Sveštenik

Sveštenik je opšti naziv za crkvena lica koja su osposobljene za vršenje crkvenih obreda i bogosluženja.

U Pravoslavnoj i Katoličkoj crkvi, sveštenik je i čin u crkvenoj jerarhiji između đakona i episkopa (biskupa).

Etimologija

U hrišćanstvu je sveštenik nosilac crkvene službe, reč sveštenik potiče od (grč. πρεσβύτερος — „sveštenik, starešina, starac”). Sveštenici prezviteri u hrišćanskim zajednicama određeni su za pastire Duhom Svetim (Dap. 20,28). Oni imaju pastirsku ulogu, zastupnici i molitvenici pred Bogom.

Istorija

Pravoslavni sveštenik
protojerej-stavrofor
Gojko Perović

Sveštenika kod pravoslavnih hrišćana rukopolaže episkop. Sveštenik prima antimins od svoga episkopa, čije ime spominje na Liturgiji. Sveštenik je sveštenoslužitelj, propovednik i pastir (1Tim. 4,13 ). On vodi verni narod ka Hristu. U nekim civilizacijama, sveštenstvo, je bilo višestruko povlašćeno i obavljalo je uloge vrača, čarobnjaka, lekara, učitelja, sudije, tumača tradicije i svega ostalog u domenu duhovnog života.

U Mesopotamiji i Egiptu ulogu vrhovnog prvosveštenika je imao kralj (faraon), a njemu je pomagao hijerarhijski ustrojen klir koji je činio kastu. Kod Jevreja, u plemenu Levi koje se smatralo izabranim, sveštenički čin je bio nasledan. Kod Rimljana, sveštenik je imao i političku vlast i biran je samo iz patricijskih familija. Visoki sveštenici su nazivani pontifici (lat. pontifices), a najviši sveštenik je imao titulu pontifeks maksimus (lat. pontifex maximus).

U Persiji veliki ugled su imali magi, a u hinduizmu brahmani. U antičkoj Grčkoj sveštenici nisu igrali toliko veliku ulogu. Oni su bili službenici svetilišta, odnosno boga kome je bilo posvećeno svetilište. Ženska božanstva su imale sveštenice. Sveštenici su bili veoma uticajni u plemenskom životu starih Germana i Kelta i oni su nosili naziv druidi. Sveštenik se kod starih Slovena, u literaturi, nazivao žrec (stsl. жьрьцькôд: chu је напређен у кôд: cu ).

U ranom hrišćanstvu se javlja misao o svešteničkom pozivu svih vernika (koju su kasnije sledili protestanti), međutim, vrlo brzo se stvara hijerarhijski red sveštenstva (prezviter, jerej, biskup, mitropolit i patrijarh).

Rimokatolički sveštenici

Većina zajednica nastalih nakon reformacije ne poznaje pojam sveštenika u tradicionalnom smislu i obliku. U tim verskim zajednicama rukovode duhovnici, pastori, propovednici, a u Crkvi Engleske u novije vreme i žene mogu obavljati ulogu sveštenika.

