Сармати

Из Википедије, слободне енциклопедије
Античка Сарматија, на карти штампаној у Лондону 1801.

Сармати (грч. Σαρμάται, лат. Sarmatae) били су велика група номадских народа која је у периоду од IV века п. н. е. до IV века н.е. насељавала област данашње Украјине, северног Закавказја, и дела Русије до Каспијског језера.

У грчким изворима се помињу као Σαρμάται, а у латинским као Sarmatæ. На подручју степских области од Дунава до Каспијског језера, ова група народа је од III века старе ере потиснула сродну групу народа Скита. У античким изворима помиње се велики број сарматских племена (Јазиги, Роксолани, Алани, Масагети, Вали, Серби, итд.).

Херодот у својим делима још у V веку п. н. е. помиње Сармате под називом Сауромати. Касније их помињу и Плиније у I веку и Птолемеј у III веку, као и бројни византијски и римски историчари.

Служили су се скитским језиком али посебним дијалектом што говори да су им Скити били сродни по језику, култури и религији.

Сармати су се често селили, углавном према западу, где су долазили у сукобе ратовали са византијским и римским војскама. Поједина племена су се трајно населила на тлу јужне, источне и северне Европе и то: Роксолани око ушћа Дунава у Црно Море, Јазиги у панонској низији у области Дунава и Тисе. Један од већих центара Сармата је био Сирмијум, данашња Сремска Митровица.

Сачувани су историјски записи о ратовима 236-238. и 260-271. године, као и да је Рим, између 290. и 330. године упутио чак осам казнених експедиција, опустошивши сарматску територију, после чега су цар Галерије Максим и његови наследници, Константин и Лициније, носили у свом називу лат. Sarmaticus.

Из V века познат је алански краљ Беог, који се историјским списима помиње као оснивач Београда.[у којим списима?][тражи се извор] Алани су као племенски савез најдуже опстали од свих Сармата, који су се временом асимиловали и формирали нове народе.

Као пагани, неговали су култ ватре. Имали су пантеон од седам богова. Врховни бог им се звао Таргитај.

Рана историја[уреди]

Диодор са Сицилије обавештава о сеоби скитских Сармата од Медије до реке Танаис.[1] Такође помиње да су Сармати повезани са Међанима.[2]

Херодот помиње да потичу од Амазонке, која се удала за скитске младиће, који је мигрирали заједно са женама "источно од Танаиса на удаљеност од три дана у путу правца северног ветра".[3][4]

Међутим, говорећи о пореклу самих Скита, Херодот преноси да су Скити Номади, који су живели у Азији, били су протерани из Масагетије и "путем реке Аракс, отишли су у савршену земљу",[5] при чему је несигурно да ли су и Масагети Скити.[6][7][8][3][9] Такође Херодот преноси, да је сарматски језик сктиски, али са мало грешака. У време инвазије Дарија I, Сармати су подржали Ските, тако да су део њихове војске чинили Сармати.[10]

Постоји и друга теорија о пореклу имена "Сармати", коју преноси И. Маркварт који певозеје Сармате се једином од синова Тразтеона, азетске приче о Саириму, Колу и Ариу.[11] По Фирдусу у Шахнамама, пише да је посед Сармата (Саирима) био Запад, Круг — Чина и Турана, а Иреджу (Арие) — Иран.

Скитско освајање[уреди]

У V—IV. веку пре нове ере Сармати су мирни суседи Скита. Скити су били трговци, ишли су у источне земље, па су им Сармати дозволили да пролазе кроз сарматске земље. У рату са Персијанцима Сармати су били поуздани савезници Скита. У време Атеје неки Сармати су служили у војсци Скита. Појединачне групе Сармата су се населиле на територији европских Скита.

У 3. веку п. н. е. Скити су кренули у војну офанзиву против Сармата. Агресивна борбености младих сарматских синдиката поклопило се са слабљењем скитског краљевства. На крају 4. века п. н. е, Скити су поражени од стране владара Тракије Лизимаха. Трачани и Келти, племена Гала су притисла Ските на западу. Последица неуспелог рата је био економски пад и пада скитских деловања у освојеним земљама.

У чувеној причи о Лукиану "Токсарис или пријатељство" Скити Дан-дамис и Амизок доживљавају своју лојалност пријатељства у тешким догађајима сарматске инвазије. "Изненада су напали нашу земљу Сармати, укључујући десет хиљада коњаника, - каже Скит Токсарис - а стопала, кажу, била су им три пута више од тога. И ако њихов напад је био неочекиван, сви су побегли у бекство, многи храбри људи су убијени, а други су отишли живи ... Одмах су Сармати почели да узимају плен, узимају гомиле заробљеника, пљачкају шаторе... ".[12]

Због великог освајања скитске територије, почела је миграција Сармата ка северном приморју.

