1: Аалто — Аристократия. М.: ОЛМА МЕДИА ГРУПП, 2011. С. 220—221.
  21. Птолемей. «География»
  22. Клавдий Птолемей. Географическое руководство // ВДИ. 1948. — № 2.
  23. М. М. Блиев, Р. С. Бзаров. История Осетии
  24. Конный дворик. Энциклопедия конника. Сарматы

Литература[уреди]

Види још[уреди]

Спољашње везе[уреди]