Drevni sveštenici i sveštenice

• Sumerski (akad. entu), uključujući Enheduanu (oko 23. vek pre nove ere), bile su sveštenice najvišeg ranga koje su se odlikovale posebnom ceremonijalnom odećom i imale jednak status kao i visoki sveštenici. One su posedovale imovinu, obavljale poslove i pokrenule hieros gamos sa sveštenicima i kraljevima.
• Naditu su služile kao sveštenice u hramovima Inane u gradu Uruku. Regrutovane su iz najviših porodica u zemlji i očekivalo se da ostanu bez dece, poseduju imovinu i obavljaju poslove.
• Sumerska reč nin, EREŠ na akadskom, je znak za „dama“. nin.dingir (akadski entu), doslovno „božanska dama”, sveštenica.
• U sumerskim epskim tekstovima kao što su „Enmerkar i gospodar Arate“, nu-gig su bile sveštenice u hramovima posvećenim Inani i možda su upućivanje na samu boginju.
• Puabi od Ura je bila akadska kraljica ili sveštenica. U nekoliko drugih sumerskih gradova-država, vladajući guverner ili kralj je takođe bio glavni sveštenik sa činom ensi, kao na primer u Lagašu.
• Kontrola nad svetim gradom Nipurom i njegovim hramskim sveštenstvom generalno je značila hegemoniju nad većim delom Sumera, kao što je navedeno na Spisku sumerskih kraljeva; u jednom trenutku, sveštenstvo Nipura dodelilo je titulu kraljice Sumera Kugbau, popularnoj gostioničarki iz obližnjeg Kiša (koji je kasnije obožen kao Kubaba).
• U Hebrejskoj Bibliji hebr. קְדֵשָׁה qědēšā,] izvedeno iz korena Q-D-Š bile su svete prostitutke koje se obično povezuju sa boginjom Ašerom.
• Kvadištu je služio u hramovima sumerske boginje Keteš.
• Ištaritu se specijalizovao za umetnost plesa, muzike i pevanja i služili su u hramovima Ištar.
• U Epu o Gilgamešu, sveštenica Šamhat, hramska prostitutka, ukrotila je divljeg Enkida posle „šest dana i sedam noći“.
• Geraraj, četrnaest atinskih matrona Dionisa, predsedavala je žrtvama i učestvovala na festivalima Antesterije.

Drevni Egipat

U drevnoj egipatskoj religiji, pravo i obaveza interakcije sa bogovima pripadali su faraonu. On je tu dužnost preneo na sveštenike, koji su zapravo bili birokrate ovlašćeni da deluju u njegovo ime. Sveštenici su zapošljavali hramove širom Egipta, dajući prinose kultnim slikama u kojima se verovalo da se nastanjuju bogovi i obavljajući druge rituale u njihovu korist. Malo se zna o tome kakva je obuka bila potrebna od sveštenika, a na izbor osoblja za položaje uticao je zamršen skup tradicija, iako je faraon imao poslednju reč. U Novom kraljevstvu Egipta, kada su hramovi posedovali velika imanja, prvosveštenici najvažnijeg kulta — kulta Amona u Karnaku — bili su važne političke ličnosti.