Попоније Мела у свом опису користи римску поморску експедицију која је почела у 5. години нове ере. Од свих германских племена само Хермиони живе источно од Елбе, али Попоније није знао о својим источним суседима, очигледно да су то били Сармати, с обзиром да је граница била код данашње Мађарске.[13]

Велика сеоба народа[уреди]

Велика сеоба народа је почело преласком Хуна из Азије у Европу 375. године кроз Врата народа.

Амијан Маркелин (330-400. године нове ере), описивајући Хуне, говори да ово племе живи око Азовског мора у правцу Леденог океана и да су дошли до земље аланов, — државе древних Масагетија. Маркелин мисли да су источно од реке Дон на просторима Скитске пустиње, и Сармате да су северно од Дунава.[14] Из овога се види да Маркелин разликује Сармате од Алана.

Аурелије Виктор, у делу "О царевима" пише да су у време цара Константина[15] (око 320-350. године) поражене хорде Гота и Сармата.[16] Сократ Схоластик наводи да су у години смрти Валентинијана (321-375. године),[17] Сармати напали Римско царство, одласком из Дунава у област Реције.[18]

Између 370. и 380. године, Хуни су напали Остроготе, а пре тога су напали Алане код Азовског мора.[19]

Језички потомци Сармата су Осети, чији су преци Алани, који су били део сарматских племена.[20]

Сармати и Птоломеј[уреди]

Клаудије Птоломеј је у свом трактату "Водич за географију" писао о европским и азијским Сарматима, чија је граница била између реке Танаиса.[21][22]

Након освајања европских Скита, Сармати су стекли славу као најмоћмији народи старог века. Све источно од Европе, заједно са Кавказом је названо Сарматија. Пошто је основала доминацију у европским земљама, Сармати су почели да успостављавају мирољубиве трговачке договоре, па је дошло до трговине са грчким градовима у Црном мору. Због тога су морали да се суоче са својим суседима, Кином и Римским царством. [23]

Почевши од 2. века п. н. е Сармати су се све чешће појављивали у грчким, римским списима и код оријенталних аутора. Страбон помиње сарматска племена Јазиге, Роксолане, Аорсе, Сираке, Алане... Тацит говори како су Роксолани напали подунавске римске провинције Мезију у 68. години п. н. е где су „изгубили две кохорте” које су протеране у град Констанца у 8. години п. н. е. Песник Овидије у болу и страху описује у делу „Жалосне елегије”, Сарматију као „непријатеља, јаког коњаника и далеку летећу стрелу, рушитељиа суседних земаља.” Флавије и Аријан оставили су поруке о ратовима Алана у 1. и 2. веку у Јерменији и Кападокији „тешки и заувек ратоборни, Алани.”[24]

Извори[уреди]

  1. Шаблон:Публикация
  2. Плиний Старший. Естественная история. Книга шестая (компиляция переведенных фрагментов)
  3. 3,0 3,1 Геродот. «История». 4, 110—117.
  4. Доватур А. И., Каллистов Д. П., Шишова И. А. Народы нашей страны в «Истории» Геродота. — М. 1982. стр. 143—147.
  5. Херодот. Историја, 4. 11.
  6. Доватур А. И., Каллистов Д. П., Шишова И. А. Народы нашей страны в «Истории» Геродота. — М. 1982. стр. 103.
  7. А. А. Немировский. Массагеты Геродота и саки тиграхауда. // Эдубба вечна и постоянна. — СПб. 2005. стр. 217—224.
  8. Доватур А. И., Каллистов Д. П., Шишова И. А. Народы нашей страны в «Истории» Геродота. — М. 1982. стр. 85.
  9. Херодот. Историја, 201.
  10. Херодот. Историја, 119-120.
  11. J. Marquart. Eransahr…, P. 155.; Он же. Wehrot und Arang. — P. 136.
  12. Лукиан из Самосаты. Токсарид, или дружба, 39.
  13. Языги в Венгрии: ранний период[мртва веза]. М., 2008.
  14. "Марцеллин XXXI, 2.12—13"
  15. Флавий Юлий Констант (ок. 320—350 гг.), младший сын Константина I. Цезарем был провозглашён в 333 г. н. э.
  16. Аврелий Виктор. «О Цезарях» (XLI).
  17. Сократ Схоластик. Церковная история (IV. 31).
  18. Roberts W. E. Valentinian I. // An Online Encyclopedia of Roman Emperors.
  19. Иордан. «Гетика» (121—127). Перевод Е. Ч. Скржинской.
  20. Перевалов С. М. Аланы // Российская историческая энциклопедия. Под ред. акад. А. О. Чубарьяна. Т. 1: Аалто — Аристократия. М.: ОЛМА МЕДИА ГРУПП, 2011. С. 220—221.[мртва веза]
  21. Птолемей. «География»
  22. Клавдий Птолемей. Географическое руководство // ВДИ. 1948. — № 2.
  23. М. М. Блиев, Р. С. Бзаров. История Осетии
  24. Конный дворик. Энциклопедия конника. Сарматы

Литература[уреди]

Спољашње везе[уреди]