Literatura

• Beard, Mary; North, John; Price, Simon (28. 6. 1998). Religions of Rome: Volume 2, A Sourcebook. Cambridge University Press — preko Google Books. CS1 održavanje: Format datuma (veza)
• Beard, Mary. "Roman Priesthoods", in Civilization of the Ancient Mediterranean: Greece and Rome. 3 vols. New York: Scribner's, 1988.
• Dionysius of Halicarnassus, Roman Antiquities II. p. lxxiii. Loeb Classical Library, Harvard University Press, Cambridge Massachusetts.
• Szemler, G.J., The Priests of the Republic: A Study of the Interactions between Priesthoods and Magistracies. Collection Latomus. 127 (1972)
• Cicero. De Divinatione. 44 CE. 
• Pliny the Elder. Naturalis Historia. c.78 CE. 
• Tacitus. Annales. Second century CE. 
• Aldhouse-Green, Miranda (1997). Exploring the World of the Druids. London: Thames and Hudson. 
• Chadwick, Nora (1966). The Druids. Cardiff: University of Wales Press. 
• Cunliffe, Barry (2005). Iron Age Communities in Britain: An account of England, Scotland and Wales from the seventh century BC until the Roman Conquest (Fourth Edition). London and New York: Routledge. ISBN 978-0-415-56292-8. 
• Hutton, Ronald (1991). The Pagan Religions of the Ancient British Isles: Their Nature and Legacy. Oxford: Blackwell. ISBN 0-631-18946-7. 
• Hutton, Ronald (2007). The Druids. London: Hambledon Continuum. 
• Hutton, Ronald (2009). Blood and Mistletoe: The History of the Druids in Britain. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-14485-7. 
• Rutherford, Ward (1978). The Druids and their Heritage. London: Gordon & Cremonesi. ISBN 978-0-86033-067-7. 
• Ross, Anne (1967). Pagan Celtic Britain. London: Routledge. 
• Piggott, Stuart (1968). The Druids. London: Thames and Hudson. 
• de Montfaucon, Bernard. Antiquitas explanatione et schematibus illustrata. vol. ii, part ii, book V. p. 436. 
• Mac Mathúna, Liam (1999). „Irish Perceptions of the Cosmos” (PDF). Celtica. 23: 174—187, esp. 181. Arhivirano iz originala (PDF) 04. 02. 2007. g. Pristupljeno 29. 12. 2021. 
• „The Druids”. The British Museum. Arhivirano iz originala 2015-02-25. g. Pristupljeno 2016-02-11. 
• Wallace, Patrick F.; O'Floinn, Raghnall, ur. (2002). Treasures of the National Museum of Ireland: Irish Antiquities. Dublin: Gill & Macmillan. str. 88—89, 100—101. ISBN 0-7171-2829-6. „There are nine surviving gorget collars, seven in the National Museum of Ireland, all dating from the late Bronze Age, 800–700 BCE.” 
• Brunaux, Jean-Louis (2001). „Gallic Blood Rites”. Archaeology. 54.2. 
• Brunaux, Jean-Louis (2002). „Le Santuaire gaulois de Gournay-sur-Aronde”. Bulletin of the Archaeological and Historical Company of Boulounge-Conchy-Hainvillers. 56. 
• Hutton, Ronald (2007). The Druids. London: Hambledon Continuum. str. 133–134. 
• Rives, J. (1995). „Human sacrifice among pagans and Christians”. Journal of Roman Studies. 85. 85. JSTOR 301058. doi:10.2307/301058. Šablon:Full citation needed
• MacCulloch, J.A. (2009). The Religion of the Ancient Celts. Auckland, N.Z.: Floating Press. str. 405. ISBN 9781775414018 — preko Google Books. 
• Pomponius Mela. Parthey, ur. De Chorographia. iii, chap. 6, p. 72. 
• Courthope, William John (1897). A History of English Poetry. London, U.K.: Macmillan. str. 116 — preko Google Books. 
• Rhys, John (1901). „Chapter V: The Fenodyree and his Friends”. Celtic Folklore, Welsh and Manx. Clarendon Press. 
• Webster, Jane (1999). „At the end of the world: Druidic and other revitalization movements in post-conquest Gaul and Britain”. Britannia. 30: 1—20, 2—4. JSTOR 526671. doi:10.2307/526671. 
• de Coulanges, Fustel (1891). La Gaule romaine. Paris. str. 3. 
• Dunham, Sean B. (1995). „Caesar's perception of Gallic social structures”. Ur.: Arnold, Bettina; Gibson, D. Blair. Celtic Chiefdom, Celtic State. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Maier, Bernhard (2003). The Celts. Edinburgh: Edinburgh University Press. str. 65—66. 
• Nash, Daphne (1976). „Reconstructing Posidonius's Celtic ethnography”. Britannia. 7: 126. JSTOR 525767. doi:10.2307/525767. 
• Creighton (1995). „Visions of power: Imagery and symbols in Late Iron Age Britain”. Britannia. 26: 285—301; especially 296ff. JSTOR 526880. doi:10.2307/526880. 
• Webster, Jane (1999). „At the end of the world: Druidic and other revitalization movements in post-conquest Gaul and Britain”. Britannia. 30: 1—20. JSTOR 526671. doi:10.2307/526671. 

Spoljašnje veze

• Sveštenstvo
• Evropa i hrišćanske vrednosti
• Šta treba da zna savremeni pravoslavni hrišćanin
• Nikodim Milaš, Kakvoće neandidata za sveštenstvo. $ 68. 1.
• Description of the problem of Roman Catholic and Old Catholic reunion with respect to the female priesthood
• Chisholm, Hugh, ur. (1911). „Priest”. Encyclopædia Britannica (na jeziku: engleski) (11 izd.). Cambridge University Press. 
•  Herbermann, Charles, ur. (1913). „Priest”. Catholic Encyclopedia. New York: Robert Appleton Company.